Анализе

Кривци и правци

  • Редови до следећег међунаслова могли би бити тек нека врста кратког увода у потрагу за одговором на питање ко је крив за судбину Србске Крајине, нарочито због тога што многи и учесници и посмат­ра­чи имају своју “истину” о њеноме краху. Нај­већи део њих налази кривца за то у Слободану Милошевићу (1942-2006), тада­шњем председнику Југославије, а на самом крају једнога научног скупа о Кордуну (Угриновци, 16. јун 2019) могло се из поздравне речи “просторно-ручковног” домаћина, “успешног Kuehne­+­Nagel” Кордунаша, чути и да су хрватску усташку “Олују” (1995) заједнички организовале Србија и Хрватска.

ПИШЕ: Илија Петровић

На вука повика

И Капетану Драгану, мање познатом по презимену Васиљковић, крив је Милошевић., што нам најпре “поверава” насловна страна “Српског телеграфа” од 30. априла 2020. године: “Слоба је издао Крајину”, “Држао ме у притвору, нудио ми курве”… Истога дана, из једног непотписаног, датумски (и друкчије) смушеног текста објављеног на Васељенској телевизији (https://vaseljenska.net/2020/04/30/kapetan-dragan-otkrio-tajne-cuvane-30-godina-milosevic-nas-je-iz/) а преузетог од “Српског телеграфа”, сазнајемо да је он, Капетан Драган, средином лета 1991. године позван у Београд, да је “ускоро… сазнао… да ‘Книнџи’ више нема и да су разбацани по другим јединицама, које су водили неспособни кадрови Југословенске народне армије”, да је “склоњен… на превару”, да му је, кад је дошао у Београд, Јовица Станишић “децидирано рекао: ‘Твој одлазак више не би био користан у овој политичкој ситуацији, више не смеш да идеш доле, то је одлука са врха’. А кад ти Јовица то каже, ко је онда могао да буде изнад њега, осим један човек – Милошевић. Он нас је издао и тако спречио победу српске војске”.

Да би се тај глас чуо што даље, исто то саопштено је 5. маја и на “Републици”, порталу “Српског телеграфа”, a ni beogradska “(Ne)Pravda” nije propustila da to preuzme.

Добро, после скоро тридесет година, могао је Капетан Драган нека збивања сместити временски погрешно јер се потписнику ових редака дало да баш у оно “жалобно” његово време (26. јула 1991), у београдском Удружењу Срба из Хрватске чује да “Милан Бабић и Капетан Драган форси­рају војну силу, преко своје обавештајне мреже шире раз­дор међу људима (и на Банији) и тако остварују свој директан утицај на зби­вања у одређеном подручју. Драганова изјава од синоћ да ће ње­гови специјалци пружити помоћ и у Славонији, Барањи и Западном Срему, мо­же се тумачити искључиво као најава да ће он и Милан Бабић покушати да свој утицај и тамо прошире”.

А две године после Капетановог “потиснутог памћења”, 10. јуна 1993. године, овај потписник забележио је како су “Срби пре десетак дана били у Задру, да су регулисали саобраћај на магистрали (иначе под хрват­ском контролом), да су из хрватских артиљеријских ору­ђа извла­чи­ли затвараче, да су преобучени у усташке уни­фор­ме логорова­ли на запоседнутој територији и тамо певали усташке песме. Били су тамо војници Капетана Драгана и вој­ни­ци из регуларних јединица Војске РСК. Из непознатих раз­лога они су се повукли (чини се да су том приликом два наша борца погинула)”.

О Милошевићевим “заслугама” за судбину Србске Крајине, почетком фебруара 1994. године говорио је и Милован Ђилас у интервју загребачком Глобусу. Према ономе што је пренела београдска  Борба, он је рекао и следеће:

“Очито је да се Милошевић повлачи, прије свега на питању Крајине. Овдје, додуше, још не кажу отворено да је већ дат приста­нак да Крајина буде под суверенитетом Хрватске… али се то ја­сно види из споразума, као и из изјаве министра вањских посло­ва Владислава Јовановића, који каже да би у том случају био при­мијењен… Венсов план, који је тако поновно актуелизиран, предвиђа аутономију Крајине, у оквиру Хрват­ске. Упра­во то значи изјава министра Јовановића”.

И даље:

“Кад је ријеч о стварању велике Србије, и власт и опозиција дишу исто. Ипак, постоје неки симптоми велике резер­ви­са­ности у Милошевићеву држању спрам Крајине. Он никада није отворено формирао програм уједињења Срба и ствара­ње велике Србије. Он, напротив, говори ‘о помагању Србима’, ‘о праву на самоопредјељење’… Његов први сукоб с Бабићем и његово смје­њивање (са којим Милошевић нема ама баш никакве везе – ИП) довољан су знак да он има резерве према Крајини, и да, заправо, не зна како да ријеши тај проблем. За Ср­бе и Хрвате нај­теже је питање Барање и Западног Сријема (ваљ­да због тога што је он, Ђилас, и Барању и Западни Срем поклонио Хрватима, па не би желео да га Срби ухвате у лажи – ИП), док Крајину нитко и не оспорава као аутономан простор у склопу Хрватске… Мило­ше­вић је донекле талац Кра­јине и Босне, и мора пазити да се не одвоји пренагло од њих, због чега би му запријетила опасност да из­губи подршку у самој Србији, која је и даље изразито национа­ли­стичка”.

За Ђиласа, изворног комунисту, макар словио као дисидент, све што је србско, за њега је националистичко!

Шта је рекао Милошевић

Средином 2000. године, демократски пучисти у Београду, они што у Савезној скупштини запалише изборни материјал који је могао сведочити да на власт нису дошли већинском вољом бирачког тела, већ да су “наручени споља”, по­слали су Милошевића у Хаг не би ли тамо био уморен и био спре­че­н да изговори истину о разбијању Југославије и страдању срб­скога наро­да, али и да би био онемогућен да се брани од по­мињаних и других “истинољубаца”.

Ипак, остао је траг да је Милошевић, на пола године пре но што су га нови демократски власто­др­шци у Србији испоручили хашкоме “суду”, у Телевизији “Палма”, на пита­ње о “издаји” Српске Крајине и “колико је тачно да сте ви тра­жили да се брани Република Српска Крајина, чак да сте инсистирали на од­брани Републике Српске Крајине, а десило се да ‘Бљесак’ и ‘Олу­ја’ буду баш бљесак и олуја”, изговорио и следеће:

“Ја сам се залагао да се брани јер сам проценио да, колико год одбранили, у преговарачкој позицији коју смо морали тиме да ост­варимо, дошло би до бољег решења. Чак им је таква по­рука и по­слата. Није било ни једног јединог потеза одбране. По­сле смо гле­дали како се хрватски генерал џипом вози пола сата кроз огромно складиште војне опреме коју су (Крајишници – ИП) имали на рас­полагању да бране Републику Српску Краји­ну, а онда су за­мерили да смо то (одустали од одбране Србска Крајине – ИП) ми учи­нили. Ја сам тада рекао групи политичара (из РСК – ИП), ви не­ћете да брани­те Ре­пу­блику Српску Крајину ни пола сата а од мене тражите да одавде пошаљем децу да гину за одбрану ва­ших кућ­них прагова са којих сте побегли главом без обзира. Такву одлуку ја нисам хтео да донесем.

Ми смо могли да одемо да им помогнемо, али не да уместо њи­х бранимо Републику Српску Крајину. И не би било ни праведно да неки младић који је примио избеглице из Републике Срп­ске Крајине и оне који су (из састава крајишке војске и спо­собне за војску – ИП) побегли главом без обзира пред уста­шки­м напа­ди­ма, иде тамо да гине док они овде само воде политику и објашња­ва­ју како је то наша света дужност. Света је дужност сва­ког пат­ри­оте и сваког Србина била да се брани, а не само ових Ср­ба из Ср­би­је који су учинили све за одбрану српских интере­са, за одбрану у толиком низу година. И то је једно најружније лице и овог пуча од 5. октобра (2000. године – ИП) јер су у првим редо­вима били они из Републике Српске, доведени додуше и  плаћени, због којих је овај народ и кошуљу с леђа скинуо да их одбрани, због којих су им уведене санкције, због којих су им оти­шле наниже и стандард, и пла­те, и снабдевање, и све друго што је чинило ква­литет живота у овој земљи.

Те ће ствари, нажалост, бити чињенице које неће бити компли­мент за оне који су у њих били умешани, или које су им дали некакв допринос.

Ви, видите, ако бисте из свега овога што сам вам рекао извукли један заједничкки именитељ, онда бисте видели да ми никад нисмо, како бих рекао… сами себе жалили или богорадили и кука­ли над неувиђавношћу или неразумевањем наших другова, наших сународника преко Дрине, него смо, без обзира на гре­шке које су чињене (у Крајини – ИП) и катастрофалне потезе које су (краји­шки политички и војни челници – ИП) вукли с времена на време, настављали у постојећим условима да се боримо за одбрану наци­оналних и државних интереса не осврћући се на све то јер нам не би ништа ни вредело да ми сада дижемо руке од њих зато што су они, ето, направили грешку и да правимо алиби себи због њихових грешака. Уосталом, ми смо то све радили због народа а не због по­литичара који су правили грешке, а за народ се мора дати све и не може грешка политичара да буде изговор да се престане са бор­бом за народне интересе”.

Избеглиштво без повратка

Што се тиче потписника ових редака, он је још децембра 1992. године, као што је то чинио и претходних тридесетак месеци, покушао да јавности у Србији укаже на могуће последице онога што се дешавало по Србској Крајини; учинио је то текстом објављеним у новосад­ском Днев­нику, у два наставка, 19. и 20. јануара – први наставак носио је наслов “Избеглиштво без повратка, или отпадништво”, а други “На мети отпадника”.

А тамо, уз незнатна скраћења, писало је и следеће:

Познато је да су се најбројније миграције по српском етнич­ком простору дешавале у изузетно драматичним временима и уз до­га­ђања која су у први план истицала разлоге биолошког опста­н­ка српског народа, али је исто тако познато да је историјска на­ука у Срба необјективна и неправедна кад о тим миграцијама пише. Све те покрете српског народа она сврстава у сеобе, не трудећи се да при томе прави (или примети) разлике у разло­зи­ма који су до покрета довели. Несумњиво је да се сви такви раз­лози могу сврстати у разлоге принуде и разлоге слободног из­бора.

Разлози слободног избора налазе се у сеобама насталим дело­ва­њем економских фактора, односно фактора који делују без и мимо воље државне власти. Избеглиштво до којег је дошло при­нудом садржи у себи и претпоставку да ће се избеглице вратити својим огњиштима чим престану да делују разлози због ко­јих се и кренуло у избеглиштво. Одустајање од повратка и претвара­ње избеглиштва у пресељеништво, томе чину дају сва економ­ска обележја и, према томе, све карактеристике слободног избора. Разлози принуде срећу се у свим покретима станов­ништва на­ста­лим деловањем политичких сила, пре свега војних.

Сасвим сигурно, велики ратни походи у својој основи носе довољно разлога да једно становништво покрену с одређеног под­ручја и да на његово место доведу друго становништво. Покренуће се једно становништво тек кад постане очигледно да војни поход функционише огњем и мачем и да не постоје реал­ни изгледи за отпор и спасење. Пред таквом принудом, становништво бежи, оно се не сели. По правилу, у избеглиштво се носи, или води, само оно што се у моменту покретања нашло под руком. Чак и кад се има времена да се за бежанију нешто припреми, паника као пратећа појава свих принудних покрета, спреча­ва да се понесе и оно што не би представљало велики терет у путу, а могло би корисно послужити у новом боравишту (документи, драгоцености, новац). У таквим околностима, једини “економски” интерес оних који су избегли јесте да се преживи.

Са друге стране, војном фактору чији је поход изазвао бежање становништва, и који је тим чином већ остварио један од циље­ва предузетог похода (као замену за  испланирано физичко ликвидирање оч­е­ки­ване и унапред фиксиране жртве), преостаје да освојену тери­то­рију претвори у економску базу за  своје даље надирање или за свој даљи временски неодређен боравак на тој територији. Први корак у реализацији таквог циља јесте довођење новог становништва које би требало да постане ефикасна замена за тамошњи ранији радни (привредни) потенцијал. Било да се ра­ди о довођењу сопственог становништва или о превођењу не­ког другог становништва економски заинтересованог за територијал­но проширење, не може се занемарити пресудан политички фактор у целом збивању. У први план су избачени разлози еко­номског карактера (и у будућем времену таквим ће се разло­зи­ма придавати искључиво економска обележја), али је чињени­ца да је у основи таквог насељавања, једнако као и избеглиштва, био политички фактор. Евентуално касније враћање избеглица на своје територије може бити резултат искључиво политичких збивања, а такође и повлачење оног дела насељеника који су тамо дошли под видом економске потребе. У свим таквим ми­гра­цијама, економски је фактор само пратећа појава одређених политичких збивања.

Стога, неосновано је залагање многих теоретичара да се у основ свих збивања постави економски фактор. Има нешто што своје место мора потражити и испред економског: духов­ност. Тако, на пример, римокатоличка црква са једне, и ислам са дру­ге стране, већ вековима воде верски рат против српског православља, одлучујућег фактора за спречавање даље експан­зије ових двеју религијских институција, оних првих на исток, оних дру­гих на запад. Иако се Ватикан и пре избијања Првог свет­ског рата и почетком деведесетих година 20. века залагао за крста­шки рат против српског православља, Српска право­славна црква прихватила је ватиканску тезу да рат у бившим југо­сло­венским републикама Хрватској и Босни и Херцего­ви­ни није верски; ту своју “прихватљивост” она је протумачила као потребу да се учини први корак ка успо­сгавља­њу екуменизма.

И у верском разлогу може се, наравно, наћи елемената економског интереса, али се мора признати да је у основи свега људског деловања   –  духовност. Ако ништа друго, као доказ за такву тврдњу може послужити чињеница да је човек, пре но што постане некакав економски чинилац у друштву, сам за себе или у окружењу, био и остао духовно биће. Све његово касније деловање, и у детињству, и у времену кад заиста делује као економски фактор, и у старости, биће усмеравано из његовог “духовног комплекса”.

Не треба, наравно, занемарити ни политички интерес силника  да неке своје превасходно политичке мере објасне еко­ном­ским разлозима. Тако је, на пример, насељавање Арбанаса у српске крајеве испражњене “Великом сеобом” (1690), или Херцеговаца и Црногораца у некадашњи Новопазарски санџа­к, могло бити представљено као “економска нужда”, и тај је раз­лог могао би­ти прихватљив и за оне који се насељавају и за оне који су Тур­цима били супарник у стратешким интересима на том подручју јер им је у том тренутку, због сопствене слабости, одговарало да то тако прихвате. У истоветну категорију разло­га може се сместити и колонизација углавном српског живља из планин­ских крајева Црне Горе, Далмације, Херцеговине, Лике, Корду­на, Баније, Босне у Војводину после Другог светског ра­та. Јесте да је Војводина Српска делимично испражњена после исељавања Не­ма­ца (Маџари су “заборављени”!) и да је војвођанску равницу требало обрађивати, и јесте да је постојао економ­ски интерес да се становништво из брдских крајева смести у економски по­вољнији амбијент, али се не може занемарити (и забашурити) примарни политички интерес нове власти у Југославији да, за случај неког могућег послератног плебисцита у Војводини (као што се то после Великог рата десило у Корушкој), оја­ча српску етничку масу која би својом већином одлучила о будућности Војводине…

…Исговремено са већинском српском колонизацијом у Војводину, све српске крајеве на југозападном делу Југо­славије тре­ба­ло је етнички ослабити и отворити за пенетрацију хрватског римокатолицизма и босанског муслиманства. Први део пројек­та успео је… јер је ство­рена српска већина у Војводини, а што се онај други део претворио у “по­литички промашај”, треба оправдање тражити у исконским теж­њама српског народа да и у најтежим околностима остане на својим огњиштима. Како то каже Стеван Л. Поповић у књизи Путовање по новој Србији, Београд 1950, на страни 11, “кад сваки завојевач своје перо очупа, не оста ништа више завојевачево, него опет оста миран народ старосрпски који је за своју земљу и огњиште прикован вазда био”…

…Заиста је тешко утврдити да ли политички фактор дубље и трајније од економског делује на пресељенике, њихове нове суседе и на државну организацију, или је можда обрнуто. И мож­да ће личити на епско претеривање свака тврдња, макар је изре­као и ауторитет као што је академик Васо Чубриловић (1897­-1990), да је преквалификација сточара у пољопривреднике (по­сле честих сеоба, односно избеглиштава) успорила развој срп­ске цивилизације, али је тешко оспорити и мишљење да су људи из еко­номског избеглиштва склонији од других запуштању национал­ног интереса; нарочито су урбанизација и индустријализа­ција створиле економске, друштвене и моралне претпоставке за постепено губљење националног идентитета те врсте пресе­ље­ника и за њихову потпуну асимилацију у новом завичају.

Биће неспорно да су све ове миграције позитивно утицале на физичку и менталну конституцију млађих нараштаја изме­ша­ног становништва, пошто су етнобиолошким стапањем, од­но­сно успостављањем породичних веза између пресељеника и староседелаца, најлепше и најбоље њихове особине преношене на заједничко потомство.

А много је значајније питање да ли се у случајевима неког пресељавања ради о избеглиштву (прогонству), избегли­штву без повратка или о сеоби са личним мотивом, односно да ли је до пресељења дошло принудом или по слободном избору.

Из так­вог разлико­вања проистећи ће и једно изузетно важ­но питање везано за морални аспект пресељеништва. И у избеглиштву без повратка и у сеоби са личним мотивом (у сваком слу­ча­ју, чино­вима наста­лим по слободном избору), постепено долази до слабљења веза са старим крајем и затим до њиховог потпу­ног кидања. У слу­чају избеглиштва без повратка брже се пресе­цају сопствени ко­рени и истовремено се у подсвест потискују раз­ло­зи због којих је дошло до (само)ампутације од сопственог народ­но­сног ста­бла; жури се са заборављањем браће “што се не хће у ланце везати / (но) се збјежа у ове планине / да гинемо и крв про­ливамо / да јуначки аманет чувамо / дивно име и свету слободу”.

По прилици, Његош је знао зашто је то рекао и зашто баш тако. У коментарима Горског вијенца, овим стиховима не при­да­је се неки посебан значај, али се ни као примисао не среће ту­мачење да је избеглиштво, а нарочито избеглиштво без поврат­ка, својеврстан вид везивања у ланце. И то је доказ да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се, време­ном, статус оних који су избегли у слободу претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај јер је за њом стигао (или са њом остао) њен “заштит­ник”, нужно се почиње назирати ропски менталитет таквог избеглиштва и таквих избеглица. А такав менталитет, по природи ствари, нити је прихватљив за избеглице, нити за средину на коју се они покушавају накалемити.

У ствари, својом вербалном агресивношћу која ће понајви­ше бити компензација за кукавичлук исказан у завичају, добег­лице ће се врло брзо натурити новој средини. Нове српске комшије, болећиве по природи, некритички ће прихватити све конструкције наводних разлога за избеглиштво. У ранијим временима, би­ло је то сакривање од “освете” јер је неки предак, отац или де­да, или добеглица сам “убио неког Турчина”, а у збивањима која смо претходних деценија могли и ми пратити, био је то “прити­сак”. У случа­је­вима “освете”, да се избеглици не би ушло у траг, свака избегличка прича оскудевала је у детаљима, због чега је и у самом потомству једино упамћен тај “несрећни Турчин”. Ни наслутити се није могло да су остављени рођаци, заборављени кумови, бивши суседи, одбачена браћа таквог избеглице били спремни да зарад његовог спаса, али и сопственог опстанка, и своју главу заложе пред могућим “осветницима”. То им се није дало јер онај кога је требало заштитити, узмакао је, или избе­гао, или побегао са бојног поља. Они што су узмакли “испод притисака”, понављали су само да су свој завичај напустили под притиском и да су дошли да се из слободе боре против свих врста притисака (мада нико не казује чијих и каквих).

Ако је неко од њих “тамо” продао своју имовину по ценама “о­вамо” несхватљиво високим, лако се могао одбранити јер “тамо” су такве цене. Ни речју нису наговештавали да је “тамо” и даље остао “притисак” и да су они шго су “тамо” остали, наставили да одолевају притисцима. По правилу, овој категорији поплашених припадају речити и умни људи, али људи сујетни и без истинског самопоштовања. У “слободи”, нови суседи обасипају их поштовањем. а узгред им приписују и хероичке особине, да би се, у временима заиста озбиљним, од њих самих сазнало да су разлози њиховог бекства били бескрајно безначајни и да такве разлоге није вредно ни помињати; тако су у једној емисији из београдског телевизијског студија, скоро истим речима, сво­је “изгнанство” у Београд образложили књижевници Момо Ка­пор (1937-2010) и Гојко Ђого (1940).

У таквим невољама, за српском нејачи вуку се и колоне оних који су намерни “само да сместе нејач”, а никад се више не врате. Ако им се постави неко питање у вези с одсуством “из прве борбене линије”, они то правдају потребом да помогну “ов­де” и “одавде”. Током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Српску, на пример, многи штабови територијалне одбране у српским крајинама редовно су подсећали своје комшије, другове, рођаке и пријатеље да се врате, многима је запре­ћено да ће бити сматрани издајницима уколико се не одазову у одређеном року, а на разним странама истицана је одлука да ће свима “заборавним” (отпадницима) бити одузета сва имо­ви­на коју су својом вољом напустили. Ова категорија српских избеглица нашла је мање или више лагодан смештај код својих рођака из претходне генерације, оних који су већ “заборавили” да се врате својим напуштеним огњиштима, или код потомака оних који су своју “заборавност” потисли у подсвест још пре три, четири, пет или више генерација. Одмах приступајући градњи кућа, купујући имања, добијајући земљу на обраду, запошља­ва­ју­ћи се, избеглице се недвосмислено одлучују да одустану од не­ког могућег повратка у завичај. На тај начин, они се од избег­ли­ца по принуди претварају у избеглице (пресељенике) по сло­бод­ном избору. Њихово пресељеништво претвара се у својеврстан вид економске имиграције. Они врло брзо почињу да решавају неке своје егзистенцијалне проблеме и, најчешће, оствариће из­вестан статус повољнији од онога који су имали у своме старом крају, макар причали да “овамо” нису прихваћени како треба. Отуд и констатација, за остали свет необјашњива, да је деведесет пет одсто избеглица смештено у домаћинствима, а тек онај преостали мали део у избеглишту постаје бескућник.

Сви они, и директни заборавници и њихови потомци, живели су и одрастали, умирали и рађали се са неизговореном жељом да им њихови “тамо” остављени сународници забораве тај грех. Времена су била таква да су се ранијим кзбеглицама прибрајали нови, да су се рађале генерације оптерећене родитељским гресима и да су се, као мелем на незалечене ране, прижељкивале нове избегличке бујице пред којима би ти греси били бар привремено потиснути у сенку. Стварао се тако један огроман, не­пробојан резерват оних који су и жртве својих саплеменика одбацивали као туђе; одбацили су их са мржњом јер их те жртве подсећају на сопствено отпадништво. Између ове избегличке мржње и мржње коју некадашњи православни преобраћеници у ислам или римокатоличанство исказују према својим дојучерашњим истоверцима, суштински да и нема разлике. И они који се не хтеше у ланце везати, и они који у највећем злу осташе вер­ни православљу, били су својим отпадницима једнако на мети: верска мржња била је усмерена на затирање дојучерашње православне браће, а избегличка мржња на прекидање свих веза с онима који би о њима, избеглицама, могли сведочити као о избеглим отпадницима.

Како су по Србији, временом, стваране разне институције грађанског поретка и “невладиних организација” (макар ова синтагма била схваћена и као псовка), почев од демократије до интернационализма, од братства и јединства до реформизма, од мировња­штва до космополитизма, од хуманитарних права до културних деконтаминација, за све оне који су се као “личне и породичне” избеглице одрекле својих огњишта, била је то лепа прилика да се заогрну плаштом неке од тих “доктрина”. Најприхватљивија и најпрепоручљивија била је демократија (у које се лако сврставају и интернационлиам, и космополитизам, и културна деконтаминација, и хуманитарна права), с тим што се овде под демократијом почињу подразумевати “народни интереси” схваћени по критеријумима отпадништва. Прогла­ша­ва се, тако, врховним народним интересом све оно што је мен­талитету српских избеглица утисло жиг отпадништва: лични и национални кукавичлук, занемаривање националних вредно­сти и традиција, некритичко приклањање цивилизацијским то­ко­ви­ма савременог западног друштва и раскид с изворима аутен­ти­ч­не српске цивилизације, колаборација са српским непријатељи­ма, и слично. Стога, разумљиво је што присталице моралног избеглиштва из Српства у европску цивилизацију ниподашта­вају српска историјска искуства и, на пример, инсистирају на стварању професионалне војске која би једино била одговорна за одбрану отаџбине. Таман као да су све професионалне војске познате у досадашњој људској историји очувале сва царства која су им била поверена на чување.

Не треба се чудити што ће се таквом начину размишљања о “народном интересу” прикључити и део Срба на које су владају­ћа идеологија и идеологизована школа током последњих нек­о­лико деценија оставиле изузетно дубоке трагове, нарочито на њихова схватања о анационалном, као моделу за превазила­же­ње свих сукоба вековима изазиваних на верској или народнос­ној, односно националној основи. Ако су страни верски факто­ри (римокатолицизам и ислам), без особитих тешкоћа, у раз­ним временима и у најразличнијим условима, на своју страну релативно лако могли преводити многобројне Србе, и ако су такви конвертити истовремено престајали бити и Срби, онда ничег необичног нема ни у чињеници да се многи српски изданци, на­ши савременици, такође без тешкоћа и у уверењу да је то природно, одричу своје националне припадности и изневерују наци­оналне интересе свога дојучерашњег народа. У ствари, компо­нента анационалног у њиховој идеолошкој свести делује као својеврстан вид антисрпства и антиправославља, те такви пре­обраћеници, у одсуству историјске свести и свесно напуштајући крило свог дојучерашњег народа, постају његови потенцијални гробари.

Кобне последице

И, сад, како тумачити саопштење једнога високог српскога војног команданта да је, на једноме месту, “један ки­ло­метар фронта бранило тридесет пет  бораца, што је око три пута мање од норми… за употребу јединица”.

Или, податак саопштен на једној трибини у Новом Саду да је на једноме месту седамдесет пет Срба држало линију ду­гу тридесет два километра, а на другом – десет Срба држи линију од око четири и по километра.

А све због тога што су бројни војноспособни Крајишници дошли у Србију да помажу “одовуд”, мада је такву “помоћ” најкорисније упоредити с оним што је исписано при скоро при врху овога текста, испод међунаслова “Шта је рекао Милошевић”.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *