Анализе

Србско море

  • Године 2015, 29. марта, у београдским “Вечерњим новостима” објављен је текст Бориса Субашића “Зашто је запад ставио вето Србима на Јадран”, а ауторово “зато” садржано је у тврдњи да је “српско присуство на мору претходница доласка Русије”
  • Пуних пет година касније (30. априла), тај текст преузела је “Балканска геополитика”, а редови који следе тек су покушај да се још једном укаже колико је србско памћење “кратко”

ПИШЕ: Илија Петровић

У својој студији о праву у државама старога века, објављеној 1864. године, француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) бавио се и извесним етнолошким категоријама. Највећи део својих закљу­ча­ка он је извео из неких појава карактеристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се на Мануове законе и химне из Ве­да.

Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Ср­би на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, мито­ло­шком, као и другим мотиви­ма, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост”, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих србских стари­на­ца посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њихових култова, пре свих култ породице, култ ог­њи­шта, култ брака, култ својине,  култ умр­лих; на њи­ма су те­ме­љили своје будуће цивилизације и своје навод­но пр­вен­ство на освојеним територијама.

На територијама које су излазиле на бројна мора средоземног базена.

По природи ствари, губитком тих територија изгубљене су и многа дотадашња србска приморја; очувано је само источно црноморско (у мањем делу) и источно јадранско приморје, од Епира до Соче. На свему том хелмском подручју, 490. године оформљена је србска држава, са Скадром као престоним градом и владалачком царском династијом Свевладовића.

И за владе следеће србске царске династије Светимировића (641-794), како то у у својој Космографији пише равенски Анонимус (7. век), једна Србија, Дачка, излазила је на Црно море, док је друга Србија, Јадранска, или Илирска (укључујући и Маћедонију и већи део Пелопонеза) излазила на Јадранско и Јонско море.

Временом, и мало-помало, Србија под управом царске династије Оштривојевића (794-1171), понајвише због слабљења централне власти, почела је да губи пространства северно од Дунава, тако да за Немањиће није било изненађење што разни србски великаши, “проклете им душе”, по рубним подручјима, и по приморјима, наравно, ојачаше сопствене обласне управе и тако “на комаде раздробише царство”. Покушај цара Душана да поврати србску државну величину и углед србске државе био је временски ограничен и, стога, безизгледан: накратко развлашћени великаши опет су надрасли централну власт, толико да нису ни били свесни колико тиме помажу србским непријатељима да и себи самима дођу главе.

То је већ било време у коме је црквени раскол из 1054. године (подела на римокатолике и православне хришћане) одлучујуће утицао на судбину и србске државе и србскога народа, тако да је Ватикан користећи угарску војну силу, од краја 12. па до средине 15. века “успео” да организује петнаестак крсташких ратова против православних Срба у Славонији, Босни и Далмацији, а све са циљем да их римокатоли­цизује и “укине” као творце изворне европске цивилизације. С разлогом је чешки ис­торичар и политичар Франтишек Палацки (1798-1876) написао да је долазак Маџара у Панонију највећа несрећа која је икад задесила Словене.

Како је у међувремену на Хелм продро и ислам, положај србског народа додатно је отежан, што је задуго, до дана данашњег, одредило њихову судбину.

На све то накалемиле су се и појаве познате као просветитељство и демократија, пошасти које су одлучујуће утицале на револуционарна збивања, најпре у Француској (1789), а касније и по неким другим европским земљама. Углавном се баратало појмом “слобода”, што је итали­јанског песника Уга Фоскола (1778-1827) подстакло да напише како “они који уништавају народе употребљавају реч слобода на исти начин као што су папе иско­ри­стили крсташке ратове”.

Један од следбеника те “слободарске” мисли био је и Фридрих Енгелс (1820-1895) који је многе редове исписао са циљем да докаже како су Руси и Јужни Словени (што се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, те да је, за почетак, историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице. Заједно са својим другом Карлом Марксом (1818-1883), он је крајем 1847. године писао Комунистички манифест који је, показаће се то у нашем времену, био “научно” и стварно упутство за уни­ш­тење руског и србског народа. Да му неко не би замерио како није био довољно самосталан, Маркс је нешто касније писао (а јула 1914. го­дине, после Сарајевског атентата, парафразирао га велики енгле­ски радикал­ни лист Ман­че­стер Гар­дијан) да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и пото­пити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”.

Кад се покрету за стварање јединствене италијанске државе већ назирао циљ, Аустрији је, као накнада за повлачење с Апенинског полуострва, обећан Балкан. То обећање испуњено је одлукама Берлинског конгреса (1878), тако што је Аустрији дато да запоседне Босну и Херцеговину (Словенију и Хрватску већ је имала), док је Србији призната независност, уз услов да заборави на сопствену прошлост старију од немањићког времена. Све то подразумевало је обавезу Србије да напусти све своје дотадашње прекодринске тежње, а њено свођење на територију некадашње Рашке значило је да јој је избијање на море остало недостижан циљ.

Ово последње потврђено је после србских победа у балканским ратовима, када је, трудом европских сила, на простору између Србије и Јадранског мора створена Арбанија.

Биће да је тај пројекат засновала Енглеска, као велика злочиначка држава за коју је Његош рекао да “и мртву руку турску држи под српском гушом”, али кад је та рука склоњена и Србска војска 1912. године ушла у своју стару престоницу Скадар, Енглези су ултимативно затражили да се отуд повуче и турску руку заменили арнаутском. Све то са циљем да Србе чију су државу некад запљускивала макар три мора, одбију и од оне последње стопе на некадашњем Србском поморју.

Да србске војничке победе током прве године Великога рата не би, неким чудом, подстакле  Србију да своје деловање опет усмери према Јадрану, један фран­цуско-енглеско­-итали­јан­ски спо­ра­зу­м од 10. маја 1915. године препустио је Италији “главну команду над поморским операцијама у Јадранском мору”. По природи ствари, то је значило да би Италија имала право да у заметку сузбије сваку могућу србску војну активност на јадранским обалама.

А кад је Србија (и војска, и бројне избеглице) крајем 1915. године кренула у повлачење преко Црне Горе и нашла се на арбанашкој обали, генерал Пиарон де Мондезир, тек наи­ме­новани француски изасланик код Србске вој­ске, сведочи да је 22. децембра не че­ка­јући на упознавање са прилика­ма у који­ма се нала­зи­ла Србска војска, послао у Францу­ску свој први изве­штај у коме је истакнуто: “да Итали­јани, за реор­га­ни­за­цију Српске војске, предлажу пре­део око Тиране и Елба­са­на, предео који ја сма­трам као врло рђаво иза­бран, јер би Срби били потпуно от­кри­вени према сво­јим гониоцима; да сам у Риму добио ути­сак, да италијанска влада сматра Срп­ску војску као гот­ово сасвим изгубљену, и боји се додира са српским трупама због за­раз­них болести које су је напале; да, иа­ко би Аустри­јанци могли да наставе своју офанзиву, ипак су Бугари још дале­ко, што Италијане, изгледа то не узне­ми­рује; ако се баш хоће да се Српска војска обнови у самој Ал­ба­нији, онда треба имати у виду предео јужнији од Ва­лоне, и да се иза тог предела на­ла­зи КРФ, где би се нео­ружани де­ло­ви и болесници могли сме­стити, претпо­ста­в­љајући да ће дипло­матске тешкоће брзо бити са­вла­дане”.

Италијанска понуда Србској војсци да се реорганизује у пределу “око Тиране и Елбасана” (који генерал Мондезир сматра “као врло рђаво изабран”) све је само не пријатељска. Видимо то и из податка да је италијански гене­ра­л Емилио Бер­то­ти, командант италијан­ских сна­га у Валони, “од Принца Александра… тра­жио свеча­но обећа­ње да неће никад захтева­ти територију, на којој се Српска војска буде поново оку­пила” (Пиарон де Мондезир, Албанска голгота : Успомене и ратне слике, Београд 2018 , 38, 45-46).

Са тим у врло блиској вези, ваља знати да су Италијани, почет­ком августа 1918. године, у време ка­д су већ држали половину Арбаније а због оне дру­ге по­ловине нису желе­л­и да војно и политички пренаг­љу­ју, тридесетак да­на пошто су се Савезни­ци некако договорили да се кре­не у пробој Солун­ског фрон­та, одбили захтев мар­шала Фердинанда Фоша (1851-­1929) да пре­дузму офан­зиву на свом делу фронта. Иа­ко су француски председ­ник Жорж Кле­мансо (1841-1929) и мар­шал Фош, у потајном до­говору са србском владом, наго­ва­ра­ли Ен­гле­зе и Италијане да ба­рем помогну у побољ­ша­њу оперативно­-тактичког положаја Срб­ске војске и олак­шају њено снаб­де­ва­ње, они су то одмах одбили. Главни коман­дант ових других, маршал Армандо Дијац (1861­-1928), пору­чи­о је да “не наме­ра­вамо да повећавамо сна­ге у Маке­донији ни за је­д­ног чо­века, ни за једну пушку”, савезничким снага­ма одби­ја да да про­лаз преко своје ратне зоне, а њего­ва земља, под изго­вором “да не би јачала српску војску”, сис­те­мат­ски оне­мо­гу­ћу­је наме­ру вел­и­ке групе од око 25.000 српских добровољаца смештених по итали­јанским заробље­ни­ч­ким логори­ма, да иду на Солунски фронт.

Пошто је постсолунски поход Србске војске окончан, Влада поражене Угарске, у складу с одредбама Уговора о примирју између српске и маџар­ске војске од 31. октобра/13. новембра 1918. године и Војне кон­вен­ције која регулише услове примене на Угарску примирја зак­љу­ченог између Савезника и Аустроугарске, коју су потписали француски генерал Пол-Проспер Анри (1862-1943), српски војво­да Живојин Мишић (1855-1921) и маџарски министар војни Бела Линдер (1876-1962), по­вукла је све своје трупе преко Дра­ве, “до спајања ове реке са гра­ницом Славоније-Хрватске” и Србији, победничкој страни, оставила простор источно од желез­ничке пруге од Осека до Шамца (што ће рећи: и Барању), целу Босну и Херцеговину и Далмацију до рта Планка, односно Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно.

Петнаестак дана касније, 1. децембра 1918. године, регент Александар Карађорђевић (1888-1934) прихватио је Адресу Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба којом оно “проглашава уједињење државе Словенаца, Хрвата и Срба са Србијом и Црном Гором у једну јединствену државу”, после чега је у име краља Петра I (1840-1921) прогласио “уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца”, и рекао да ће образовати владу чији ће први и најважнији задатак бити утврђивање државних граница у складу с етнографским начелима.

Примајући, дакле, поменуту Адресу и не казујући да Краљевина Србија улази у нову државу са својим западним границама описаним у нешто раније потписаном Уговору о примирју између српске и маџар­ске војске, односно пространством које су Скупштина которска и на­родна већа бањалучко, босанскохерцеговачко и далматинско својим одлукама при­кљу­чивала Краљевини Србији, регент Алекандар је србском народу наменио трагичну судбину. Препустио га је, заправо, геноцидним радњама оних који су се на једном исто­ријском раскршћу определили за Југославију јер се друкчије није могло. Срби ту трагичну грешку плаћају и данас, сто го­дина касније.

***

Овде ваља навести још две појединости.

Прву: Историчари од званичне “науке” (мисли се ту на оне који су рођени у србском народу), никада се, чак ни за кафанским столовима, нису сетили да ћаскају о одлукама Скупштине которске и народних већа бањалучког, босанскохерцеговачког и далматинског о прикључењу Краљевини Србији; и

Другу: Маја 2003. године, Змаго Јелинчич (1948), председник Словенске националне странке, члан парламента Републике Словеније и Парламентарне скупштине Европске уније, јавно је затражио да се јадранска обала и острва поделе на све државе-наследнице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, по правилу примењеном при подели златних резерви, новца и некретнина бивше савезне државе. Он уверава да у случају распада (или разбијања) неке приморске земље, право на морску обалу имају све новостворене државе. Утолико пре што у последња два столећа, Хрватска никада правно није поседовала јадранску обалу, те да је Италија, до септембра 1943. године окупациона сила у Црној Гори, Херцеговини, Далмацији, Лици, Кордуну, Горском котару и делу Босне и одговорна за стотине хиљада убијених Срба и злочине хрватске војске јер је Независна Држава Хрватска била и њена творевина, после Другог светског рата, Уговором о миру са Југославијом објављеним у “Службеном листу ФНРЈ” број 74/47, била приморана да, на име ратне штете, Истру, Задар и острва уступи Југославији – а не Хрватској.

Нажалост, нити се Држава Србија осврнула на ту замисао, нити је правним стручњацима било до тога да се бакћу нечим што излази из оквира уобичајених тужакања због преоране међе, или неке “озбиљне” повреде части и угледа, или…

Има ли се у виду све то, Субашићев руски разлог поменут на самом почетку ове причице, само је кап у “морској” и осталој политици западнога света и римокатоличке јереси према Србима.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.