Анализе

Набијање на колац од стакла и мучеништво Ђорђа Мартиновића: Шта су Срби на Космету проживљавали у Титовој ”Социјалистичкој аутономној покрајини Косово”

„Распеће Ђорђа Мартиновића“

  • По принципу ког су вековима користили Турци у одмаздама над непослушним Србима, и несретном Ђорђу Мартиновићу се догодило исто што и ко зна колико Срба кроз векове турског ропства. Злочинци су га набили на стаклени колац и то пред крај 20. века у Титовом елдораду у ком се ”добро живело” и спавало ”на клупама” и ишло у радничка одмаралишта на море

Набијање на колац од стакла и мучеништво Ђорђа Мартиновића је био само врх леденог брега проблема које су Срби на Косову и Метохији проживљавали у Титовој ”Социјалистичкој аутономној покрајини Косово”, којом почев од 1953. године управљају Албанци као својом независном државом.

Све се догодило у срцу косовског Поморавља, у Гњилану, 1. маја 1985. године, када су Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили као колац полулитарску стаклену флашу у утробу! По принципу ког су вековима користили Турци у одмаздама над непослушним Србима, и несретном Ђорђу Мартиновићу се догодило исто што и ко зна колико Срба кроз векове турског ропства. Злочинци су га набили на стаклени колац и то пред крај 20. века у Титовом елдораду у ком се ”добро живело” и спавало ”на клупама” и ишло у радничка одмаралишта на море.

Колац тј. флаша на коју су албански злочинци набили Мартиновића се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено извршили како би поспешили исељавања Срба са Косова и из Метохије, који су се све време Титове Југославије, а нарочито после случаја Мартиновић масовно исељавали.

                             Ђорђе Мартиновић

Флашу су из утробе жртве извадила у приштинској болници два хирурга Албанца и један српски хирург др Морачић. Њега су Албанци накнадно позвали, пошто су се уплашили када су отворили утробу и видели флашу и срчу коју је требало извадити. Др Морачић је после операције изјавио:

—”Призор који сам затекао био је језив”.

Ђорђе Мартиновић из Гњилана је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону, Велика Британија.

О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Случај је толико био бруталан да чак ни цензура тадашње СФРЈ није могла да обузда текстове који су свакодневно излазили о случају Мартиновић.

Само неколико дана после операције, која је изведена на ВМА-а, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тадашњи свемоћни министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, Словенац Стане Доланц чинио је све да набијање на стаклени колац Мартиновића не буде приписан Албанцима и да буде потпуно спинован у јавности. Страх од српског устанка због неидрживог насиља на Косову и Метохији је био највећи страх комунистичких властодржаца јер су знали да, уколико се то деси, читава бајка о Титовом ”братству и јединству” пада у воду.

И тако, уз помоћ Титових генерала, пре свега адмирала Бранка Мамуле, генерала Милана Даљевића, генерала Владимира Војводића, генерала и народног хероја Петра Грачанина и пуковника Новака Ивановића, начелника Дома ЈНА у Гњилану, где је Мартиновић био запослен, разним манипулацијама, обманама јавности и скривањем истине о злочину, ток истраге је скренут у другом правцу.

Многи искази и чињенице о сраховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија. Бласфемично злочин набијања на колац представљан је као хомосексуална тенденција.

О ”случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и Титова скупштина Југославије и то чак 8 пута, али без резултата. Скупштина Србије је 6 пута одлагала расправу, јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај, већ према Уставу Титове покрајне Косово, само та скупштина (у којој доминирају Албанци) може да расправља о том питању. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо нашег познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено највиђенијим српским комунистима Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије.

Ко су били извршиоци овог страшног злочина?

После операције у Лондону у болници ”Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу:

—”Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе”.

Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФР Југославије (по националном кључу) против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.

Након изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о ”случају Мартиновић”. У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима:

—”Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага. Суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио”.

Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао:

—“Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић, српски самурај, над собом извршио харакири“.

На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали. Ова изјава је, нажалост, до данас на снази. Због те ње за све ово време, читаве две деценије, случај за је остао за јавност неразјашњен и нерасветљен.

О ”случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и ”Оптужујемо”. Међутим, и они су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи.

Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, крајем маја, редитељ Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом ”Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића—толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани филмови ”Страх од истине” и ”Оптужујемо”. Ипак, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана и трибина није одржана.

Тако је истина у Србији још једанпут поражена.

Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова је постао симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије 80-их година 20. века.

Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова, свакодневна пребијања малолетника, мучења, убиства Срба на простору КиМ, нису били тема ни за тадашње југословенске политичаре, ни за медије, нити за западне заштитнике људских права. Сви су ћутали, а и дан данас ћуте!

Ђорђе Мартиновић је умро, након НАТО бомбардовања, 6. октобра 1999. године као тежак инвалид. Иза себе оставио је супругу, три сина, кћер и једанаест унучади.

Не смемо никад заборавити мучеништво Ђорђа Мартиновића и наших Срба на Косову и Метохији!


ИЗВОР: Историја Срба

Подели:

One Commnet on “Набијање на колац од стакла и мучеништво Ђорђа Мартиновића: Шта су Срби на Космету проживљавали у Титовој ”Социјалистичкој аутономној покрајини Косово”

  1. Године 1985, док је у ондашњој Југославији, а нарочито у Србији, вођена хајка на слободномислеће интелектуалце, за ту прилику проглашене за опозицију, могло се у београдској штампи (Политика Експрес, НИН) наићи и на одбрану од ње, тврдњом да “наша ‘удружена опозиција’ приговара да нема довољно слободе штампе”.
    Као доказ да се ради о “подлој клевети” и да је штампа заиста слободна, понуђени су примери из непосредне праксе:
    Први:
    После априлске посете тадашњег председника Председништва СФРЈ Косову, приштинска Rilindja објавила je својевр­стан црнохуморни коментар. Испод прештампаног наслова соп­ственог извештаја извученог из председниковог излагања (Весе­лин Ђурановић: Стање је повољније), “оштроумно” је дописано: “Али нам га (стање) кваре стављајући флаше тамо где им није место” (Мисли се на “случај” Ђорђа Мартиновића – ИП).
    Други:
    Лист Савеза социјалистичке омладине Косова Bota e re (Нова реч) у броју 10-11. од 25. маја, на последњој страни, објављује одговор у такозваној наград­ној хумористичкој игри на питање Ко ће да поједе ове пилиће”.
    Читалац Имер Гаши, Улица Сарај 3, из Јањева, награђен је једногодишњом претплатом за следећи одговор:
    “Ове пилиће по­је­шће Ђорђе Мартиновић из Гњилана за ‘пријатну’ лаж док ће измет из његовог дебелог црева припасти неким новинарима НИ­Н-а, Политике и Експреса који су поражени својим информа­ци­јама”.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *