Анализе

Ко се то плаши ћирилице

  • Потписник наредних редака утрошио је целу 2015. годину (можда и месец-два више) не би ли убедио Телеком Србије да му испоставља рачуне телефонских услуга на србском језику и ћириличким писмом. Нека Телекомова стручна служба уверавала ме је да за то не постоји техничка могућност, а ја сам, не би ли неко у Земљи Србији помогао да се таква могућност нађе, тражио “проналазаче” међу разним директорима, референтима, секретарима, министрима, медијаторима, повереницима, заштитницима, председницима…
  • Узалудно. Једино што се могло сазнати из тога преписног ћерања, најчешће једностраног, јесте да је све то прописано чланом 10. Устава Републике Србије. Наравно, није могло бити сумње у податак да у Уставу постоји члан 10, али само због тога што је и ђачету првог разреда основе школе јасно да сва државна и друштвена питања у Србији не могу бити решена са свега девет чланова

ПИШЕ: Илија Петровић

Када се састављачу (и пошиљаоцу) свих тих писама учи­нило да би своје сударе са ветрењачама, односно преписку, са (не)заинтересованима, ваљало укоричити, настала је књижица од сто четрдесетак страна, под насловом Ћерилица за ћирилицу : Срби против себе. У предговору за ту књижицу, Слободан Јарчевић (1942) запи­сао је да се “нажалост, слепи­ло српских властодржаца и политичара не односи само на српску држа­ву, српски народ и српску културу, него је то њихово слепи­ло планетарних димензија. Они не виде ни обрисе светске културе, светске историје… – својим слепилом и нипода­шта­вањем азбуко­ви­це (ћи­ри­лице) ломе темеље и стубове свет­ске Цивили­зације. А темељи и стубови те Цивилизаци­је су српски језик, српско писмо азбуковица (ћирилица), срп­ске древне дру­штве­не организације у Подунављу и на Хел­му (Бал­кану), где је синула прва светска писменост – Винчан­ска, чија 22 (двадесет два) знака… садржи данашња срп­ска ћи­рилица”.

Вредностима европске цивилизације бави се и ита­ли­јански филолог и палеолингвиста Марио Алинеи (1926), ко­ји у свом делу “Те­орија палеолитског континуитета о аутохтоном пореклу и генези европских језика са наглас­ком на етногенезу Словена” (2012) инсистира на изворном подунавском пореклу европских народа и језика. Како то Јелена Радојковић, англиста, тумачи у тексту Крв и тло : Рађање Европе народа (http://www.vaseljenska.com/mislenja/krv-i-tlo–radjanje-evrope-naroda/), теорија професора Али­не­ја преклапа се не само с “археолошким налазима Марије Гимбутас (1921-1994) и њеном тврдњом да је винчанска ци­и­лизација најстарија европска цивилизација”, него и са нала­зима са­времене генетике. Логичним се, дакле, мора сма­тра­ти “да је старословенски језик свакако старији од осталих ‘но­во­насталих’ (вештачки конструисаних језика)”, да “ве­ли­ко пита­ње географског порекла старословенског језика налази свој одговор у Подунављу”, у српском језичком под­ручју, те да су у праву амерички лингвист и философ  Ноам Чомски (1928), српски палеолингвист Радивоје Пе­шић (1931­-1993) и други када тврде да “нестајање српског језика и ћи­рилице треба посматрати као губљење идентитета или, још горе, одрицање од примарне генетике у којој су језик и пи­смо урођени”.

И све то у условима када став 1. члана 10. Устава Репу­блике Србије тврди да су “у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”.

Тврди, ал’ нико за то не мари! Ни властодршци, ни заштитници, ни повереници, ни (душе)брижници, ни правописци, ни помоћници, ни разни други равноправци…

Тек када је та чињеница препозната као несумњива, испоставило се да једини који би могли помоћи јесу – (за)­уставници, они који брину о уставности којекаквих врло важних правних аката и који су у стању да зауставе примену неког неподобног правног акта.

Кад је већ тако, онај који се довде “писменио”, сео је и поштујући све потребне уставно-административне прохте­ве,  20. априла 2016. (7524) године написао и Уставном суду Републике Србије, Булевар краља Александра 15 у Београ­ду, послао писамце следеће садржине:

“У складу са чланом 168. Устава Републике Србије;

Подносим иницијативу за покретање поступка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије (Службени глас­ник Републике Србије број 98/2006), који казује да су ‘у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо’.

Разлози:

– У Земљи Србији, нико од оних који би требало да гарантују примењивост једне уставне одредбе, Влада Репу­бли­ке Србије, или неко од њених министарстава, или неки од повереника за нешто или заштитника нечијих, на при­мер, није спреман да стане чврсто уз ту одредбу и омогући њену примену;

– У истој тој Земљи Србији допустиво је да орган који је изгласао и уставну одредбу о употреби српског језика и ћириличког донесе Закон о службеној употреби језика и пи­сама (Службни гласник Републике Србије бројеви 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05, 30/10) којим ће употребу српског језика и ћириличког писма заку­куљити у толикој мери да од српског језика и ћириличког писма неће остати ни слова ни гласа;

–  Ваљда је само у истој тој Земљи Србији могуће да се на једну уставну одредбу донесену 2006. године примењују прописи, макар се звали и законски, неприлагођени намени и временски старији и це­лих петнаест година од односне уставне одредбе;

– И биће да је само у истој тој Земљи Србији могуће да се тума­чење једне уставне одредбе (макар то била, у от­во­ре­но антисрп­ској пракси, и једна тако безначајна уставна од­ре­д­ба као што је то употреба српског језика и ћириличког писма) препусти зловољи (злонамерности, самовољи, баха­то­сти) и оних који, као ‘Телеком Србије’, са корисничким телом у Земљи Србији опште на неком страном језику, ла­тиницом, јер им став 1. члана 10. Устава Ре­пу­бли­ке Србије не представља, у сопственом правн(ичк)ом тумаче­њу, пре­преку за такав антисрпски поступак.

У уверењу да ће Уставни суд Републике Србије прихва­тити ову иницијативу за покретање поступка за оцену ус­тав­ности става 1. члана 10. Устава Републике Србије;

Предлажем да Одлука којом ће се став 1. члана 10. Устава Републике Србије прогласити неуставним буде за­сно­вана на правном начелу да заблуда о праву (у овом слу­чају: о праву на упо­требу српског језика и ћириличког пи­сма) никоме не користи, те да садржи следеће ставове:

  1. Одредба става 1. члана 10. Устава Републике Србије, по којој су ‘у Републици Србији у службеној употреби срп­ски језик и ћириличко писмо’, проглашује се неуставном и предлаже Влади Републике Србије да, у договору са Стра­начком скупштином Републике Србије, укине ту бесмисле­ну, некорисну, антисрпску и антицивилизацијску одредбу;
  2. Утолико пре што Хрвати, пошто су ср­п­ском народу отели српски језик и именовали га као ‘хрватски’, пре­ду­зимају опсе­ж­не радње да присвоје и ћириличко писмо. Једва чекајући да се домогну једне од изворних вредности људске цивилизације, 2013. године један од њих ‘исклесао је у каме­ну дванаест ћириличних слова и намерава да исклеше још петнаест, а сва ће бити осветљена, видљива и читљива пут­ницима који се крећу пу­тем Мостар­-Спљет и Мостар-То­миславград-Ливно. Слова су ник­ла на огради основне шко­ле у Кочерину, западно од Лиштице, висо­ка су 1,4 метра, широка метар а дебела 25 центиметара’. А пре тога, кра­је­м 2012. године, Хрватска академија знаности и умјетности ор­гани­зова­ла је ‘научни’ скуп на тему ‘Хрватска ћирилична баштина’ и тамо ко­н­ста­то­вала како је ‘од 11. до 18. века на великим деловима хр­ватског територија ста­новништво своје културне потребе из­ра­жа­вало (и) ћирилицом’. И када већ Срби не желе ћи­ри­лицу и не поштују је, нека бригу о њој преузму Хрвати. По истој логици којом су исти ти Хрва­ти, гусарећи по српској духовности, од неза­интересованих Срба преузели бројне знамените Србе. Тако, на пример, хр­ватски медији јавили су пре коју годину (2012) да је у Аме­рици преминуо Мајк Ву­целиц, ‘Хрват који је послао Аполо на мјесец’, иако тај Ву­целиц баш и није Хрват, није ни рођен у Хрватској већ у Кра­љевини Југославији, у Гарешници (1930), у време кад хрват­ска држава није ни постојала, и није Мајк Вуце­ли­ц него Милојко Вучелић, чији су преци, изворни Срби, поре­клом из Брскута, код Подгорице, у аустријско царство дошли почетком 18. века, у Ли­ку. Хрвати још кажу да се најпознатији ‘хрватски знан­стве­ник’ и један од ‘нај­значај­ни­јих Хрвата у повијести’ зове Ру­ђер Бошко­вић, иа­ко он, рођен у браку Србина, Николе Бошко­вића, родом из Ораховог Дола, код Требиња (старином с Орје Лу­ке у Бје­лопав­ли­ћима), и дубровачке Италијанке, Павле Бетере, ни­какве везе ни­је имао са Хрватима. И песника и аустроу­гарског генерала Пе­т­ра­ Прерадовића одавно у Загребу пред­стављају као Хрвата, иако он по­тиче из српске свеште­ничке породице, из Беловара. У Хрватској се од пре два­де­сетак година спроводе обимне радње да се и Никола Тесла, такође син српског право­славног свештеника, ‘уна­преди’ у Хрвата. И бројни књижевници, научници, културни радни­ци, несум­њиво српског порекла, као што су Григор Витез, Владан Десница, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Марко Мурат, Иво Војновић… у хрватској јавности слове као Хр­ати. Хрва­ти су, тако, пре четврт века покушали да и Марка Пола, светског путника и ис­траживача, упишу у ‘своје’, за­то што је рођен на Корчули, острву које су Хрвати давно присвојили, али их је у томе онемогућио италијански амба­са­дор у Загребу поруком да такве ‘националне трансфере’ можда могу да ради са Србима, али не и с Италијанима, што је било довољно да Хрвати одустану од Марка Пола. А у међувремену, исти ти Хрвати, и даље гусарећи по српској духовности, од незаинтере­со­ва­них Срба преотели су српски бећарац и српске ојкаче а припремају се врло озбиљно да преотму и српске гусле;
  3. Како без српског језика и ћириличког писма нема Срба, и неће их бити, Хрватима неће бити тешко да прео­тимајући сва српска обележја, у крајњој линији: и српско име, очувају све оно до чега данашњим Србима (а нарочито властодршцима у Србији, заинтересованим једино за соп­ств­е­ну власт а никако за виталне националне интересе оних којим владају) уопште није стало;
  4. А дотле, да би и српски народ могао некако говорити и писати и међусобно се споразумевати, треба донети од­луку да се он, српски народ, у Земљи која се још увек зове Ср­бија, прогласи на­ционалном мањином и нало­жи (нареди) да се са њим го­во­ри српским језиком и да се у писаном општењу са њим користи ћириличко писмо.

У уверењу да ће у Уставном суду Републике Србије једнодушно бити прихваћена ова моја иници­јатива за покре­тање поступ­ка за оцену уставности става 1. члана 10. Устава Републике Србије који се бави наводним правом срп­ског на­рода у Земљи Србији на употребу српског језика и срп­ског ћириличког писма,

Илија Петровић, историчар

www.ilijapetrovic.com

Писму је приложена потписникова књижица Ћерилица за ћирилицу: Срби против себе, Нови Сад 2016.

Писмо је, дакле, послато, али се одговор није очекивао, рачунало се да ће оно завршити у “корпи за ад акта”, уз “уставни” коментар да им је писмо послала нека будала.

Одговор је ипак стигао, под бројем ПР-95/2016 од 10. маја 2016. године и потписом Радована Безбрадице, секре­тара Уставног суда:

“Поводом Вашег поднеска од 19. априла 2016. године, којим сте тражили од Уставног суда да прихватањем ове ‘иницијативе’ покрене поступак за оцену уставности члана 10. став 1 Устава Републике Србије и да сагласно начелу ‘заблуде о праву на употребу српског језика и ћириличког писма, која никоме не користи’, прогласи неуставним овај члан Устава, обавештавамо Вас да Уставни суд није над­ле­жан да поступа по наведеном поднеску.

Наиме, одредбама члана 167. став 1. Устава Републике Србије утврђена је надлежност Уставног суда у погледу оце­не саправности општих аката, односно, утврђено је да Уставни суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међуна­род­ног права и потврђеним међународним уговорима, из чега следи да Уставни суд није надлежан да врши оцену уставности самих уставних одредаба, јер Устав представ­ља меру за оцену уставности закона и других општих правних аката, а не акт чију би ‘уставност’ Суд могао да цени.

Указујемо и да је на поступање са поднесцима за које Суд није надлежан, уређено одредбама члана 102. Послов­ника о раду Уставног суда (’Службени гласник РС’, број 103/13), којима је прописано да Суд не одлучује о подне­сци­ма којима се траже правни савети и мишљења о појединим питањима, помоћ у остваривању права и интереса, изјав­љу­ју притужбе на рад државних и других органа и организа­ција, као и о другим поднесцима којима се захтева поступање Суда по питањима која нису у његовој надлежности, а о надлежностима Суда да поступа по таквим поднесцима се­кретар Суда писмено обавештава подносиоца.

На основу претходно наведеног, обавештавамо Вас да нема правног основа ни могућности за поступање и одлу­чи­вање Уставног суда по предлогу постављеном у наведеном поднеску”.

Нема, наравно, јер су и српски језик и ћириличко писмо “колатерална штета” не само правног система у Земљи Србији већ и опште српске небриге за опстанак и Српске Државе и српског националног и духовног бића.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.