Анализе

Велиша Раичевић – аутор књиге “Хрвати у светлости историске истине”

ПИШЕ: Илија Петровић

На трагу неименованом аутору

На трагу неименованом аутору

На трагу неименованом аутору

Крајем септембра 1993. године, у београдском Међународном прес­-центру, издавачко предузеће “Ново дело” организовало је представљање својег издања књиге Хрвати у светлости историјске истине”. Том при­ликом, академик Василије Крестић узгредно је поменуо да се, поред лица назначених у Ђерковићевом предговору, као могући писац јавља и извесни Богуновић, просветни инспектор између два рата, родом из околи­не Псуња. Овај податак професор Крестић чуо је од неког профе­сора Микића који је Богуновића познавао. Наводно, сам Богуновић је поверио Микићу да је књигу о Хрватима он написао.

Када сам му исте вечери, телефоном, “поређао” неке аргументе због којих Велишу Раичевића сматрам аутором, Крестић је рекао да је цео поступак у вези са поновним издавањем књиге вођен некритички, да је за то “најзаслужнији” Вељко Ђурић (1953), историчар млађе генерације, и да се “Ново дело” није у свему томе најбоље снашло. Крестићева претпоставка да ће једног дана, однекуд, можда искрснути некакав доказ у прилог овог или оног ауторског канди­дата, обистинила се већ наредних дана: код Крестића је дошла “једна блиска рођака Велише Раичевића” и, поред књиге о Хрватима и књиге “У име Христа Светиње у пламену”, показала Велишин технички дневник, са вињетом на корицама исписаним словима истоветним онима на карти о размештају Срба и Хрвата у НДХ, приложена на крају књиге о Хрватима.

На видело излази и аутор

Како је професор Крестић био затурио папир с именом своје гошће, а само се, као у магли, присећао да је “можда из Београда”, трагање за исти­ном о Псуњском могао сам, мада успорено, наставити. Коначно, крајем јануа­ра 1994. године, после десетак телефонских разговора са београдским “кандидаткињама за рођаку”, чуо сам се са њом; пет-шест секунди ћутања после мога представљања, “признала” је да је то она, Велишина кћи Новка.

Наредног дана посетио сам је у њеном београдском стану и провео у разговору нешто дуже од два сата. Срдачности у нашем ћаскању допринело је и сазнање да сам ја родом из њеног васојевићког суседства, те да сам основну школу и нижу гимназију учио са млађим братом једне Новкине велике пријатељице, школске друге из новосадске Гимназије (у којој сам и ја учио). После неколико дана, заједно са Новком посетио сам њену мајку, Велишину удовицу Дарју и, после двосатног разговора с овим двема дамама, сазнао следеће:

Велиша Раичевић рођен је у Трепчи код Андријевице, 5. новембра 1903. године. Његови родитељи, Новак и Мируна, рођена Николић, имали су још четворо деце: три сина и једну кћер. Како су били имућни, могли су себи приуштити да своју децу школују. Велиша је гимназију учио у Крагујевцу, а геодезију на Техничком факултету у Прагу. Године 1924. Велиша је боравио у Винковцима, на феријалној пракси код једног геометра, и тамо се упознао са својом будућом женом, Дарјом Шитић из Вођи­наца. Иако врло млади (Дарја је имала тек шеснаест година), венчали су се исте године. Наредних година, Велиши и Дарји родила су се деца: Драго­љуб (1925-1981) и Новка (1928), Велиша је стекао диплому инжењера геодезије, а године 1928. одслужио је војни рок. Године 1929. настанили су се у Винковцима.

Поред геодетске струке, Велишу је живо занимала и историја. Суочен са писањем хрватске штампе о хрватским аспирацијама у југословенској држави, он почиње да се интензивно бави и историјом србско-хрватских односа и положајем Срба затечених у Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији. Укључује се у рад србског културно-просветног друштва у Винковцима. Почетком тридесетих година почиње да сарађује у београд­ском “Времену”, а затим у винковачкој Славонији” коју је тада уређивао др Павле Шумановац, и чије уређивање нешто касније и сам преузима. Био је то период његових сталних полемика с екстремним заступницима хрватских “повијесних тежњи”, али и период у коме породица Раичевић, због многобројних анонимних претњи, писмима или телефоном, чак и отворе­них, на улици, почиње да губи спокојство. Посебно непријатне биле су претње уперене према Дарји и деци. Понајвише због тога, Велиша је настојао да Дарја буде што даље од његових полемика и политичких активности. Избегавао је да јој показује документацију коју је користио, као и изворе из којих је ту документацију добијао. А највише докумената добијао је из бечког Архива, преко неких својих прашких и бечких веза из студентских дана. Ипак, карту Душановог царства из Печујског војног музеја, такође добијену преко Беча (и објављену на 166. страни), показао јој је са великим одушев­љењем.

Како сам Раичевић бележи, “историја београдског Комесаријата за избеглице не почиње после априла 1941. године. Напротив, његов оснутак пада непосредно иза 26. августа 1939, када су му камен темељац положили Мачек, Цветковић и Шубашић. Тада је отпочело емигрирање Срба и југословенски оријентисаних Хрвата из бановине Хрватске, где им је била угрожена лична сигурност и онемогућена животна егзистенција. Ко још не зна, сем широких српских маса у Србији којима су се сервирала Потемкинова села о тобоже успешно решеном хрватском питању, да је у Београду већ од друге половице 1939. године постојао одбор за смештај избеглица из Хрватске”. У том времену, из Осека бежи у Београд и Антун Рот, штампар, човек који је штампао и винковачку (Раичевићеву) “Славонију”. Рот је био пореклом Немац, али је, како каже Дарја, “душом и срцем био велики Југословен и велики Србин”. Тамо, у Улици цара Николаја II, после рата маршала Толбухина (данас, ваљда, неког Мекензија, ако у међувремену није дошло до неке нове измене) наставио је да се бави својим занимањем.

Мада је Раичевићу и даље прећено, он остаје у Винковцима. Кућу заштићује од евентуалних терористичких ноћних упада тако што на врата и прозоре, са унутрашње стране, поставља заштитне дрвене облоге. О томе времену он оставља и један вишеструко речит запис: “У чланцима ‘Српског Гласа’, ‘Народне Одбране’, ‘Српског огњишта’, ‘Славоније’ и других указивало се на мистериозна заплотњачка убиства истакнутих јавних радника из редова Срба и југословенски оријентисаних Хрвата по основаној бановини Хрватској. Та су убиства постала борбено правило Мачекових борбених формација ‘Грађанске заштите’, које су преузеле стварну власт… Влатко Мачек… седећи на потпредседничком месту у влади Краљевине Југославије, није ни једним гестом осудио оно што се већ под њиме и његовим првим баном Шубашићем догађало са Србима по Хрватској бановини. Међу првим пресудама и писцу је већ октобра 1939. године достављена путем поште анонимна пресуда хрватске ‘Грађанске заштите’ којом му се саопштава да је осуђен на смрт, ако не напусти хрватску бановину”.

За ову расправу од особитог је значаја навод да је Псуњски био 1939. године у Хрватској, што професоре Грујића и Слијепчевића елиминише као могуће ауторе књиге о Хрватима.

Непосредно пред рат, скоро читаву годину, Велиша је био ангажован у војсци, на утврђивању границе према Румунији. Тамо га је затекао април­ски рат и отуд са војском прелази у Босну. Залагањем епископа зворничко­-тузланског Нектарија (Круља, 1879-1966), успео је да се домогне Србије. Дарја и деца били су све то време у Винковцима, трпећи свакодневно усташке и полицијске упаде у кућу и преметачине. Тих дана усташе су покупиле и делом однеле а делом одмах уништиле разне документе о личном и породичном статусу, било Велишином, било чланова његове породице. Папира на основу којих је написао своју књигу о Хрватима у кући није било, исто као ни папира везаних за његову ранију публицистичку делатност; све те списе он је већ био пренео у Београд и оставио код својег пријатеља Рота да му их он сачува. До краја 1940. године, Велиша је на основу расположиве документације успео да напише неколико текстова о приликама у Хрватској и понудио “Времену” да их штампа у облику књиге. Нажалост, тај је покушај пропао, пошто су рецензенти, или уредници, или неко чију улогу Дарја не зна, тражили од Велише, кад је дошао на договор о штампању, да се многи њени делови избаце. Велиша је због тога био врло незадовољан и депримиран, те је одбио да му се текст сакати.

Дарја је са децом остала у Винковцима све до 11. маја 1941. године, када им је један породични пријатељ, Хрват, користећи своје везе у немачкој команди, мало из пријатељских обзира, а нешто више, чини се, због тога што је тако помагао да у Хрватској остане што мање Срба, издејствовао немачку пропусницу за прелазак у Србију; усташе нису могле ништа учинити да спрече њихов одлазак. Окупљена породица привремено се сместила у Београду, а затим су се измакли на Умку. Средства за живот Велиша је обезбеђивао бавећи се, углавном, фотографисањем и, делимично, стру­ком. Свих ратних година Велиша се сретао са разним србским избеглицама и тако прикупљао додатне податке о збивањима у њиховом завичају.

Кад је прешао у Србију, обећао је и жени и себи да се више неће бавити политиком, али је сматрао својим дугом да коначно уобличи у књигу оно што су, непосредно пред рат, други хтели да одбаце и оно што је у међувремену прикупио и обрадио. У свој издавачки подухват, сасвим природно, кренуо је са својим старим пријатељем Ротом који је тада имао нешто преко шездесет година. Књига о Хрватима била је на брзину одштампана и још брже обављена коректура, ту, у Улици цара Николаја0000 ИИ. Велиша је, не би ли затурио тра­гове, на самом крају књиге, у виду напомене, написао да је она “штампана изван домашаја окупационе цензуре, далеко од града и избора техничких средстава”, са штампарским грешкама “за које се читаоци моле, да их при­ликом читања по смислу склопа односне реченице сами исправе”.

Без икаквог предаха, Рот и Раичевић наставили су са штампањем још једне књиге о српским неприликама у Независној Држави Хрватској: “У име Христа Светиње у пламену”. И овај посао био је довршен кад су у штампарију, изненада, упали припадници немачке полиције и запленили затечени тираж обеју књига. Спасено је врло мало примерака, тек онолико колико је Велиша у неколико наврата могао собом неупадљиво изнети и некоме поклонити. И Велиши и Дарји остало је непознато како је полиција сазнала за књиге, да ли пошто је неки од примерака стигао до неког хвалисавог Србина, да ли од неког усташког доушника који је пратио Ротов рад; ову другу претпоставку Дарја сматра вероватнијом. Колико она зна, Рот није имао компликација са немачком полицијом, а ни Велиша са тим у вези није помињан.

Дарја Раичевић сачувала је по четири примерка обеју Велишиних књига. Она зна да је Велиша по два примерка књиге о Хрватима и о затирању српских светиња по Хрватској предао Србској Патријаршији, непосредно пошто су одштампане; коме, она то не зна, али тај детаљ веже за Велишине блиске односе са епископом Нектаријем који је често навраћао до њих на Умку, сам или са неким од свештених лица.

На моје питање да ли јој нешто казује име др Радослава Грујића, без премишљања је одговорила одречно, исто као и на помињање др Пера Слијепчевића. Но, у наставку тих негативних констатација, Дарја је поменула да се “крајем рата Велиша сретао са професором Драгославом Страњаковићем, али само да му исприча шта се тамо збива”.

У вези с овим, врло је значајно и оно што је потписнику ових редака саопштио Богољуб Ћирковић, библиотекат у Патријаршијској библиотеци, некадашњи секретар оне Синодалне комисије која је прикупљала грађу о злочинима над српским народом у Другом светском рату, а коју у свом предговору књиге о Хрватима помиње и Ђерковић. Ћирковићу није познато име Велише Раичевића, али тврди да је књиге о Хрватима Патријаршијској би­блиотеци предао Радослав Грујић, крајем рата. “Држи се да је он аутор књига”, каже Ћирковић. “Он пише о стварима о којима је био одли­ч­но обавештен”. На питање да ли је он, Грујић, аутор књиге, Ћирковић је од професора Грујића чуо следећи одговор: “Радио сам на томе”. Није рекао “Написао сам” него “Радио сам на томе”, понавља Ћирковић. У ствари, таквим одговором Грујић исказује да он није аутор, али, пошто се ради о забрањеној књизи, наговештајем да је и он “радио на томе” заба­шурује трагове који би могли довести до правог аутора. У могућем тиму оних који су још “радили на томе”, Грујић не би могао бити маргинална личност, већ би, с обзиром на свој ауторитет у историјској науци, у њему морао бити кључна личност, а сви остали нека врста помоћних радника.

Податак да се професор Грујић води у Патријаршији као особа која је њеној Библиотеци предала књиге, упућује на закључак да је Раичевић те књиге предао Грујићу, лично, без присуства сведока, или, вероватније, у присуству владике Нектарија. Не може бити сумње у претпоставку да је тај дар Патријаршијској библиотеци учињен после Велишиног договора са Нектаријем који је Грујића познавао као изузетно значајног за спасавање црквених и манастирских драгоцености са подручја НДХ. Томе у прилог иде и Ћирковићева изјава да је рукописима прикупљеним у поменутој Синодалној комисији располагао професор Страњаковић и да је он те рукописе чак носио и кући. После рата, органи Удбе повремено су вршља­ли око Патријаршије, па су тако ислеђивали и професора Страњаковића. Једном приликом, према Ћирковићевим речима, запленили су му шездесет осам разних извештаја и записничких изјава (избегличких), којима се касније изгубио сваки траг. Безуспешни су били сви покушаји да СУП врати заплењени материјал. Страњаковић је, дакле, у времену кад је Патријаршија располагала Раичевићевом књигом знао ко је њен аутор, и због тога се потрудио да нека своја сазнања о збивањима у НДХ, до којих је дошао преко записника прибављених у Синодалној комисији или из Раичевићевих књига о Хрватима, допуни и кроз директне контакте са Велишом Раичевићем.

У међувремену, рат у Србији био је завршен, Београд је ослобођен, али истини није било суђено да исплива на површину. Како је то Броз рекао почетком новембра 1944. године у једном говору на Бањици, “ми се у Србији морамо понашати као окупатори”, “Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости”, Антун Рот је ухапшен и, као “сара­дник окупатора”, убијен незнано кад и незнано где. Сви папири пронађени у штампарији укључујући и евентуалне трагове о Раичевићевој књизи, нестали су. Иза Рота остала су два сина; обојица су после рата отишла у иностранство, један у Америку, а други у Осло. Онај први умро је поодавно, а овај други новембра 1992. године. Једна Ротова унука и данас живи у Београду. О дединој судбини она зна врло мало, а о његовој гра­фичкој делатности при крају живота још мање. Дарја мисли да је Антуна Рота потказао онај исти доушник који га је пријавио и Гестапоу, мада не искључује могућност да га је у Београду препознао и неки од бивших усташа у међувремену произведених у партизане. Она то доводи у везу са својим сећањем на пролазак партизанских јединица поред Карађорђевог парка у Београду, када се из колоне издвојио један “попартизањени” усташа из околи­не Вуковара и обратио жени једног бившег дипломате и амбасадора, Вуковарчанина, следећим речима: “Јесте ли видјели да смо вас нашли и овдје”.

Сазнавши за злу судбину свога старог пријатеља, Велиша се потпуно повукао на Умку, а средином 1945. године прешао је у Нови Сад, у Ловћенску улицу, и запослио у фабрици ексера и жичане робе “Фабекс” (доцније “Петар Драпшин”), најпре као намештеник, а касније директор. Убрзо се преселио на Вилсонов трг, односно Лењинов трг, сада Трг младенаца, у “Адамовићеву палату”. Три-четири године после, Велиша се вратио свом позиву геометра радећи на обнови пољопривредних имања у Војводини. Године 1954, већ као власник канцеларије приватног геометра, обрео се у Руми, где је радио на комасацији земљишта. Подстакнут некаквим инци­ден­том на терену (који га је подсетио на предратне догађаје у Хрватској), Велиша одлучује да се приближи завичају. Исте године почиње да у западном Поморављу гради кућу, у коју се са породицом уселио 1956. године. Наставио је да обавља своју инжењерску праксу. У политичке разговоре упуштао се искључиво са својим провереним и несумњивим пријатељима и једино је њима помињао своје књиге. Писање је потпуно запустио. Одустао је чак и од писања краћих приповедачких текстова какве је, на пример, предратних година објављивао у београдској “Криминалној библиотеци”.

Умро је 1. јуна 1972. године, после инфаркта. Није дочекао да се књиге Псуњског објаве под његовим именом.

Дарја Раичевић све ово казује не са циљем да оствари некакво аутор­ско право материјалне природе. Она само жели моралну сатисфакцију, да се зна ко је аутор двеју књига објављеним под псеудонимом Псуњски. “Преда мном нема много живота. И зашто да неко други користи Велишино име”.

На растанку, предлаже да са улазних врата скинем још увек добро очувану вињету с именом власниковим, исписану по усељењу у кућу, власниковом руком, истим рукописом којим је писана и легенда на карти приложеној уз књигу Хрвати у светлости историске истине”. Копија те вињете објављена је у “Раду Музеја Војводине”, а оригинал је враћен тамо где и припада; тамо где ју је Велиша Раичевић причврстио пре много година.

Да је књига “Хрвати у светлости историске истине” оптужница, иста слова на књизи, на вињети са улазних врата куће покојног Велише Раичевића и на вињети са корица техничког дневника инжењера Велише Раичевића били би необорив доказ да их је писало исто лице.

Све што је у овом тексту наведено, као и употреба поменутих вињета, јединих материјалних доказа за везу Псуњског и Велише Раичевића, даје нам за право да без икаквог двоумљења изведемо закључак да је аутор књиге “Хрвати у светлости историске истине” и књиге “У име Христа Светиње у пламену” – Велиша Раичевић.

Допунска објашњења

Када је текст о Псуњском, Велиши Раичевићу и Хрватима припреман за објављивање у новосадском “Раду Музеја Во­ј­во­дине”, неке појединости морале су остати недоречене.

“Рад Музеја Војводине” појавио се из штампе са великим закашње­њем, а још више времена требало је (можда до краја 1995) да ис­торичар др Вељко Ђ. Ђурић, познат и по надимку Мишина, Редакцији поменутог годишњака пошаље своје виђење “ми­стерије која то више није”. У пропратном недатованом писму за­мо­лио је да се “у једној од следећих свески” то објави јер сматра “да доприноси сазнању и истини”.

Ђурићев “прилог за Петровићево тврђење да је инг. Велиша Раичевић личност која је користила псеудоним Псуњски” није обј­ављен, будући да професору др Љубивоју Церовићу (1936-2015), он­да­шњем директору Музеја Војводине и главном и одговорном уред­нику музејског годишњака, није било јасно какав је циљ мо­гло имати Ђурићево објашњење да “не желим, иако то вео­ма ла­ко могу, критиковати методологију и истраживање, начин презента­ције и изворе као и исправити многе недоречености из простог разлога што сматрам да је Петровић разрешио енигму”.

Данас, после четврт века, чини се корис­ним да се, уз незнатна скраћења, објави садржина тога Ђурићевог писма:

“Први који је објавио да је, у својим истраживањима, користио књи­ге Псуњског био сам ја у књизи ‘Усташе и православље-Хрватска право­славна црква’, објављеној 1989. године у Београду. Захваљујући овом помињању, Псуњски је на неки начин легализован. Све ово допринело је да, 1993. године, неколицина заљубљеника у књигу и историју, објаве ре­принт издање књиге ‘Хрвати у светлости историске истине’. Како је ово издање брзо распродато, други издавач је, 1994. године, објавио ново (ре­принт) издање. Но, ни у једном издању није разјашњена мистерија око пра­вог имена и презимена аутора који се крио под псеудонимом. Међутим, приликом представљања првог репринт издања десило се нешто што ни­је било намештено нити планирано а означило је први корак у разјашње­њу мистерије псеудонима. Наиме, Василије Крестић, један од представљача књиге, је казао да је ‘Псуњски’ псеудоним који је користио Душан Богуновић (1888 – после 1940, учитељ, педагошки писац – ИП) и то поткрепио речима које му је, својевремено, то поверио један други познати историчар, Међутим, ја сам, као други представљач, испричао сасвим другу причу о ‘Псуњском’ и навео неко­лико аргумената у прилог своје тврдње…

У својим вишегодишњим истраживањима у разним музејима, архи­вима и библиотекама, прегледао сам безброј фондова грађе, прочитао или прелистао неколико стотина чланака и скоро пет стотина књига различите провенијенције. С обзиром да сам се концентрисао на трагање за подацима о Голготи Српске православне цркве 1941-1945. године, наилазио сам на безброј података које сам слагао у равни и добијао моза­ик. Захваљујући том систему рада лако сам повезао две чињенице прона­ђе­них у различитим изворима. Први податак пронашао сам у самој књи­зи ‘Хрвати у свјетлости историске истине’. Други податак пронашао сам у документима саслушања научника Миленка Филиповића (1902-1969 – ИП) пред партизанским (комунистичким) властима, крајем јануара 1945. године у Београду…

Како би се видела веза ових података треба цитирати те делове текста и дознати име и презиме које се крило иза псеудонима Псуњски.

  1. У књизи ‘Хрвати у свјетлости историске истине’, на страни 25 пише:

“У време када сам радио на прикупљању података за ову књигу, разговарао сам са једним етнологом професором универзитета, који је узгред буди речено основна знања из историје добио из хрватског настав­ног програма. Додирујући се црногорских Срба, овај учени историчар ре­ч­е: ‘А шта ћемо рећи например за једнога Црногорца из племена Куча, који се као претседник цариградских носача признавао Хрватом?’ Један други професор, који је видео рукопис за ову књигу пронашао је да на неколико места нисам ставио запете. Ето у каквим су се ситницама гу­били наши учени људи. Зар неколико запета заиста могу имати утицаја на садржину некога дела. Или, може ли онај црногорски Куч, који се ра­дије признавао Хрватом него што би црногорско чојство ставио у службу цариградског амалства, или ко зна из којих разлога, постати мерило за цео српски народ у Црној Гори”…

  1. Крајем октобра, у Београд су стигли војници Црвене армије и југословенски партизани и успоста­ви­ли комунистичку власт. На једном од неколико саслушања, Миленко Филиповић је нашироко причао о збивањима у Патријаршији. Тако је причао и следе­ће: ‘Једнога дана нашао ме је у Патријаршији неки г. Раичевић, архитекта или агроном… и повео самном разговор о Хрва­тима, о страдањима Ср­ба у НДХ и сл., па ми је оставио један свој обимни рукопис да га прочи­там. Прочитао сам тај рукопис и, кад је он поново до­шао, казао му свој суд: да он са таквим списом несме изаћи на јавност, јер је пун нетачности, неозбиљних тврђења и сл. Препоручио сам му да прве одељке (из историје) изостави или скрати, да се окане исто­ри­ских разматрања о Хрватима у прошлости, а да се у сваком случају документује из при­знатих критичких дела, итд. Али, он није примио моје разлоге, наводећи да он није научник, да је он само публициста.

Није прошло отада много времена, а појавила се је штампана књига ‘Хрвати у светлости историске истине’ под псеудонимом ‘Псуњски’. Одмах сам препознао дело и са запрепашћењем констатовао да писац није примио ни један од мојих савета, тако да му књига нема никаквих вредности. Нашао сам чак и то да је један разговор са мном претставио сасвим наопако и мене незгодно апострофирао (стр. 25) и уврстио у ред ‘накриво насађених српских учењака’…

После читања ових речи, јасно је ко је ‘Псуњски’. Међутим, мене је и даље голицало ово сазнање али нисам знао како даље. У тим жељама послужила ме је срећа. Наиме, у јесен 1989. године…  упознао сам неке вишедеценијске пријатеље породице Раичевић. Од тих људи дознао сам и за сијасет детаља везаних за судбину блиских рођака Велише Раичевића. Између осталих, и о убиству једног његовог брата од стране комунистичких власти и намамљивању Велише на сахрану како би и њега ликвидирали… Можемо да претпоставимо да су то радили јер им је књига реметила стварање идиличног братства и јединства Срба и Хрвата”.

Ђурић, дакле, тврди да је “после читања” Филиповићевих речи било “јасно ко је Псуњски”, али му се, уз ту тврдњу, може приго­ворити што се ни словом не осврће на Филиповићеву оцену (дату пред иследницима, на саслушању, у страху за сопствени живот) да књига о Хрватима “нема никакве вредности”, нарочито због тога што Псуњски “није примио ни један од мојих савета”, нити је “до­ку­ментована из признатих критичких дела”. Но, Ђурића је “и да­ље голицало ово сазнање”, пошто није знао “како даље”. Није знао, наравно, јер је из Филиповићеве изјаве једино могао видети да се Псуњски презивао Раичевић а да му име није поменуто.

Али, зато, “признањем” да га је срећа послужила кад је упознао “неке вишедеценијске пријатеље поро­дице Раиче­вић” од којих је “дознао и за сијасет детаља везаних за судбину блиских рођака Велише Раичевића”, Ђурић доводи у сумњу сопствену истраживачку вештину или, како би сам рекао: “методологију” и “начин презентације”.

Оно прво, да је заиста срео “неке вишедеценијске пријатеље породице Раичевић”, потврђује и његова магловита представа “о убиству једног Велишиног брата од стране комунистичких власти и намамљивању Велише на сахрану како би и њега ликвидирали”. Кажем “магловита”, пошто се та Ђурићева представа односи на Велишиног брата Богића и његову трагичну смрт, највероватније крајем 1946. године. Богић је, наиме, пре рата живео у околини Вин­коваца, у селу Ретковци, где је радио као обућар. Године 1941. избегао је у Црну Гору, а после рата вратио се у место свога ранијег живљења. Тамо је, према службеној верзији целог догађаја, убијен из освете, пошто је био у групи оних који су препознали славонског “хајдука” Јову Станисав­ље­вића Чаругу (1897-1925). Богићево убиство, ноћу, секиром, доводило се, дакле, у директну везу са тим већ старим предратним случајем. Велиша је био на Богићевој сахрани, тамо га нису “ликвидирали”, што ће рећи да на сахрану није био намамљен. Али, петнаестак година касније, кад је већ све био припремио да братове кости пренесе у Васојевиће, у породичну гробницу, Велиша није могао пронаћи Богићев гроб; део ретковачког гробља био је преоран.

Оно друго, сумња у Ђурићеву истраживачку вештину, рађа се самим тим што би се разложним морао сматрати напор сваког озбиљног историчара да та нова познанства искористи не би ли до­про до (тада живих) чланова Велишине породице. Да их је “прона­шао”, одмах би сазнао “како даље” и не би часа часио да своја нова сазнања објави. Ако се 1989. и устезао да на­пише и објави оно што је сазнао од “пријатеља породице Раиче­ви­ћ”, могао је то изговорити на представљању фототипског изда­ња спорне књиге, крајем септембра 1993. године, на истој оној сеанси на којој је и академик Ва­силије Крестић говорио о Душану Богуновићу као аутору.

Могао је, а није јер није знао. Али зато, када сам исте вечери, приближно два сата по пред­стављању те књиге, телефоном позвао академика Крестића и укратко му изложио своје уверење да је њен аутор Велиша Ра­и­чевић, он ми је само могао рећи да први пут чује то име; да га је др Ђурић тамо изговорио, не би се могло десити да га заборави за тако кратко време.

Уистину, у тренутку када је књига представљана, др Вељко Ђурић морао је знати да се псеудонимом “Псуњски” користио гео­метар и новинар Велиша Раичевић из Винковаца. Те је податке, између осталих, чуо од потписника ових редова средином јуна 1993. године.

Десило се, наиме, да сам, после раније описаног разговора са госпођом Станком Дудварском у Редак­ц­и­ји “Сведока”, сишао у књижару “Никола Пашић” да са госпођом Љи­љаном Танић, власницом те књижаре, разменим коју реч, не само о начину на који се појавило фототипско издање “Хрвата у свет­лости историске истине”, у књижари се обрео др Ђурић; знали смо се од раније. Пошто је и он био умешан у објав­љивање спорне књиге (и првог издања које ће представљати кроз стотинак дана, али и онога које се припремало), тражио сам од њега да се то ново издање појави под именом Велише Раичевића.

Да ли због тога што није желео да ремети започети посао, или заиста није знао ко је Псуњски, или због нечега десетог, тек – он је одбио икакву могућност да при­хвати оно што сам ја тражио. Те није сигурно, све је то нагађање, било би ризично да се у том тренутку појави једно име да би се касније појавило неко друго…

На томе смо се и растали, ја незадовољан а он у стварном незнању о ауторству “Хрва­та у светлости историске истине”.

Са друге стране, ако је тачно да је Вељко Ђурић знао (или барем наслућивао) ко је Псуњски, мора се поставити питање са ка­к­вим је побудама он учествовао (а уче­ствовао је!) у неовлашћеном, дивљем, пиратском издању Раиче­вићеве књиге “Хрвати у светлости историске истине”, под псеудо­нимом, без Раичеви­ће­вог имена на њој. Као историчар, човек коме би историјска исти­на требало да буде на првом месту, Ђурић је морао спречити Мом­чила Ђерковића, његову издавачку кућу “Ново дело” и остале саиздаваче да књигу Велише Раичевића Псуњског објаве нему­што, без ауторо­вог имена, са јединим циљем да избегну обавезе из ауторских пра­ва и из свега извуку личну корист. Ђурић је пропустио да то учи­ни преузимајући на себе све моралне после­ди­це тога по свему неморалног чина. (Овде се нећемо упуштати у мотиве Издавачко-књижарског предузећа “Никола Пашић” из Београда да 1994. године исту књигу изда још једном, и овога пута фототипски, опет не помињући Раичевићево име; и тамо се добро знало ко је Псуњски, будући да је потписник ових редова једну копију свог рукописа предатог “Раду Музеја Војводине” показао госпођи Љиљани Танић, истој оној која је за своју фирму потпи­сала друго недозвољено издање “Хрвата у светлости историске истине”).

После свега што се дешавало са Велишином књигом, као и после појаве текста “О ауторству књиге Хрвати у светлости историске истине”, Рад Музеја Војводине, број 36/1994, стране 159-171, у Музеј Војводине стигло је Ђурићево писмо, наведено овде скоро у целости, којим је, мада признаје “да је “Пет­ровић разрешио енигму” али да може “критиковати методологију и истраживање, начин презентације и изворе”, покушао да “за­се­ни простоту” и своје име “угради у откриће”.

На крају, опет зарад историјске истине, овде се објављују неки подаци који су, на самом почетку 1994. године, на изричито тражење Велишине жене и Велишине кћери (због тога што су и тада живеле у страху од могуће усташке освете), измењени приликом “ауторизовања” појединих њихових изјава унесених у текст писан за “Рад Музеја Војводине”:

  1. Велишиној жени дато је име Дарја, де­војачког презимена Шитић (у породици су је, у шали, звали “Ши­тићка”). Она је Марија Шите (1908-2000), по рођењу Маџарица, удајом прешла у православље, “у души права Српки­ња”, како је себе описала;
  2. Велишиној кћери дато је име Новка (по ђеду Новаку). Она је Драгиња (1928-2002), краће време са прези­ме­ном Јерко­вић, разведена, без деце;
  3. Породичну кућу Велиша није градио у западном Поморављу већ у Београду, на Бањици.

Потписник ових редака барем толико дугује успомени на Велишу Раичевића Псуњског, његову жену Марију и кћер Драгињу.

После свега: у нешто давнијем међувремену, чим је у “Раду Музеја Војводине” објављена моја прича о Велиши Раичевићу као Псуњском, текстом “О ауторству књиге Хрвати у светлости историске истине”, свој примерак књиге “Хрвати у светлости историске истине”, Београд 1944, као и фотокопију наведенога текста, поклонио сам Библиотеци у Андријевици, општинском седишту Велишинога родног места.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *