Анализе

Ко нам то тумачи науку

ПИШЕ: Илија Петровић

Наопаки наук

Бавимо се овде понечим искљу   чиво србским, јед­ном особином непознатом иједном другом народу: спремношћу да, увек и свугде, обесцени (омаловажи, запостави, пренебрегне, потисне, обестрага, потцени, потчини) сопствене националне вредности, уз необјашњи­ву понизност не само пред сопственим јасно препознатљивим не­при­јатељима, него и према свима са киме дође у додир.

Најпре ваља подсетити да и водећи интелектуални слој у Срба и они којима је припало право (или су присвојили то право) да усмеравају србску државну политику, још увек не схватају барем две ствари: да их је изнедрио стари историјски народ чија се ду­хо­в­ност (неко би рекао: култура) налази у темељима светске цивили­зације и да језик и повест тога народа имају “највишу националну интегративну функцију”. Да су у стању то да схвате, они не би ис­тра­ја­вали на ономе што им се, из непосреднога суседства и из све­та, упорно намеће као проверено сред­ство за даље незау­ста­в­љиво черечење србског националног бића.

И, баш као да их се то ништа не тиче, неки од њих (небитно из које групације), бавећи се књигом академика Василија Крестића (1932) Знаменити Срби о Хрватима, Нови Сад 1999 (која се, како нам сам наслов казује, бави србско-хрватским односима), изненадно “откривају” да досадашња “врхунска достигнућа” у историјској науци није требало “читати” онако како су нас историчари од ка­ријере деценијама учили, али с очигледном намером да кривицу за сопствене заблуде и грехове пребаце “на неке друге”. И својим ученицима и себи самима, али и онима који нису умели да “учено” размишљају о ранијим и садашњим србским несре­ћа­ма, они ће са­општити “да су многи угледни људи Србије – политичари, књи­жевници, интелектуалци – имали у прошлости критичкији од­нос према Хрватима, и да су се упозорења схватала на прави начин, можда историјски токови не би, у укупном збиру, имали тако тра­гичне последице по Србе”. И не би се могло десити да “југо­сло­венска” идеја прође тек тако, пошто је сада и “историјским” ака­демицима јасно “да све оно што нам се последњих година до­га­ђа­ло има своје корене у прошлости” и да се на тој и таквој “југосло­венс­кој” идеји зачео  “анти­српски курс”.

И сам академик Крестић сугерисаће необавештеним читаоци­ма “научно утемељену оцену” да су “суштинска спорна питања и узроци сукоба између Хрвата и Срба, све до наших дана, остали научно неразјашњени, а политичка тумачења која су томе давана Хрвате су у свему оправдавала, а Ср­бе у свему окривљивала. Због тога је Србима усађен комплекс кривице, док су Хрвати себи обез­бедили положај који им је омо­гу­ћавао да Србе уцењују и од њих непрестано изнуђују све новије и новије уступке… Због тога што су Хрвати приказани као Југо­сло­вени, а Срби као националисти, шовинисти, хегемонисти и ре­метилачки фактор, до наших дана Срби су остали збуњени и без правих одговора (на питање) шта им се десило. Жигосани као кривци за сва зла која су их погодила, оставши без научних објашњења за трагедију коју су преживели, немајући праве одговоре зашто им се све то десило у такозваном суживоту са Хрватима, Срби данас почињу да подлежу неосно­ваним, ничим заслуженим оптужбама, и да прихватају кривицу. Тако испада да они који су починили злочин, који су поубијали на стотине хиљада недужних, који су етнички очистили Хрватску и остварили вековне тежње о етнички чистој држави, нису криви”.

Уза све речено, Крестић ће признати да се све то де­ша­ва­ло “само зато што је наша наука била у служби политике, а политика, са онима који су је водили, кратковида, антисрпска, у сваком по­гледу за осуду”. И поред тако “оштре” осуде “наше науке”, и даље остаје нејасно, и академику Крестићу и нама, непосвећенима, ка­ко се то истој тој науци могло десити да, и поред бројних при­зна­тих научника на универзитетима и научним академијама по Срби­ји, “суштинска спорна питања и узроци сукоба између Хрва­та и Срба, све до наших дана”, остану без научног објашњења. Ис­то­времено, овај Крестићев суд уверава нас, а нема разлога да му не верујемо, да се коментатори разних несрећних догодовштина у срб­ском народу, у међувремену проглашени научницима (разних “научних” звања), и нису бавили науком већ су своје знање трошили на дневнополитичке пот­ребе оних који су у том тренутку били на власти. И, даље, ре­зу­лтат таквог “научничког” рада јесте литература којом је озако­њен труд србских непријатеља да се, деловањем школског систе­ма, сваком србском детету отме спона са србским националним вредностима и србском традицијом.

Настављајући се на такво размишљање, академик Никша Стипчевић (1929-2011), уместо да рас­по­ло­живе чињенице о одређе­ној појави критички одмери и пре­по­ру­чи за будуће народно памћење, за историју, “безазлено” ће признати да је тек сада, благодарећи Крестићевој логици, спознао “да је идеја југосло­вен­ства послужила за инкубацију малих нација, а мали је број интеле­к­туалаца који су то прозрели”.

Слично је размишљао и Чедомир Попов (1936-2012), “учено” откривајући да је до­бро што се “још чује глас бранилаца истине и правде”, баш као да је у науци савремених научника у Србији успостављена зако­ни­тост о излишности тих двеју категорија и бежа­њу од њих. Ако је Крестић у својој књизи “рекао претходницима ‘попу поп, а бо­бу боб’… честито и без острашћености”, онда је то за Попова знак да Крестић “није заштитник ни српске стране, (и да) нема двостр­уких стандарда, тако одомаћених у савременој на­уци”. Када Попов томе дода да Крестићева књига даје материјал за закључак да су политичари боље сагледавали стање од научни­ка и књи­жев­ника, и кад се начас вратимо Крестићевој конста­тацији да је “наша наука била у служби политике”, онда нам само преостаје да се запитамо какву смо ми то школу учили (и још је увек учимо), каква се наука развија у крилу србскога народа, ко нам тумачи науку, кога све Српска академија наука прима у своје члан­ство и да ли се ико из србске науке сме огласити “као заштитник српске стране”, без “дво­стр­уких стандарда, тако одомаћених у савременој науци”. И, наравно, морамо се запитати како то да нам сва та питања намећу наши водећи на­учни­ци, они који одлучујуће утичу на образовање и васпитавање младих нараштаја, они који, на известан начин, усмеравају званичну политику, баш као да они сами нису део такозване “српске елите” и као да се јасно дефи­ни­сана “наука у служби политике” налази негде изван те “елите”.

А кад је већ тако, онда као разложно треба прихватити невољно признање слависте Драгана Недељковића (1925-1915), редовног чла­на Европске академије наука, књижевности и уметности, да “наши главни непријатељи нису негде у свету, него у нашој земљи, и че­сто у највишем руководству наше земље”, због че­га би било не­ко­рисно противречити његовом суду да су Срби “непаметан народ” који, за раз­лику од мудријих, стално истиче међусобне разлике.

 

Како ми радили, како ми грешили

Ако би се некоме могло учинити да у управо изреченој дијагнози има мало епског прете­ри­вања, покушаћу да на неким примерима, не старијим од подруг века, покажем да је она и превише блага.

Пођимо редом.

* Србска залагања за сопствену територију у оквиру Угарске уродила су плодом тек на Мајској скупштини, одржаној у Сремским Карловцима од 1/13. до 3/15. маја 1848. године, када је доне­сена одлука о стварању Војводства Србије и Тамишког Баната, од­носно Војводине Србске. Истовремено, србски народ прогласио се “за народ политично слободан и независан под домом аустри­ским и обштом круном угарском” а, без обзира на то што у срб­ској Буни није са тих страна било помоћи, донесена је и одлука о ступању у савез са Троједном Краљевином Хрватском, Славони­јом и Далмацијом. После гушења револуције у Угарској, Хрвати су тражили да се Војводина Србска прикључи Троједној Краље­вини на принципу равноправности, са заједничким баном, подвој­водом и сабором, с тим што они више неће постављати питање око разграничења у Срему. Добрим делом и на таквим хрватским обећањима, своју политику заснивао је Светозар Милетић (1826-1901). Он је, у ствари, наступао као не­помирљиви противник “клерикализма”, што укључује и тежњу да се срб­ски­м црквено-народним саборима одузме црквени карак­тер и да се отклони утицај Србке цркве на народне посло­ве. Такав однос његов и његових следбеника према Србској цркви олак­шао је настојања угарских државних, по­л­и­тич­ких и верских ин­сти­туција да сузбију србску аутономију, уто­лико пре што је Миле­тићева идеологија била ус­ме­рена “ка ширим, оп­шт­ејугословен­ским хоризонтима и демо­кра­т­ским, републи­ка­н­ским и федералистичким концепцијама”; што је био “на­рочито за­пажен у одбрани хрватске самосталности према Мађарима” и што је његова “славна изрека Троједна краљевина (Хрватска, Славонија и Далмација) наша је нада” значила да је будућност Војво­ди­не Србске видео под хрватским патронатом; што је био не­задово­љан захте­вом да “само Срби имају права бирати војводу (и што је) тражио пуну уставну слободу за све националности у Војводини”; што је непуна три месеца од об­јављивања царске одлуке о укидању Војводства Србије и Тами­шког Баната, на Благо­ве­ште­н­ском са­бо­ру (1861), “први пут до­шл­о до отвореног сукоба између право­славног клерикализма и српске грађанске демокра­тије”, и што се баш на таквим несрпским осно­вама “зачела идеја о постав­љању југословенског националног пи­тања на нову основу”.

* Седмог децембра 1914. године, Народна скупштина Краљевине Србије подржала је изјаву србске владе да “сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренут­цима једини задатак да обе­з­беди успешан свршетак овог великог во­јевања које је, у тре­ну­тку кад је започето, постало уједно бор­бом за ослобођење и ује­дињење све наше не­слободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Намера да се бори за ослобођење “неслободне браће Срба” била је на месту, али нико је није вукао за уши да исту обавезу преузме за Хрвате и Словенце који се баш и нису жалили да су несло­бод­ни. А само годину дана касније, на самом крају новембра 1915, у време када се србска војска повукла из Отаџбине и када су Немач­ка, Аустроугарска и Бугарска окупирале Срби­ју, тај чин произвео је  радост међу хрватским (и словеначким) члановима Југосло­ве­н­ског одбора у Лондо­ну. “Неки од чланова ‘Југословенског Од­бо­ра’ приредили су себи чак и весеље, кад су чули да је ‘са Србијом свр­ше­но’ и да смо ‘сад сви несрећом уједињени’ јер су били уве­рени да им ‘про­паст Србије’ даје могућности лакше стварати ‘ју­го­словенски на­род’ и пра­вити комбинације њима драге”.

* Иако статистике показују да је од нешто више од укупно 320.000 добро­вољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. Срба би­ло свих 98,5% а да је “осталих” (Хрвата и Словенаца међу њима) било тек нешто око један и по одсто (1,5%), србска влада, мада јој је било добро познато да је Југословенски одбор током последње три ратне године упорно хвалио како је прикупио целих триста добровољаца (али који се никада нису појавили на фронту), пона­шала се као да је малтене било обрнуто. Тако се и могло десити, а са јединим циљем да се подиђе Хрватима (и Словенцима), да је од око половине од 24.760 добровољаца приспелих из Русије на Со­лу­н­ски фронт (последње ратне године), безмало све Срба, фор­ми­рана такозвана Југословенска дивизија.

* На недељу дана пред потписивање примирја у Великом рату, Народно вијеће Државе Словенаца, Хрвата и Срба (које је у међувремену прогласило наводну “потпуну независност од било којих веза са бившом аустро-угарском монархијом”) затражило је од србске Владе “да би нам помогла заштитити земљу и пучанство Сријема и источне Славоније и оставити своје чете на наше расположење по прилици на прузи Осијек – Шамац”. Без обзира на такве хрватске жеље, ваља знати да је потпуковник Душан Си­мовић, у међувремену именован за србског изасланика код Наро­д­ног вијећа у Загребу, посетио војводу Живојина Мишића и од ње­га примио акре­дитивно писмо за На­родно вијеће. Војвода је том приликом изрекао и следеће: “У име коман­да­н­та Савезничке ис­точне војске, генерала Франше д’Епереа, ја треба да пот­пишем уг­о­вор о примирју с Ма­ђарском с опуномоћеницима мађарске вла­де, који су већ стигли у Београд. Демаркациона линија ићи ће и то: на исто­ку линијом Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лу­гош­-Арад; на северу лини­јом ре­ка Мориш до Сегедина-изнад (север­но од) Суботице-Баја-Печуј-­Ба­р­ч; на западу реком Дравом до Осека-же­љ(езничком) пругом Осек-Ша­мац-цела Босна и Херцего­ви­на и Далмација до рта Планке” (Плоче), на тридесетак кило­ме­тара западно од Спљета. На Симовићево питање: “Зашто ни­сте, у ци­љу скраћивања фрон­та, узели линију Барч-р(ека) Илова-Јасено­вац?”, – Војвода је одго­во­рио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми са­ветовали ту линију, тако да се народу за­падно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не”. По несрећи, војвода Мишић касно је схватио да “савет” Љубе Ковачевића, једног од зачетника такозване критичке историографије у србској науци, државног саветника и главног секретара Србске краљевске академије, тога јадног и жалосног Србина, тера воду на воденицу србских непри­јатеља. О томе сведочи Војводин извештај регенту Александру, поднесен после обиласка Загреба, Карловца, Госпића, Глине, Си­ска, Вараждина и Огулина током марта 1919. године: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бо­га обмањивали некаквом идејом братства и заједнице. Сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се по­ја­виш, ствар је пропала. Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч можеш ослонити. Двоје нам као неминовно пред­стоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо пр­во, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се зем­ља сва баци на привредно-економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усре­ћити. Ти су људи, сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи. Не забора­ви­те, Величанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати”.

* После Великог рата, у активну службу Војске Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, поред око 3.500 официра Војске Краље­вине Србије, примљено је и 2.590 бивших аустроугарских офи­цира. Учињено је то углавном на штету србских официра. “Ауст­ро­угарски официри уласком у војску СХС у почетку су имали веће могућности за напредовање, јер су им признати чинови из хабзбуршких јединица и академија. Србски официри који су из­нели терет рата постали су преко ноћи подређени слабије обра­зованим колегама из поражене војске”, због чега су многи од њих, из револта, напуштали војску новога Краљевства које су они ство­рили. Десило се, тако, да је, у једном тренутку, на челу 24 одсека у Ђенералштабу само на челу једнога био Србин, остала места зау­зи­мали су Хрвати и бивши аустроугарски официри. Када је Кра­љевина подељена на шест административних зона, с исто толико војних подручја, само је у једној командовао Србин. Десе­тог апри­ла 1941. године, Југословенску краљевску војску напу­сти­ло је и у вој­ску новостворене усташке Независне Државе Хр­ват­ске пре­шл­о приближно 3.000 официра: 31 генерал, 228 пуковника, по 245 потпуковника и мајора, 1.005 капетана, 417 поручника – потпоручника ни броја им се не зна.

* Послератни мировни преговори у Паризу (1919-1920) показали су да је Србија, као ратна победница, очас заборавила и своје небројене ратне жртве и сопствене државне и националне инте­ресе. Наиме, србски пројекат нових државних граница према Ру­му­нији и Маџарској требало је да захвати цео равни Банат, целу Бачку са Бајом и Барању оивичену Дравом и гребеном планине Мечек. Први отворен и доследан противник таквог пројекта поја­вио се у у кругу саме мировне делегације СХС, у лику њених хр­ват­ских чланова. Хрватски разлози били су, у ствари, врло про­видни и они се нису могли сакрити. Одричући Србима право да се у одбрани својих граница позивају на историјске, земљописне и стратешке разлоге, они су бранили хрватске позиције наспрам Италијана. Знајући да би против италијанских истих таквих права било тешко баранити многе хрватске територијалне захтеве на за­паду и југу, они су супротстављање србским правима подигли на ниво “принципијелног”. Због тога, они су, оптужујући Србе за “империјалистичке” тежње, инсистирали да се Срби одрекну источ-­ног Баната и Барање, јер би се у супротном дале “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”. Или, ка­ко је то објаснио један од хрватских делегата, “разнородност у крилу наше делегације најјаче је избијала у нашем различитом гледању на јадранско питање”, које је “било наше главно питање, далеко важније од свих других, која су се рјешавала на Конфе­ренцији Мира”. У суштини, проблем је био јасан: Хрвати, који су у мировној делегацији Краљевине СХС имали статус равноправан са Србима, успели су да у новој држави, без великих жртава, по­стану врло респективан партнер: србска страна држала се према “западној браћи” врло толерантно, чак толико снисходљиво да је у мировну делегацију, супротно правилима Конференције (чиме је себи отежала преговарачке позиције), укључен и Словенац др Иван Жолгер, бивши професор државног права и аустријски ми­ни­стар током Великог рата.

* Како је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца био општепознат добровољачки национални састав, долазак једне хрватске политичке странке на власт био је лепа прилика да се однос према србским добровољцима измени из основа. На самом крају јула 192­4. године формиран је блок Љуба Дави­до­вић (демократа) – Стјепан Радић (хрватски блокаш), а та је влада, по свему несрбски и антисрбски оријентисана, сма­т­рајући то најпречом ме­ром, кре­ну­ла с ревизијом добровољачких уверења. Новински извештач могао је само забележити да је то “сасвим природно. Ан­тисрпски осветни дух покојне Аустрије најпре кеси своје зубе на оне, ко­ји су тој Аустрији ископали гроб. Данашњој влади је зато прва бри­га, да, лупи по глави издајице – српске добровољце”.

* Комунистичку партију Југославије водили су Хрвати, а Срби су били само послушници. За многе Србе, национална припад­ност била је “идејно” питање, па су се многи од њих представљали као Хрвати. Због тога што су Срби били проглашени за хеге­мо­нисте, они задуго нису имали ни “своју” Комунистичку партију; за разлику од других народа и народности који су такву институцију стекли “на време”, Комунистичка партија Србије формирана је тек маја 1945. године. Посебну занимљивост представља податак да су “историјске” одлуке шумског заседања у Јацу (1943) донесе­не без учешћа србске делегације.

* Рат на подручју Југославије још је трајао (до 15. маја), а дан раније Главни народноослободилачки одбор Војводине (ГН­О­ОВ) издао је наредбу да “све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изјаву”. Тим је чином око­нчано насилно похрваћивање Буњеваца и Шокаца које су, не­по­средно по стварању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, за­почели хрватски сепаратисти уз прећутну (или, можда, прећу­та­ну) сагласност србског дела новоустановљене државне власти.

* Недуго после тога (19. јуна 1945), фор­ми­ра­на је Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрват­ске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Милован Ђилас, Вицко Кр­стуловић, Миле­н­тије Поповић, Јован Веселинов и Јерко Злата­рић; председник Ко­мисије био је Ђилас. Његове забелешке (из којих проистиче да је тада у Војводини живело 170.000 Хрвата(?!), 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена, али без Буњеваца и Шокаца, који су у међу­вре­мену били “унапређени” у Хрвате, 495.000 Маџара и 359.000 Не­ма­ца), биле су исфабриковане, тако да је Чика Туна Бабић (ваљда Антун), пред­седник Јединственог народноослободилачког фрон­та Сла­во­ни­је из Осека, могао предложити да се граница из­међу Војводине и Хрватске успостави линијом Суботица-Илок­-Срем­ска Рача. Није то било нимало случајно, пошто је средином маја, у време док су обављане припреме за расписивање избора за орга­не власти, искрсао један крупан проблем “граничне” приро­де: на одлуку ГНООВ да се распишу избори, Јединствени народноослободилачки фронт (ЈНОФ) ставио је примедбу да још увек није ре­шен правно-политички статус покрајине Војводине у југо­словен­ској федерацији. Наиме, “Одлуком ГНООВ о расписивању избо­ра у Војводини Барања је била изостављена, уз образложење да на том подручју има највише хрватског живља (Буњеваца и Шо­ка­ца, заправо – ИП), који ће најве­ро­ватније желети да се припоји Хрватској. Међутим, ЈНОФ је смат­рао да се изузимањем Барање из састава Војводине доводи у пи­та­ње и већи број села у севе­ро­западној Бачкој, град Суботица, као и известан број места у вин­ковачком и шидском срезу, где је пре­о­влађивао хрватски живаљ, па се могло очекивати да се и они из­јасне за припајање федерал­ној Хрватској”. Ипак, коначни пред­лог формулисан је тако да су срезо­ви Запад­ног Срема (Вуковар, Винковци и Жупања) припали фе­де­ралној Хрватској, а њој је, први пут у историји, припала и Ба­ра­ња, коју Преглед повијести хрватскога народа Ферде Шишића капитално дело хрватске истори­ографије, чак и не помиње, изузи­ма­јући једну крат­ку напомену да је током 15. века Барањска жу­па­нија са седи­штем у Печују допи­рала преко Драве, до Папука.

* Када је 1990. године обележавана тристота годишњица Велике сеобе под Арсенијем0000 ИИИ Црнојевићем, учињено је то на на­чин који је непосвећенима “открио” да, пре тога, у крајевима севе­р­но од Дунава није било Срба.

* Коначно, на почетку последње деценије прошлога века, када се могло чинити да ће србски отпор васпостављеној усташкој државној творевини бити успешан, залагање за једну колико-то­ли­ко квалитетну границу изме­ђу Хрватске и Западног Срема, ли­нијом од Осека, иза Чепина, испред Ђакова до села Јаруге, неко­ли­ко километара западно од Шамца, дугу седамдесетак километара (уместо постојеће можда и три пута дуже), образлагано потпред­седницима Скупштине Србије, потпредседнику Владе Србије, ми­ни­стру одбране Србије, оповргао је академик Василије Крестић, изјавом  од 8. децембра 1991. године у емисији “Недељом у десет” Радио Бео­града. Према његовом схва­тању, иако признаје да то ни­је нимало лако, србско-хрватски спор може се решити само де­финитивним разграничењем ових двају народа, с тим што “осва­јати” Винковце и Осек потпуно је бесмислено, јер та тери­то­рија не припада Србима. Наравно, “аматерски” предложена гранична линија наспрам Крестићеве науч­не аргументације није имала из­гл­е­да, утолико пре што се Кре­стић у Републици Србији (код Сло­бодана Милошевића) повремено појављивао као једини савето­да­вац за “историјске теме”.

 

Не вреди трагати за кривцима

Вратимо ли се начас ономе Недељковићевом суду да су Срби “непаметан народ” који, за раз­лику од мудријих, стално истиче међусобне разлике, и додамо ли томе запажање академика Љубомира Симовића (1935) да, ако је историја заиста учитељица живота, она није имала горих ђака од Срба, нећемо моћи а да се не суочимо с питањем да ли је томе ико крив и, ако јесте, ко би то могао бити.

Крестићева констатација да је Србима благодарећи досадашњем стању “науке” у Срба, “усађен комплекс кривице”, да су спор­на србско-хрватска питања “научно неразјашњена” а политички декларисана у хрватску корист, да су Срби “остали без правих одговора” на питање шта их је то све  сналази у односима према Хрватима, да је “наука у служби политике” а “политика кратко­ви­да и антисрпска”, просечном читаоцу или слушаоцу таквих ака­демичких медитација намеће једноставно питање: да ли је свему томе крив он сам, слушалац или читалац.

Могућем одговору на то питање могло би нас приближити раз­мишљање једног критичара савремених друштвених прилика у Србији, име му је Милан Миленковић (можда новинар, не познајем човека), који каже да смо “ми­слили, или се бар надали, да између нас и наци­оналне провалије, стоје институције српског народа, управо оне које смо по­дизали о свом трошку и са великом љубављу, да би нас, као народ водиле, шти­тиле и спре­чи­ле националну, културну и еко­номску ка­тастро­фу”. Да иза таквог размишљања не би нешто остало нејасно, Ми­ле­н­ковић са жаљењем констатује да при томе ми­сли на срб­ску ин­те­ли­генцију, Српску академију наука и уметно­сти (САНУ) и Срп­ску православну цркву (СПЦ). И још је рекао да “САНУ реч није рекла дванаест го­дина” (од времена кад су демо­крате извеле своју револуцију), да је “СПЦ пустила да потонемо, а да ни једном глас није дигла у одбрану народа који ју је чувао и не­го­вао хиљаду го­дина”, да се “интелигенција, у највећој мери, ок­ре­ну­ла против сво­га наро­да, добивши најамнички карактер, про­да­јући се свакоме ко има власт и новац”, те да је “српски народ сам, као ни­кад у сво­јој историји”.

Ако се овом размишљању окренемо обрну­тим редом, онда ћемо најпре видети да се не ради о србској ин­телигенцији већ о наводној интелигенцији (том “крду независних умова”, како је нази­ва Ноам Чомски), која је поникла из србског народа, да се јерарси Српске цркве (који и нису Црква, они су са­мо јерархија, јер нема Цркве изван Живе Цркве, тебе, Читаоче, и мене) и данас пона­шају као у време док је свештенство и мона­штво било једини пи­смени део србског народа (заборављајући да данас многи изданци истог тог србског народа представљају па­три­јархе, митрополите, епископе, у својој струци), те да у тако­зва­ној Српској академији наука и уметности (не рачунајући ту “цирка око” стотинак стра­на­ца), састављеној од око сто седамдесетак струч­њака из круга такозване при­родњачке интелигенције (лекара, математи­чара, физи­чара, биолога, хе­ми­ча­ра, техничара, геолога, геогра­фа), од пет­на­естак музиканата, молера и осталих каменорезаца и бар триде­се­т оних који се баве друштвеним наукама (језикословци, књиже­вн­и­ци, историчари, правници…) једва да има један и по Србин. Сви ос­тали су само “чла­нови”, баш као онај Радован Трећи што беше “члан библиоо­те­е­ееекеее”!

Господин Миленковић није помињао политику, али треба претпоставити да водећи политичари повремено ослушну шта о “важним” националним темама саопштавају академички истори­ча­ри. Можда су, тако, начули да је академик Попов, маја 1992. године, у време док су прекодрински Срби ратовали за своје ослобођење, изјавио како је србски народ увек “показивао једну необичну ис­трајност у борби и обнављању… својих напора да се одржи”, али се, у тим условима, ваљда први пут у својој повести, нашао у непри­ли­ци да искаже “одређену меру заморености и безвољности да по­чиње испочетка”. Ваљда и сам заморен и безвољан, Попов као излаз из србских невоља види одустајање од амбиције да “сачу­ва­мо сваког Србина” у границама некакве заједничке државе. “Због очувања оног што се некад звало национална супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напусти­ти неке територије. Морамо зато прецизно утврдити док­ле може­мо и морамо да бранимо сопствени национални интерес”. Академик Попов, дакле, ни­је више расположен за “одсудну” од­брану, пошто “народи, као и велике по­родице – троше се. Не не­стају, не изуми­ру лако, али немају ви­ше оне борбености, спремно­сти на жртву. Ни­је то увек слабост не­ког народа, можда је то и нека мера мудрости”.

А не би требало искључити ни вероватноћу да је такав философијски осврт на замореност и безвољност, на борбеност и жрт­ву, на корак назад и повлачење, настао као резултат политич­ко­-научне спреге, оне коју смо запазили у Крестићевој тврдњи да је “наша наука била у служби политике, а по­ли­ти­ка, са онима који су је водили, кратковида, антисрпска, у сваком погледу за осуду”.

 

Шта даље

Како се још није десило да о вођењу државних, на­учних и верских послова одлучује обичан свет, ваља се запитати шта даље чинити у условима када Србија, ни званична (власт), ни научна (универзитети, академија на­у­ка), баш и не показују заинтересованост за одбрану србских нацио­нал­них интереса.

Што се тиче првих – власт се из тога “оправдано” извлачи јер у њој нема зналаца, она је састављена од свезналица.

Када су други у питању, од оних који су удомљени по универзитетима не може се ни очекивати да се баве озбиљним научним (теоријским и практичним) националним пословима јер су сви они оптерећени изборним и реизборним коруптивним радњама у виду реферата о подобности свега и свачега: кандидата, тема, те­за…, док Академија наука (и уметности, иако и даље остаје непознато због чега су молерски, музикантски и каменорезачки и дрводељски занати уврштени у ту наводно научну институцију) још увек није вољна да се меша у србске послове.

У таквим условима, кључно је питање на који ће начин у емљи Србији бити дочекано не само оно што пишу поједини аутори из круга србске историјске школе, већ и какав је и колик домет њихових малоотиражиних књига коју ће, у најбољем случају, прочитати стотинак особа.

Одговор је једноставан: све књиге које се у новије време баве питањима од виталног србског националног интереса пролазиће мање или ви­ше незапажено, али само због тога што ће их и званична Србија и водеће србске научне институције “мудро” прећутати. А то ће пре­ћуткивање трајати све док се србски историчари и језикословци који још увек верују да би се србски народ могао вратити себи и своме духовном бићу, не досете да, по уг­ле­ду на Академију медицинских наука у Србији, али и разних стру­ков­них академија на страни, у Русији, на пример, обнове Друштво србске словесности и, окупљени у њему, почну да се баве истинском србском прошлошћу и да се, истовремено, заузму за њиву будућих србских дана. Јер, историја није само прошлост једнога народа, она је и његова будућност.

Признајем, биће то посао скопчан са великим и непредвидивим тешкоћама новчане, материјалне и просторне природе, без и најмање подршке “овлашћених” државних и научних такозваних националних институција, али стално ваља имати на уму: кућа чи­је се грађење започне а потребна је, неће остати недовршена, она ће бити стављена под кров.

А дотле, они који се буду бавили том кућом, о своме руху и круху, имаће где да се састају.
У Марићевића јарузи, на пример, или под неким новим Таковским грмом, уместо онога што га из србске повести избрисаше они којима до Србства и србских националних вредности уопште није стало.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *