Анализе

Србско организовање “на глобалном плану”

ПИШЕ: Илија Петровић

Двадесет осмог марта 1992. године, у Франкфурту, у једном не много уређеном србском ресто­ра­ну, држана је триби­на (или округли сто) “О Србији и Србима данас, сутра и јуче”, у присуству стопедесетак председника и секретара разних србских уд­ру­жења из Не­мачке.

Трибина је почела питањем о Милану Бабићу, а потписник ових редака, као “отварач” речене сеансе, прили­чно је детаљно образложио свој погле на самоиз­бо­р Милана Бабића за председника Републике Срп­ске Крајине. Никола Кољевић, потпредседник Републике Србске, го­ворио је о свом лон­дон­ском сусрету са лордом Карингтоном, председником Конференције о Југославији, а Станко Цви­јан, министар за Србе ван Србије, започео је разговор са публиком распредајући те­му коју су наметнули присутни секретари и председници: на који начин Србија мисли одржати везу с исељеницима којих је у Немачкој, по про­це­ни, тада било око сто хиљада.

После се огласио један прилично рато­боран “антикомуниста” опсежном причом, помало свађа­лачком, из које је сам покушао да извуче кљу­чна питања. А ње­гових питања у томе било је двадесетак, и за одговор, и за прећуткивање, и за рас­пра­ву, и за свађу. Цвијан је по­кушао да одго­вори на то двадесет­о­ми­нутно питање (више мо­но­лог чове­ка који у свом веку није имао ко­ме да каже оно што мисли, понајмање да постави питање), али се све завршило на при­чи да ће Србија свим исељеницима омогућити да на једно­ставан на­чин улажу у српску привреду.

Када се затим укључио још један са питањем за сва­ђу (када ће комунисти у Србији бити “уки­ну­ти”), овај потписник пре­узео је на себе да одговори. Нешто историјским прегле­дом србских зби­ва­ња, не­што покушајем да проблеме упрости и да им да ка­кво­-та­кво логично и људско образло­жење, успео је да прими­ри своје саговорнике. Најпре, тврд­њом да свака партија која се у том тренут­ку бавила питањем на који начин да дође на власт у Србији, мора рачунати са чињеницом да је бар четрдесетак посто бирач­ког тела, баш онолико колико је Соци­ја­листичка пар­тија Србије добила на не­што раније одр­жаним избо­рима, рас­по­ло­же­но кому­нистички, иза­звао је и жагор и покоје гласније не­годовање. До­датном рече­ни­цом да се не треба толико же­с­ти­ти расправом о ко­мунизму и антикому­низму и примедбом да је и сам већ скоро три деце­ни­је у сукобу са комунистима, добио је ап­лауз “на отворе­ној сце­ни”. После је све ишло мирно, и трибина је о­кон­чана за мање од ­т­ри сата, у пријатељској атмосфери. (Петнаестак дана раније, сличан скуп држан је у Паризу, трајао је седам и по сати, а завршен је “без завршетка”). Како је то јавио један новинар својој редакцији у Београду, рас­права је настављена “у једној неформалној атмосфери, јер нико од присутних није хтео да одмах крене кући”.

“Саопштење и Апел Србима у расејању”, дати у Паризу, под бројем 0120 од 7. априла 2020. године (потписник: “Сима С. Мраовић, Доктор Неурофизилогије, Председник Српске међународне академије наука”, пореклом из Вргин-моста, рођен у Паризу), по много чему подсећају на она (анти)комунистичка питања са поменуте трибине: не зна се ко су “глобални насилници” а ко “локални повереници”, остаје непознато због чега би само “Срби у отаџбини, као и у другим земљама Европе” били изложени нестанку, а посебно мора бити мутан став да се “унапред планирана пандемија Коронавируса” и “унапред планирана и организована масовна миграција” тичу само “Срба у отаџбини, као и у другим земљама Европе”.

Настрану то што се за свако “планирање” подразумева да је обављено “унапред”, али се за “незгодну” мора прихватити чињеница да се и пандемија и миграције тумаче на основу “дневних вести” добијених “од родољубивих извора из Србије”. Да је ово последње заиста тачно, на самом крају датог Саопштења препоручено је његовим читаоцима и могућим “одговорницима” на Апел да погледају шта нам казује “родољубиви” сајт Србин.инфо, сајт обојен изразито несрбски, да не кажемо: антисрбски. Добро, састављач реченога Саопштења могао се позвати и на недовољно србске новине и друштвене мреже које радо преносе оно што Хрвати ружно пишу о Србији, али би резултат био исти: Србија ужива у сарадњи са “глобалним силницима”, а “локалне поверенике” задужила је да заустављају “привредну и пољопривредну производњу, опустоши села, распрода природно и економско богатство”, и тако даље, и томе слично, као и да униште “историјско и културно наслеђе и самосвест српског становништва”.

Биће да састављачи поменутог Саопштења верују како је ововремена власт у Србији осмислила и разрадила манифест новога светског поретка, а да је “глобалним насилницима” преостало да тај манифест примене једино на Србима “у отаџбини, као и другим земљама Европе”. Баш као да су Срби наговорили Карла Маркса да пре подруг века саопшти граду и свету да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија” . Или, као да су Срби пре скоро четврт века приредили “конгрес” неких који су себи присвојили право да одлучују о судбини људске врсте и тамо, пошто је извесни др Кин, социолог некакве наводне религије, испапагајисао намеру новога светског поретка да се не само популација на Зем­љи, већ “Срби у отаџбини, као и другим земљама Европе”, сведу на једну десетину (на око седамсто милиона, обичном свету непознато по којим мерилима одабраних), присутни “управљачи”, таман као да се претходно нису договорили шта ће да им тај дркин “открити”, све то пропратили су аплаузом у сти­лу “тито-партија”.

Макар се и то имало у виду, небулозно делује став исказан у Саопштењу да “администраторима СФР Југославије, данас Србије није било по вољи да се Срби у расејању сами, независно од власти, организују”. И ово баш као да су поменуте администрације могле онемогућити Србе расејане у “преко 1400 клубова и удружења, у 44 државе широм света, од Аргентине до Новог Зеланда” да се договоре о понечему у сопственом интересу. Ваљда због тога што су деловали, не зна се како, на тамошње “високо образоване Србе, вероватно као реметилачки фактор у мирним водама српских удружења”. Не каже се како се то могло десити да “воде српских удружења” буду мирне, да ли због тога што су интереси расејаних Срба били потаман, да ли због тога што се “високо образовани Срби” нису мешали ни у свој посао или, можда, због тога што их је неко “плански већ одавно искључио из колективног живота својих сународника”.

Ово последње тешко да се може десити плански, “на глобалном нивоу”, али, према неким потписниковим искуствима из Србске Крајине, високообразованим Србима, у огромним количинама, уопште и не пада на памет да се баве србским националним пословима, они само гледају шта ће од себе и за себе. Састављачи поменутог Саопштења морали би знати да таквих и није било по удружењима, па је, стога, и разумљиво што су кључне улоге у њима преузели “полуобразовани земљаци, понекад и са веома скромним познавањем српског језика”.

Уистину, то што се радило о “полуобразованим земљацима” и није нешто што би их искључило из националних послова, будући да су сви они, у своје време, умели да саставе фудбалску репрезентацију неупоредиво бољу од оне коју је састављао професионални селектор. Подразумева се да су сви они у међувремену толико напредовали да су државничке послове могли отправљати квалификованије од изабраних председника Владе или Републике, а о министрима разних врста (економије, здравља, науке и технологије, обазовања…) да не говоримо.

Што се тиче оних “осталих”, високообразованих који се још увек друже са “полуобразованим земљацима”, и они помало раде у корист србске штете. Видљиво је то нарочито из “мисли” о “нашем народу, који уз свакодневне тешкоће данас живи у српским земљама”, мисли која и Србе из расејања, и Србе из Отаџбине, уверава да су то различити Срби из различитих “српских земаља”.

Ваља претпоставити да састављачи Саопштења којим се бавимо, знају да Emgland није “енглеске земље”, да New Zealand није “земље нове усрдности”, да Grenland није “зелене земље”, да Nederland није “ниске земље”, свака од тих земаља има назив у једнини. А не би било лоше да знају да се Земља коју настањују Срби може звати само Србска Земља, у једнини, не би ли се тако јасно назначило да су Срби један народ, те да је њихова Земља недељива целина.

То, даље, значи да би сви Срби, без обзира на место свога рођења или свога живљења, морали бити увек приправни да ту недељивост штите, а не да, зарад сопствене локалистичке свести, својим званичним списима као што је случај с овим Саопштењем уносе раздор срамотном, безобразном тврдњом да је Србија “окупирана од стране војних сила”.

Не зна се са којим је и каквим циљем, и у чијем интересу изречено да се данас у Србији живи под окупацијом “од стране војних сила”, па је утолико теже разабрати за рачун којег окупатора би Срби у расејању могли бити “значајан чинилац у одбрани српске историјске, културне и духовне самобитности” и по којим ће се мерилима бирати “српска родољубива удружења, покрети и појединци у отаџбинским земљама” за будућу “окупациону сарадњу” у наводној бризи “расејаних” Срба за Србску Земљу и србски национ.

Ако се већ овим Апелом поставља питање о “начину Српског глобалног организовања”, онда од којекаквих саветодавних европских статута и америчког служинчета организованог у уједињеним нацијама треба бежати као ђаво од крста. Јесте да се маленкости овог потписника, ма, ко је он уопште поодавно дало да прича како је Европска унија формирана не би ли Немци накнадно победили у двама светским ратовима, макар то била и победа империјалистичке и националсоцијалистичке идеологије, али су они који верују само звучим именима недавно могли чути како Вјачеслав Никонов, извршни директор Фонда “Ру­ски свет” тврди да је “цела Европска унија бивша хитлеровска коал­иција, са додатком оних који су јој се покорили. У Европској унији нема ни једне једине земље која се супротставила Хитлеру”.

Ако би неко приметио да се то не би могло рећи за Француску и Енглеску, Никонов може узвратити новом тврдњом да “Енгле­ска и Француска, које су претходно Хитлеру дале Чехословачку и Аустрију, објављују рат Немачкој не испаливши ни метак”. У рат су, дакле, ушле протоколарно или, што би рекле Лале, тек да се нађу у дивану!

Брине ли нас питање “како осмислити начин деловања и утицаја Срба у расејању на демократски живот Србије и српских земаља (што значи да Србија није једна од ‘српских земаља’ – ИП), посебно током политичких избора, у циљу да недовољно, или једнострано обавештени гласачи, гласају и подрже родољубиве, националне и анти-глобалистичке покрете, партијске организације, појединце и медије”, Срби из расејања не би требало да се тиме оптерећују. У Србији делује много мање “владиних” него такозваних опозиционих медија, нимало или не особито србски оријентисаних, тако да сваки гласач може да користи своје право да буде “једнострано обавештен”, по сопственом личном укусу, да ли путем опозиционих медија, да ли с оне друге стране.

Са гледишта овог потписника, неки покрет, неки појединац или неки медиј родољубив је и националан онолико колико су национални и родољубиви они који процењују шта је национално и родољубиво, а шта не.

Стога, требало би да се свако од нас побрине да свој однос према сопственом национу и према Србској Земљи успостави у складу са стварним, а не лично, или локално, или страначки замишљеним србским националним интересима.

Будући да овај потписник повремено истиче, мада узалуд, да највећи број водећих србских интелектуалаца (боље рећи: интелек­туалаца по­те­клих из србског народа) своје знање подређује дневним полити­чким по­требама а противно интересима сопстве­ног народа (боље рећи: народа из кога су потекли), на крају ове приче он ће поступити друкчије од те велике групе и рећи ће да, уколико се неком учини да вре­ди опстати као Србин, тај неко биће принуђен да, у скором времену, у својој Земљи, под влашћу која себе назива срб­ском и препородитељском, приступи обнови србских народних школа и србских вредности у њима, почев од срб­ске ћирилице и срб­ских народних песама, мелодија и обичаја, преко србског го­во­р­ног јези­ка, србске повеснице и србског земљописа, до срб­ског православља и породице, све са циљем да се спречи биоло­шко уни­штење србског народа и да се очува срб­ска национална супстан­ца, односно срб­ско национално биће. И биће принуђен, због тога што не може по­стојати нити опстати држава без територије, да сопствену нацио­на­лну територију штити не само од спољне агресије, већ и од неконтролисане и планске распродаје обрадивог и дру­гог земљишта страним држав­љанима. И, без обзира на све благоглагољиве причице о прива­ти­зацији, тренутак је да Срби озбиљно промисле о променама у имо­винском праву на зе­мљу: да земљу може поседовати само онај ко је лично обрађује; да земља не може бити предмет појединачне или какве друге купопродаје; да власник остале земље буде држа­ва која би је и дава­ла на коришћење заинтересованим обрађива­чима; баш како је то било уређено у време цара Душана, у злат­ном србском средњем веку.

Данас, то је суштина србског националног програма и само у томе треба видети не само тренутни србски национални интерес.

Јер, народ који не препознаје свој национални интерес у време кад се најмоћнији србски неприја­тељи са обешчовеченог демо­кра­т­ског запада позивају на свој нацио­нални ин­те­рес, и то баш на Србској Земљи, препушта се сопственом биоло­шком уништењу.

Знамо ли све то, морамо се запитати да ли ова ге­нерација срб­ских људи има пра­во да своје непосредне наследнике, и наслед­нике својих наслед­ни­ка, остави без изгледа на биолошки и духовни опста­нак.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *