Анализе

ЈЕДНА ЗВЕЗДА НА СРБСКОМ НЕБУ УТРНУЛА ЈЕ…

  • Живот Милоша С. Милојевића просечном човеку делује, у најмању руку нереално и зато не треба да нас чуди што је толико оспораван.
  • Међу поштоваоцима његовог дела је уврежено мишљење да је оспораван искључиво због тадашњих (а и садашњих) политичких циљева великих сила на Балкану, али  уверен сам да је у питању била и она исконска болест својствена малим људима – љубомора.
  • Колико год да су били остварени у свом животу, пред њим су морали да спусте главу. Просто је невероватно шта је све тај човек урадио и колико је задужио Србију

Рођен је 16.10.1840. у Црној Бари, у свештеничкој породици, од оца – црнобарског попа Стефана и мајке Софије. Отац му је умро кад је имао 7. година а бригу о њему и његовом млађем брату Сими (који је касније постао учитељ) је преузела мајка. Завршава основну школу у суседном Глоговцу, а затим гимназију у Шапцу и Београду.
О Милојевићевом гимназијском школовању сведочио је књижевник и савременик Зарије Р. Поповић:

“Док је био ђак београдске гимназије не само да је сиротовао, него је у правом смислу и гладовао. Није ни стана имао. Ко зна оне степенице у згради Велике школе, у којој је до тада била Прва београдска гимназија – оне степенице уз које се улазило у гимназијске учионице на првоме спрату – испод тих степеница становао је или тамновао гимназиста Милош С. Милојевић.“

Након успешно завршене гимназије уписује правни одсек на Лицеју 1859. године и дипломира 1862. Одатле је као одличан студент упућен у Русију где се као државни стипендиста уписује на престижни Царски универзитет у Москви. Предмет његовог интересовања постаје древна прошлост словенских народа, пре свега србског. Слушао је предавања код једног од најбољих професора тог времена Осипа М. Бођанског, где има увид у завидне резултате тадашње руске историјске, етнолошке, филолошке и археолошке науке. Такође се бави истраживањима древних језика почев од санскрта, али има увид и у дела из историје Кине, Индије, Египта, Балтика, Подунавља… Знао је чак 17 језика, што је заиста невероватно. Овде морам да напоменем да већина његових савременика нису уопште имала увид нити су икада чули за та дела. Руска школа је и тада била престижна, али је већина србских интелектуалаца ипак своје знање стицала у Европи, пре свега Бечу, прихватајући германску историјску школу по којој су се Срби доселили на Балкан у VII веку.

За време боравка у Русији, Милојевић је био сведок и очевидац снажне бугарофилске пропаганде кампање, која је имала за циљ стварање велике санстефанске бугарске кнежевине. Руски славенофили, одушевљени „многољудним“ бугарским народом, развили су најживљу активност, истичући да Бугари „заузимају земље од Црнога до Јадранскога мора“. Милојевић се тада упознао са плановима руских славенофила и методама које су Бугари користили да би Русе придобили за своју ствар. Истовремено, он је спознао испразност, неодређеног и недореченог наше спољне политике, што је за последицу имало руско непознавање србских прилика.

По повратку у земљу 1865. године, именован за професора Велике школе да би затим био преименован за писара окружног суда у Ваљеву. Ту коначно налази времена да се посвети свом раду. Организује своје сараднике који му помажу у прикупљању археолошких предмета и на неколико места обавља археолошка истраживања. То су уједно и прва истраживања такве врсте, што га чини првим србским археологом, ма колико то поједини оспоравали.

Милојевић је развио широку активност у циљу рехабилитације традиције велике Србије Цара Душана и сузбијања једностраних славенофилских тежњи у корист Бугара. Веома брзо је за своје идеје придобио многе утицајне људе онога времена: Митрополита Михаила, Стојана Бошковића, Аћима Ћумића, Јована Белимарковића, Панту Срећковића и друге. Године 1866, заједно са Стојаном Бошковићем, изложио је Кнезу Михаилу своја сазнања до којих је дошао у Русију и своје погледе на будућу спољну политику Србије. На Кнежев захтев, саставио је и предао му мемоар о србском питању.

ЧЛАН ТАЈНОГ ОДБОРА ЗА ПРОСВЕТУ ЗА РАЗВОЈ ОБРАЗОВАЊА У НЕОСЛОБОЂЕНИМ СРБСКИМ КРАЈЕВИМА

Исте године, на предлог митрополита Михајла основан је тајни Одбор за просвету који су чинили професор Панта Срећковић, архимандрит Нићифор Дучић и Милош Милојевић. Њихов задатак био је да у оним србским земљама које су тада још биле у границама Турске, посебно преко јужних граница тадашње Србије, организују србско школство. Именовали су србске учитеље и свештенике који су, поред тога што су ширили писменост, будили и јачали код народа србску националну свест, а неки од њих и прикупљали народне песме. Један од плодова њихове сарадње са Милојевићем је дело Песме и обичаји укупног народа србског у три књиге (прва књига појавила се 1869, друга 1870, а трећа 1875). Те књиге су Србима који су живели у Кнежевини Србији, али и у Војводини, која је тада била у саставу Аустрије, показале да тамо испод јужних граница Кнежевине Србије, на огромном простору, такође живе Срби, да се они окупљају око својих цркава и манастира и да имају народну поезију која се у суштини не разликује и не заостаје за поезијом у осталим деловима србског народа.

​Да би дошао до драгоцених података Милош Милојевић је морао да пређе србско-турску границу што је тада било изузетно опасно. Ризикујући живот, постао је први Србин из кнежевине Србије коме је пошло за руком да обиђе окупиране крајеве. Прерушавајући се кад је то било потребно, зашао је у дубоко између Крушевца и Куршумлије, прешао Копаоничке пределе насељене тада Арнаутима и Черкезима и избио на Косово и Метохију. Обишао Пећку патријаршију, србске манастире и цркве, стигавши до  Елбасана у данашњој Албанији. Обишао је села северне Грчке и стару Србију (данашњу Македонију). Разговарао је са народом, записивао песме и обичаје, присуствовао прославама и светковинама и уверио се у тежак живот србског народа под турском влашћу. Први попис србских белега на Космету начинио је управо Милојевић. Све је уредно бележио и скицирао, од народне ношње и игара до церемоније обреда.

Доноси у Београд значајан број србских рукописа као и три повеље. Говори се о 17 сандука (о чему смо писали у тексту Где је нестало 17 сандука праве србске историје?) међу којима је Призренска тапија, документ који представља један од ретких сачуваних купопродајних уговора из средњовековне Србије. Овај документ пронађен је на тавану цркве Светог Ђорђа Руновића у Призрену. Доноси и један од најважнијих артефаката србске историје – Дечанску хрисовуљу из 1330. године, која су својеврсна тапија и необориви доказ по питању чије је Косово и Метохија. На срећу, ови налази су објављени. Кажем на срећу, јер највећи део његове збирке је нестао или страдао током Првог светског рата, а након рата је пронађен само један сандук у коме се налазила Трећа дечанска хрисовуља док се другим двема изгубио сваки траг.

Након доласка је објавио и своја најзначајнија дела:

Песме и обичаји укупног народа српског
Путописи дела Праве – Старе Србије
Одломци историје Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији
Општи лист патријаршије пећке

Његови путописи су представљали праву ризницу података, о историјском присуству Срба на просторима Косова и Метохије, северног дела Албаније и Грчке, као и старе Србије. Мноштво података који указују на србску претхришћанску прошлост, преписани многи стари записи и натписи са цркава, постојеће као и порушене цркве и манастири и друге средњовековне грађевине. Поименично је пописао више од хиљаду постојећих насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу. Па ипак, дочекани су на нож од стране србских интелектуалаца. Замерали су му како је улепшавао србске обичаје. Заиста не схватам шта је требао да ради? Све и да је улепшавао ја не видим проблем, јер је један од циљева Милоша С. Милојевића било управо буђење србске националне свести. Неки су ишли тако далеко да су га отворено називали шарлатаном као Иларион Руварац. Говорили су да је све измислио и да цркве и манастири које помиње вероватно и не постоје. Па чак су неки тврдили да је фалсификатор, да је песме сам написао и да никад и није био на путовању које описује у својим књигама. Касније се испоставило да је мноштво података које је изнео у својим делима апсолутно тачно, мада то не смета појединим историчарима да и данас тврде да је оно за шта не постоје докази, измишљотина. Заборављају притом да су многи докази можда нестали или уништени, попут документације која је нестала у Првом светском рату.

Милојевић је након својих истраживања и практично физичког упознавања свих србских земаља, како он каже на “Србском тропољу“, објавио 1873. године мапу, која је малтене мапа Балкана. Она није наишла на разумевање Српског ученог друштва, а посебно је засметала Стојану Новаковићу који је покушао да убеди Милојевића да на карти уместо Срби напише Словени. Милојевић је сматрао да су остали народи само преточени народи србског корена и није прихватио предлог. Налепили су му етикету да је националиста и да је непоуздан извор јер из патриотских разлога преувеличава и измишља. Тиме су му многа врата била затворена. Позната прича до дана данашњег. Па ипак, све то га ни за трен није скренуло с пута. И даље је неуморно радио. Његови савременици кажу да је своја дела писао искључиво мастилом и гушчијим пером. Затварао се у своју радну собу и био у стању данима грозничаво да пише. Био је Редовни члан Српског ученог друштва (претеча данашњег САНУ) и почасни члан Српске краљевске академије, као и оснивач Друштва “Св.Саве“ и Светосавске вечерње школе.

Карту можете погледати у пуној величини на сајту Дигиталне колекције библиотеке града Београда
Друштво “Св. Саве“ замишљено да буде »стожер и покретач у чувању и гајењу народних србских врлина и осећања«, покренуло је широку радњу да путем књиге, школе и цркве утиче на уздизање народне мисли у неослобођеним србским областима, а баштинило је управо идеје Милојевића.

То се у првом реду односило на Стару Србију и Македонију док је организовање такве радње у Босни и Херцеговине било скопчано са великом опасношћу због тога што су тамошње окупационе аустроугарске власти под оружаном претњом то у сваком случају биле спремне да онемогуће.

Главни одбор је у име Друштва:

• Новчаним средствима подстицао оснивање школа, одазивао се молбама, на пример учитеља из Пећи, Ђаковице, Митровице и др. који су им се, у име тамошњег народа и цркве, обраћали за слање помоћи тамошњим црквама и школама.
• Одобравао је и путне трошкове учитељима који су одлазили у заграничне србске крајеве.
• Упућивао је часопис „Браство“ као и друге књиге да се бесплатно растурају по србским крајевима.
• Помагао је и оснивање школа, извођење оправки на једном броју школских зграда, вршио набавке књига и других потребних ствари и слао помоћ у новцу и стварима црквама.
• Ванредно је награђивао поједине србске раднике и пружао помоћ оним ђацима који су из разних крајева долазили у Београд да се школују.
Управа Друштва заседала у је згради Митрополије све док 1890. године није изграђен Светосавски дом (Дом“Св. Саве“).

Друштву је завештано више легата а поклоњена су му и знатна материјална средства чиме су се лакше задовољавале потребе многих школа, цркава а исто тако и разних изасланика, повереника или вршила награђивања заслужних србских родољуба.

Посебно важно је истаћи да је лично Милош С. Милојевић основао чувено Друго одељење Богословије из Београда које је уз редовно образовање развијало и јасно профилисано родољубље. Одељења су сачињавала србска деца са простора старе Србије која су живела у интерната, школујући се за три смера: свештеника, учитеља и војника. Један од његових познатијих ученика, питомаца је био и велики четнички војвода Јован Стојковић Бабунски о којем је већ било речи на нашем сајту.
Када је избио Србско-турски рат 1876–1878, Милојевић је одмах основао прве Усташке добровољачке одреде. Одзив је био велики, а срж тих добровољачких одреда су управо били његови бивши ученици. Можда ће неког зачудити назив одреда, али није у питању грешка. Устаници су се називали усташи (не усташе) јер су устали, подигли се, односно подигли устанак. Касније, у Другом светском рату су тај назив преузели Хрвати…

Милојевићев позив резервистима

Међу добровољцима било је и доста његових ђака које су окупљали Милојевићеви сарадници Коста А. Шуменковић и Милојко В. Веселиновић. Јединице које је Милојевић водио, звале су се Моравско-добрички усташки добровољачки кор. Ту је спадао и чувени Студенички батаљон који се нарочито истакао у том рату. Створио је и Дежевско-ибарски и Рашко-ибарски добровољачки усташки кор, те командовао њима.

Његови добровољци се у биткама никада нису повлачили и у јуришима су ослободили око четири стотине села. Велика је Милојевићева заслуга што су после тих ратова Србији припојена четири нова округа и што су се границе Србије прошириле. Током тих ратова проглашен је за почасног пешадијског капетана прве класе, а онда и за потпуковника.

О тадашњем значају Милоша С. Милојевића, пуковник србске војске Владан Ђ. Ђорђевић наводи следеће:

»Ко га је видео на делу у овом рату, тај ће се са мном сложити. Он је готово из ничега створио на Суповцу читав батаљон добровољаца, који је био састављен из најразноразнијих, а често и нараспуштенијих елемената, и умео је да их држи тако у запту, да су били прилично поуздана трупа. Свих пет села између Суповца и Мрамора, и вис пред Сечаницом он је држао са својим добровољцима, као да ми нисмо оступали у онаквом нереду 20-ог јуна, он је организовао тамошње становништво пошто га је у једној црквици близу Сечанице заклео на верност „свесрпском краљу Милану и свесрпској краљици Наталији“ (ја сажаљевам што немам при руци текст ове драгоцене заклетве, јер је заиста уникум стила и патријотског галиматијаса), он је своје ђаке, које је у II-ом одељењу београдске богословије васпитавао с одличним успехом (по признању његовог књижевног критичара Ст. Новаковића, када је овај био министар просвете), уврстио у редове својих бораца, и тај интелигентни елемент умео је дивно да употреби у корист војничке службе. У опште из тог археолога и професора разви се на један пут природни војнички старешина, као што је то доцније умео и у већим размерама да покаже, те га с правом произведоше за почасног капетана I-ве класе.«

Као учесник Србско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је одликован:
ОБРАТИ ПАЖЊУ!!!

• Таковским крстом V, IV, III, II, и I степена
• Златном медаљом за храброст
• Сребрном медаљом за храброст
• Златном медаљом за ревносну службу
• Краљевским орденом „Светог Саве“
• Споменицом рата 1876 и 1877-1878
• Медаљом црвеног крста
• Краљевским орденом „Белог орла“
• Орденом Друштва „Светога Саве“
• Орденом „Румунског крста“

Када се рат завршио, Милојевићеви стари и нови противници нису могли да поднесу његову ратну славу. Године 1881. премештен је у Лесковац, где је био оснивач, директор и професор тамошње гимназије. Године 1890. враћен је у Београд, где је именован за професора руског језика и књижевности на Великој школи, а онда за професора Прве београдске гимназије. Али та именовања нису потврђена. За Милојевића се ипак нашло погодно место у Друштву „Светог Саве”, где је била основана Богословско-учитељска школа са интернатом коју је он практично водио. Та школа је под притиском Аустрије и Турске затворена. Пензионисан је 1897, а мало касније, на Ивањдан (24. јуна по старом календару), изненада умро.

Умро у Београду на рукама свог кума, пријатеља и саборца Косте А. Шуменковића и ученика Атанасија-Тасе Јунгића а последње речи које је изговорио биле су – »Чувајте ми Србство!«. Испраћен је као ратник и родољуб, али на испраћају није било научника, академика, књижевника.

Вест о Милојевићевој смрти објавили су све тадашње новине Краљевине Србије. Пре почасног плотуна војске током сахране на Новом гробљу, видевши да међу присутнима влада збуњеност и мук, историчар Панта Срећковић, академик Српске краљевске академије, изговорио је следеће опроштајне речи:

»Браћо! Грехота је да се овако велики човек спусти у гроб без и једне речи опроштајне. Ја нећу много говорити. Рећи ћу само толико: Србска мајка није родила сина као што је родила Милоша Милојевића. Слава му!«

​Касније је један некрологичар његов отпочео свој извештај о смрти Милојевићевој овим речима:

„Једна звезда на србском небу утрнула је. Она беше необичнога сјаја, те, и ако звезда, осветљаваше далеку… далеку прошлост народа србскога, осветљаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, србски народ „у свој Србији од изнад Калоче и Мориша па до Белога Мора, и од Сињег Јадранског Мора па до реке Алте, Осме и Доње Марице“. Звезда се угасила, али њена светлост још допире до нас и дуго ће и дуго светлети – као што и зраци с некретница долазе до нас, и ако су звезде можда још пре неколико векова угашене… утрнуле. Која је то необична звезда необичнога сјаја на србском небу – знаш и осећаш, Србине брате, и ти из слободне Шумадије и ти из ломне Црне Горе, и ти из крваве Далмације и ти из кукавне Босне и Херцеговине, и ти из Србије под Маџарима, и ти из Србије под Бугарима, и ти из Србије под Аустријанцима, и ти из Србије под Турцима – Старе Србије и Маћедоније – нарочито ти, Старосрбијанче и Маћедонче!“​

У наредним годинама је бачена анатема на лик и дело Милоша С. Милојевића, а након Другог светског рата је уследила потпуна цензура која је трајала све до почетка деведесетих. Замислите само, оваквог великана србске историографије и србске културе заборавити. И као да све то није довољно, сведоци смо тога да се поново јављају они који би угасили сам помен на овог историчара, правника, путописца, хроничара, војсковођу, хероја, дива, горостаса… Забранили би и њега и удружење које гаји сећање на његов рад. Каква је то срамота.

Ових дана је изашла из штампе још једна књига у издању удружења Милош С. Милојевић из Црне Баре “Одломци из историје Срба и српских земаља у Турској и Аустрији“. Више о књизи на линку kupidar.com

srbski.weebly.com

Милојевић је свог живота успео да објави следећа дела:

  • „Песме и обичаји укупног народа српског: Обредне песме“
  • „Песме и обичаји укупног народа српског: Сватовске“ Друга књига
  • „Путопис дела Праве Старе Србије“ I део
  • „Путопис дела Праве Старе Србије“ II део
  • „Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији“ I део
  • „Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији“ II део
  • „Песме и обичаји укупног народа српског“ Трећа књига
  • „Путопис дела Праве Старе Србије“ III део
  • „Наши манастири и калуђерство“
  • „Српско-турски рат 1877.-1878. године“ – „Историјско етнографско географска мапа Срба и српских (југославенских) земаља у Турској и Аустрији“ заоставштина у рукописима
  • „Путопис дела Праве Старе Србије“, девет књига
  • „Песме и обичаји укупног народа српског“ Четврта књига
  • „Немањица“ обиман материјал,

…и још око 17 сандука несталих и до данас непронађених рукописа !!!
Коришћени линкови:
https://sr.wikipedia.org/wiki/Милош_Милојевић​
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Јован_Бабунски
http://milosmilojevic.macva.info/o-miolosu-milojevicu
https://carsa.rs
http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=35.0
http://www.srpskaistorija.com

ИЗВОР: https://srbski.weebly.com/istorija-i-srbstvo/jedna-zvezda-na-srbskom-nebu-utrnula-je

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *