ПИШУ: Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, редовни чланови Петровске академије наука и уметности (ПАНИ) из Санкт Петербурга, ПАНИ-Србија, Београд
Увод
Наше обимне анализе, објављене су у серији књига од 2007. године до данас, засноване на резултатима великог броја научних дисциплина и на великом броју старих историјских извора, показале су да су сви данашњи руски простори увек били насељени прецима данашњих Руса, а чак и у време великих катаклизми малобројно преостало становништво је и даље припадало српско-руским племенима. Ове студије показују да су европска цивилзација и изворни пранарод Европе уобличени пре десетак миленијума на простору Подунавља и Хелмског (Балканског) полуострва на темељима неолитских култура Лепенски Вир, Старчево и Винча. Европски пранарод је имао доминантне српско-руске карактеристике и оне су се највише очувале и до данас код овог народа, који се тек у последњих хиљаду година може сматрати раздвојен на два народа, уз висок степен сачуване блискости. Процес расељавања тог пранарода на огромне просторе од Атлантика до Пацифика ишао је према Малој Азији, Блиском и Средњем Истоку читава три-четири миленијума, да би се бројна номадска ратничка племена тог истог порекла враћала према Европи током наредна три миленијума, уз бурне историјске процесе.
Српско-руски пранарод је генетски уобличен у време леденог доба, пре више од 30.000 година, а максимум леденог доба (пре око 20.000 година) највећи проценат оваквог становништва преживео је у зони Подунавља и Хелма (Балкана). Знатно ређе становништво ове генетике је опстало у изолованим просторима на граници леда од Урала до Далеког Истока. Са отопљавањем се тај народ проширио на просторе данашње Русије (становништва другачије генетике практично није ни било, па је то разлог за тако велико ширења Руса). Огромне акумулације воде од отопљеног леда више миленијума су се преливале из зоне у зону, па је становништво често страдало и мигрирало. Тек око 6.000 година пре Христа, стабилизује се клима, а локалне климатске осцилације су генератор миграција номадских сточара из степа и степско-пустињских области.
Ширење и трајање српско-руске европске цивилизације
Европска цивилизација је, до пре 6-7.000 година, развила у Подунављу и на Хелму (Балкану) све битне цивилизацијске карактеристике (друштвене односе, митолигију, религију, етнолошке карактеристике, симболичка изражавања и писменост) и овладала бројним знањима из свих области, пре свега из пољопривреде, рударства и металургије, занатства. Уз преношење свих тих знања, кренуле су миграција из Подунавља на север и исток пре 6.000 година. Истовремено, миграције иду преко Мале Азије ка Месопотамији и Египту. Генетске анализе то потврђују, а наше студије на основу анализа на основу великог броја наука налазе обиље доказа за то.
Древни српско-руски родови су се ширили дифузионо на слабо насељене просторе. У степским пределима евроазије су се мешали са сродним степским номадима, који су често мигрирали услед климатских осцилација (оне су узрок практично свих продора номадских ратничких родова из степа на север и запад Европе. Ови мигранти стижу до Пацифика и на северу данашње Кине насељавају широке просторе. Ту ће овакво становништво остати све до првих векова нове ере, о чему сведоче истраживања Милоша Милојевића, на основу студија руског монаха Јакинфа Бичурина (заснованих на старим кинеским изворима).
Наша анализа[1] утврдила је да је прва писменост дефинитивно уобличена у неолитском Подунављу у време култура Лепенски Вир, Старчево и Винча. Прва цивилизација је никла на овим просторима и у V миленијуму пре Христа је почела да се дифузионо шири на просторе Евроазије и Медитерана, носећи са собом бројна знања и културолошке карактеристике, а међу њима и писменост. Анализа је утврдила, приликом поређења знакова из преко 100 писама предантичког, античког и средњевековног света са скупом од само 101 знака из времена винчанске културе, да сви ти облици писмености имају већину ознака из овог скупа. Нека писма су у каснијим фазама модификована и данас не личе много на полазне верзије (клинасто писмо, јеврејско, арапско, хинду, грузијско, јерменско писмо). Ова писменост је у Египту била у употреби пре хијероглифа, а руски научник Андреј Александрович Тјуњајев показује да је исто важило и у далекој Кини. Он је у више својих радова у анализама користио као репрезентативни скуп знакова ове писмености из времена Винче тзв. „Полазни скуп ознака“ (ПСО) Драгољуба П. Антића од 101 знака (у раду саопштеном на конгресу у Санкт Петербургу 2008. године цитира га на с. 355 рада у зборнику[2]).
У Београду је 2012. године одржана међународна конференција „На изворишту културе и науке“, на којој су (осим коаутора овог рада) са радовима учествовали многи домаћи и страни истраживачи повјести. Конференција је, са гледишта око 20 научних дисциплина, показала да је европска цивилизација уобличена у време и на просторима неолитских култура Лепенски Вир, Старчево и Винча, а ово су били и званични утврђени закључци конференције. Јелена Миронова из Ростова је показала у своме раду да постоји трајање од Винчанске културе, преко културе Кукутени-Трипоље све до Тајланда[3]. Миронова анализира и упоређује орнаменте на керамици културе Трипоље-Кукутени и културе Бан-Чанг у Тајланду близу кинеске границе, истичући да је Трипољска култура део словенског ареала неолитске епохе: Винча-Тордош-Керес-Кукутени-Трипоље (6000 – 3000 год. пре нове ере). У раду приказаном на истој конференцији у Београду,[4] приказује винчанске знаке (слика 1, са оригиналним Тјуњајевљевим текстом испод слике). Анализе Јелене Миронове су сагласне са анализама Андреја Александровича Тјуњајева, који је на конгресу у Санкт Петербургу представио рад, у коме је утврдио да првобитно становништву Кине није било кинеског порекла[5].
Слика 1. Знакови писмености винчанске културе: 1, 2 – рукотворине винчанске културе (5000 – 3000 год. пре нове ере); 3 – пун репертоар знакова, према Антићу
Да је тај свет био културно много повезанији, него што се обично мисли, говори и врло необична чињеница, да се у време неолита чак у далекој Кини јављају трагови писмености, који потсећају на винчански тип. Уочени су и проучени такви трагови, од којих су неки приказани на слици 2. Милтон „Шан“ Вин се у својим истраживањима задржао на констатовању необичне сличности.
Слика 1. Горе: Знаци неолитског налазишта Банпо у Кини, који улазе у групу од 22 знака који су истог типа као винчански, према Милтону „Шан“ Вину. Доле лево: Неолитски симболи из налазишта Ђиаху у кинеској провинцији Хенан, датирани у VII миленијум пре Хр. (6600-6200. година)[6]. Доле десно: (а) Неолитски симболи из налазишта Банпо у кинеској провинцији Шангхси, датирани у V миленијум пре Христа; (б) Симболи винчанског писма, које Милтон “Шан” Вин упоређује са овим знацима[7]; (в) Неолитски симболи из налазишта Цзјанчжај у кинеском округу Линтонг, датирани на почетак IV миленијума пре Христа[8].
Међутим, нова истраживања руског научника Андреја Тјуњајева иду далеко даље. Он заступа теорију да првобитно становништву Кине није било кинеског порекла, већ су становници северног дела Кине и Сибира били древни Руси[9]. На слици 3. су приказани најстарији знаци неолитске писмености пронађени у средњем току реке Хоангхо, који потичу из прве половине V миленијума пре Христа (утврђено методом радиоактивног угљеника). Ови знаци су, према Тјуњајеву исти као знаци Келтаминарске културе из међуречја Амударје и Сирдарје, удаљеног 1.200 km као и 800 km удаљених култура јужног Сибира са припадницима европеидне Атанасијевске културе. На слици 4. су приказани знаци писмености из налазишта западно од Шангаја из преко два миленијума млађих периода. Јасно се види да се и даље ради о писмености истог типа. У неколико радова објављених пре конгреса у Санкт Петербургу 2008, Тјуњајев експлицитно упоређује линеарне знаке писмености из времена винчанске културе (користећи поменути ПСО) и закључује да се ради о истом облику писмености.
Слика 3. Ознаке из кинеских налазишта Банпо, Цзјанчжај, Линкоу, Јањтоу, Улоу, Сиње и Лицзјагоу из времена 4.770 година пре Христа, према селекцији Андреја Тјуњајева.
Слика 4. Ознаке из кинеских налазишта Бањшањ, Мачанјањ и Мацзвјањ из времена 2.623 – 2.416 година пре Христа, према селекцији Андреја Тјуњајева.
Писменост данашњег кинеског типа, према истраживању Тјуњајева, почиње да се развија тек од XVI века пре Христа из тзв. „Инских натписа за гатање“ коришћених у држави Шан-Ин. Овај резултат Тјуњајева је тешко разумљив европском читаоцу, али неодољиво асоцира на истраживања од пре једног и по века, када је велики српски историчар Милош С. Милојевић пронашао доказе о постојању српских племена и династија на северу Кине, које су биле забележене у кинеским записима и постојале су све до првих векова после Христа.
Загонетка древних становника севера данашње Кине и Кинеског зида
Истраживања древне историје која смо спровлеи[10] уочила су да је током историјских процеса до пред крај старе ере, руски север Евроазије углавном био ван историјских забележених збивања. На основу утврђених чињеница и карактеристика друштвеног уређења код свих српско-руских племена (тј. код изворног европског Пранарода), током овог дугог периода, може се, са високим степеном поузданости, сматрати да је и код племена Русије владао исти систем организовања државних заједница, са државотворним и заштитним сталежом и земљорадничким народом. Локалне државне родовски организоване заједнице су имале своју унутрашњу аутономију и (с одлучивањем на саборима и с владарским родовима) у односу на ширу заједницу и уз узајамно повезивање преко свештеника и светилишта. Такав систем живота, у хармонији са природним условима, био је дуготрајно стабилан (одговара модерном појму „одрживи развој“). Поремећај је могао доћи само споља, углавном из степско-пустињских предела, а одбрана од тих поремећаја је био већ много пута помињани систем војних крајина. У руским степама су те крајине препознатљиве под називом козаштво.
Насупрот козачки организованих територија – сеча, стајала су степско-пустињска пространства, из којих су стално надирали ратнички одреди и номадска племена у непрекидном кретању. Неко озбиљније удубљивање у ове бесконачне окршаје није за нашу студију било могуће, а нема ни много смисла. Суштина древне историје Срба и Руса се, према нашим истраживањима, одвијала на Хелмском (Балканском) полуострву, у Малој Азији и на Блиском и Средњем Истоку. Простори северно од Саве, Дунава и Руског (Црног) мора били су само на својим јужним рубовима изложени историјским тензијама и били поприште ратова, као најважнијих забележених историјских догађаја.
Простори Хелма (Балкана) су били, такође, вековима ван попришта историјских збивања. За то време је у тим пределима живело густо насељено српско-руско становништво, организовано у заједнице у узајамном складу и у релативно равномерним природним условима. Ови простори су све време били културни и верски центар српско-руског суперетноса. Тек када су историјске буре захватиле Малу Азију, укрупњавају се државне заједнице и на Хелму и као такве су забележене у историјским изворима. Племена на руском северу ће се у сличној ситуацији наћи тек неколико веково касније.
Андреј Александрович Тјуњајев је изузетна појава међу истраживачима историје Руса, због својег необично широког спектра интересовања и због изузетно плодних резултата. Њега је практично немогуће описати као физичара, историчара, књижевника, филозофа, публицисту, или новинара, јер се у свакој од тих делатности исказао у огромној позитивној мери. Аутор је више од 80 књига. Школовао се у области технике, па је дипломирао на Тулском државном политехничком универзитету, на катедри за ракетне моторе. Био је докторант на МГУ. Његово бављење физиком и математиком није никада престало, па је резултовало посебном научном дисциплином „организмиком“ – новом фундаменталном науком, неком врстом примењене математичке физике, у којој на посебним математичким постулатима интерпретира физичке законе у разнородним областима физике.
Са гледишта изучавања древне историје Руса, Андреј Александрович Тјуњајев је већ дао огромне резултате и они се сваке године умножавају. На сајту „Организмика“ систематизовао је своју велику „Историју настанка светске цивилизације“. Ово монументално дело (у електронској форми) допуњавано је неколико година и садржи чињенице из литературе од преко 1800 наслова, а по методологији представља мултидисциплинарно повезивање резултата великог броја научних дисциплина. Његова истраживања, дата у овом електронском издању, показују висок степен слагања са слично оријентисаним мојим и Деретићевим истраживањима, свуда тамо где његова „крупна размера“ у временској и просторној мрежи то омогућава. Ово дело прави покушај обједињавања археолошких и историјских чињеница, тако да почиње од дубоког паеолита (од више стотина хиљада година уназад), преко мезолита и неолита до предантичког и античког доба.
Андреј Александрович Тјуњајев, у својим истраживањима, продире у дубоку прошлост. Своју „Историју настанка светске цивилизације“ је организовао са гледишта трагања за коренима Руса и у сарадњи са Анатолијем Кљосовим је те анализе повезао и са генетским анализама. Тај заокружени део студије се у великој мери слаже са резултатима наших студија и са суштином закључака поменутог научног скупа међународна конференција „На изворишту културе и науке“ у Београду, у септембру 2012. године. Наравно, то је тек оквир за будуће студије, које у садашњим условима није лако организовати, али је логично да се ради о озбиљној бази за нека будућа истраживања.
У поменутој студији, Андреј Тјуњајев изучава врло далеко време, у коме има неких археолошких налаза, али је њихов број далеко мањи за давне периоде, него што је то случај за време од неолита на овамо. У тим истраживањима, он посеже за подацима сачуваним у митологији, а нарочито у древним симболима. Тај важан податак официјелна историја слабо користи, чак и у односу на историју несловенских европских народа у којој је митологија важан историјски извор (а забрањен је и за размишљање када је у питању историја Словена). Тјуњајев уочава да су се модерни људи беле расе (кромањонци) појавили пре око 40.000 година на широким просторима Евро-Азије и сменили дотадашње неандерталце. Он уочава да се корени хаплогрупа I2 и R1а (двеју доминантних европских хаплогрупа) јављају у Јужном Сибиру и да су најстарији преци данашњих носилаца тих хаплогрупа живели на Хелмском (Балканском) полуострву. Он уочава и непрекидност постојања предака данашњих Руса на широким историјским просторима данашњих Руса још од пре 30-40 миленијума.
Књига „Руска Кина – извоз цивилизације“[11] је настала 2013. године проширивањем истраживања приказаних у поменутом раду „Китай – младший брат Руси“ из 2008. године. Вођена је покушајем да се, заједно са новим открићима руских научника (пример Јелене Миронове и њеног уочавања блискости Трипољске културе и неолитских култура све до простора Кине), многе од необичних чињеница уклопе у археолошке податке о древним цивилизацијама на руским евро-азијским просторима. Циљ тих анализа је практично условио прелаз са доста прецизније матрице мултидисциплинарног повезивања чињеница из разних наука, укључујући и бројне природне науке, на матрицу крупније размере у времену и простору и на веће ослањање на митове, симболе и релативно ретке археолошке налазе. У мору таквих анализираних чињеница, Тјуњајев мора да избегне или површно дотакне неке друге теме, које детаљније обрађује у другим радовима, па је то разлог што постоје неке несагласности са његовим другим радовима, уз прескакања неких важних чињеница.
Тако Тјуњајев утврђује да су древни становници данашње северне Кине и Монголије били преци данашњих Руса. Моја и Деретићева истраживања то потврђују. Климатске промене у време максималног ширења леда током последњег леденог доба и процес отапања леда и оспособљавања широких простора за живот људи омогућиле су да релативно малобројне заједнице предака данашњих Руса опстају у релативној изолацији на неким просторима током релативно дугих временских интервала, али су доводиле и до великих катаклизми, које су преживљавали само делови тог становништва, које је мигрирало ка стабилнијим пределима и ка матици српско-руског народа (миграције су се одвијале углавном дуж Урала према Прицрноморју и Подунављу). Када би се климатски услови поправили, ти испражњени простори су поново насељавани од практично истородног становништва с простора у којима су опстајали. Ти су се процеси одразили у археолошким налазима. Такви процеси су довели до тога да становништво огромних руских простора из дубоког палеолита показује бројне сличности с руским племенима античког доба и Руса новијих векова. Једноставно речено, ти простори нису никада у древној историји, па ни у много блискијој, могли да буду запоседнути од становништва које је суштински различито од руског, јер таквог становништва, због климатских услова, на релативно блиским просторима у то време није ни било (такви мигранти јављају се тек после много миленијума).
У својим анализама, следећи матрицу „крупних размера“ у времену и простору, Тјуњајев не обраћа довољно пажње на период великих катаклизми после завршетка леденог доба до периода од око 6.000 година пре Христа, када се клима стабилизовала на приближно данашњим условима. У том периоду су широки руски простори били поплављени огромним језерима од отопљеног леда, са повременим продорима водене масе и потопима великих територија, док је ниво Руског (Црног) мора, Каспијског и Аралског језера осциловао у широком распону од више десетина метара. У условима таквих катаклизми, ови простори су бивали испражњени и потом поново насељавани – претежно из истог „гнезда“, са Хелмског (Балканског) ополуострва. Тјуњајев те чињенице јасно уочава и користи у својим другим радовима, али их недовољно има у виду у анализама у којима покушава да направи продоре у дубљи палеолит, јер тај период у постављеним циљевима истраживања не утиче на коначан исход (барем у почетној фази).
Иако то Тјуњајев у овој књизи недовољно објашњава, не би се рекло да није свестан поменутих чињеница, јер су претходно описана његова дела то јасно узела у обзир. Извесна привидна одступања од тих чињеница у излагању и коментарима, треба доживети у оквиру постављеног циља – да се истакну древне везе Руса са просторима данашње Кине и логично је да ће она у каснијим додатним истраживањима бити усклађена са ранијим јасним закључцима. То важи и за неке приказе чињеница, у којима се јављају неки уврежени шаблони руских историчара о јужнословенским народима (нпр. потпуни изостанак знања о чињеници да су данашњи Хрвати у огомном проценту настали у новије време од покатоличених Срби и да су пре век и по за свој језик узели српски) и превазиђени закључци из ранијих анализа о древним прапостојбинама и везама међу српско-руским племенима.
Најважније је нагласити да Тјуњајев сматра доње Подунавље древном јужном Русијом и у неким коментарима спаја период мезолитских култура на руским просторима са периодом експанзије Руса из Подунавља и њиховог ширења на евроазијске просторе. У тим анализама, углавном, не обрађује узроке миграције мезолитских Руса, а оне нису биле само резултат природног раста становништва, већ су узроковане климатским условима и великим потопим огромних простора Евроазије током периода од XVI – XII миленијума пре Христа. На сличан начин долaзи и до ширења из приобаља Руског (Црног мора) у време потопа Црног мора у VII миленијуму пре Христа, да би велико ширење из Подунавља било коначно успостављање данашње структуре становништва на огромним руским просторима. У тим ширењима, има много примера јављања српског и руског имена истовремено, или случајева када би српско име било коректније за описе (уз полазну чињеницу изворног јединства та два народа, коју потврђују обимне анализе Кљосова и Тјуњајева при опису заједничке неолитске прапостојбине у Подунављу и Поморављу). Тјуњајев ову последњу експанзију описује у радовим са Кљосовим, али у овој књизи се не осврће много на тако анализиране и описане процесе (што му и није био циљ анализа у овој књизи), уносећи често необрађене ставове других историчара, па читалац може доћи у забуну. Зато читалац треба да има у виду да су друге Тјуњајевљеве анализе темељније и прецизније обрадиле та питања, а да ова књига првенствено обележава неке могуће правце даљих истраживања дубоке историје Руса на азијским просторима и баца светло на контуру древне историје каква до сада није уочена од стране историчара.
Андреј Тјуњајев је са сарадницима посебно разматрао питање Кинеског зида. Дошли су до врло занимљивог закључка – да је он започет и у великој мери изграђен у време док су преци данашњих Кинеза живели јужно од тих простора, док су степске и пустињске области северно од њега насељавали бели људи, које он на основу својих ранијих анализа сматра Русима. Тјуњајев уочава необичну чињеницу да је Кинески зид постављен тако да му је неприступачна страна на југу, а одбрамбене куле су исто тако окренуте ка југу. Било би врло необично да су такав зид направили Кинези, запречивши сами себе пролаз према северу. На слици 5. је дата позиција Кинеског зида и означене су фазе његове изградње.
Слика 5. Кинески зид и означени периоди његове изградње (карта из „Википедије“)
На више средњовековних географских карата и у неким записима помиње се Тартарија, велика држава на северу Азије у Сибиру. На тим картама се Тартарија протеже до Кинеског зида. Тјуњајев и други новији руски истраживачи у Тартарији препознају државу древних Руса, а Тјуњајев у обимним анализама доказује важну улогу Руса у настанку прве кинеске државе, која се пред крај старе ере шири до данашњих области северне Кине. Моја и Деретићева истраживања такву могућност потврђују, а нарочито на основу истраживања Милоша Милојевића и археолошких открића последњих деценија. Милош Милојевић, на простору данашње северне Кине и у Монголији, налази Сјамбе, које сматра потомцима древних српских племена која су се проширила до Пацифика. Он цитира наводе руског монаха Јакинфа Бичурина, који у XIX веку истражује ове просторе и даје обимне делове из кинеских историјских записа. Наша истраживања показују да су Милојевићеви наводи верни Бичуриновим, али да су у новије обраде Бичуриновог дела унете „модернизације“ превода кинеских термина, имена и топонима, па је из тога тешко пратити описе.
Последњих деценија су нека археолошка открића изазвала велику сензацију. Тако су пронађене мумије белих риђокосих људи, а то се спаја и са сензацијом, када је у Тамерлановом гробу пронађен мумифицирани риђокоси белац. Да су пре Кинеза та подручја насељавала сербо-рашка племена потврђује 19. фебруара 1981. године лист “Чикаго трибјун”, који доноси вест, а друга светска гласила су убрзо пренела, да је нађена најстарија кинеска мумија. Мумифицирано тело била је жена беле расе. У западној Кини је крајем протеклог века пронађено више мумија белих људи, нпр. мумије изложене у Урумчију, за које западни коментари наводе да се ради о Келтима, а генетске анализе показују европску генетику. Чак 113 мумија је откривено у пустињи Такла Макан, које су старе 4.000-2.400 година и припадају белој раси. Мумија „Yingpan Man“ из Таримског басена носи погребну маску налик на оне из древне Грчке, а шаре на сукњи неодољиво подсећају на гардеробу српске богиње Сербоне (Деметре са грчких ваза). Анализе петроглифова у њиховој средини указују на сродство са древним становништвом Прицрноморја између Румуније и Украјине[12].
Слика 6. Пустиња Такла Макан у западној Кини, где су откривене мумије беле расе
Не улазећи више у ове анализе, имамо довољно чињеница за закључак да ови налази потврђују исправност анализа Милоша Милојевић, из деветнаестог столећа Нове ере, и потврђују анализе Деретића и Антића, а нови археолошки налази потврђују заснованост основних закључака из анализа Андреја Тјуњајева о древним Русима севера Азије и Кине.
Закључак
Спајањем свих података, лако се закључује да су се Кинези проширили на север тек у последња два века старе и у првим вековима нове ере. Тек тада ће почети процес потискивања српско-руских племена на запад и они ће се вероватно слити са миграцијама у време пада Западног Римског царства. У сваком случају, истраживања Александра Фомича Вељтмана из средине XIX века јасно показују да су европски писци преувеличавали монголски карактер Хуна и Татара, па има и доста чињеница које говоре да је Атила владао Кијевским Русима и да је и сам био Рус. Тамерланов гроб показује да је и он био из српско-руских племена, а ни многе приче о Џингис-Кану и његовим хордама не делују реално. Много је заснованија теорија да су сви ти степски простори били поседнути српско-руским номадима и руско-туркијским племенима сродне генетике. Преци данашњих Монгола су постали доминантни на тим просторима тек после успостављања јаке кинеске државе. Свако иоле озбиљније проучавање данашњих Монгола показује да они живе по матрицама северних сибирских племена монголског порекла и да су номадски сточари без много карактерних црта приписиваних Џингис-Кану и његовим Монголима и Златној хорди из историјских записа.
Истраживањима Андреја Тјуњајева се придружило више руских истраживача. Неки од њих, као Александар И. Асов, су објавили много анализа древних Руса и указали на старо порекло руског присуства на својим просторима. Неки су се у истраживања укључили преко идеје о ванземаљском пореклу беле расе (стручњаци за космонаутику, Тјуњајевљеве колеге по основној струци), неки по основу трагања за древном Тартаријом (која је вероватно одраз реалног система сербо-рашких племена на северу Азије последњих векова старе и првих векова нове ере) и палеолитском Дааријом на далеком северу.
Сви ти покушаји баратају са много мање реалних података, него што су они на којима је Тјуњајев засновао своја истраживања древне историје Руса. Његова истраживања овог типа су мултидисциплинарна, користе аргументе природних наука и очигледно су у глобалу реално заснована. Међутим, оне следе матрицу „крупних размера“ у времену и простору, у којој су Подунавље и Хелм (Балкан) у време неолита утопљени у широке просторе и недовољно истакнути. Тјуњајев је учествовао на конференцији у Београду 2012. године и био активан учесник у утврђивање закључака – да су неолитске културе Лепенски Вир, Старчево и Винча трасирале пут цивилизацији. То потврђују и његове анализе генетике у сарадњи са Анатолијем Кљосовим. У том смислу је његово изучавање руског присуства у Кини део трагања за још дубљом прошлошћу и континуитетима, а то значи да предстоји још много истраживања да би се неки од резултата које су извели Деретић и Антић прецизирали и на основу тога прецизније описала дубока прошлост Сибира и севера Азије.
[1] Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Српско писмо – дар човечанству”, с. 201-203, Ганеша клуб, Београд, 2014.
[2] Андрей Александрович Тюняев: „К возниковению письмености“, доклад на Первом международном конгрессе «Докирилловская славянская письменность и дохристианская славянская культура», Ленинградский государственный университет имени А.С. Пушкина, г. Санкт-Петербург, 12 – 14 мая 2008 года
[3] Јелена А. Миронова: „Нови подаци о сличности артефаката две енеолитске археолошке културе: подударност орнамената на керамици из Кукутена-Трипоља (Украјина – Молдавија – Румунија) и Бан-Чанг (Тајланд), „Зборник радова Међународне научне конференције Нa изворишту културе и науке – монографија“, с. 437-448, Београд, Винча, Лепенски Вир, Доњи Милановац, 21 – 23. септембар 2012. године, уредио: Драгољуб Антић, ISBN 978-86-911719-7-1, КолоВенија, Београд, 2013.
Е.А. Миронова: „Новые данные о сходстве артефактов двух энеолитических археологических культур: совпадение орнаментов на керамике из Кукутени-Триполье (Украина – Молдавия – Румыния) и Бан-Чанг (Таиланд)“, Доклад прочитан на Международной научной конференции «К истокам культуры и науки» («На изворишту культуре и науке») в г. Белграде, 21-23 сентября, 2012 г.
[4] Андреј Александрович Тјуњајев: „Рана писменост Балкана и Руске равнице“, „Зборник радова Међународне научне конференције Нa изворишту културе и науке – монографија“, с. 623-630, Београд, Винча, Лепенски Вир, Доњи Милановац, 21 – 23. септембар 2012. године, уредио: Драгољуб Антић, ISBN 978-86-911719-7-1, КолоВенија, Београд, 2013.
[5] Андрей Александрович Тюняев: „Китай – младший брат Руси», доклад на Первом международном конгрессе «Докирилловская славянская письменность и дохристианская славянская культура», Ленинградский государственный университет имени А.С. Пушкина, г. Санкт-Петербург, 12 – 14 мая 2008 года
[6] http://en.wikipedia.org/wiki/Neolithic_signs_in_China#Neolithic_signs
[7] http://www.prehistory.it/ftp/winn11.htm
[8] http://en.wikipedia.org/wiki/Neolithic_signs_in_China#Neolithic_signs
[9] Андрей Александрович Тюняев: „Китай – младший брат Руси», доклад на Первом международном конгрессе «Докирилловская славянская письменность и дохристианская славянская культура», Ленинградский государственный университет имени А.С. Пушкина, г. Санкт-Петербург, 12 – 14 мая 2008 года
[10] Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: „Историја Срба и Руса – пранарода Европе“ (1. и 2. књига), Ганеша клуб, Београд, 2013.
Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – прва књига – Настанак и ширење цивилизације”, Ганеша клуб, Београд, 2017.
Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – друга књига – Древна царства”, Ганеша клуб, Београд, 2017.
Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – трећа књига – Ратничке државе”, Ганеша клуб, Београд, 2017.
Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – четврта књига – Доба хришћанства”, Ганеша клуб, Београд, 2017.
[11] Тюняев А.А. Русский Китай: экспорт цивилизации (мультидисциплинарные исследования). Академия фундаментальных наук. – М.: Белые Альвы. 2013. В 2-х томах. – илл.
[12] Ancient Mystery – Jeannine Davis-Kimball investigate the secret of central Asia’s MummyPeople by Ed Frauenheim. This article was originally published at The East Bay Monthly, VOL.XXIX, NO. 3, December 1998 Issue