ПИШУ: Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, редовни чланови Петровске академије наука и уметности (ПАНИ) из Санкт Петербурга, ПАНИ-Србија, Београд

Увод

Наше обимне анализе, објављене су у серији књига од 2007. године до данас, засноване на резултатима великог броја на­учних дис­ци­плина и на великом броју старих историјских извора, по­казале су да су сви данашњи руски про­стори увек били насе­љени прецима данашњих Руса, а чак и у вре­ме великих ка­таклизми ма­лобројно преостало станов­ниш­тво је и даље при­па­да­ло српско-руским пле­менима. Ове студије показују да су европска цивилзација и из­ворни пранарод Ев­ропе уобличени пре десетак миленијума на простору Подунавља и Хелмског (Балканског) по­лу­острва на темељима неолитских култура Лепенски Вир, Стар­­чево и Винча. Европски пранарод је имао доминантне српско-руске ка­ракте­рис­тике и оне су се највише очувале и до данас код овог наро­да, који се тек у послед­њих хиљаду година може сма­трати раздвојен на два наро­да, уз висок степен сачуване блис­кости. Процес расеља­вања тог пранарода на огромне просторе од Атлантика до Па­ци­фи­ка ишао је према Малој Азији, Блиском и Средњем Истоку читава три-четири миленијума, да би се бројна но­мад­ска рат­ничка пле­мена тог истог порекла враћала према Европи током наредна три миле­нијума, уз бурне историјске процесе.

Српско-руски пранарод је генетски уобличен у време леденог доба, пре више од 30.000 година, а максимум леденог доба (пре око 20.000 година) највећи проценат оваквог становништва преживео је у зони Подунавља и Хелма (Балкана). Знатно ређе становништво ове генетике је опстало у изоло­ва­ним просторима на граници леда од Урала до Далеког Истока. Са отопља­ва­њем се тај народ проширио на просторе данашње Русије (станов­ништва другачије генетике практично није ни било, па је то разлог за тако велико ширења Руса). Огромне акумулације воде од отопљеног леда више ми­ленијума су се пре­ливале из зоне у зону, па је становништво често страдало и мигрирало. Тек око 6.000 година пре Христа, стабилизује се клима, а локалне климатске осцилације су генератор миграција номадских сточара из степа и степско-пустињских области.

Ширење и трајање српско-руске европске цивилизације

Европска цивилизација је, до пре 6-7.000 година, развила у Подунављу и на Хелму (Балкану) све битне цивилизацијске карактеристике (друштвене од­носе, митолигију, рели­гију, етнолошке карактеристике, симболичка изра­жавања и писменост) и овладала бројним знањима из свих области, пре свега из пољопривреде, рударства и металургије, занатства. Уз преношење свих тих знања, кренуле су миграција из Подунавља на север и исток пре 6.000 година. Истовремено, миграције иду преко Мале Азије ка Месопотамији и Египту. Генетске анализе то потврђују, а наше студије на основу анализа на основу великог броја наука налазе обиље доказа за то.

Древни српско-руски родови су се ширили дифузионо на слабо насе­љене просторе. У степским пределима евро­азије су се мешали са сродним степским номадима, који су често ми­гри­рали услед климатских осцилација (оне су узрок практично свих продора номадских ратничких родова из степа на север и запад Европе. Ови мигранти стижу до Пацифика и на северу данашње Кине насељавају широке просторе. Ту ће овакво становништво ос­тати све до првих векова нове ере, о чему сведоче истраживања Милоша Ми­ло­јевића, на основу студија руског монаха Јакинфа Бичурина (заснованих на старим кинеским изворима).

Наша анализа[1] утврдила је да је прва писменост дефинитивно уобличена у неолитском Подунављу у време култура Лепенски Вир, Старчево и Винча. Прва цивилизација је никла на овим просторима и у V миленијуму пре Христа је почела да се дифузионо шири на просторе Евроазије и Медитерана, носећи са собом бројна знања и културолошке карактеристике, а међу њима и писменост. Анализа је утврдила, приликом поређења знакова из преко 100 писама предантичког, античког и средње­вековног света са скупом од само 101 знака из времена винчанске културе, да сви ти облици писмености имају већину ознака из овог скупа. Нека писма су у каснијим фа­зама моди­фи­ко­ва­на и данас не личе много на полазне верзије (клинасто писмо, јеврејско, арапско, хинду, грузијско, јерменско писмо). Ова писменост је у Египту била у употреби пре хијероглифа, а руски научник Андреј Александрович Тјуњајев показује да је исто важило и у далекој Кини. Он је у више својих радова у ана­лизама користио као репрезентативни скуп зна­кова ове писмености из времена Винче тзв. „Полазни скуп ознака“ (ПСО) Драгољуба П. Антића од 101 знака (у раду саопштеном на конгресу у Санкт Петербургу 2008. године цитира га на с. 355 рада у зборнику[2]).

У Београду је 2012. године одржана међународна конференција „На изво­ришту културе и науке“, на којој су (осим коаутора овог рада) са ра­довима учес­твовали многи домаћи и страни истраживачи повјести. Конфе­ренција је, са гледишта око 20 научних дисциплина, показала да је европска циви­лизација уобличена у време и на про­сторима нео­литских култура Ле­пен­ски Вир, Стар­чево и Винча, а ово су били и зва­нич­ни утврђени за­кључци конфе­ренције. Јелена Миронова из Ростова је показала у своме раду да постоји трајање од Винчанске културе, преко културе Кукутени-Трипоље све до Тајланда[3]. Миронова анализира и упоређује орнаменте на керамици културе Трипоље-Кукутени и културе Бан-Чанг у Тајланду близу кинеске границе, истичући да је Трипољска култура део словенског ареала неолитске епохе: Винча-Тордош-Керес-Кукутени-Трипоље (6000 – 3000 год. пре нове ере). У раду приказаном на истој конференцији у Београду,[4] приказује винчанске знаке (слика 1, са оригиналним Тјуњајевљевим текстом испод слике). Анализе Јелене Миронове су сагласне са анализама Андреја Александровича Тјуњајева, који је на конгресу у Санкт Петербургу представио рад, у коме је утврдио да прво­бит­но станов­ниш­тву Кине није би­ло кинеског порекла[5].

Слика 1. Знакови писмености винчанске културе: 1, 2 – рукотворине винчанске културе (5000 – 3000 год. пре нове ере); 3 – пун репертоар знакова, према Антићу

Да је тај свет био културно много повезанији, него што се обично мисли, гово­ри и врло не­обична чињеница, да се у време неолита чак у далекој Кини јав­ља­­ју трагови пис­мености, који потсећају на винчански тип. Уочени су и проучени такви трагови, од којих су неки приказани на слици 2. Милтон „Шан“ Вин се у својим истраживањима задр­жао на констатовању нео­бич­­не сличности.

Слика 1. Горе: Знаци неолитског налазишта Банпо у Кини, који улазе у групу од 22 знака који су истог типа као винчански, према Милтону „Шан“ Вину. Доле лево: Неолитски симболи из налазишта Ђиаху у кинеској провинцији Хенан,  датирани у VII миленијум пре Хр. (6600-6200. година)[6]. Доле десно: (а) Неолитски симболи из налазишта Банпо у кинеској провинцији Шангхси,  датирани у V миленијум пре Христа;  (б) Симболи винчанског писма, које Милтон “Шан” Вин упоређује са овим знацима[7]; (в) Неолитски симболи из налазишта Цзјанчжај у кинеском округу Линтонг, датирани на по­четак IV миленијума пре Христа[8].

Међутим, нова истра­живања руског научника Андреја Тју­њаје­ва иду далеко даље. Он заступа теорију да прво­бит­но станов­ниш­тву Кине није би­ло кинеског порекла, већ су становници северног дела Кине и Сибира били древни Руси[9]. На слици 3. су приказани нај­старији знаци нео­литске пис­мености прона­ђени у средњем току реке Хоангхо, који потичу из прве поло­вине V миле­нијума пре Христа (утврђено методом ра­дио­активног угље­ника). Ови знаци су, према Тјуњајеву исти као знаци Кел­таминарске културе из међуречја Аму­дарје и Сирдарје, удаљеног 1.200 km као и 800 km удаљених култура јужног Си­бира са припадницима ев­ро­пеидне Атанасијевске култу­ре. На слици 4. су при­ка­зани знаци писмености из на­ла­зиш­та западно од Шан­гаја из преко два миленијума млађих пе­риода. Јасно се види да се и даље ради о писмености истог типа. У неколико радова објављених пре конгреса у Санкт Петербургу 2008, Тјуњајев експлицитно упоређује линеарне знаке писмености из времена винчанске културе (користећи поменути ПСО) и закључује да се ради о истом облику писмености.

Слика 3. Ознаке из кинеских налазишта Банпо, Цзјанчжај, Линкоу, Јањтоу, Улоу, Сиње и Лицзјагоу из времена 4.770 година пре Христа, према селекцији Андреја Тјуњајева.

Слика 4. Ознаке из кинеских налазишта Бањшањ, Мачанјањ и Мацзвјањ из времена 2.623 – 2.416 година пре Христа, према селекцији Андреја Тјуњајева.

Писменост данашњег кинеског типа, према истраживању Тју­њајева, почиње да се развија тек од XVI века пре Христа из тзв. „Инских натписа за гатање“ коришћених у држави Шан-Ин. Овај резултат Тјуњајева је тешко разумљив европ­ском читаоцу, али неодољиво асоцира на истраживања од пре једног и по века, када је велики српски историчар Ми­лош С. Милојевић пронашао доказе о постојању српских племена и ди­настија на северу Кине, које су биле забележене у кинеским записима и посто­јале су све до првих векова после Христа.

Загонетка древних становника севера данашње Кине и Кинеског зида

Истраживања древне историје која смо спровлеи[10] уочила су да је током историјских процеса до пред крај старе ере, руски север Евроазије углав­ном био ван историјских забележених збивања. На основу утвр­­ђених чињеница и карактеристика друштвеног уређења код свих срп­ско-руских племена (тј. код изворног европског Пранарода), током овог дугог периода, може се, са висо­ким степеном поузданости, сматрати да је и код пле­мена Русије владао исти систем организовања државних заједница, са држа­вотворним и заштитним сталежом и земљорадничким народом. Ло­калне др­жав­не родовски организоване заједнице су имале своју унутрашњу ауто­номију и (с одлучивањем на саборима и с вла­дарским родо­вима) у односу на ширу за­јед­ницу и уз узајамно по­везивање преко свеш­теника и свети­лиш­та. Такав систем живо­та, у хармонији са при­родним условима, био је дуго­трајно стаби­лан (одговара модерном појму „одрживи развој“). Поремећај је могао доћи само споља, углавном из степско-пус­тињ­ских пре­дела, а од­брана од тих поремећаја је био већ много пута помињани систем војних крајина. У руским степама су те кра­јине препознатљиве под називом козаштво.

Насупрот козачки организованих територија – сеча, стаја­ла су степско-пустињска пространства, из којих су стално нади­рали ратнички одреди и номадска племена у непрекидном кре­тању. Неко озбиљније удубљивање у ове бесконачне окршаје није за нашу сту­дију било могуће, а нема ни много сми­сла. Суштина древне историје Срба и Руса се, према нашим истра­жи­ва­њима, од­ви­јала на Хелмском (Балканском) полу­острву, у Малој Азији и на Блиском и Сред­њем Истоку. Про­стори северно од Саве, Дунава и Руског (Цр­ног) мора били су само на својим јужним рубовима изложени ис­то­ријским тензијама и били поприште ратова, као најважнијих забележених историјских дога­ђаја.

Про­стори Хелма (Балкана) су били, такође, веко­вима ван попришта историјских збивања. За то време је у тим пределима живело густо насељено српско-руско станов­ниш­тво, организовано у заједнице у узајамном складу и у релативно равномерним природним условима. Ови про­стори су све време били културни и верски центар српско-руског супер­ет­но­са. Тек када су ис­торијске буре захватиле Малу Азију, укрупња­ва­ју се др­жавне заједнице и на Хелму и као такве су забе­лежене у исто­риј­ским из­ворима. Племена на руском северу ће се у слич­ној ситуацији наћи тек неколико веково касније.

Андреј Александрович Тјуњајев је изузетна појава међу истражи­ва­чима историје Руса, због својег необично широког спектра интересовања и због изузетно плод­них резултата. Њега је практично немогуће описати као фи­зичара, исто­ричара, књижевника, филозофа, публицисту, или новинара, јер се у свакој од тих де­лат­ности исказао у огромној позитивној мери. Аутор је више од 80 књига. Школовао се у области технике, па је дипломирао на Тулском др­жав­ном политехничком универзитету, на катед­ри за ракетне моторе. Био је докторант на МГУ. Његово бављење физиком и математиком није никада престало, па је резултовало посебном научном дис­циплином „организмиком“ – новом фундаменталном науком, неком врстом при­ме­њене математичке фи­зи­ке, у којој на посебним мате­ма­тичким посту­латима интерпретира физич­ке законе у разнородним областима физике.

Са гледишта изучавања древне историје Руса, Андреј Александрович Тјуњајев је већ дао огромне резултате и они се сваке године умножавају. На сајту „Организмика“ систематизовао је своју велику „Историју настанка свет­ске цивилизације“. Ово монументално дело (у електронској форми) допу­њавано је неколико година и садржи чињенице из литературе од преко 1800 наслова, а по методологији представља мултидисциплинарно пове­зивање ре­зултата великог броја научних дисциплина. Његова истраживања, дата у овом електронском издању, показују висок степен слагања са слично оријен­ти­са­ним мојим и Деретићевим истражи­вањима, свуда тамо где његова „крупна размера“ у временској и просторној мрежи то омогућава. Ово дело прави покушај об­је­дињавања ар­хеолошких и историјских чињеница, тако да почи­ње од дубоког паеолита (од више стотина хиљада година уназад), преко ме­золита и неолита до пред­ан­тичког и античког доба.

Андреј Александрович Тјуњајев, у својим истраживањима, продире у дубоку прошлост. Своју „Историју настанка свет­ске цивилизације“ је органи­зовао са гледишта трагања за коренима Руса и у сарадњи са Анатолијем Кљосовим је те анализе повезао и са генетским анализама. Тај заокружени део студије се у великој мери слаже са резултатима наших студија и са су­штином закључака поменутог научног скупа међу­народна конференција „На изворишту културе и науке“ у Београду, у сеп­тембру 2012. године. Наравно, то је тек оквир за будуће студије, које у садаш­њим усло­вима није лако организовати, али је ло­гич­но да се ради о озбиљној бази за нека будућа истраживања.

У поменутој студији, Андреј Тјуњајев изучава врло далеко време, у коме има неких археолошких налаза, али је њихов број далеко мањи за давне пе­риоде, него што је то случај за време од неолита на овамо. У тим истра­жи­вањима, он посеже за подацима сачуваним у митологији, а нарочито у древ­ним симболима. Тај важан податак официјелна историја слабо ко­ристи, чак и у односу на историју несловенских европских народа у којој је мито­логија важан историјски извор (а забрањен је и за размишљање када је у питању ис­торија Словена). Тјуњајев уочава да су се модерни људи беле расе (кро­ма­њонци) појавили пре око 40.000 година на широким просторима Евро-Азије и сменили дотадашње неандерталце. Он уочава да се корени хап­ло­група I2 и R1а (двеју доминантних европских хаплогрупа) јављају у Јуж­ном Сибиру и да су најстарији преци данашњих носилаца тих хаплогрупа живели на Хелм­ском (Бал­канском) полуострву. Он уочава и непрекидност постојања предака да­наш­­њих Руса на широким историјским просторима данашњих Руса још од пре 30-40 миленијума.

Књига „Руска Кина – извоз цивилизације“[11] је настала 2013. године про­ширивањем истраживања приказаних у поменутом раду „Китай – младший брат Руси“ из 2008. године. Вођена је покушајем да се, заједно са новим открићима рус­ких научника (пример Јелене Миронове и њеног уочавања блис­кости Три­пољске културе и неолитских култура све до простора Кине), многе од необичних чињеница уклопе у археолошке податке о древним ци­вилизацијама на руским евро-азијским просторима. Циљ тих анализа је прак­­­тично условио прелаз са доста преци­зније матрице мултидис­ципли­нарног повезивања чињеница из разних наука, укључујући и бројне природне науке, на матрицу крупније размере у времену и простору и на веће осла­ња­ње на митове, симболе и релативно ретке ар­хеолошке налазе. У мору таквих анализираних чињеница, Тјуњајев мора да избегне или површно дотакне неке друге теме, које детаљније обра­ђује у другим радовима, па је то разлог што постоје неке несагласности са његовим другим радовима, уз прескакања неких важних чињеница.

Тако Тјуњајев утврђује да су древни становници данашње северне Кине и Монголије били преци данашњих Руса. Моја и Деретићева истраживања то потврђују. Климатске промене у време максималног ширења леда током по­след­њег леденог доба и процес отапања леда и оспособљавања широких про­сто­ра за живот људи омогућиле су да релативно малобројне заједнице предака да­нашњих Руса опстају у рела­тивној изолацији на неким просторима током рела­тивно дугих временских интервала, али су доводиле и до великих ката­клизми, које су преживљавали само делови тог становништва, које је мигри­рало ка стабилнијим пределима и ка матици српско-руског народа (ми­гра­ције су се одвијале углавном дуж Урала према Прицрноморју и Поду­нављу). Када би се климатски услови поправили, ти испражњени простори су поново насељавани од практично истородног становништва с простора у који­ма су опстајали. Ти су се процеси одразили у археолошким налазима. Та­кви про­це­си су довели до тога да становништво огромних руских простора из дубоког палеолита показује бројне сличности с руским племенима антич­ког доба и Руса новијих векова. Једно­ставно речено, ти простори нису ника­да у древној историји, па ни у много блискијој, могли да буду запоседнути од становништва које је суш­тински различито од руског, јер таквог ста­новништва, због климатских услова, на релативно блиским просторима у то време није ни било (такви ми­гранти јављају се тек после много миленијума).

У својим анализама, следећи матрицу „крупних раз­мера“ у времену и простору, Тјуњајев не обраћа довољно пажње на период великих катаклизми после завршетка леденог доба до периода од око 6.000 година пре Христа, када се клима стабилизовала на приближно данашњим условима. У том пе­риоду су широки руски простори били поплављени огромним језерима од отоп­љеног леда, са повременим продорима водене масе и потопима великих територија, док је ниво Руског (Црног) мора, Каспијског и Аралског језера осциловао у широком распону од више десетина метара. У условима таквих катаклизми, ови простори су бивали испражњени и потом поново насе­ља­вани – претежно из истог „гнезда“, са Хелмског (Балканског) ополуострва. Тју­њајев те чи­њенице јасно уочава и користи у својим другим радовима, али их недовољно има у виду у анализама у којима поку­шава да направи продоре у дубљи палеолит, јер тај период у постављеним циље­вима истраживања не утиче на коначан исход (барем у почетној фази).

Иако то Тјуњајев у овој књизи недовољно објашњава, не би се рекло да није свестан поменутих чињеница, јер су претходно описана његова дела то јасно узела у обзир. Извесна привидна одступања од тих чињеница у изла­гању и коментарима, треба доживети у оквиру постављеног циља – да се истак­ну древне везе Руса са просторима данашње Кине и логично је да ће она у каснијим додатним истраживањима бити усклађена са ранијим јасним за­кључ­цима. То важи и за неке приказе чињеница, у којима се јављају неки уврежени шаблони руских историчара о јужносло­вен­ским народима (нпр. потпуни изостанак знања о чињеници да су данашњи Хрвати у огомном про­центу настали у новије време од покатоличених Срби и да су пре век и по за свој језик узели српски) и пре­вазиђени закључци из ранијих ана­лиза о древ­ним прапос­тојби­нама и везама међу срп­ско-руским племенима.

Најважније је нагласити да Тјуњајев сматра доње Подунавље древном јужном Русијом и у неким коментарима спаја период мезолитских култура на руским просторима са периодом експанзије Руса из Подунавља и њиховог ши­рења на евроазијске просторе. У тим анализама, углавном, не обрађује уз­ро­ке миграције мезолитских Руса, а оне нису биле само резултат природног раста становништва, већ су узроковане климатским условима и великим потопим огромних простора Евроазије током периода од XVI – XII миленијума пре Христа. На сличан начин долaзи и до ширења из приобаља Руског (Црног мора) у време потопа Црног мора у VII миленијуму пре Христа, да би ве­лико ширење из Подунавља било коначно успостављање данашње струк­туре становништва на огромним руским просторима. У тим ширењима, има много примера јављања српског и руског имена истовремено, или случајева када би српско име било коректније за описе (уз полазну чињеницу изворног јединства та два народа, коју потврђују обимне анализе Кљосова и Тјуњајева при опису заједничке неолитске прапостојбине у Подунављу и Поморављу). Тјуњајев ову последњу експанзију описује у радовим са Кљосовим, али у овој књизи се не осврће много на тако анализиране и описане процесе (што му и није био циљ анали­за у овој књизи), уносећи често необрађене ставове других историчара, па чи­талац може доћи у забуну. Зато читалац треба да има у виду да су друге Тју­њајевљеве анализе те­мељније и прецизније обра­ди­ле та питања, а да ова књига првенствено обе­ле­жава неке могуће прав­це даљих ис­траживања дубоке историје Руса на азиј­ским про­сторима и баца светло на контуру древне историје ка­ква до сада није уочена од стране историчара.

Андреј Тјуњајев је са сарадницима посебно разматрао питање Кинеског зида. Дошли су до врло занимљивог закључка – да је он започет и у великој мери изграђен у време док су преци данашњих Кинеза живели јужно од тих простора, док су степске и пустињске области северно од њега насељавали бели људи, које он на основу својих ранијих анализа сматра Русима. Тјуњајев уочава необичну чињеницу да је Кинески зид постављен тако да му је неприступачна страна на југу, а одбрамбене куле су исто тако окренуте ка југу. Било би врло необично да су такав зид направили Кинези, запречивши сами себе пролаз према северу. На слици 5. је дата позиција Кинеског зида и означене су фазе његове изградње.

Слика 5. Кинески зид и означени периоди његове изградње (карта из „Википедије“)

На више средњовековних географских карата и у неким записима помиње се Тартарија, велика држава на северу Азије у Сибиру. На тим кар­та­ма се Тартарија протеже до Кинеског зида. Тјуњајев и други новији руски истраживачи у Тартарији препознају државу древних Руса, а Тјуњајев у обим­ним анализама доказује важну улогу Руса у настанку прве кинеске државе, која се пред крај старе ере шири до данашњих области северне Ки­не. Моја и Деретићева истраживања такву могућност потврђују, а нарочито на основу ис­траживања Милоша Милојевића и археолошких открића последњих деценија. Милош Милојевић, на простору данашње северне Кине и у Монголији, налази Сјамбе, које сматра потомцима древних српских племена која су се про­ширила до Пацифика. Он цитира наводе руског монаха Ја­кин­фа Бичу­рина, који у XIX веку истражује ове просторе и даје обимне делове из кинеских историјских записа. Наша истраживања показују да су Мило­јевићеви наводи верни Бичуриновим, али да су у новије обраде Бичуриновог дела унете „модернизације“ превода кинеских термина, имена и топонима, па је из тога тешко пратити описе.

Последњих деценија су нека археолошка открића изазвала велику сен­зацију. Тако су пронађене мумије белих риђокосих људи, а то се спаја и са сен­зацијом, када је у Тамерлановом гробу пронађен муми­фи­цирани риђокоси белац. Да су пре Кинеза та подручја насељавала сербо-раш­ка племена по­тврђује 19. фебруара 1981. године лист “Чикаго трибјун”, који доноси вест, а друга светска гласила су убрзо пренела, да је нађена најстарија кинеска мумија. Мумифицирано тело била је жена беле расе.  У западној Кини је кра­јем протеклог века пронађено више мумија белих људи, нпр. мумије изложене у Урумчију, за које западни коментари наводе да се ради о Келтима, а ге­нет­ске анализе показују европску генетику. Чак 113 мумија је откривено у пус­тињи Такла Макан, које су старе 4.000-2.400 година и припадају белој раси. Мумија „Yingpan Man“ из Таримског басена носи погребну маску налик на оне из древне Грчке, а шаре на сукњи неодољиво подсећају на гардеробу српске богиње Сербоне (Деметре са грчких ваза). Анализе петроглифова у њиховој средини указују на сродство са древним становништвом Прицрно­морја између Румуније и Украјине[12].

Слика 6. Пустиња Такла Макан у западној Кини, где су откривене мумије беле расе

Не улазећи више у ове анализе, имамо довољно чињеница за закључак да ови налази потврђују исправност анализа Милоша Милојевић, из деветнаестог столећа Нове ере, и потврђују анализе Деретића и Антића, а нови археолошки налази потврђују засно­ваност основних закључака из анализа Андреја Тјуњајева о древним Русима севера Азије и Кине.

Закључак

Спајањем свих података, лако се закључује да су се Кинези проширили на север тек у последња два века старе и у првим веко­вима нове ере. Тек тада ће почети процес потискивања српско-руских племена на запад и они ће се вероватно слити са миграцијама у време пада Западног Римског цар­ства. У сваком случају, истраживања Александра Фо­мича Вељтмана из сре­ди­не XIX века јасно показују да су европски писци преувеличавали мон­голски карактер Хуна и Татара, па има и доста чиње­ница које говоре да је Атила владао Кијевским Русима и да је и сам био Рус. Тамерланов гроб показује да је и он био из српско-руских племена, а ни многе приче о Џингис-Кану и његовим хордама не делују реално. Много је заснованија теорија да су сви ти степски простори били поседнути српско-руским номадима и руско-туркијским племенима сродне генетике. Преци данашњих Монгола су по­стали доминантни на тим просторима тек после успостављања јаке кинеске др­жаве. Свако иоле озбиљније проучавање данашњих Монгола показује да они живе по матрицама северних сибирских племена монголског порекла и да су номадски сточари без много карак­терних црта приписиваних Џингис-Кану и његовим Монголима и Златној хорди из историјских записа.

Истраживањима Андреја Тјуњајева се придружило више руских истра­жи­вача. Неки од њих, као Александар И. Асов, су објавили много ана­лиза древних Руса и указали на старо порекло руског присуства на својим просторима. Неки су се у истраживања укључили преко идеје о ванзе­маљ­ском пореклу беле расе (стручњаци за космонаутику, Тјуњајевљеве колеге по основној струци), неки по основу трагања за древном Тартаријом (која је вероватно одраз реалног система сербо-рашких племена на северу Азије последњих векова старе и првих векова нове ере) и палео­литском Дааријом на далеком северу.

Сви ти покушаји баратају са много мање реалних података, него што су они на којима је Тјуњајев засновао своја истра­живања древне историје Руса. Његова истраживања овог типа су мултидис­ципли­нарна, користе аргументе природних наука и очигледно су у глобалу реално заснована. Међутим, оне следе матрицу „крупних раз­мера“ у времену и простору, у којој су Подунавље и Хелм (Балкан) у време неолита утопљени у широке просторе и недовољно истакнути. Тјуњајев је учествовао на конференцији у Београду 2012. године и био активан учесник у утврђивање закључака – да су неолитске културе Лепенски Вир, Старчево и Винча трасирале пут цивилизацији. То потврђују и његове анализе генетике у сарадњи са Анатолијем Кљосовим. У том смислу је његово изучавање руског присуства у Кини део трагања за још дубљом про­шлошћу и континуитетима, а то значи да предстоји још много истраживања да би се неки од резултата које су извели Деретић и Антић прецизирали и на основу тога прецизније описала дубока прошлост Сибира и севера Азије.

[1] Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Српско писмо – дар човечанству”, с. 201-203, Ганеша клуб, Београд, 2014.

[2] Андрей Александрович Тюняев: „К возниковению письмености“, доклад на Первом международном кон­грессе «Доки­рил­ловская славянская письмен­ность и дохристианская славянская культура», Ленинградский государ­ственный университет имени А.С. Пушкина, г. Санкт-Петербург, 12 – 14 мая 2008 года

[3] Јелена А. Миронова: „Нови подаци о сличности артефаката две енеолитске археолошке културе: подударност орнамената на керамици из Кукутена-Трипоља (Украјина – Молдавија – Румунија) и Бан-Чанг (Тајланд), „Зборник радова Међународне научне конференције Нa изворишту културе и науке – монографија“, с. 437-448, Београд, Винча, Лепенски Вир, Доњи Милановац, 21 – 23. септембар 2012. године, уредио: Драгољуб Антић, ISBN 978-86-911719-7-1, КолоВенија, Београд, 2013.

Е.А. Миронова: „Новые данные о сходстве артефактов двух энеолитических археологических культур: совпадение орнаментов на керамике из Кукутени-Триполье (Украина – Молдавия – Румыния) и Бан-Чанг (Таиланд)“, Доклад прочитан на Международной научной конференции «К истокам культуры и науки» («На изворишту культуре и науке») в г. Белграде, 21-23 сентября, 2012 г.

[4] Андреј Александрович Тјуњајев: „Рана писменост Балкана и Руске равнице“, „Зборник радова Међународне научне конференције Нa изворишту културе и науке – монографија“, с. 623-630, Београд, Винча, Лепенски Вир, Доњи Милановац, 21 – 23. септембар 2012. године, уредио: Драгољуб Антић, ISBN 978-86-911719-7-1, КолоВенија, Београд, 2013.

[5] Андрей Александрович Тюняев: „Китай – младший брат Руси», доклад на Первом международном конгрессе «Доки­рил­ловская славянская письмен­ность и дохристианская славянская культура», Ленинградский государ­ственный университет имени А.С. Пушкина, г. Санкт-Петербург, 12 – 14 мая 2008 года

[6] http://en.wikipedia.org/wiki/Neolithic_signs_in_China#Neolithic_signs

[7] http://www.prehistory.it/ftp/winn11.htm

[8] http://en.wikipedia.org/wiki/Neolithic_signs_in_China#Neolithic_signs

[9] Андрей Александрович Тюняев: „Китай – младший брат Руси», доклад на Первом международном конгрессе «Доки­рил­ловская славянская письмен­ность и дохристианская славянская культура», Ленинградский государ­ственный университет имени А.С. Пушкина, г. Санкт-Петербург, 12 – 14 мая 2008 года

[10] Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: „Историја Срба и Руса – пра­на­рода Европе“ (1. и 2. књига), Ганеша клуб, Београд, 2013.

Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – пр­ва књига – Настанак и ширење цивилизације”, Ганеша клуб, Београд, 2017.

Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – друга књига – Древна царства”, Ганеша клуб, Београд, 2017.

Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – трећа књига – Ратничке државе”, Ганеша клуб, Београд, 2017.

Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић: “Древна историја Срба и Руса – четврта књига – Доба хришћанства”, Ганеша клуб, Београд, 2017.

[11] Тюняев А.А. Русский Китай: экспорт цивилизации (мультидисциплинарные исследо­ва­ния). Академия фундаментальных наук. – М.: Белые Альвы. 2013. В 2-х томах. – илл.

[12] Ancient Mystery – Jeannine Davis-Kimball investigate the secret of central Asia’s MummyPeople by Ed Frauenheim. This article was originally published at The East Bay Monthly, VOL.XXIX, NO. 3, December 1998 Issue

Подели: