Анализе

Истина о грофу др Па­лу Телекију, председнику Маџарске владе и ревизији Тријанонског уго­во­ра

  • Пал Телеки није доживео да ратни по­бедници одлучују о његовом ратничком или миротво­рачком статусу, али се са сигурношћу може тврдити да је његова политика према суседним земљама, онима које су се могле довести у везу са париским уговорима о миру из 1920. године и са наслеђем срушеног Аустроугарског Царства, би­ла заснована на мање или више отвореним територи­јалним претензијама.
  • Има ли се на уму да је постојао вишегодишњи контину­итет маџарске спољне политике, и да су Бела Имреди, Телекијев претходник на председничком месту, и Ласло Бардоши, Телекијев наследник, “власници” тог континуитета, на крају Другог светског рата проглашени ратним злочинцима и стрељани, не може се избећи закључак да би иста таква судбина, да је тада још био у животу, снашла и грофа Пала Телекија, онога који је тај конти­нуитет успео да од првог (Имредија) пренесе другоме (Бардошију).
  • Телекијев допринос постепеној и делимичној ревизији Тријанонског уговора био је првора­зредан, промене маџарских граница у Јужној Словачкој, Прикарпатској Украјини и у Ердељу оствариване су у рат­ним условима, а све то довело је до великог страдања нема­џарског живља на прикљученим територијама.

 

НЕОБЈАВЉЕНИ ЧЛАНА УПУЋЕН ЛИСТУ „ПОЛИТИКА“, Б Е О Г Р А Д

Господо Уредници,

Пре неколико дана могли смо прочитати да је Милан Шебељ (6. априла) предложио да се грофу Палу Телекију (1879-1941), географу, професору уни­верзитета, члану маџарске академије наука, политичару: ми­ни­стру иностраних послова (1920-21), министру просвете и ве­ре (1938), у два наврата председнику маџарске владе (1920-21 и 1939-41), члану маџарске делегације која је на Париској ми­ровној конференцији после Првог светског рата, 4. јуна 1920. године, прихватила Трианонски уговор, подигне споменик у Београду, те да је Б. Воркапић то (9. априла) проширио идејом да му се споменици подигну “свуда где је то пригодно”, али и да “да се организују семинари, сусрети, ТВ емисије”.

Што се тиче овога последњег, ваља знати да су “поводом 60-то годишњице трагичне смрти грофа др Телеки Па­ла, председника Мађарске владе”, Форум за етничке односе и Скупштина Аутономне Покрајине Војводине, за петак, 29. јуна 2001. године, припремили “једнодневни српско­-мађарски научни ‘округли сто’ на тему Улога грофа др Телеки Пала на развој југословенско-мађарских односа”.

На најављеном скупу требало је да и ја поднесем саопштење, али је скуп отказан. То је оправдано финасијским разлозима, али није искључено да је томе био крив и мој прилог који је реметио организаторову концепцију.

Но, било како било, ја сам после пет-шест недеља свој текст објавио као књижицу “Временик Телекијеве владе : 16. фебруар 1939 3. април 1941” (хттп://њњњ.медиафире.цом/?цџ868гд5y7нњ2ду), на 120 страна.

Планирани скуп ипак је одржан крајем септембра исте године, али мени позив није послат.

Не знам како се у Будимпешти сазнало за моју књижицу, тек – средином јесени, посредовањем Библиотеке Матице српске, поклонио сам један примерак њиховој централној библиотеци “Сечењи”.

Кад је у питању смрт Телекијева, ја сам изразио сумњу у званичну верзију о самоубиству, нарочито због тога што се Телеки, према писању “Политикиног” извештача, “касно увече, кад је дошао кући, опростио од свог слуге с тим да га ују­тро, као и увек досада, пробуди у 6,45. Још му је наредио да му за ујутро спреми скаутско одело, јер у четвртак жели да присуствује скаутској свечаности. Гроф Телеки је наиме био стари и убеђени скаут од своје мла­дости. Кад је слу­га ујутро ушао у собу са новинама, на­шао је грофа Телекија у кревету огрез­лог у крви, мртвог” (Политика Београд, 11795, 040441, 3).

Мимо тога, зна се да је Немачка тражи­ла од Маџарске да уђе у рат против Југославије, те да је гроф Телеки, у парламенту, после жустре распра­ве са својим ратоборним опонентима, чак и из “своје” странке, љутито устао са свог места, запутио се ка излазу и, пошто се на трен зауставио, са врата им добацио: Uraim, ez а Маgyаrországnak vége! Госпо­до, ово је крај Маџарске! Јер, уђе ли се у нови оружани сукоб са јужним суседом, Телеки је јасно видео да су “Маџари, а не Србија (односно Југославија, или обрнуто – ИП), мора­ли по­ста­ти жртва рата, како год се он свршио, били Нем­ци победници или побе­ђени”.

Без обзира на Телекијево “опроштајно” писмо, не сме се испустити из вида да се званична маџарска политика није мењала при једној јединој персоналној промени у врху државне власти, ни при Телекијевом доласку на председничко место, ни после његове смрти.

Долазећи на челно место у маџарској влади, Телеки је обећао да “нова влада намерава да и даље верно спроводи политику” свога претходника. Ако је неко у то и сумњао, сва нага­ђа­ња о будућој маџарској спољној по­ли­ти­ци могла су престати оног тренутка кад се Телеки об­ра­тио парламенту и кад је “открио” да “највећа снага ма­ђар­ске спољне политике лежи у њеном континуитету. То исто­вре­мено даје осећа­ње сигурности и доказује да Мађарска иде путем, чији је главни циљ обезбе­ди­ти мирољубивим сред­ствима остварење праведних мађарских захтева” (Исто, 11041, 230239, 7).

Није Телеки рекао о каквим се то “праведним мађар­ским захтевима” радило, али је, несумњиво, мислио на по­сле­ди­це Конференције мира у Паризу после Великог рата, од­но­сно на примену Тријанонског уговора потписаног у двор­цу Тријанон, у Версају, 4. јуна 1920. године. Озакоњењем Три­ја­нон­ског уговора ипак ни­је избрисано сећање на националну жа­лост проглашену у Маџарској у часу кад је уговор пот­пи­сан. Још мање је заборављен поклич Nem, nem, soha! Не, не, никада!, којим су маџарски владајући кругови одговорили на тај потпис и ко­јим су поставили идејну и стварну основу будућем снажном реваншистичком покрету против “не­пра­вед­ног мировног уговора”.

 

Зна ли се да су Ма­џари од почетка били незадовољни Тријанонским уго­во­ром, да су свих двадесетак година од ње­говог пот­пи­си­ва­ња ишчекивали његово поништење, да се мањим делом тај уго­вор односи и на Југославију, да су се Маџари, у време кад су преузимали Горњу Маџарску и Карпатску Украјину (за Немце, било је то “дефинитивно решење последњег проблема у Подунављу”, а за званичну Маџарску тај чин пред­стављао је “последњу и најтежу ревизију у Подунављу”), кле­ли у “вечно пријатељство” са суседним земљама, међу њи­ма и Румунијом, да себе сматрају саставним делом сила осо­вине, да наступају корак по корак и “без проливања кр­ви”, онда су и немачке и маџарске дефиниције биле без икак­ве стварне вредности.

Пот­вр­дио је то и гроф Телеки неколико дана пошто се Хитлер начелно договорио с Американцима (2. марта 1940) да се преговара о миру, уз претходни услов да се Немачкој призна право на припајање свих дотле ос­во­је­них територија. Не зна­јући шта се може десити са Хит­ле­ро­вом мировном понудом, Телеки ће, за сваки случај, на сед­ни­ци владине странке изнети да се Маџарска “научно” при­пр­ема за ревизију Тријанонског уговора о миру, да његова влада “има стално у виду овај про­б­лем, па би се и по завршетку садашњег рата на кон­фе­рен­ци­ји мира и она појавила унапред добро припремљена ду­хов­но и научно да би учествовала у овим прего­во­ри­ма” (Исто, 11417, 140340, 4).

Ту своју логику он је притврдио и на све­чаној седници маџарског парламента, 4. сеп­тем­бра 1940. године, кад су се сви посланици појавили у народној ношњи. Обра­ћа­ју­ћи се посла­ницима, присутним грађанима и извесном броју стра­них дипломата, Телеки је нагласио да то чини са места са кога је пре двадесет година “саопштио Три­а­нон­ски ди­к­тат” и са кога “сада… објављује да је тај диктат избрисан”. По ло­ги­ци ствари, “брисање тог диктата” подразумевало је и по­ни­штење оног дела Тријанонског уговора који се односи на Југославију, мада још није утврђено, барем за јавност, када ће доћи до “враћања” онога што се некада звало “Јужна Угар­ска”. Овакав закључак може лако проистећи и из Те­ле­кијевих речи изговорених истог тог дана на седници Гор­њег дома, где је упознајући при­сут­не са предисторијатом осо­винске арбитраже, рекао да “кад су ме питали шта ми же­лимо, ја сам рекао: Желимо све! Али као државник и по­ли­тичар спреман сам и на компромис”. Телеки, дакле, не кри­је да је Маџарска хтела све оно што је по Тријанонском уго­вору припало другима, мада он није био противан ни ком­промису; чак и кад би компромис лежао на принципу корак по корак.

И иначе, док крајем јануара 1941. године, пред одборима за спољне послове маџарског парламента хвалоспевно говори о југословенско-маџарском пријатељству, париске мировне уговоре, што значи и онај из Тријанона, гроф Телеки назива “такозваним”.

Велико је питање да ли се у томе “такозвању” ишта изменило 12. децембра 1940. године, у тренутку кад је у Београду потписан Уговор о пријатељству из­међу Југославије и Ма­џарске, који предвиђа да ће по­сто­јати “сталан мир и вечно пријатељство између Краљевине Ју­го­славије и Краљевине Мађарске” и да ће се уговорне стра­не до­говарати “о свим питањима која би, по њиховом ми­шље­њу, могла до­ди­ри­ва­ти њихове међусобне односе”. У Бу­дим­пешти је то схваћено “као догађај пр­вен­ствене ва­жно­сти и као одлично дело које обећава да донесе најсрећније плодове у правцу учвршћења мира, и то не само за две др­жа­ве које су тај споразум закључиле, већ и за целу ју­го­ис­то­чну Европу” (Исто, 11687, 141240).

Из свих маџарских новина могло се видети са каквим је одушевљењем прихваћено пот­пи­си­ва­ње споразума, али није могла промаћи констатација ли­ста Мађар­шаг да се “мађарски хоризонт опет проширио, а проширио се и пут за оне исто­риске задатке које можемо примити. Имамо једног верног пријатеља ви­ше који ће нас помагати, као и ми њега и од сутра можемо корачати чвр­шће и сигурније према лепшој будућности на овом путу ма­ђар­ског живота” (Исто, 11687, 141240, 2); мада се помињу “верни при­ја­тељи”, нема ни речи о “путу југо­сло­вен­ског живота”.

Нема наравно, али је исто тако било уочљиво да је спо­ра­зум о пријатељству са Југославијом под­не­сен маџарском парламенту на ратификацију тек 22. јануара 1941. године. У образложењу тога чина није објашњено шта је то ути­ца­ло на владу да на ратификацију чека целих шест не­де­ља, иако је пријатељство са Југославијом, толико важно за ма­џар­ску спољну по­литику, било дежурна тема у Маџарској, та­ман колико и блискост са силама осо­вине и, нарочито, ишчекивање на ревизију Тријанонског уговора.

Што се тиче Телекијевог наследника, “на меродавном месту” речено је да “неће мењати досадашњи правац спољне полити­ке, већ и због тога што је положај министра спољних посло­ва задржао за себе и уопште не треба очекивати никакве промене у досадашњој политици Мађарске”.

Уистину, Телекијев наследник на председничком месту није морао ништа да мења у спољној политици, утолико пре што је Хитлер своју одлуку о нападу на Југославију и ње­ном комадању донео чим је у Берлин стигла званична потврда о догађањима у Београду 27. марта. Знајући ка­квом се територијалном добитку може надати, Маџарска је 11. априла ушла у рат (у Барању и Бачку), и за шест дана завр­шила свој “ослободилачки” поход, са свим трагичним по­сле­дицама по србски народ у тим крајевима.

Већ крајем 1943. године, антифашистички савез­ници су као један од својих задатака дефинисали кажњава­ње фашистичких ратних злочинаца. Њихово гоњење, суђе­ње и кажњавање стављено је у надлежност националних су­дова сваке од земаља на чијој су територији или против чи­јих су грађана извршени злочини. Изузетак је учињен је­ди­но у случајевима главних ратних злочинаца којима је тре­ба­ло да суди Међународни војни суд у Нирнбергу. Овај суд обра­зован је у складу са московским договором влада Со­в­јет­ског Савеза, Велике Британије и Сједињених Америчких Др­жава од 30. октобра 1943, као и на основу Спора­зу­ма о го­ње­њу и кажњавању главних ратних злочина­ца ев­ропске осовине од 8. августа 1945. године, потписа­ног у Лон­дону. До­говор из Москве предвиђао је да ће њего­ве учесни­це по свршетку рата прогонити све оне “који су одговорни за ова звјерства, покоље и погубљења, или су добровољно у њима учествовали”, те ће их “сасвим сигурно прогонити до на крај свијета и изручити их њиховим ту­жиоцима, да би се правда извршила”. Споразум о формира­њу суда потписале су четири победничке силе (поред оне три поменуте, и Француска), а приступило му је још дваде­сет земаља, међу њима и Југославија. Листа могућих ратних злочина била је врло широка, а тако су квалификовани: убиства, злостав­ља­ња или де­пор­тације цивил­ног становништва са окупира­не територи­је на принудни рад или у било коју другу сврху, убиства и злостављање ратних заробљеника, убијање тала­ца, пља­ч­ка­ње јавне и при­ватне имовине, намерно разарање градо­ва, села и пу­стошење које није оправдано војном пот­ре­бом.

Пал Телеки није доживео да ратни по­бедници одлучују о његовом ратничком или миротво­рачком статусу, али се са сигурношћу може тврдити да је његова политика према суседним земљама, онима које су се могле довести у везу са париским уговорима о миру из 1920. године и са наслеђем срушеног Аустроугарског Царства, би­ла заснована на мање или више отвореним територи­јалним претензијама. Маџарски територијални захтеви ни­ка­да нису изношени одједном, већ су истицани појединачно, корак по корак, зависности од тренутних политичких и војних прилика у суседству, а увек су били наслоњени на несумњиви и непо­средни утицај немачке војне силе. Са маџарског гледишта, такви су захтеви увек били “мирољубиви” јер се Телеки упорно поштапао на фразеолошке досетке о “раз­боритим принципима” и “непроливању крви”. И, заиста, за при­кључење јужне Словачке и Ердеља није проливена ни кап маџарске крви, док је при упаду маџарске војске у При­карпатску Украјину (1939) погинуло свега неколико војни­ка, што се, са стратешких висина, могло сматрати “бес­крвним” и “разборитим”.

Има ли се на уму да је постојао вишегодишњи контину­итет маџарске спољне политике, и да су Бела Имреди, Телекијев претходник на председничком месту, и Ласло Бардоши, Телекијев наследник, “власници” тог континуитета, на крају Другог светског рата проглашени ратним злочинцима и стрељани, не може се избећи закључак да би иста таква судбина, да је тада још био у животу, снашла и грофа Пала Телекија, онога који је тај конти­нуитет успео да од првог (Имредија) пренесе другоме (Бардошију). Телекијев допринос постепеној и делимичној ревизији Тријанонског уговора био је првора­зредан, промене маџарских граница у Јужној Словачкој, Прикарпатској Украјини и у Ердељу оствариване су у рат­ним условима, а све то довело је до великог страдања нема­џарског живља на прикљученим територијама. Због тога, у складу са оним већ помињаним мерилима утврђеним у победничкој коалицији и без обзира на све друго, чак и на потписани споразум о “вечном” маџарско-југословенском при­јатељству, Телекијево спољнополитичко де­ло­вање у времену од 16. фебруара 1939. године до изне­на­д­не смрти и првог (27. јануара 1941) и другог (3. априла 1941) мора се изједначити са ратним злочином.

Због свега тога, и Шебељева и Воркапићева логика не само да је врло наивна, већ је усмерена “у корист србске штете”.

И, на самом крају, мада на први поглед немају везе са довде изложеним (неко би рекао да уопште нема везе), биће додате две напомене.

Прва:

Мада је 3. априла 2001. године, при обележавању шезде­сете годишњици Телекијеве смрти истакнуто да је он “био члан делега­ције која је 12. децембра 1940. у Београду потписала Споразум о вечном пријатељству између Југославије и Мађарске”, њега тамо није било: од Маџара, том свечаном чину присуство­ва­ли су само чланови Чакијеве пратње: Јене де Гизи, директор по­литичког одељења и опуномоћени министар; Тибор де Бартхелди, опуномоћени министар и шеф Чакијевог кабине­та; Улеин-Ревицки, директор за штампу маџарског Министар­ства спољних послова; Пал Шебешћен, министар-саветник и шеф одељења за угово­ре маџарског Министарства спољних по­слова; барон (или мар­киз) Хуберт Палавичини, лични се­кре­тар Чакијев; по природи свог посла, том свечаном чину при­суствовао је и барон Бакач-Бешењеи, ма­џар­ски посланик на југословенском Двору. Гроф Телеки тада није био у Београ­ду, што се може посведочити и податком да му је орден Бе­лог ор­ла првог реда, којим га је југословенско Кра­љевско наме­сни­штво тим поводом и одликовало, уручен пет дана касније, у Будимпешти.

И друга:

Ту, недавно, 9. марта 2003. године, “културна и образов­на” еми­сија Теле­ви­зије Нови Сад несметано нас је по­дучавала ка­ко је Тријанонским мировним уговором угар­ска др­жа­ва осакаћена а маџарски народ доживео несрећу и трагедију, истовремено јављајући и да се национал­но про­бу­ђе­ним маџарским матуранти­ма у бечејској гим­на­зији (мо­жда и у други­ма) масовно дају матурски ра­дови на ту те­му.

Господо Уредници, ово чисто информације ради, а на вама је да процењујете треба ли момку подизати споменике „где год нађеш згодно место“, како нам то препоручи Воркапић.

Илија Петровић, Нови Сад

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.