Анализе

Хитлеровско наслеђе у данашњој европској коалицији

  • Стална међународна свет­ска лига, створена у Америци 1867. године, замишљена је да послужи као међународни трибунал “који би доносио коначне пресуде у свим ко­н­фликтима међу поједи­начним народима”, а активирана је крајем Великог рата (1917) с идејом о стварању Сје­ди­њених Држава Европе, “тог првог корака ка Сје­ди­њеним Држа­вама Света”.

ПИШЕ: Илија Петровић

Кад је већ дошло до стварања Сједињених Држава Европе у виду Европске Уније, за њено проширење и пријем нових чланова “задужена” је Немачка, најснажнија америчка колонија у Европи (и у свету, чак). Она то чини тако што је прекоредно, без посебних формалности, у накнадном победничком заносу, примила у Унију све своје савезнике у двама светским ратовима. Све то по рецепту који је пре подруг века, недуго по немачком уједињењу, “прочитао” Фјодор Михајлович Достојев­ски (а он није незнали­ца) и оставио нам за стално подсећање да су “занесеност, охолост и бес­крајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побе­ђивао али који је, за дивно чудо, био че­о по­беђиван. При томе не би требало узимати у обзир уобичајено са­мозадовољно хвали­сање Немаца – традиционалну особину немачког карактера. За Немачку (уједиње­њем – ИП) је наступио нови, сјајан и значајан период у њеном раз­витку. Дакле нису се по­јавили само понос и шовинизам, већ се по­јавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”.

У складу са својим уверењем да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Хитлер је уочи Другога светског рата поручио да ће Немци, “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, по­стати господујућим народом на кугли земаљ­ској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи при­лив словенске кр­ви…. Зато је наша дужност да истребимо народе… Ако имам сна­гу да без икакве гриже саве­сти пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам пра­во да уништим милионе ове инфе­ри­орне расе, која се множи по­пут гамади. Ја их нећу све поуби­јат­и, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена… Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спре­чи даљи пораст сло­вен­ских народа”.

ИСТРЕБИТИ СЛОВЕНЕ – ЖЕЉА НЕ САМО ХИТЛЕРА

 

Ван сваке сумње, та Хитлерова намера представља оживотво­рење онога стоседамдесетак година старог Марксовог и Енгелсовог упутства о уништењу Срба и Руса и србског и руског право­слав­ља, садржаног у Комунистичком манифесту. Било је тако јер се добро зна да су сви социјалисти по Европи били националисти, а да се само од Срба и Руса тражило, и очекивало, да буду интерна­ционалисти. Маркс је ту манифестну логику представио једном изјавом коју је, после Сарајевског атентата, парафразирао енгле­ски радикални лист Манчестер Г­ардијан: “Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. То, као први корак ка коначном циљу – да се уништи  Русија.

Како то кажу они који знају и поштују истину, “значајан отпор” немачкој социјалистичкој и националсоцијалистичкој агресији на људски род (1939-1945), пружен је у Југославији. Истина, антиправославно расположени Југословени приклонили су се управо поменутим не­мачким замислима, док су им се супротставили само православни Срби који “по свом начину живота и свести нису у много чему припадали (дегардираној) европској цивилизацији средином 20. века”. Или, како је то после двадесетседмомартовских догађаја у Србији поручио патријарх србски Гаврило, “треба да буде за сва­кога Србина највећа част, да припада српској раси, која је мушки извршила своју дужност према своме народу. То је победа не само наша, него и целог слободног света, који се бори на смрт и живот противу Хитлерове безбожничке ти­раније, јер она убија људско достојанство и право на живот и сло­боду”.

Како у демократији важи правило да су “два без душе трећи без главе”, већински део деградиране Европе сматра да немачке поразе у двама светским ратовима (и своје мање или више видљиво учешће у њима) може својом бројношћу прогласити за победе. Виђено је то и пре две године када су француски “пријатељи” срб­скога народа обележавали стогодишњицу победе у Великом рату, па тамо Пред­седника Србије ставили у “бекстејџ”, а место на “важ-­ној” позор­ни­ци, иза француског Пред­седника, дали неком непозн­а­том Арнауту. Или, пре годину дана, када Пољаци нису позвали Ру­се и Србе на прославу “савезничке” победе над фашизмом .

Па, кад је већ тако, логично је што су Пољаци поодавно почели да руше споменике руским совјетским војницима у ослободи­лачком походу по Европи и што је некакав европски парламент пре нешто више од пола године донео резолуцију “о значају евро­пског сећања за будућност Европе”, која изричито захтева да све земље Европске уније примене пољска “победничка искуства”.

Ако у тој резолуцији није поменута Хрватска – мање је битно, мада су и тамо, нешто раније, почели да се руше споменици из Дру­гог светског рата, мало са циљем да се прикрије истина о хрват­ском от­о­реном савезништву са Хитлеровом армадом, а више да се у заборав потисне историјска истина о отвореном хрватском геноцидном походу на Србе и о брисању свих трагова о србском карактеру највећег дела данашње хр­ватске држа­ве.

 

УНИШТАВАЊЕ СРБСКОГ СПОМЕНИЧКОГ НАСЛЕЂА У ХРВАТСКОЈ – ЕВРОПА ЈЕ (О)ЋУТАЛА

 

Са тим циљем, и новоуспостављена неоусташка Хрватска започела је пре тридесет година с уништавањем србскога споменичког наслеђа по бившој Социјалистичкој Републици Хрватској, а “теоријске основе” свега тога образложио је др Вјеран Павлаковић (рођен 1974, професор на Одсеку за културалне студије Универзитета у Ријеци, докторирао на Универзитету у Вашингтону), на једном међународном научном скупу одржаном 1912. године у Београду, у Центру за културну деконтаминацију, ономе кога је основала извесна Борка Павићевић, зарад антисрбског “непрофитног критичког мишљења и отпора”. Павлаковић је тамо саопштио да се такозване транзиционе владе суочавају “са питањем да ли ће или не меморијална мјеста служити као средство за помирење или за провоцирање поделе које стално подгрева нерешене конфликте”, та да се “хрватско културално сећање током социјалистичког раздобља састојало од споменика који не само да су наглашавали револуционарни аспект партизанског покрета, већ и једнакост Срба и Хрвата у борби против фашистичког окупатора и домаћих издајника”. Он, даље, признаје да је током Другог светског рата, усташки режим у Независној Држави Хрватској “започео геноцидни поход против Срба, Јевреја и Рома и прогонио Хрвате који су му се супротставили” (био је то безначајан број), тако да су преживеле усташе и њихови млађи наследници, “као и у другим бившим комунистичким земљама као што су Литванија, Летонија, Естонија и Словачка (на Пољску је потпуно заборавио – ИП)… добили нове улоге као патриоте и антикомунисти, док је њихова улога у Холокаусту и другим свирепостима одбачена као комунистичка измишљотина”.

Ко се још сећа да је Краљ Петар имао споменике и у хрватској?

 

Практичном страном уоченог проблема бавио се, примера ради, и Радио Слободна Европа који је пет година пре Боркиног скупа јавио да је “Хрватској од 1990. године порушено, оштећено или уклоњено око три хиљаде спомен-обележја из НОБ-а. Само мали део њих, као Титов споменик у Кумровцу, поправљен је и враћен на своје мјесто. Само у Далмацији је порушено око тисућу споменика. Највише их је страдало почетком деведесетих. Чак је тадашњи жупан сплитско-далматински Крунослав Пероња из ХДЗ-а написао окружницу у којој позива градске и опћинске власти да уклоне “споменике из наше недавне неславне прошлости”.

У међувремену, илио нешто раније, далматински антифашисти затражили су од хрватских власти да се обнове неки од значајнијих порушених споменика, одабраних вероватно по њиховој уметничкој вредности: “грандиозни” споменик на Вису “Туђе нећемо, своје не дамо”, Титова пећина на Вису, споменик погинулим партизанима у битки за Книн (рад Војина Бакића), споменик “вјековној борби за слободу народа биоковско-неретванског краја” (рад Антуна Аугустинчића)… Надлежно министарство упутило их је да се јаве на “јавни натјечај за финанцирање обнове споменика културе”, али антифашисти су то одбили јер, рекоше, “те споменике нисмо срушили ми. Њихова је дужност да их обнове”. (Нису помињани, примера ради, можда због географске удаљености, Бакићеви споменици србским устаницима Славоније, у Каменском, и Баније и Кордуна, на Петровој гори, као ни онај у Кукуњевцима, код Пакраца, с именима 780 Срба које су усташе побиле почетком октобра 1942. године, споменици који сведоче да хрватској “уљудби” није било тешко да из људског друштва склизну у дивљаштво).

Несумњиво, антифашисти су имали у виду чињеницу да су споменике рушили усташе, извршиоци званичне хрватске државне политике, оне која подиже споменике усташком заповеднику Црне легије Јури Францетићу и усташком министру Милу Будаку, због чега је иста та држава обавезна да отклони последице сопствене рушилачке политике.

У уверењу “да је срамота, ради угледа Хрватске у свијету, да се декларативно изјашњавамо на један начин, а понашамо на други”, далматински антифашисти тада су одлучили “да ће се обратити и међународним институцијама” не схватајући да се политика тих институција нимало не разликује од оне у Загребу. Јер, како то тврди Вјачеслав Никонов, извршни директор Фонда “Руски свет”, “цела Европска унија – то је бивша хитлеровска коалиција, са додатком оних који су јој се покорили. У Европској унији нема ни једне једине земље која се супротставила Хитлеру”.

Ако би неко приметио да се то не би могло рећи за Француску и Енглеску, Никонов може узвратити тврдњом да “Енглеска и Француска, које су претходно Хитлеру дале Чехословачку и Аустрију, објављују рат Немачкој не испаливши ни метак”. У рат су, дакле, ушле протоколарно или, што би рекле Лале, тек да се нађу у дивану!

Ако би неко помислио да су се Хрвати супротставили Хитлеру, разувериће га Миодраг Линта, прогнаник из Хрватске, председник Савеза Срба у региону, изјавом да је “комунистичка власт омогућила Хрватима да пређу на побједничку страну због чега нису прошли процес денацификације као Њемачка и Аустрија. Због тога већина Хрвата сматра да је геноцидна НДХ била истинска држава хрватског народа а усташки зликовци борци за хрватску слободу”.

Како Хрвати не знају “протоколарно”, у србско споменичко наслеђе у Хрватској спада и ћирилица, не само писмо, већ и књиге писане ћириличком писмом, књиге србских писаца и табле исписане и ћириличким писмом и истакнуте на јавним местима. Наравно, хрватским нећириличарима ништа од тога није по вољи, те су, као спољни израз те невољности, многе књиге стигле на ломачу (макар тај израз био искоришћен као метафора), а табле ломљене или уклањане.

Уништавање србских књига у Хрватској – књигоцид

 

Ту, скоро, могли смо читати да су деведесете године прошлога века “у Хрватској биле године преврата и уништавања”, да је “ћирилица проглашена ђаволским писмом”, да је “под циничном формом ‘отписа књига’ из забитих школских библиотека, све до водећих националних институција у Загребу… у ‘сецкалици’ завршило готово три милиона књига” (негде пише да их је било свега двеста хиљада мање), односно “око 15 одсто укупног књижног фонда”, да су се међу избаченим књигама нашла и “латиничка издања Црњанског, Андрића, Киша, Капора…”, да је Велимир Висковић, уредник у Лексикографском заводу у Загребу, предлагао да се 40.000 комплета Енциклопедије Југославије “потихо продају”, али су оне “камионима отпремљене на мљевење”.

Ако је Томас Ман поводом спаљивања књига у Хитлерово време рекао да “ко пали књиге, палиће и људе”, нама остаје да кажемо ко меље књиге, млеће и људе.

Мора бити да је, подоста касније, неко у Хрватској о понечему друкчије размишљао, макар и локално, те је хрватски Уставни суд, највероватније на иницијативу неке србске организације, на седници од 2. јула 2019. године одлучио да српска мањина у Вуковару има право да користи свој језик и писмо и да се ћирилица мора вратити у употребу. Али, шта то вреди кад је градоначелник Вуковара Иван Пенава, потомак херцеговачког усташе, ту одлуку назвао “неразумном” јер “прво треба решити питања из 1991. године”. Са тим у вези, он сматра да би употреба ћирилице представљала “чин агресије”, те да би “већа права Србима погоршала међунационалне односе”.

Хрватски антифашисти нису се тим поводом оглашавали, ни “за”, али ни “против”, тако да је Пенаву подржала “само” хрватска председница Колинда сматрајући да Пенавини Вуковарци, они који се упорно противе србској ћирилици, “већ више од четврт века трпе неправду насталу необјашњиво спорим и неефикасним деловањем институција”. Не каже се баш на шта се односи та спорост, али ваља претпоставити да би, без одлагања, на Србе ваљало применити оно упутство усташког идеолога Мила Будака о трећини побијених, трећини покатоличених и трећини протераних.

Да се протерани, а ни они који су их тамо, у прогонству, дочекали, не би осећали сигурним, “удешено” је да се 2008. године, при обележавању деведесете годишњице прикључења Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, чује да иза иницијативе ондашње градске власти Новог Сада за измештање споменика Јаши Томићу из центра града – стоји “хрватски лоби” у Војводини Србској.

Што онај цветни споменик у усташком ло­гору у Јасе­нов­цу није још увек измештен, или, можда, порушен, учињено је то да се свету покаже како је тамо, у време усташке Независне Државе Хрватске а под Хитлеровом заштитом,  вла­дала “цвет­на” атмосфера јер је то, побогу, било одмаралиште у које су уста­ше под земљу или у “покрајну” реку склониле скоро милион Срба, не би ли их сачували од ратних страхота у њиховом србском завичају.

Ако је тамо било и “склоњених” Јевреја, Скупштина града Загреба побринула се првих дана јуна 2019. године да, са 37 гласова “за” и само три гласа “против”, донесе одлуку о подизању споменика жртвама холокауста. Како је речено том (не)приликом, “нови споменик жртвама холокауста који би требало да буде постављен у Загребу неће истаћи улогу Хрватске у прогону почињеном у Другом светском рату, те као такав неће довести у питање историјски ревизионизам у овој држави”.

Чудна одлука јер се њоме признаје да је у Хрватској (и у Јасеновцу, дакако) почињен злочин (холокауст) над Јеврејима, а Срба се загребачки “одлучивачи” нису сетили.

Ипак, жели ли се нечим оправдати хрватско одсуство из поменуте резолуције европског парламента, најлепше ће то учинити позив  папе Јована Па­в­ла Другог на самом почетку августа 1992. године упућен Запад­ноевропској унији и Северноалант­ском са­везу познатијем као НАТО да својим трупама поведу крсташки рат против “српских неверника”, будући да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и наци­је сматра беде­мом римокатоличанства у борби против право­славља.

На линији већ поменутог резолуционог “сећања за будућност Европе”, али и да се ту Хрватска не би осећала усамљеном, налази се и логика савремене црногорске власти која тврд­и да је новембар 1918. године, односно изгон окупационе аутроугарске војске из Црне Горе, значио за њу “ропство и губитак државе, на­ције, цркве, исто­ри­је, језика, културе, традиције… умје­сто раја и благостања економску биједу…  подјеле, мржњу, бра­то­у­би­лач­ки рат, међусобно сатирање, пони­жење и бешча­шће”.

Кад иста та власт каже да “српска војска долази у Црну Гору као оку­патор 1918. под паролом брата и ослободитеља”, онда то значи да је Црна Гора од средине ја­нуара 1916. до почет­ка новембра 1918. године живела сло­бодарски, у изобиљу, у благоста­њу, под хабзбуршком кру­ном. Са гледишта исте те власти, за поразе црногорске вој­ске у Великом рату крива је Ср­бија, тако да је јануара 1916. године, у општем изобилном слободарском благостању, црно­го­р­ска влада по­нудила Аустрији сепа­ратни мир. Аустриј­ски ус­лови за мир били су понижавајући: “црно­гор­ска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Ауст­рија ће преко црно­горског подру­ч­ја води­ти даље рат; управу у зе­м­љи вршиће Аус­т­ријанци, који ће посе­сти пристаништа, же­ле­з­ницу и тврђаве”. Ка­питулација је потписана, у Црној Гори успостав­ље­ је аустроугар­ска окупациона управа коју данашња црногорска власт, а с њом и њени “теоретичари” именују као слободарско благостање.

Али, нека. Коме је до Европске уније, заслужио је да буде обележен оним натовским незнатно модификованим националсоци­јалистичким кукастим крстом.

Па да потом уђе у ону коалицију из наслова овога текста.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.