Анализе

СТАРИ И НОВИ ЦРНОГОРЦИ

Војислав Никчевић говори на конференцији за штампу 2004.

  • Таквих има много, и једних и других, а ја овде помињем само двојицу нових и двојицу њихових међународних „подупирача“.

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

Војислав Никчевић (1935–2007). „Црногорски Вук Караџић“, историчар књижевности, „лингвиста“, члан Дукљанске академије наука и умјетности, оснивач и председник Друштва црногорско-хрватског пријатељства (с истом „поетиком“: [од Тополе па до Црне Горе / свуд су врбе да вјешамо Србе] или у „оригиналнијој“ верзији [ко ће за мном – ја ћу први / да пијемо српске крви]), директор Института за црногорски језик и језикословље. Од све језикословне науке најуспешнији у плагијаторским подухватима и то се потврђује чињеницом да је од двадесетак аутора, колико сам проверио, преписао, тј. „покрао, или по неколико редова, или по неколико пасуса, или по неколико страница – и то је постигао на 136 страница своје књиге (Црногорски језик, Том I, 1993), а »најуспjешнији« је био на стр. 156–175, на којима је »превео« макар двије трећине текста (ако је моја »статистика« тачна, од укупно 923 реда – он је превео 628!), при чему на стр. 160–166 није преписао само 65 редова (од 298), на стр. 167–170 и 174 нема ниједног свог ретка, на стр. 173 »оригиналан је« у пет редака, а на стр. 171–172 већ се уморио и преписао само по трећину текста. (Колико је Никчевић преписао од својих рецензената, истомишљеника и других недужних аутора, ја нијесам пажљивије провјеравао, али ако кажем да сам »у лову« на његове плагијате само у неколико случајева остајао са »празном мрежом«, претпостављам да он ни тамо није био много мање успјешан.«

И на крају, када се саберу сви назначени лингвистички аветлуци и плагијаторски подвизи, ваља рећи да је Матица црногорска овом књигом успјела да осрамоти и науку и црногорско име много темељитије него што је то икад икоме пошло за руком.“

*

Вукић Пулевић (1938). Црногорски ботаничар, студије завршио у Београду,  постдипломске и докторат у Љубљани; ужа специјалност му је систематика и таксономија биљака, а радио на проблемима фитогеографије и флористике. Од 1990. бави се ономастичким истраживањима, с искључивом оријентацијом на фитониме, фитотопониме и зоотопониме Црне Горе; „један је од утемељитеља ЛСЦГ, политичке партије која је прва истакнула захтјев за обновом црногорске независности (и за коју је речено да је основана на провереним фашистичким обрасцима преузетим од Либералне партије Аустрије); раних 1990-их био члан Одбора за обнову Црногорске православне цркве“, а у најновије време појављује се и међу оснивачима „Црногорскога збора“, чији је циљ „заштита црногорског националног, државног, културног, црквеног, вјерског, историјског, умјетничког идентитета и црногорске историје, језика, традиције, обичаја, морала и фолклора“, при чему је оснивање „Збора“ било реакција на „литије, које се организују широм Црне Горе“ и за које је речено да „представљају демонстрирање моћи Српске православне цркве, а имају за циљ да наштете држави и њеном угледу на међународној сцени и да направе више раздора у самом бићу Црне Горе“.

Вукић Пулевић

*

Своју оцену Пулевићевих ономастичких студија, уз осврт и на неке друге појединости, пренео сам му у писму које овде доносим.

Драги колега Пулевићу,

Вашу књигу добио сам подавно, али сам скоро мјесец дана био одсутан из Новог Сада и зато се јављам тек сада. Хвала Вам. У међувремену прочитао сам и текстове са њене оцјене у Ц[рногорском] К[њижевном] Л[исту] и морам Вам рећи да промотори, сем Марка Цамаја, о књизи нијесу много рекли, а мени се чини да она није технички добро припремљена и зато наводим само два примјера: топоним Јаворје има 40 потврда, а Алуга чак стотинак и то не може бити 140 одредница него само двије. С друге стране, није јасно због чега се уопште алуга нашла у речнику ако се не зна гдје у Црној Гори та ријеч означава ‘некакву травуљину’, а гдје је она географски термин (‘шумовита увала’). А Ви нигдје нијесте објаснили по којим критеријима у речник уводите опште термине типа шума, гора, трав(уљин)а и сл., посебно због тога што, рецимо, шума и гора могу имати и различита значења и различит географски распоред. Било би, дакле, много боље да сте у свој посао, кад сте већ тражили сарадника, укључили лингвисту него публицисту.

Морам Вам, уз све то, рећи да ја још не знам шта је то „црногорски језик”, посебно због тога што мој и Ваш Војо Никчевић о језику једино зна да блеји. Он још, наиме, не зна која је разлика између придјева и прилога, а камоли да може написати граматику тога језика. На то ја указујем већ више од 35 година и не разумијем како озбиљни научници у Црној Гори могу пристати на то да стану под барјак једне незналице какав је наш Војо (да сте Ви учили ботанику код таквог учитеља, тешко да бисте могли схватити разлику између бора и букве). Уз све то, морам признати да ми није мило кад видим да уз језичког аутсајдера Богића Новељића пристаје један озбиљан научник из Пипера, посебно због тога што Американци покорише сав свијет под енглеским језиком, а Црногорци хоће да распазаре и с Његошем и са српским језиком.

Генерације које долазе помињаће Вукића Пулевића као ботаничара, али ону двојицу на насловној страници изнад тога имена брзо ће заборавити и као књижевника и као научника, при чему ће онај први бити, можда, упамћен једино као пљацарска лајавица, а онај други ни за то није имао талента.

Не завидим Вам на друштву у коме сте се нашли, али Вам желим свако добро [Д. Петровић,  29. јун 2003].

*

Кад је Пулевићу додељена Тринаестојулска награда, он је еуфорично изјавио да је „13. јул највећа кота у црногорској историји“ и тиме се придружио Милану Роћену који је тај датум упоредио, рецимо, с падом Бастиље. И обојица потврдили да не знају о чему говоре, при чему Роћена треба подсетити на то да су „револуционари“, кад су освојили Бастиљу, у њој нашли укупно осам робијаша (четири сецикесе, три умоболника и маркиза Де Сада), а Пулевић заслужује озбиљније признање за оно о чему говори. Он вели да су његови старији врло активно учествовали у ономе што се тога дана догодило, али и после у свему што је тога дана започето, у неговању, рецимо, Пасјих гробаља, Кечине јаме на Гостиљу и Мачкове јаме на Штитову, али и као помоћници Баја Станковића кад је у Пржинама побио њихове пореднике Нова Мишурова Нововића, Благоту Радојева Новаковића и брата му Драгомира, Радисава Мијајлова Новаковића, Рајка Милованова Симовића, Бранка Богданова Шћепановића, Милована Матова Љумовића и Мијаила Лукина Милутиновића (а с овим последњим и његовога случајног госта с Радовча, за кога је запамћено само да се звао Крсто, да се враћао из болнице и код пријатеља свратио да преноћи). За онај дан у коме Пулевић види „највећу коту црногорске историје“ други ће рећи да представља почетак црногорскога националног слома и тренутак од којега су се тамо, умјесто старих сердарских, размахнула нова несојска времена. И била крунисана оснивањем Либералног савеза Црне Горе и/ли оне спрдње која се сад зове „Црногорски збор“ (док је било Црногораца, ваља то помињати чешће, знало се ко може да учествује на зборовима, а кога су и жене љукачима поучавале o томе „ђе им је мјесто“). А што се тиче оне „највеће коте“, ја се присећам неких давнашњих прича да ту комунисти баш и нису имали некаквих заслуга и сасвим недавно сећање ми је о томе „освежио“ Никола Кусовац сведочењем да је тога дана његов отац Јаков, као капетан Југословенске војске, на Кошћелама изнад Ријеке Црнојевића, поломио талијанску моторизовану колону, да се то уписује као прва савезничка победа у Другом светском рату – и да у њој комунисти нису имали никаквог удела.)

*

Paul-Louis Thomas (1954). Француски слависта, боравио у Русији, српски студирао у Румунији (Темишвар), више година провео у Београду, описао говор Ниша и околине као предмет своје докторске дисертације; шеф је „српско-хрватско-босанско/бошњачке катедре“ на Сорбони, а остао је упамћен и по изјави да „они прате политичка догађања“ и да ће у своје наставне програме уврстити и „црногорски језик“ чим он буде уведен у црногорски уставни закон. Са том изјавом, међутим, он није ускладио ону – формулисану истих дана, али вероватно за другу публику – да у Кини има 240 дијалеката од којих би макар 100, по критеријима међусобне разумљивости, могли имати статус језика, али да Кинези знају само за један кинески језик – и то онај мандарински. (А занимљиво је да Кинеза има мало више него Црногораца, „Бошњака“ и Хрвата заједно.)

*

Та врста лингвистичке памети потврдила се у више наврата и у Босни и у Црној Гори, а занимљиво је да су њени ширитељи били нордијски слависти, међу којима истакнуто место заузима Свен Менесланд. Ако добро памтим, он је два таква скупа организовао и о босанском/бошњачком језику, заборавио сам детаље о томе како је то чинио (књига расправа са једнога од тих скупова објављена је 2005), али сличан скуп у ЦАНУ – завршио се неславно: он је одржан 24–25. маја 2007, а Менесланд је, као први учесник у расправи, „констатовао да се са самосталношћу социолингвистичка ситуација у Црној Гори радикално промијенила“ и да је „нормално да се стандардни језик нормира унутар те државе“, а заложио се и „за успостављање мреже институција одговорних за стандардизацију у свим државама у којима се користе стандарди на основу бившег српскохрватског језика“. Његов сународник Пер Јакобсен, с друге стране, отежаће му посао ставом да је, са становишта лингвистичких теорија, „језик исти све док му структура остаје иста“ будући да нису јасно дефинисане појединости по којима социолингвистичке чињенице преузимају примат над лингвистичкима и одлучују о томе да се, рецимо, призна прече право групи од 18% држављана Црне Горе који блеје црногорски над оних 82% који говоре српски. Ваља, наиме, претпоставити да је Менесландово ангажовање на цепкању српскога језичког простора, и српскога језика у целини, покренуто из неког од оних демократских бордела у којима је „одлучено“ да се на српски језик не односи оно на шта се у светским размерама гледа као на непорециву лингвистичку истину: немачки језик „сачувао је име“ и у Аустрији и у Швајцарској, у Америци и Канади нема ни „америчког“ ни „канадског“ језика, по Латинској Америци нема ни „мексичког“ ни „бразилског“ језика, а у двадесетак арапских држава зна се једино за арапски језик. Да би се рашчеречили Срби, треба рашчеречити најпре њихов језик, убити му идентитет и тако се „одбранити“ од чињенице да „негде тамо“ у свету постоје некакви шашави научници који (на основу археогенетских чињеница – на пример), тврде да главнина европских језика „вуче порекло“ не са Хелма, Илиричког полуострва, тј. Балкана, него са оних простора некад насељених Србима, а од пре стотинак година, рецимо – Хрватима, или од пре коју деценију – Македонцима, или од пре коју годину – Бошњацима и/ли Црногорцима. И у тим пословима нашла се Менесландова „норвешка лингвистичка тезга“ и на њој све оно што се не може наћи ни на једној другој сличној тезги у свету. И све то зачинила Сњежана. Кордић тврдњом „да увид у обимну (социо)лингвистичку литературу из читавог свијета показује да се не може говорити ни о српском, ни о хрватском, ни о босанском стандардном језику“ већ да се, како то она прецизније одређује, „ради о стандардним варијантама једног, безименог и непостојећег, полицентричног стандардног језика“. Па тако, како рекосмо, нема ни енглескога језика у Канади или Аустралији нити шпанскога и португалског нигде по Латинској Америци, нити арапскога у Мароку или Јемену (и у још двадесетак других арапских држава).

Не знам како је завршен скуп о коме овде говорим, али је остало доста сведочанстава о томе да су га неки незадовољници још дуго „завршавали“ по неким својим мерама и „научним увидима“. Па је, рецимо, Војислав Никчевић, директор Института за црногорски језик и језикословље, утврдио да је „Црногорска академија наука и умјетности искључила себе из процеса црногорске стандардизације и потврдила се као српска научна установа којој је примарни циљ негација црногорства“, да су на скупу „реферате поднијели“ »главни негатори црногорског идентитета који су под окриљем највише научне црногорске установе могли слободно да негирају и њену државност и црногорски народ и нацију; могли су црногорски простор да прогласе српским, да прогласе окупацију Црне Горе, негирају црногорски језик, резултате референдума, чак и хрватски и босански као језике држава из окружења«, [при чему] иза тог скупа стоји човјек који је у Црној Гори стекао највиша научна звања, Бранислав Остојић“, а познат је „по томе што у својој кући држи слике свјетски познатих злочинаца – Дража Михајловића и Радована Караџића“.

У овоме што говори Никчевић, видимо, има свега – осим лингвистике и здраве и нормалне памети. Чиме он само потврђује свој „научни профил“: он говори о негаторима црногорског идентитета, а не води рачуна о томе да је тај идентитет вазда био српски и да су он и комунисти прегли да ту чињеницу промене и „поправе“; он вели да се „ЦАНУ искључила из процеса црногорске стандардизације“, а заборавља да је језик у Црној Гори био стандардизован макар 150 година пре него што је Никчевић почео да га терорише својим незнањем и аветлуцима. И да је Његош био упућен у све послове који су стандардизацијом обухватани, али да се у њих није сâм хтео упуштати наводећи да „има ко те путеве крчити и без владике црногорскога“. А Никчевићева прича о негацији црногорства своди се, као и све о чему расправља, на најпростији неспоразум с памећу: црногорство је утемељивано вековима и до нашега времена стигло у оном облику који је најлепше оверио Његош, а иза њега стали сви они који су га разуме[ва]ли и који ономе што је рекао нису имали шта ни додати ни одузети. То што Никчевић зове „црногорством“ може бити обележје и привилегија оних Црногораца које је предводио Његош, а ако Никчевић и његова врста мисле да постоји и „њихово црногорство“, морали би га прецизније дефинисати и разјаснити по чему се оно  разликује од његошевског. А док они то не учине, овде доносим извод из једног текста у коме сам покушао да та „два црногорства“ и ја посебно осмотрим.

„Док је било Црне Горе и Црногораца, вазда се знало гдје је коме мјесто и оно се, без најтежих људских испита, није могло лако мијењати.

Црну Гору стварали су и одржали они Црногорци који су знали »праведну цијену« и људској ријечи и људском образу. На пословима њенога растакања последња је ријеч припала, међутим, онима који ту стару науку никад нијесу успјели разумјети (и који за себе кажу да имају »нове, модерне афинитете«).

Стари Црногорци вазда су знали ко су им били ђедови и прађедови (многи су од њих знали и по петнаестак својих предака, а често сам сретао и оне који су их знали преко двадесет (обично су то били Старокучи). Ови данашњи не знају ни ко им је отац, па се са њим нијесу могли ни срести, али знају да је морао бити Дукљанин.

Стари Црногорци знали су да свако застиђе умире погледом (а ако то није помагало, њега су и жене лако смиривале љукачем). За ове данашње Црногорце зaстиђа су израсла до највиших моралних узора.

Стари су Црногорци сваки несојлук затуцали чим му се појаве прве назнаке. Ови данашњи његују га и величају као највиши морални подвиг.

Стари су Црногорци сваки аветлук држали на оку и пазили да се не отме и не подивља. Ови данашњи истичу га као највиши досег мудрости.

Стари Црногорци изнад себе имали су Бога, испред себе попа, најугледнијег домаћина (у потоње доба и учитеља), а око себе браћу, кумове и пријатеље. Ови данашњи изнад себе имају Архилупежа, испред себе буљук дукљанских академика, а око себе тјелохранитеље (да припазе да им што људско не би, недајбоже, »пријенуло«).

Стари Црногорци братску и пријатељску нејач бранили су до потоњега даха. Ако не смију напасти на оца, ови данашњи подичиће се тиме што ће на његово дијете напућикати пашчад.

Стари Црногорци поштовали су људски гроб као највећу светињу. Овима новим такве су светиње »Пасја гробља«.

Кад се некад Црногорцима дешавало да превјере, они су то чинили или из љуте невоље или из ината и никад се тиме нијесу дичили. Ови данашњи превјеравају од зора и своју покорност пред туђом окупацијом представљају као највиши подвиг и морални узор пристајући на то да је њихов знатан дио још увијек старији од своје нације, a и јучерања њихова дјеца старија од »своје цркве«.

И широко им је да то чине кад су Ловћен скратили за главу па их отуд више не гледају ни Свети Петар Цетињски ни Његош.

И лако им је било да погазе и образ Црне Горе кад су са  сопственим давно распазарили и развили »способности« којих су се њихови преци стидјели“.

*

Такве „нове Црногорце“ донијело је оно несојско вријеме какво се размахнуло на оном чувеном вирпазарском скупу. И истурило и „црногорску нацију“, и „црногорску цркву“, и „црногорски језик“, и „црногорску књижевност“, и свеукупну „црногорску памет“. И свему томе додало и „црногорски виц“:

– Зашто на Цетињу нема корона-вируса?

– Зато што тај вирус напада – људе!

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *