Анализе

Инглескиња и Босанци

ПИШЕ: Слободан Јарчевић

Кад се оно Срби из Босне, после Другог светског рата, преселише у Војводину, сва им се малолетна деца уписаше у основну школу, а она старија на течајеве описмењавања, или на изучавање каквог заната – најчешће коларског и ковачког. Ми млађи пођосмо у школу и постадосмо поприлично угледни пред родитељима, дедовима, бабама, теткама, рођацима, суседима – очекивало се од нас да постанемо господа, кад завршимо ту основну и многе више школе. А до тада, чељад у нашим породицама у Босни, на оној, под небом, Купрешкој висоравни, знала је чувати марву, косити, сијати, одсећи које дрво у шуми, правити дрвене куће, торове, свињце и ништа више. Ретко ко је у селу завршавао четири разреда основне школе. Мало је било и оних који су научили књигу као самоуци – од, такође, самоуког рођака, или код православног попа. Ти сеоски школци су свима тумачили хартије од домаћег кнеза-писара, општине, суда и војске, а најчешће су читали писма, која су стизала од какве родбине, или од оних који су служили краљевску војску.

Увече, преко зиме, кад на Купресу снег затрпа и кућна врата, ти писмени су читали десетерачке јуначке песме – уз гусле, или без њих. Сад, у Банату, све је било друкчије. У свакој кући су деца и течајевци – знају и читати и писати! Нама су, редовним ученицима, посвећивали пажњу они који су уживали глас писменијих људи, они који су, иако сељаци, добијали и понеки чин у време служења војног рока, они који су били и сеоске старешине, па и они који су провели 4 године у немачком заробљеништву, па тамо понешто научили – радећи на газдинствима сељака, или у фабрикама. Радо су нас примали у друштво и причали нам о збивањима из своје младости, или о оном што су и њима преносили старији људи. Најзанимљивији беседник је био Саво Малић из Вуковска. Е, Боже, како је он описивао прошлост нашег краја. Чинио је то попут највештијих позоришних глумаца. Није му било равна. Данас, кад сам у тадашњим његовим годинама – старачким, могу да кажем да током свог дугогодишњег рада у дипломатији, нисам срео беседника који би се могао мерити са Савом Малићем. Не. Био је чудно речит. Говорио је мирно и увек истим тоном. Знао је згоде и незгоде предака – не само предака породица из свог села, него много тога и о прецима породица из Равног, Рилића, Занаглина, Благаја, Бегова Села, Купреса… Његова збирка прича је била неисцрпна. Она је упућивала на податке о богатству усмене књижевности код Срба, коју је, делимично, забележио Вук Стефановић Караджић и неколико других скупљача. Касније ћу жалити што неке од прича Саве Малића нисам забележио – кад сам био средњошколац.

Саво Малић нам је преносио и оно по чему су поједине породице биле познате – према савременим запажањима и усменим предањима. Наравно, везано за те одлике, породице су се препознавале. Тако су Буквићи у Равном били означени с две одлике – били су превише штедљиви, па и тврдице, што се сматрало помало негативном одликом, али су имали и једну сјајну – причало се да су им мушка чељад на гласу код жена. Често би један други добри беседник, такође, из Вуковска – Недиљко Ђукић причао, нама – деци, да је старешина у овој кући, у време летњих сезонских радова, млађе мушке укућане одвајао ноћу од супруга. „Јер“ – говорио је Ђукић – „ако приноће мужеви с невистама, оне, сутрадан, заспу током косидбе и плашћења. Буду преморене, а неиспаване“.

Такво приповедање о мужевности Буквића је, можда, потекло од давне 1850. године. Чика Саво је говорио да би то могло бити и прије, или мало после те године. Тад је један од младих, тек ожењених, Буквића, Цвијо, као и обично, отишао до Ливна да купи соли. Е, то нам је чика Саво сликовито описао на лепом икавском дијалекту. Отприлике, овако:
„И к’о што то често бива на пијацама, заметнуше се, и ту на ливањској пијаци, надметања. Скакање, бацање камена, рвање, подизања терета… Умешао се и млади Цвијо Буквић, па подиг’о потежак дрвени астал једног трговца – зубима. Покушали други, неки Турци и Шокци, али нису могли. Ту је Буквић купио пуну врићу соли – јамда је било у њој и педесет килограма. Није се он бојао терета. За њег’ је то било к’о за нас торба кромпира. Кад су људи вратили астал трговцу и честитали Буквићу на јаким вилицама, он ту своју врићу соли (увезану кајишима од овчије коже) баци на леђа, а кајише учврсти на раменима.

Е, то Буквића јунаштво, гледала нека млада госпоја. Обучена била у некаквим липим и лаганим ‘аљинама, какве Буквић никад видио није. Ди ће видити, кад се код нас носало све пртено, од кудиље. А у та наша села, не би никад ни навраћала господа, које је било доли у Бугојну и мало даље – у Травнику. У Купресу, ритко. Купрес је био малешан и у њему би се нашло нешто турске господе, али су жене те господе биле у димијама, а косе су замотавале у бошче. Но, ова госпоја у Ливну, прич’о је потље Буквић, имала је неку сукњицу, једва јој је, вели, пришла прико колина. Говорио је да су јој сивале голе голцате ноге – од колина до некаквих малих црних ципелица. А коса јој је била без бошче – расута по раменима и леђима, до паса. Е, та липа госпоја је пришла Буквићу, пружила му руку и почела бркљачити на некаквом непознатом језику. И још је нешто Буквић касније прич’о – да јој је рука била мека к’о вуна, а врила ко жеравица.

Он је мислио да је она из Аустрије, из Беча, па да говори нимачки. Ма, није тако говорила, јер је нико није разумио. Ту се стркало на пијацу много народа из Сплита и из подаљих миста, а међу њима је било и трговаца, а трговци су обично говорили ја талијански, ја нимачки. Окупило се око ње и Буквића подоста народа. А та је госпоја само шкиљила у Буквића, па ће, наједном, извадити неку теку и оловку из своје ташнице. ‘Оће нешто да запише, па пита Буквића на том језику. Бркљачи она, причао је потље Буквић, али је он ништа није разумио. Онда се она насмије и ‘вако покаже руком да остане на мисту, да је сачека. Отрчи до „Хана“ – био близу пијаце. Не прође много, ево ти ње, а са њом неки старији Турчин, с дугом билом брадом до паса. Она иђе, све скакуће и нешто говори Турчину – на оном свом језику. Кад њи’ двоје дођоше до Буквића, одмакоше се мало они Турци што су ту били, па се испоклањаше старом Турчину и селам му назваше. Измакоше се и Шокци и Срби и то подаље, него што су то Турци учинили. Буквић мало и уздрхћ’о. Мислио је да је то ја какав везир, јал паша, па ће га сад ружит’ и ко зна шта ће му чинити. Турчин је власт био, а богами, почесто, и на’пака власт. Буквић брзо скиде врићу с леђа и спушћи је прид ноге – он је то без муке учинио. Ливу руку би ослободио од упрте и десном руком би врићу спушћо. Није то њему тешко падало. Јок. Било је тако снажних људи прије колико ‘оћеш. И ја сам неке упамтио кад сам дите био и овце у Дубокој чув’о.

Елем, како то Турци кажу, поче овај стари Турчин испитивати Буквића. Упита га, најприје, оклен је. Кад овај рече да је из села Равног, испод Равашнице, стари Турчин му заприти, па ће му:
„Колико ти је ‘ајдука то твоје село дало? Да ниси ти из чете ‘арамбаше Вида Маливука, јал’ из неке друге?“
Премро наш Буквић, задрхћале му и ноге. Поч’о муцати и говорит’ да он не зна за ‘ајдуке, ни за Вида Маливука, и све тако, а онда се стари Турчин насмиј’о, потапш’о га, ‘вако, по рамену и рек’о му:
„Небој се, младићу. Шта си тако уздрхћо? Ево, ова госпоја је Инглескиња. Име јој је Чери. Њу и човика јој шаље у Турску инглеска краљица Викторија. Она ‘оће да јој ја све кажем о теби. Оће да то запише у своју теку“.

И тако, она је све питала на инглеском језику, стари Турчин је то приводио, а Буквић је одговар’о. Е, тај стари Турчин је био од чувене ливањске турске куће Атлагића. Било му је име Музафер. Радио је у Стамболу и ‘од’о по другим земљама, па је говорио и нимачки и инглески. Свашта Буквића питала та Инглескиња, Чери. Буквић је говорио да јој не би име ни запамтио да није личило на нашу рич – ‘ћери. Само је мисто „ћ“ требало изговорити „ч“. Елем, питала га како се зове, колико му је година, које је вире, је л’ Србин, ил’ је Турчин, и све тако. Е, Бог те ћаћин, кад је рек’о колико му је хода село далеко, она се зачудила и приупитала га како може толики товар, неколико сати, носит’ уз планину. Онда га Турчин пит’о што није коњче доћер’о, па на коња да натовари толику тежину. А, какво коњче? Тад’, у Буквића било једно једино, а старешина куће га никад чељадма није уступ’о. Увек је било уз њега – и кад салази у Дувно, и у Ливно, или кад оде до Шокаца у Раму, да што уговори око продаје стоке, ил’ куповине од њи’ нечег другог. Та Инглескиња се све чудила – оклен човику таква снага, да издржи из Ливна, километрима, уз стрми пут, а да још носи 50 килограма соли?!

Ма није се све завршило на разговору на пијаци. Инглескиња је позвала нашег Цвијана у „Хан“. Он занимио. Тамо кад се униђе треба што по’ист, ил’ попит, а њему старешина није дао ни гроша више нег’ што кошта врића соли. Од куће је носио ‘рану у торбици. Ди ће Буквићи трошити новце на некаква пића и господску ‘рану – не чине то Буквићи ни данас, ха, ха, ха…
Елем, све му објаснио стари Атлагић. Рек’о је да га Инглескиња зове на ручак, она ће све платити. Она ту и приноћива. И рек’о је да ће и он бити с њима, да ће му још приводити, јер ће Инглескиња још нешто записивати о њему, и о селу, и о православном попу, и све тако. А рек’о је Турчин и да ће јој човик доћ’ из Сплита, ди је отиш’о неким послом, и да он има још више од ње да га пита и запише у своју теку. Мислио Цвијо да ће остат’ још мало, па да крене кући, преко села Малована и Шуице. Кад… ‘оћеш врага. Је га Инглескиња још испитивала, још је записивала, још је Атлагић приводио, ал’ се одужило то. Пришло подне, сунце пада, а Буквић у „Хану“. После добре ја’њетине, Инглескиња наручила и вина. Пије она, богами, ништа мање од нашег Цвије. Турчин после ручка уст’о, нешто рек’о Инглескињи, па прозборио и Буквићу:
„Ти сад, кад вино попијеш, своју врићу на леђа и пут Равног!“

А врага ће бити како је Турчин заповидио. Није могло бит’ тако, јер Буквић поч’о говорит’ с Инглескињом. После ручка и пића, све је разумио што она ‘оће. Почела је бисидит’ прстићима. Устала је и кажипрстом га позвала – да пође за њом. Иђе Цвијо, мало вуче, мало носи врићу соли, али иде. Уђе у једну собу Инглескиња, а он стаде у ходнику. Опет ће Инглескиња својим кажипрстом – да и Цвијо уђе у собу. Прич’о је пошље да га никад у животу није било стид к’о тад’. Кад је прекорачио праг, она затвори врата и заклопи резу. Показа му да сидне на прострте биљце, па и она сиде до њега. Прич’о је Цвијо да су јој бедра сивнула – к’о муња. А нису, вели, била та бедра била к’о у наши’ жена, него некако Инглескињина бедра била мрка – к’о код нас кад поцрне руке, при косидби и купљењу сина. Тад Буквић није знао да се Инглескиња и сунчала на мору код Сплита, како то данас раде у цилом свиту.

Цвијо је прич’о, на прелима у селу, да је тад, кад је Инглескиња сидала, видио некакву свитлу крпицу – да јој покрива оно изнад бедара. Биле су то некакве женске малешне гаћице, које код наши’ жена није могло да се види, јер су оне носиле само дуге ‘аљине и испод њи’ ништа више. Елем, та Чери, тако јој је било име, примакну се уз Цвију, па му поче пипати мишице на рукама и нешто бркљачити на свом језику, с чуђењем. Ударала је у дрвени стуб у соби и показивала да су Цвијине руке исто тако тврде. Посли га је пипнула за бутине и опет показала на дрвени стуб. А онда је Инглескиња повалила нашег Цвију. Прич’о је пошље да је то учинила без икакве муке. Цвијо се наш’о испод ње, па је о томе и малу писму испив’о:
„Паде Цвијо у траву на главу/ Притисну га вила Равијојла/ Притисну га к’о нејако дите/И од њега самокреса ишће“. И зна се на шта је ђаволасти Цвијо мислио кад је споменуо самокрес – знате и ви, дицо, да то није ни дуга, ни кратка ‘ајдучка пушка. Е, елем, Инглескиња поскида ‘аљине с нашег Цвије, а згули са себе и своје. Цвијо је стално оне малешне гаћице гњечио ливом руком, кад то Чери не би видила. Говорио је да су му клизиле међу прстима – к’о струне косњског репа, кад се припремају за гусле. Е, Бог те ћаћин, говорио је Цвијо, био је на небесима кад је почела Чери да га љуби. Нит’ се стидила, нит’ је главу обарала – к’о наше женске, кад ти се подадну. Вришћала је и поскакивала, увијала се око Цвије, испод Цвије, изнад Цвије. Е, мени је мој дедо прич’о да је тако Буквић мегданио у ливањском „Хану“ – с том Инглескињом.

Ал’, не лези враже. Прошло подне, сумрак осваја, а Цвијо у загрљају ватрене виле Равијојле. Не пушћа га вила Равијојла. Он показује руком да треба да иде прико планине, а она прстом упире у мокри, од зноја њих двоје, биљац. И показује, спуштајући му очне капке, да мора приспавати у „Хану“. Све Цвијо разуми. Не треба му Турчин за привођење. Није се бринуо да ће се његов старешина поплашити, што га нема, јер би често, кад иде из Ливна, Цвијо приноћио у Маловану, код ујака, Боже Дувњака. Сконто је Цвијо да ће му ћаћа тако закључити и ост’о је цилу ноћ с Инглескињом. Говорио је да му није сан иш’о на очи цилу цилцату ноћ. А није ни њој Заспали су тек кад је дан забилио на прозорима.
Добацивали су наши људи, кад би ово слушали, да је Буквић тада био на најдужој бразди. Ни на највећој њиви, орач не остаје тако дуго. Узоре је за неколико сати, а Буквићу, ето, ово орање однило и ноћ и дан.

Прич’о је Цвијо да за живу главу није смио изаћ’ из собе, кад га је Чери, прстићем, позвала да крену у салу за ручавање – доручка се нису ни ситили. Знали су Турци из „Хана“ да је приноћио с њом. Но, она је разумила чега се он плаши, па му је давала знаке да нема опасности – да је она виша од Турака. Бркљачила је нешто, показивала чалму и руку стављала до колина, а онда изговарала „Инглез“ и руку стављала изнад главе. Разумио је Цвијо шта му жели рећи ова вила Равијојла – да су ти Инглези јачи од Турака. И да га нико неће за ову веселу ноћ ништа питати. Тако се и код нас каже – да је неко некоме до колина. Показала је Инглескиња да су Турци Инглезима само до колина, па се Цвијо мало осоколио. А осоколио се и зато што супруг Инглескиње није стиг’о, а приводилац је рек’о да је требало да дође из Сплита претходног дана. Бог те ћаћин, мислио је Цвијо, да их је Инглез затек’о, крв би пала.
Ето, тако је било. После ручка, Цвијо је кренуо према свом селу, а Чери је тужно гледала за њим.

Е, да вам кажем, дицо. Није крај приче о овом јуначком Цвији Буквићу. Није, богами. Прошло је можда мисец дана, кад је онај Турчин, Музафер Атлагић, стиг’о у Купрес и тамошњем бегу и кадији, потанко, исприч’о шта је Буквић радио од Инглескиње по биљцима, у ливањском „Хану“. А то што је бег чуо, принио је равањском субаши Алији Кметашу. Нема никакви’ тајни, свака се дозна, кад-тад. Потље је Кметаш, који је био један од српских потурчењака, све то испричао равањском кнезу Вукашину Драгојловићу. Тад је дочуо и Цвијо Буквић да се супруг Инглескиње, звао се Джон, вратио из Сплита, оног дана кад је она намамила Цвију у собу и заклопила резу на вратима. Турци му рекли да му је жена с неким гостом и он је узео другу собу и тамо приспавао. Е, кад се то прочуло, у цилом Равном су се људи крстили и чудили. Ето, тај Джон знао да му је жена у кревету с другим човиком и с тим се сложио. Боже сачувај, изговарале су и жене, којима је ту причу неко од мушкадије дошапнуо. Тако је то чула и Буквића жена Стипанија, па се, јадница, дуго крила и склањала од људи. И тај Кметаш је испричао да Инглез ништа није прибацио својој жени. Турци су видили да се није ни наљутио на своју жену. Јамда човик, говорили су у Равном, једва дочек’о да га когод замини на том подугачком орању, ха, ха, ха…

Но, не лези враже, Кметаш је исприч’о да су се ово двоје Инглеза посвађали. И то жестоко. Виделе су ханджије и да је жена човика и тукла! А посвађали су се око својих тека. То је Музафер Атлагић знао да објасни бегу и кадији у Купресу, потанко, али је и до Равњана допрло да је тај Инглез требало да обависти своју краљицу какав је који народ у Босни. Какви су православни, какви муслимани и какви су католици. И он је, кажу, напис’о све најгоре о православнима, а липо напис’о о муслиманима и католицима. Али, Чери му је рекла да је то лаж и тражила је да то све измини и да инглеској краљици пошаље то што је она написала о православним Бошњацима. Он није ‘тио послушат’, па су се посвађали и потукли. А мора да је она боље знала од Џона о православном Босанцу, јер, ето исприч’о сам вам, она је приспавала с њим цилу ноћ и цили дан – ако је приспавала…“

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.