Анализе

НИЗАМСКИ РАСТАНАК: о музичком животу Београда од првог концерта за грађанство (јануара 1842) до Низамског растанка (априла 1867)

  • Чим је испратио последњег београдског (Али-Риза) пашу и његове низаме[1] (4/17. априла 1867), кнез Михаило је прионуо на обнову Цркве Ружице – калемегданске светиње коју је почетком 15. века подигао св. Деспот Стефан Високи (+1427). Кнез је истовремено започео градњу Народног позоришта на месту разрушене Стамбол капије. Ни освештење Цркве, ни отварање Позоришта просвећени Кнез није дочекао, јер је 29. маја (11. јуна) 1868. страдао у атентату.
  • У овом прилогу се говори о музичком животу Београда од првог концерта за грађанство (јануара 1842) до Низамског растанка (априла 1867)

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

 

Када се чешки музичар Алојз Калауз 1843. године настанио у Београду као „воспитатељ клавира“ Карађорђевим унукама и другим грађанима престонице, затекао је учмалост оријенталне касабе на граници османског и средњеевропског царства. Музика је, као и у ранијим вековима, углавном служила увесељавању или истицању сјаја јавних свечаности. Посла за музичке прегаоце и „културтрегере“ било је, дакле, на претек.

Само годину дана раније, 4. јануара 1842, изведен је у Београду први концерт за грађанство. У Театру на Ђумруку основаном годину дана раније (1841) у згради Ђумрука (турски „царинарница“), у данашњој Карађорђевој улици на Сави, извео га је „са својом бандом и са помоћи неколико овдашњих дилетаната“, Јосиф Шлезингер (Сомбор, 1794 – Београд, 1870), пионир српске музике и капелник „Књажеске банде“ Милоша Великог. Певање и инструментални комади били су до тада саставни део позоришних представа,  па зато овај „музикални и краснопјевни концерт“ није, нажалост, привукао већи број посетилаца.

Прво београдско позориште, Театар на Ђумруку, основао је Атанасије Николић (Бачки Брестовац, 1803 – Београд, 1882), драмски писац и просветни делатник. Прва представа, Милош Обилић или Бој на Косову Јована Стерије Поповића (Вршац, 1806-56), изведена је 26. фебруара 1842. године. Већ после три дана (1. марта) изведена је Покондирена тиква истог аутора. За кратко време (од фебруара до јула 1842) у Театру на Ђумруку изведене су драме Краљевић Марко и Арапин и Женидба цара Душана Атанасија Николића, оснивача Театра, и драме Смрт Стефана Дечанског, Владислав, Тврдица или Ћир Јања, Зла жена, Женидба и удадба, Превара за превару Јована Стерије Поповића, и неколико комада са певањем преведених страних аутора. Ради задовољења нараслих потреба позоришног и позоришно-музичког репертоара настала је права утакмица у превођењу и посрбљавању страних драмских дела, у чему су предњачили Јован Стерија Поповић, Атанасије Николић, Стеван Стевановић, Марко Карамата, Људевит Вукотиновић и Тома Исаковић.[2]

Све су ове драме биле „зачињене“ музиком, по укусу тадашње публике, а родоначелник овог жанра (комада с певањем) у кнежевини Србији био је Јосиф Шлезингер (1794-1870), самоуки Јеврејин из Сомбора. Немајући узоре ни путоказе за компоновање српске музике, Шлезингер се у том „безваздушном“ музичком простору сналазио како је знао и умео. Тек је 1864. (у својој 70. години) упознао знатно млађег колегу, темељно школованог етномузиколога Фрању Кухача (крштено име Франц Кох, 1834-1911), коме се поверио рекавши следеће: „Дубоко жалим што нисам намах с почетком имао човјека уза се који би знао казати што је у глазби српска особина, а што није. Кад бих могао сада с нова почети, па макар не бих више разумио од композиције него што умијем, друкчије би гласиле моје мелодије“.[3] Ипак је ова Шлезингерова музичка „наива“ наишла на прихватање београдске публике, па је и млади и просвећени кнез Михаило Обреновић (Крагујевац, 1823 – Београд, 1868) за издржавање музике у Театру на Ђумруку за годину 1842. одвојио чак 300 талира, што је у оно време био огроман новац.

Позориште и музика постају тада не само неразлучиви део не само јавног културног живота престонице, него и доброг грађанског изображења, посебно отменог „европејског“ васпитања грађанске омладине.

Прве кораке ка културној европеизацији Србије преузео је Милошев најмлађи брат, господар Шапца Јеврем Обреновић (Горња Добриња, 1790 – Марашешти у данашњој Румунији, 1856), и тако ударио темеље потоњег „Малог Париза“. Негде око 1827. Јеврем је за своју ћерку Анку (Шабац, 1821 – Београд, 1868) увезао клавир из Беча, а затим је 1829. из Новог Сада довео Јосифа Шлезингера, наставника музике. Шлезингер је у конаку Господара Шапца Јевремово многобројно потомство (имао је седам кћери и сина Милоша, оца краља Милана), подучавао „ударати у гитар и клавир“. То свирање је било изузетна сензација за ондашњи Шабац, да су се пред кућом, када се свирало, окупљали Шапчани као на чудо. Дојавили су о овој „неморалној екстраваганцији“ књазу Милошу у Крагујевац, па се Јеврем морао извињавати и правдати своме старијем брату-владару.[4] Шлезингер је у Шапцу основао сопствену „музичку капелу“, али ју је књаз Милош убрзо одвео у Крагујевац  (1. јуна 1831. године Књаз је Јосифа Шлезингера поставио за капелника „Књажевске банде“ у Крагујевцу).

Јевремов конак у Шапцу

 

Но, вратимо се причи о културној европеизацији престонице. Ускоро су у Београду почели да гостују и страни музичари: Михаило Јаборски, виолиниста и концерт-мајстор позоришног оркестра у Темишвару, одржао је, уз учествовање београдских музичара, три концерта у Театру на Ђумруку – 21. априла и 2. и 5. маја 1842.[5]

Захваљујући првом концертном плакату штампаном 10. новембра 1844. за гостовање капеле барона Хеленбаха сазнајемо да су тадашњи београдски љубитељи уметничке музике имали прилике да први пут слушају увертире Моцартових и Росинијевих опера, варијације Бричалдија, фантазију Кумера, дивертименто Херолдове опере „Зампа“, концерт Бериоа и арију Доницетија. После пет дана, 15. новембра, гостујућа капела извела је други концерт са сасвим новим програмом у коме је било и хорских тачака.

У два маха, 1845. и 1847. у Београду је наступио Никола Ђурковић (Трст, 1812 – Осијек, 1876), композитор и позоришни редитељ из Панчева. Са својим вокалним квартетом и октетом држао је успеле концерте с програмом властитих патриотских песама из популарних позоришних комада (Ми смо људи кратког века, Ко међ` нама жена није, Радо иде Србин у војнике, Ах престанте невине, Млади Ранко и друге). Београдска публика је с одушевљењем прихватила све Ђурковићеве песме. „Песме које је Ђурковићев квартет певао беху махом састави Шлезингерови и његови. Најмилије су биле оне из драма Стеријиних и из драме Атанасија Николића `Зидање Раванице`, као да славимо крсно име светло (мушки збор); Има л` правде (соло); Влајко, мило дете (дует); Мачем, копљем оружани; Ти плавиш, зоро златна (мушки збор). Поред ових песама певале су се много, нарочито у 1849. години песме Устај, устај Србине, Већ се српска застава, Ја сам Србин, српски син, које су чеда бурног покрета 1848. године, и оне су одушевљавале мало и велико. (…) Одушевљење је било неописано, свак се заносио тим мелодијама које су се чуле на све стране, тако да се може поуздано тврдити да је Ђурковићева дружина била најбоља од свију оних које су се до тада јављале било с ове, било с оне стране Саве и Дунава. Штета што је ова дружина 1849. године морала напустити Београд, пошто је Старо Здање, у коме су се давале позоришне представе, у априлу месецу изгорело. Али утицај њен био је јак, и нема сумње да је она највише допринела оснивању Београдског Певачког Друштва“.[6]

Музички живот Београда највећи полет је добио на празник Светог Василија, 1. јануара 1853. године, оснивањем Првог београдског певачког друштва. Оснивач Друштва је био Милан Миловук (Будим, 1825 – Београд, 1883), Србин из Будима, који је окупио љубитеље уметничке музике у хорску скупину. Као самоуки диригент, Миловук у Друштву негује искључиво страну, „космополитску музику“, како су је тада називали, певајући је на немачком и француском језику.

Заокрет у програмској оријентацији Друштва настаје 1863. године доласком за диригента Корнелија Станковића (Будим, 1831-65), првог темељно школованог српског музичара. Корнелије је припадао национал-романтичарском кругу који се у Бечу окупљао у Вуковом дому. У Бечу је од 1858-63. објавио четири књиге Србских народних песама, које су постале основа концертног репертоара Првог београдског певачког друштва. У предговору збирке из 1859. године посвећену Србкињама, Корнелије укратко изражава свој уметнички програм и оријентацију: Труд ће ми бити задоста наплаћен ако Срби, а особито Србкиње свирајући и певајући употребе ово благо народно уместо да траже туђинско, које се неће одазвати срцу њиховом као своје рођено. Овде мислим на оне Србе и Србкиње у којих јошт није затупила свест народна, који се диче и поносе народом својим.[7] То дирљиво старање и брижљиво настојање да се српске народне мелодије на време сачувају, било је оправдано, јер су многе од тих песама већ заборављене, па су само захваљујући Корнелијевим записима остале и уметничким обрадама одржале у уметничким делима потоњих композитора. Реч је о песмама које је Корнелије спасао од заборава, а Мокрањац овековечио уметничким  обрадама за мешовити хор и унео у другу, трећу и шесту Руковет: Осу се небо звездама[8], У Будиму граду[9], Ој за гором за зеленом[10] и Растло ми је бадем дрво.[11]

Чланови Певачког друштва са одушевљењем су прихватили Корнелијеве композиције родољубивих, љубавних и шаљивих српских песама; у поменуте четири књиге Корнелије је обрадио тридесет једну песму за мушки, и пет песама за мешовити хор. Нажалост, прерани одлазак са овога света (17. априла 1865) у 34. години живота, спречио је изузетно даровитог Корнелија да пружи већи допринос музичкој култури Срба.

А колико је чланство у Првом београдском у то време било цењено, сазнајемо из белешке у листу „Даница“ (бр. 11. 1866. године), где пише да се београдски паша нудио у чланство Друштва, али, коментарише новинар: Наравно да му се Друштво на тој понуди захвалило; како би могао Србин бити са Турчином друг!.[12]

Младо српско грађанство књажевске престонице показује вољу и жељу да изгради сопствену грађанску музичку културу. Плод таквих настојања су многе, најчешће анонимне, варошке песме салонског карактера и сладуњаве мелодике, које настају већ у првој половини 19. века, као што су песме: Знаш ли, душо, кад си моја била (Песен меланхолическа), Јарко нам је сунце, Ах, престанте невине, На те мислим, Без тебе, драга, и друге. Међу певачким нумерама београдска позоришна публика Театра на Ђумруку (основаног 1841) и Театра код јелена с посебним одушевљењем прихвата родољубиву будницу Устај, устај Србине коју су глумци првобитно певали у драми „Сан Краљевића Марка“ Јована Стерије Поповића. Мелодију су компоновали Јосиф Шлезингер, поменути пионир српске музике, и такође знаменити Никола Ђурковић, па је унета и у Стеријину драму „Родољупци“, где је остала и до наших дана. Ова родољубива песма је имала толико успеха да је постала незванична химна аустријских Срба у време и после револуције из 1848. године. Касније је ушла у збирке Корнелија Станковића[13] и Фрање Кухача.[14]

А најпопуларнија је била, и све до наших дана остала, песма Што се боре мисли моје кнеза Михаила Обреновића (Крагујевац, 1823 – Београд, 1868), надахнутог његовом неоствареном и неостваривом љубави према Анки Обреновић, сестри од рођеног стрица Јеврема. У књизи о Корнелију Станковићу, Коста Манојловић (Крњево, 1890 – Београд, 1949) пише следеће: Кнез Михаило, са којим се (Корнелије) упознао у Бечу, у кући трговца (Јосифа) Мојсиловића, и који му је много певао `Што се боре мисли моје`, помогао му је у више прилика.[15] Песма је вероватно испевана за време прве владе кнеза Михаила (1839-42), а њени стихови су први пут објављени у Београду 1847. године у Србској лири, коју је саставио песник са псеудонимом Србољуб.[16] Др Владан Ђорђевић (Београд, 1844 – Баден, 1930) у својим „Успоменама“ пише опширније о томе како је песма настала и коме је упућена: Најпопуларнија је била `Што се боре мисли моје, искуство ми ћутат вели…` За ту песму се причало да ју је спевао Књаз Михаило својој сестри од стрица Анци, која је доцније заједно са њим погинула у Кошутњаку. Арија те песме беше позајмљена из некакве опере[17] Историчар Драгослав Страњаковић (Ужице, 1901 – Београд, 1966) постанак кнежеве песме смешта у ово доба, у другу половину 1865. године.[18] Истина је да је ова песма као убедљиво најпопуларнија у Београду тада, у време Михаилове друге владе, много свирана и певана, али исто тако знамо да је она много старија. Фрањо Кухач, отац хрватске етномузикологије, сматрао је да арија песме „Што се боре мисли моје“ потиче од њемачке пјесме ’Ist denn Liebe ein Verbrechen‘.[19]

Ову арију са хармонизацијом први је објавио у Бечу 1850. године Алојз Калауз у првој књизи Србских напева. Збирку је посветио својој ученици Клеопатри Карађорђевић (Крајова, 1835 — Глајхенберг, 1855), ћерки кнеза Александра Карађорђевића (1806–1885), и Карађорђевој унуки.[20] Неких седам година касније (1857), Корнелије Станковић објављује у Бечу шест варијација на ову прелепу романтичарску мелодију.[21]

А да је средином 19. века у Београду било већ довољно љубитеља западноевропске музике, и да клавир више није био реткост, говори податак да је једанпут годишње у нашу престоницу из Беча долазио клавир-штимер Вилхелм Клинг, који је уживао гостопримство Алојза Калауза, професора клавира. Касније се мајстор Клинг настањује у Панчеву, одакле чешће долази у Београд, и оглашава себе као „фабриканта клавира“, намеравајући да своју радњу сасвим пресели у српску престоницу.[22]

О музичком репертоару београдских гражданских салона у време друге владе кнеза Михаила (1860-68) речито говори садржај збирке „Србски напеви“.  Ову збирку је Алојз Калауз, уз несебичну помоћ колеге и пријатеља Јосифа Шлезингера, одушевљено сакупљао и бележио међу својим београдским музичким „воспитаницима“ од самог доласка у Београд 1843, да би ове драгоцене записе српских народних и гражданских мелодија већ 1850. и 1852. објавио у Бечу.[23]

Ево, дакле, песама које су се средином 19. века најрадије певале у Београду: Ја сам млада Српкиња; Сватовска песма; У месту пријатном тихој пустињи; Мила моја, ди си синоћ била; Многаја љета; Устај, Србине, устај на оружје; О часу премили, среће наше обште; Ој девојко рођена, бела лица румена; Србадијо мила браћо, ајдте сложно у коло; Приближује се тај час већ ужасни; Момче ми промче кроз село; Јошт не сија јарко сунце; Лепо лето и пролеће; Нишевачко оро; Хај, Ћиро, седи с миром; Што се боре мисли моје; Пљескавице; Сини сјајно од востока сунце; Банатско коло; Тежко мени овог света; Невером ме зва земље господар; Паде листак дрењине; Зора зори, петли поју; Под оном гором зеленом; Девојка јунаку; Јован бега стара мајка карала; Хеј, чича Глишо; Од како је бело лале; Девојчица ружу брала; Простири платно; Драга моја господо; Мачванка; Ај, колика је Јаворина; Зар ако си моја мати; Девојка се у Дреновцу купа; Ој девојко, зумбул плави; Опа цупа драгана; Ах, што ћу, што ћу; Лепа Маца цвеће брала; Знаш ли, душо, кад си моја била; У нашега домаћина; Јарко нам је сунце.

Кнез Михаило је дошао други пут на престо после смрти свога оца кнеза Милоша 14. септембра 1860. године. Наредне 1861. године у Цариграду умире султан-реформатор Абдул Меџид Први, (Цариград, 1823-61), а наслеђује га Абдул Азиз.

Бечко васпитање кнеза Михаила, који је савршено говорио немачки и француски, даје ново, западњачко обележје Београду, а са њиме у престоницу долазе и многи „концертодавци“, „концертискиње“, „клавирачице“ и „художници“ на разним инструментима који све чешће концертирају пред Београђанима. Корнелије Станковић (Будим, 1831-65) je као концертни пијаниста наступао више пута са великим успехом 1856. и 1861. године у дворани „Србске круне“ у  Београду. Кнегиња Јулија и кнез Михаило Обреновић су били редовни посетиоци Корнелијевих концерата. Штавише, кнез Михаило је био мецена Корнелијеве књиге Србских народних песама из 1862. године, помогавши Станковићу да посети Шабац, Лозницу, Ваљево, Чачак, Ужице и Крагујевац, и у овим градовима прибележи „велики број дивних народних мелодија“. У знак захвалности, Корнелије је ову збирку посветио „Његовој Светлости Господару Михаилу Обреновићу III, Кнезу Србском“, У предговору ове збирке Корнелије пише: Од многих песама које сам путујући по народу чуо и у ноте записао, за сада издајем на свет само ових дванаест.(…) Може се рећи за ових дванаест песама да су однизаних дванаест зрна са драгоценога низа народних мелодија, које сам у народу изабрао“. Затим Корнелије изражава благодарност свим својим гостољубивим домаћинима у градовима Кнежевине, и на крају посебно покровитељу и владару: Али Његовој Светлости Кнезу србском Михаилу не само да морам захвалити што сам могао доћи у средину свога народа, него његова доброта допустила је још да смем ово дело и његовом имену посветити. Тако обилној милости једва ако се може упоредити воља с којом сам радио око свога посла, и она воља коју сам том обилатом милошћу задобио, да и у напредак радим око свега онога што је народно и што је намењено користи народној. А народу нашем нека је ова милост нов јасан знак, како Његова Светлост прима под своју заштиту све оно што је народно, и што је намењено користи народној.[24]

Крај Чукур чесме у данашњој Добрачиној улици у Београду, у недељу, 26. маја 1862. године догодио се озбиљан инцидент који ће променити српску историју. Тог дана је бакалин Алекса Николић, чија се радња налазила на месту данашњег Капетан Мишиног здања, послао на оближњу Чукур чесму по воду свог шеснаестогодишљег шегрта Саву Петковића, који је уредно стао у ред. По воду су дошли и турски низами (војници) из њихове оближње полицијске станице, који не хтедоше да чекају у реду, већ стадоше да одгурују народ и пробијају се ка чесми. У том гурању Сава докачи крчаг једног турског полицајца и разбије га. Обесни низам потегне јатаган и сместа посече дечака.

Српски жандарми су ухапсили убице, којима у међувремену стиже помоћ других турских низама, па је жесток окршај трајао готово читаве ноћи. Главни сукоб се одиграо на оближњој Великој пијаци, на месту данашњег Студентског трга, на којој је погинуло неколико полицијских чиновника и жандарма и Сима Нешић (Београд, 1831-62), тридесетогодишњи полицијски терџуман за турски језик (турска реч која се преводи као „тумач“, а данас бисмо рекли симултани преводилац).  Поред турског, млади Сима је течно говорио француски, немачки, грчки и јеврејски. Улица у којој је погинуо Сима Терџуман, после десет година (1872), добила је назив – Симина, и од тада до данас није мењала име.

Срби су затим извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију, а Сава капију и Стамбол капију порушили. На интервенцију британског конзула Лонгворта и других страних дипломата закључено је примирје које су потписали Ашир паша и министар унутрашњих послова Илија Гарашанин (Гараши код Аранђеловца, 1812 – Гроцка, 1874), као и представници страних сила.

После потписаног примирја изгледало је да је сукоб изглађен и ствар завршена. Али су Турци изненада, 17. јуна у 9 часова ујутро почели да бомбардују српску варош са калемегданске тврђаве. Из педесет шест турских топова низами су бомбардовали Београд пуних пет часова. Том приликом порушено је и оштећено око триста осамдесет кућа, погинуло је педесет, а теже и лакше рањено двадесет грађана. Кнез Михаило је прогласио ратно стање и окупио око петнаест хиљада војника. Земун на аустријској страни био је препун избеглица. Оружани сукоб ширих размера спречен је интервенцијом великих сила, које су у јулу 1862. године сазвале међународну конференцију ради решавања српско-турског спора. После дугих преговора донета је одлука да се преостали Турци иселе из Србије, сем из Београда, Шапца, Смедерева и Кладова; да се сруше утврђени градови Соко и Ужице, а да српска влада обештети Турке за напуштена имања у Србији.[25]

Испевана је и родољубива песма о овим драматичним догађајима, чију је мелодију у ноте ставио први хрватски етномузиколог Фрањо Кухач. Ова песма је објављена у петој књизи капиталне Кухачеве збирке јужнословенских песама.[26]

Стални музички састав који је, као невидљива нит, повезивао прошлост са садашњошћу, био је војни оркестар. У Милошево време „Књажеско-србска банда“ Јосифа Шлезингера зачињавала је свирком све представе Театра Јоакима Вујића (Баја, 1772 – Београд, 1847) у Крагујевцу, а затим Театра на Ђумруку у Београду, и учествовала у дворским церемонијама и баловима. Од 1849. надаље, ову забављачку улогу преузима „Грађанска банда“ под управом Милана Тренића. Одговарајући вазалном статусу Кнежевине Србије, „Турска банда“ је такође вазда присутна на протоколарним свечаностима са политичким обележјем.

Од 1861. до 1878. године османским царством владао је Абдул Азиз (Цариград, 1830-76), султан кога историја памти као човека кога је у Цариграду увесељавало чак четири стотине музичара (!), чувало око двеста „вратара“, о његовој исхрани је бринуло око триста кувара, а о царској ергели се старало и до четири стотине шталских момака! Султан расипник је куповао оклопне бродове за које није имао посаду, и локомотиве за које није имао шине! Тако је овај лакомислени владар некада моћну царевину довео до банкрота.

Султанова благајна није више могла да издржава турске низаме на границама царства, па је ова околност вероватно утицала на Абдул Азизову одлуку да 25. марта 1867. године изда хатишериф (царски указ) којим налаже Али-Риза паши, последњем београдском мухафизу и преосталим турским посадама у Шапцу, Смедереву и Кладову, да симболично уруче кључеве ова четири града српском владару и напусте Србију.

Цветни четвртак, 6. априла 1867. године по старом црквеном календару, био је најсвечанији и свакако најрадоснији празник у историји Србије 19. века, јер су тада српски владар Михаило и грађани кнежевске престонице испратили пет-вековног османлијског окупатора.[27]

Београдски мухафис Али Риза-паша се трудио да у свим приликама покаже своја пријатељска осећања према Србима, често одлазећи на позоришне представе и балове, у познате београдске кафане, „а није се устезао ни да се, како се прича, ухвати у српско коло”, како је забележио своје сећање на пашу ђенерал Милојко Лешјанин. (Лешје, 1830 – Београд, 1896) Паша је био последњи Турчин који је напустио Србију: са својим харемом и чиновницима отишао је 6. маја 1867. Пред сам одлазак састао се у кући познатог Хаџи-Томе трговца, са својим блиским пријатељима Илијом Гарашанином, Миливојем Петровићем Блазнавцем (Блазнава, 1824 – Београд, 1873), Живком Карабиберовићем (градоначелник од 1879. до 1884) Јованом Мариновићем (Сарајево, 1821 —Вилер-сур-Мер, Француска, 1893), Костом Цукићем, (Краљево, 1826 — Беч, 1879) Николом Христићем (Сремска Митровица, 1818 — Београд, 1911), Јованом Ристићем (Крагујевац, 1831 — Београд, 1899) и многим другим виђенијим Србима тога доба. Иако су се радовали одласку последњег турског паше из Београда, било им је жао што одлази Али Риза, у коме су више видели пријатеља него турског заповедника и окупатора.

Многи су се чудили што је предаја градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, по ферману султана Абдула Хафиза, извршена без проливања крви, а посебно је био зачуђујући однос кнеза Михаила и паше Али Ризе. Кнез га је звао „наш паша”, а паша кнеза „наш кнез”, јер Србија више није видела главног непријатеља у Турској, већ у Аустрији. Успех српске политике имао је одјека у свим српским срединама, и у Црној Гори. Добијање градова кнезу Михаилу честитао је црногорски кнез Никола Петровић Његош (Његуши, 1841 – Антиб, 1921).

А на дан „низамског растанка“, кнежев церемонијал-мајстор, чије име није забележено, вешто је разрадио програм свечаности: „Музика турска и србска отићи ће у пратњи за колима. Први ће свирати до првог моста, одакле ће србска почети да свира. Кад пред конак дођу обадве музике, свираће редом неколико комада, али на неколико магновења пре изласка Књажевог, турска музика изићи ће из града и отићи ће да се придружи баталионима заоставшим на Калемегдану, те да тако заједно са њима поздрави Књаза при изласку. Србска музика остаће у граду да поздрави Књаза са баталионом артилерије турске.“[28] Последњи „царски Турци” отишли су из Србије остављајући за собом турски барјак на Калемегдану, као једини симбол турског суверенитета над Србијом.

На крају ове „историјске драме“, Турска банда се преко рушевина Стамбол капије на којима је Књаз исте (1867) године започео градњу Народног позоришта, удаљила пут Стамбола, да се више никада не врати.

 

БЕЛЕШКЕ

[1] Турска реч „низам“ означава војника прве регуларне турске војске установљене у Султанату 1826. г. Ова реч на турском значи и ред, правило, поредак.

[2] Хранислав Ђурић, Општи поглед на сценску музику Срба до оснивања народних позоришта у Новом Саду 1861. и Београду 1868, ЗВУК бр. 3-4, Сарајево, 1986, стр. 38-39.

[3] Фрањо Ксавер Кухач, Јосип Шлезингер први српски капелник књажевске гарде, Виенац, Загреб, 1897.

[4] Тихомир Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Београд, 1922.

[5] Додатак “Новина Србских“, бр. 19 од 9. маја 1842.

[6] Спира Калик, Споменица Београдског Певачког Друштва приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903, Београд, 1903, стр. 11.

[7] Стана Ђурић Клајн, Корнелије Станковић некад и сад, у књизи Акорди прошлости, Просвета-Београд, 1981, стр. 231.

[8] Корнелије Станковић, Сабрана дела, књига друга, Београд-Нови Сад, 2007, стр. 97.

[9] Исто дело, стр. 98.

[10] Исто дело, стр. 223.

[11] Исто дело, стр. 44.

[12] Стана Ђурић Клајн, Музички град Београд, у књизи Музика и музичари, Просвета-Београд, 1956,стр.51.

[13] Корнелије Станковић, Наведено дело, стр. 167.

[14] Фрањо Кухач, Јужнословјенске народне попиевке, четврта књига, Загреб, 1881, стр. 387.

[15] Коста Манојловић, Корнелије Станковић, Београд, 1942, стр. 21.

[16] Србска лира или варошке веселе, љубавне и јуначке песме, књига прва, Београд, 1847. Под псеудонимом `Србољуб` крије се новинар и  песник Милош Поповић, брат Ђорђа Поповића (Ђуре Даничића).

[17] В. Ђорђевић, Успомене, културне скице из друге половине 19. века, Нови Сад, 1927, стр. 122.

[18] Драгослав Страњаковић, Михаило и Јулија, Геца Кон-Београд, 1940.

[19] Фрањо Кухач, Јужно-словиенске… књига четврта, Загреб, 1881, стр. 68.

[20] Алојз Калауз, Србски напеви, Беч, 1850, прва свеска, песма бр. 16; Ђорђе Перић, Уметнички текстови `Србских народних песама` Корнелија Станковића, у зборнику Корнелије Станковић и његово доба, САНУ-Београд, 1985, стр. 194-5.

[21] Србска народна песма, за фортепиано у варијације ставио Корнелије Станковић, Беч, 1857(?).

[22] Србске новине бр. 22 од 20. фебруара 1862.

[23]Алојз Калауз, Србски напеви, Беч, прва свеска 1850, друга свеска 1852; Вл. Р. Ђорђевић, Оглед српске музичке библиографије до 1914. године, Нолит-Београд, 1969, бр. 263, стр. 94-95.

[24] Корнелије Станковић, Сабрана дела, књига друга, Београд-Нови Сад, 2007, стр. 31.

[25] Александар Диклић, Београд вечити град, РТС и ТВ продукција Скордиск, Београд, 2015, стр. 188-90.

[26] Фрањо Кухач, Јужнословенске пучке попијевке,  књига пета, Загреб, 1941, бр. 37, стр. 39. Наслућујемо да је ову и многе друге српске мелодије Кухач добио од београдског пријатеља и старијег колеге Јосифа Шлезингера (1794-1870).

[27] Кључеве шабачке тврђаве примио је 10. априла пешадијски капетан Лазар Цукић, кључеве смедеревске тврђаве 12. априла преузима пешадијски мајор Љубомир Узун-Мирковић, а артиљеријски капетан Милутин Јовановић 14. априла смењује турску посаду Кладова.

[28] Стана Ђурић Клајн, Музички живот у Београду пре отварања Народног позоришта, у књизи Акорди прошлости, Просвета-Београд, 1981, стр. 43. Исте вечери (6. априла) Кнез је уприличио свечани бал у Градској кући. Госпођа Анка Константиновић (Шабац, 1821 – Београд, 1868), ћерка Јеврема Обреновића, и кнежева сестра од стрица, окитила је све дворске даме цветовима камелије, које  је за ту прилику наручила из Беча.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *