Анализе

Војвођански клуб (XI део): Олигашено председништво Војвођанског клуба

  • Крајем 2019. г. је под председавањем Браниславе Костић Војвођански клуб изабрао нове чланове свог руководства. На челу председништва Војвођанског клуба су се нашли кадрови ЛСВ. Тиме је Вовјођански клуб постао сателит ЛСВ и стављен у партијску службу Ненада Чанка, политичког савезника Вучћевог режима.

ПИШЕ: Душан Ковачев

Ласло Вегел је најразумнији од свих војвођанских аутономаша. Бар две деценије он представља савест припадника ове политичке оријентације.

У својим дневничким белешкама је 7. фебруара 2020. године Вегел дословно записао: „Kако ја видим, аутономија Војводине полако постаје чисто цивилна ствар, углавном су јој привржени ванстраначки грађани. Осећају се напуштени, јер им се чини – а то чујем и од обичних људи – да је партија, која је Војводину истакла на своју заставу, проћердала идеју аутономије. Проћердала, или напросто није у њој било довољно снаге да је развије у прави, истински широки покрет. Аутономија се претворила у уско страначко питање. (…) Хоћемо ли бити у стању, ми, Новосађани, да начинимо чудо какво су пре неколико дана приредили Ријечани. Да ли ћемо бити провинцијална културна престоница Европе, увозници звезда са светске сцене, јер од властитих, новосадских вредности немамо шта да покажемо? Kакав је, заправо, тај специфични новосадски дух? Да ли уопште још и постоји? Видећемо за годину дана.[1]

Тананом стилизацијом писца Вегел је објавио оно што све малобројније присталице аутономаштва знају, а о чему аутономашки партијаши ћуте. „Партија која је Војводину истакла на своју заставу“ и „увозници звезда са светске сцене“ стилске су фигуре које упућују на Чанкову ЛСВ. Управо је ЛСВ 2004. г. Покрајини наметнула накарадну „заставу Војводине“ на којој су „увезене звезде“, симболи јединства Републике Летоније[2]. Умерено оптимистичан са аутономашког становишта, Вегел очекује расплет за годину дана. На жалост, Војводини боде очи оно што није јасно видљиво из Швајцарске. Пре свега се ради о кадровском саставу Председништва олигашеног Војвођанског клуба.

Крајем 2019. године изабрано је ново Председништво Војвођанског клуба, којим је ово руководеће тело стекло партијски кадровски састав.

Др Миливој Бешлин је постао члан Војвођанског клуба у доба председавања Браниславе Костић 2017. г. Изабран је за председника Војвођанског клуба крајем 2019. г. Тада је постао и  председник председништва ВК. На сајту Војвођанског клуба је изложио своју сажету биографију која је по својој природи више сажетак библиографије, а наглашено је из ње уклонио све чињенице о својим везама са ЛСВ или би могле бити на било који други начин непријатне по његову улогу у Војвођансом клубу.

Наиме, пажљивим прегледом чињеница биографије и чиненица које је „пропустио“ да наведе, схвата се да је Бешлинова улога на челу Војвођанског клуба сасвим у складу са политиком коалиције Чанкове ЛСВ и Вучићеве СНС. Такође је у складу са начелним преображајем војвођанског аутономаштва чије руководство треба пресвући из руку сатароседелаца на руке „дођоша“, као што је књижевно најавио Томислав Кетиг у „Каруселу Распетих“ још 2016. г, а Бранислава Костић у својству председнице Војвођанског клуб приликом представљања Зборника Војвођанског клуба 2019. г.

Фамилија Бешлин (најпре Бешлијин) потиче од српских староседелаца на простору Војводине. Једна је од најстаријих фамилија у Карлову (Драгутинову), данашњем северном делу Милошева. Родитељи Миливоја Бешлина су узорна српска породица која и данас живи у Новом Милошеву. Од 2011. их има у СНС[3] и неки од њих врше најодговорнје јавне функције у локалној самоуправи[4].

Свој курикулум са библиографијом је Бешлин изложио на страницама београдског Института за филозофију и друштвену теорију. У њему стоје веома занимљиве чињенице.

Наиме, Бешлин је 2004. г, далеко пре било какве његове јавне делатности, био стипендиста Руске федерације је тада студијски боравио на Државном институту „Александар Сергејевич Пушкин“ у Москви где је научен да г овори руски језик.

Први јавни ангажман Миливоја Бешлина био је његово чланство у жирију такмичења у брзом једењу гибаница на Штрудлијади у Новом Милошеву јула 2006. г[5]. Од 2005. до 2014. убрао је Бешлин чак три стипендије на терет буџетских средстава Републике Србије.

Највишу научну афилацију Миливој Бешлин је постигао на Универзитету у Новом Саду. Делује импресивно. Међутим, по ранијим аутономашким мерилима (пре него што је Бранислава Костић поручила да у војвођанско аутономаштво треба укључити „дођоше“), научна афилација Миливоја Бешлиног је била је својеврсна „Осма офанзива на свиленгаће“.

Бешлин је тесно повезан са Чанковом ЛСВ, што је сасвим „пропустио“ да наведе у својој „биографији“ на страницама Војвођанског клуба. Још 2013. је постао блогер ЛСВ. а потом члан Политичког савета ЛСВ. Постао је члан Главног одбора ЛСВ, а затим постао и члан Председништва ЛСВ на којим функцијама је и данас.

Бешлиново стицање економски стабилних и трајних синекура почело је, гле чуда, тек падом политичког режима илегалне европске регије у Војводини након избора 2016. године. Већ 2017. године (у доба друге владе Александра Вучића) је Бешлин запослен на Институту за филозофију и друштвену теорију Београдског универзитата, а током 2017. г. га је и режим Мила Ђукановића ангажовао на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе. Од 2019. је поред наведених синекура убрао и ангажман у пројекту Horizon 2020.

Проф. др Лазар Лазић је изабран за потпредседника Војвођанског клуба.

Чобански мотив на потесу Рокунда иза некадашњег енглеског парка Каштиља западно од Беодре (Ново Милошево). Уметничко дело Радивоја Бербакова, пре 1990. године.

 

За маркетинг олигашеног Војвођанског клуба је веома важно да на формалној функцији без стварног значаја буде син Веселина Лазића, који годинама није дозвољавао партизацију ове НВО. Да се Власи не досете како је тинк-танк војвођанског аутономаштва олигашењем сведен на чамац за спасавање једне дубоко компромитоване партије.

Kристина Менеши je постала чланица Председништва Војвођанског клуба 2019. г. и изабрна за секретарку Војвођанског клуба. Секретар Војвођанског клуба се по Статуту (измењеном 2015. г у доба председавања Браниславе Костић) стара о материјално-финансијском пословању, нормативној, стручној, административној и организационој делатности и евиденцији Клуба (чл. 14. Статута Војвођанског клуба). Дакле, најзначајнију оперативну функцију Војвођанског клуба од сада обавља Чанкова лигашица.

У приложеној а деполитизованој  биографији коју је представила на сајту Војвођанског клуба Менеши је потпуно прећутала своје чланство и функције у ЛСВ. Партијска биографија Менеши доступна је на страницама ЛСВ[6]. Она је раније била потпредседница Лиге социјалдемократске омладине, чланица градског одбоара ЛСВ Нови Сад, чланица а одмах по учлањењу у ЛСВ 2000. г. је постала потпредседница тог одбора[7].  Била је од покрајинска посланица и чланица је Главног одбора ЛСВ.

Чланица је Редакције за историју Енциклопедије Војводине илегалне  ВАНУ, залудно окупљене ради наставка посла за којег није била способна ни ВАНУ доба САП Војводине.

Доц. др Динко Грухоњић потиче из Босне. Студирао је и дипломираоу Новом Саду током трајања режима Слободана Милошевића.

Својевремено се Грухоњић поносио својим пореклом, па је на свом фејсбук профилу (којег је у међувремену избрисао) објавио да је, „тврди Босанац“. Из богзна којих разлога је променио рођено лично име и раскрстио са својим завичајем. Преко свог личног блога се на својеврстан начин опростио од Бањалуке, наводећи да се „удао“ у Војводини[8]. О свом родном граду је закључио: „У таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити. Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи. Сем пред камерама Радиотелевизије Републике Српске, јавног сервиса свијетле кољачке традиције![9]“ Чини се да је био киван јер га „чудно гледају кад каже да се зове Динко“. Није му пало на памет да га суграђани можда чудно гледају јер им каже да се зове Динко, а знају да се раније звао Сабахудин.

Имао је Грухоњић муке да рационализује војвођански завичајни идентитат као свој на начин који би био прихватљив војвођанском аутономаштву које је читав век љубоморно вредновало умишљену „вовјођанску супериорност[10]“. Вовјођански идентитет је Динко Грухоњић прихватио соломонским решењем. Измислио је својеврсну идентитетску еквилибристику завичајности. „За мене као Босанца, важан аспект аутономије је интерзавичајност[11]“. Интерзавичајни Војвођанин је Динко постао пре три деценије, у Вовјодини доба Михаља Кертеса, Неђа Шиповца, Радомана Божовића, Бошка Перошевића и Радована Панкова.

У сажетку своје биографије на сајту Вовјођанског клуба  се Грухоњић није хвалио да је годинама био црни кардинал РТВ током аутономашког режима европске регије[12], као што се није хвалио преосмишљењем израза паор чему је дао научни облик[13].

У својој биографији коју је приложио Војвођанском клубу Грухоњић је нарочито „пропустио“ да наведе можда најосетљивију чињеницу по себе. Ради се о сопственим  везама са Вучићевим режимом. Вучићев режим му је својевремено поверио да расподељује новце који су се од ЕУ сливали ка евроатлантски опредељеним медијима, информативним агенцијама и медијским удружењима у Србији[14]. То стање је трајало све до средине 2016. г. када је Грухоњић председавао Комисијом Министарства културе Р. Србије. Та комисија је проследила милион динара НДНВ-у на чијем челу је тада био Грухоњић, а само током 2015. године јој доделила више од 130.000 евра[15]! На Грухоњићевом образу није само сарадња са Вучићевим СНС. Наиме, Грухоњић је тада истовремено био и челник НДНВ и на челник републичке Комисије за раподелу новаца, па је сукоб интереса био очигледан[16]. Јасно је да као савезник Вучићеве владе Грухоњић никад није одговарао за овај сукоб интереса, али јавност још увек не зна колико је дуго трајала кључна улога Грухоњића у Комисији вучићевог режима.

Вељко Милић је члан адвокатске канцеларије Бељански и извршни директор НДНВ. Прославио се подношењем тужбе против Правог факултета у Новом Саду[17]. Адвокатска канцеларија Бељански је изузетно блиска Чанкковој ЛСВ. Слободан Бељански  је, на пример, правно заступао Ненада Чанка у процесу по оптужби Павла Лешановића[18].

Лидија Стевановић је чланица Војвођанског клуба од 2019. г. и исте године изабрана у његово Председништво. Рођена је у Барајеву, али је одавно Новосађанка, па и Војвођанка. Вероватно грубом грешком, на страницама Војвођанског клуба се уместо њене биографије појављује бииографија Др Лазара Лазића. Јавност ипак може сазнати довољно о заслугама Стевановићеве за културу Војводине.

Тумачила је улогу слушкиње Ане у „Покондиреној тикви“ која је 2004. г. извођена у Српском народном позоришту у Новом Саду.  Није то била Стеријина „Покондирена тиква“ већ оскрнављена комедија аутора, коју је својом режијом Ксенија Крнајски потпуно преосмислила, како би у јеку попуоларности фабулација о Војводини као „европској регији“ доделила лику Феме значај некавог корифеја модеринизације[19]. Памтимо Стевановићеву и по улози Руже у знаменитом Жилниковом филму „Дупе од мрамора“ из 1995 г.

Током 2017. г. је Стевановићева јавност обавестила да је другарица Гордане Чомић и Ненада Чанка и подржала кандидатуру Саше Јанковића за председника Србије[20]. Дајући интервју порталу „Знаш ти зашто“, изнела је сазнања од изузетног значаја за културу Војводине: „Постоји један мој друг политичар из Новог Сада коме не требају паметни у партији, зове се Ненад Чанак. Он је најпаметнији и зато је тамо где јесте. Остали су у партији само његови репликанти“. Из ових рчечи Стевановићеве произилази да су „непаметни“ Чанкови „репликанти“ и лигаши у Председништву Војвођанског клуба:  председник Војвођанског клуба Миливој Бешлин и секретарка Кристина Менеши. Наравно, попут типичног аутономашког партијаша ни Стевановићева о Вовјодини појма нема, чим је у стању да јавно саопшти  и овакве мисли: „Шта ми имамо у Војводини и Новом Саду? Миру Бањац, која пуни 87, Ђоку (Балашевића, прим, аут), имали смо Мику Антића, браћу Грбић и пар фудбалера из Воше. На десет прстију можеш да избројиш људе који су из Војводине нешто представили свету.“ Стевановићева, на пример, нема појма да су „нешто представили свету“ Михаило Пупин, Паја Јовановић, Урош Предић, Константин Данил, Драгиша Брашован, Милош Црњански, Милева Марић, Ђорђе Радић… да не наводимо бројне историјске личности Војводине, научнике, уметнике, књижевнике националног и регионалног значаја каквих је на стотине. Стевановићева чак није умела да наведе име ни једног угледног научника технолошких струка светског значаја који су 1992. г. основали Војвођански клуб у чијем је она председништву данас. Брађа Грбићи су потомци Херцеговаца досељених 1945. г. у банатско село Клек. Њих двојица су за Стевановићеву после Мире, Ђоке и Мике, најзначајније пто је Војводина „представила свету“. Петра Бодироге, који је такође из Клека, није успела да се сети.

Даница Стефановић је председница Грађанског фонда Панонија, активистичке НВО основане још 1994. г. Рад ГФП подржава Песталоци фондација из Швајцарске. Стефановићева је поштено објавила да је још у доба САП Војводине завршила Политичку школу Свеза комуниста Војводине у Новом Саду.

Драгомир Јанков је стари новосадски адвокат који се бескрајно хвали књигом „Војводина – паропадање једног региона“. Никад није написао књигу о упропашћењу Војводине доба 2000-2016. г. кад је њоме владао аутономашки режим покушавајући илегално да је претвори у „европску регију“.

У приложеној биографији на сајту Војвођанског клуба је навео да је „један од најагилнијих чланова Војвођанског клуба“. Како реч „агилност“ значи променљивост, чини се да се његова агилност састоји у сопственој партизацији. Наиме, Јанков је „пропустио“ да у сажетку биографије наведе да је од 2016. г. члан политичког савета[21] Оџићеве Војвођанске партије.

Доц. др Марко Божић je професор Универзитета Унион.

Увидом у кадровску структуру Председништва олилгшеног Војвођанског клуба изабрану 2019. године, види се потпуна разлика од онога што је Клуб био раније. Војвођански клуб који се 28 година чувао од уласка партијаша у своје редова, постао је данас политички трабант ЛСВ. Две најзначајније личности тог председништва су активни политичари ЛСВ, трећа је члан адвокатске канцеларије која је у тесним везама са ЛСВ, а четврта чланица је јавности саопштила да се диви  интелигенцији шефа ЛСВ док потцењује памет чланова ове партије називајући их Чанковим „репликантима“. Двојица у јавности најпрепознатљивијих чланова Председништва су снажно везани за политички режим Александра Вучића, што крију као највећу тајну. Већини чланова садашњег Председништва Војвођанског клуба је  занедничко једно: Мало, ни мало или ништа не знају о вредностима, историји и традицијама Војводине.

На избор оваквог наопаког Председништва, већина члнова Савета Војвођанског клуба је реаговала оставкама.

Наставиће се…

БЕЛЕШКЕ

[1] Vegel, Laslo – Autonomija – civilno pitanje (Preveo Aarpad Vicko), Autonomija.info, 1. 4. 2020.

[2] Ковачев, Душан – Застава Војводине – подвала за XXI век, Фонд стратешке културе, 2016, доступно на НСПМ.

[3] Tanjug – SNS: Četiri a ne 50 članova ušlo u SRS u Novom Miloševu, RTV, 21. 3. 2011.

[4] S. Surla – Saša Maksimović na čelu Novog Bečeja, u koaliciju sa SNS ušli SVM i tri odbornika Grupe građana, Blic, 25. 5. 2016.

[5] Gibanicijada 2006-te… Novo Miloševo, 3. 7. 2006.

[6] Kristina Meneši, LSV.

[7] http://lsvns.rs/o-nama/rukovodstvo-gro-lsv-ns/kristina-menesi/

[8] О дмазетству се међу староседеоцима Војводине користи веома увредљив фразеологизам.

[9] Gruhonjić, Dinko – Za televizijski dom – spremni! E-novine, 1. 5. 2010. Доступно на личном блогу аутора.

[10] Ковачев, Душан – Умишљање супериорности прикрива непостојање „војвођанског идентитета“, Балканска геополитика, 31. 1. 2020.

[11] Nacionalistička priča je vrlo pogodna za lenje ljude, Časopis za podsticanje interkulturalne komunikacije „Interkulturalnost“, br. 7, Zavod za kulturu Vojvodine, mart 2014. g. Dostupno na:

https://issuu.com/zavodzakulturuvojvodine/docs/interkulturalnost_7

[12] Коваечв, Душан  -Језуитска политика „црног барона“ РТВ, Фонд стратешке културе, 2016. Доступно на: Нови Стандард.

[13] Ковачев, Душан – ПАОР: Крајње бешчасти је и срамота на вјкечноје поруганије наше, ГНБ „Жарко Зрењанин“, Зрењанин, стр 198-201.

[14] Аранђеловић, Вишња – Еври за старе знанце, Политика, 9. 7. 2016. г.

[15] Аранђеловић, Вишња – Еври за старе знанце, Политика, 9. 7. 2016. г.

[16] Нелогичности у расподели буџетских средстава за електронске медије, Влада Р. Србије, 30. 6. 2016. г.

[17] Beta – Apelacioni sud u Noovm Sadu: Potvrđena presuda Višeg suda da je Pravni fakultet postupao diskriminatorski, N1, 12. 3. 2019; Ковачевић, Снежана – Суђење Чанку одложено због мале суднице, Политика, 19. 8. 2016.

[18] Smršaj čoveče: Nenad Čanak kuka da mu je tesna sudnica! Kurir, 19. 9. 2016.

[19] Ковачев, Душан – „Паор“ у позоришту, Стање ствари, фебруар 2018. г.

[20] Stevanović: Ja se ne bojim, Znaš ti zašto 24. 10. 2017.

[21] https://hi-in.facebook.com/VojvodjanskaPartija/photos/dragomir-jankov-%C4%8Dlan-politi%C4%8Dkog-saveta-vojvo%C4%91anske-partije-ministarka-zorana-mih/1751545841743960/

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.