Анализе

Његошево писмо против Доситеја`подлог оруђа` подсмијеха православљу

Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору и баш на два-три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога Обрадовича, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и питателни у народ православни истјецати, а не горки и отровни (сва истицања наша–Д.П.и М.Б.).

Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.

Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.

Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.

Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.

Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем

Ваше Свјетлости
предањејши слуга
владика црногорски
П. Петрович Његош                                                                                                                   У Тријесту 3-га Августа 1837“.

 Писмо Кнезу Милошу Обреновићу.      

ПисмаСабрана дјела Петра II Петровићa Његошa


ИЗВОР: ognjenvojvodic.infо

Подели:

One Commnet on “Његошево писмо против Доситеја`подлог оруђа` подсмијеха православљу

  1. Штета је што Огњен Војводић који је ово писмо Владичино представио јавности, није уз њега дао и најмањи коментар.
    А требало је, макар оволико што следи:
    Тестаментом од 20. маја 1850. го­ди­не, писаном у Прчању, у Боки Которској, владика Петар II, Ра­ди­воје-Раде Томов Петровић, одредио је за наследника свог си­но­в­ца Дани­ла Станкова Петровића и оставио му “владичество, како је од стари­не узако­ње­но у Црну Гору”. Своме брату Перу То­мову наменио је не­ку вр­с­ту намесништва и препоручио му да бу­дућег владику “на­став­ља”, односно по­ду­чава, док не буде сп­ре­ман да преузме влада­р­ска овлашћења. Зна­јући да Данилу недост­а­је прикладно образова­ње, Владика га је, на десетак дана пред своју смрт, послао у Петро­град да учи гимназију.
    По упокојењу Владичином и отварању тестамента, Перо Томов замолио је руског конзу­ла у Дубровнику Јеремију Гагића, да посредује код руског цара и Данила пребаци на духовну академију, не би ли се тамо могао пр­ипремити да преузме владичанску дужност. Истовремено, рус­к­и посланик у Бечу барон Мејендорф изве­стио је цара о новона­сталим приликама. Саглашавајући се са во­љом владичином, цар је Црногорцима саветовао да сачувају мир, “да не би дали повода Турцима, да се умијешају у послове њихове земље”. Уколико би не­ко приговорио тестаменту, требало би гле­дати да се прође без свађе, те да се могући неспоразум, “као и свако друго теже питање, пре­пу­сти ријешењу цареву”.
    Незаинтересован за стицање школских знања, а жељан власти, Данило се из Беча, пошто је само дотле стигао на путу за Петро­град, вратио на Цетиње 3/15. децембра 1851. године; није му било до духовности, што је, само по себи, морало довести до сукоба с онима који су држали до последње воље тек упокојеног Вла­дике. Биће да је он истовремено баштинио и политичку мисао ко­јој су Ра­да Томова научили масони и просветитељи, а чија је “анар­хи­ч­на и антихармонијска нота послужила многим масонима као ин­спирација… за извођење Француске буржуаске револуције 1789. го­дине”, те “сатанске кла­нице” и “владавине терора” који је за собом оставио преко милион мртвих Француза.
    Живећи у близини Стричевој, Данило је “на време” схватио да се “философски” пут од деизма и природне религије до материја­лизма и атеизма (безбожништва) гради на начин који су Њего­шу понајбоље представили Симо Милутиновић Сарајлија (масон од 1826, Његошев учитељ од 1827. до 1830) и Вук Ка­раџић, по обрасцу справљеном и наученом у Доситејевој шко­ли, мада се не сме занемарити ни загонетни и тајанствени Антиб Жом, масон, Њего­шев учитељ француског језика (1838-1839), кога аустријски полицијски доку­мен­ти описују “као демона који инспирише Његошеве по­сту­пке и одвраћа га од вере и званичног православља”.
    Што се Доситеја тиче, његови биографи и иначе не казују да је он у додир са немачком философијом просвећености “први пут систематски до­шао” већ 1776 (баш тада затекао се у Немачкој!), исте године када је разочарани језуита Адам Вајс­хаупт (1748-1830), професор канонског права на универзитету Инголштат, основао Илуминате, са циљем да створи Novus Ordo Saeculorum, нови светски поредак. Свега две-три године касније, Доситеј је “продубио и проширио” своја већ стечена рационалистичка сазнања, те је, по узору на Вајсхаупта, и сам скинуо свеште­нич­ке хаљине.
    У тако стеченој просветитељској улози, Доситеј је, како то на једном месту каже Воја Ђурић (1912-2006), историчар књижевности, “до краја поткопао темеље најјачој тврђави средњовековља и јединој код срп­ск­ог народа, који је био… без друге просвете осим злехуде цркве­не”. И владици Петру II и књазу Данилу то је представљало наук за живљење “без празника и постова, без икона и моштију, без најра­зноврснијих чудеса, без тајне свештенства и без моћне устано­ве калуђерства”.
    Па је Јегор Коваљевски (1809-1868), руски дипломата, члан петербуршке Академије наука, приликом своје прве посете Црној Гори, с пролећа 1838. године, врло лако запазио да је црквени живот у Црној Гори био скоро замро, да су цркве потпуно за­пуштене, да у неким црквама једва да постоји по једна или две ико­не и да се цетињска митрополија “налази у жалосном стању”.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *