ПИШЕ: Илија Петровић
***Не знам којим поводом сам ушао у Министрову канцеларију, тек у њој сам затекао Кнеза и генерале Симовића и Илића. Кнез је био одлучио да путује у Грчку и тражио је да се одобри да генерал Леко пође са њим ради свршавања његових личних ствари. Генерал Симовић је то одобрио. По одласку Кнеза и генерала Лека, генерал Илић је проговорио неколико речи са генералима Барјактаревићем, Петровићем и Клајићем и рекао им да верује да ће они бити ‘џентлмени’ (ту је реч употребио) и да неће ништа предузимати против нове владе и одобрио им је да могу ићи својим кућама.
Тек после тога је генерал Симовић отишао код Краља. По повратку из двора причао је генералу Илићу, у моме присуству, да је сусрет био срдачан и да се Краљ веома обрадовао када га је генерал Симовић упитао да ли би желео да позове да се врати у земљу краљица-мајка.
Нешто доцније су пуштени кућама Драгиша Цветковић, генерали Косић, Стојановић, Ненадовић и Ракић.
Ко је осим њих још био притворен у министарству, није ми познато.
Команданту Београда је било наређено да трупе повуче у касарне и да у касарнама задржи само приправна одељења.
Све је то било извршено пред поноћ.***
Шта Симовић каже о учињеном
Према Симовићевој изјави од 27. јула 1951. године, све је било крајње једноставно:
“Акција је извршена по следећем:
а. Земунска група, под командом ђенерала Мирковића, батаљоном другог пешадиског пука посела је мостове на Сави и упутила три одељења од људства ваздухопловства у Београду за заузимање Управе града, главне телефонске цен. – телеграфа – поште и радио станице.
Команду над аеродромом и јединицама авијације примио је ђенералштабни пуковник Д. Савић а после одласка Боривоја Мирковића за Београд примио је исти команду над свим трупама у Земуну.
б. Београдска група, под командом пешадиског потпуковника Стојана Здравковића: два батаљона Краљеве гарде, батаљоном борних кола и делом артилерије опколила је двор на Дедињу и затворила излазе из Београда, а једним батаљоном (трећим, мајора Ж. Кнежевића) заузела је зграде Претседништва владе и осталих главних министарстава.
Потом су упућени официри да доведу чланове владе који су смештени у зграду Главног ђенералштаба, а затим да позову претставнике политичких партија, с којима је у договору образована нова влада. Раније то није било предвиђено” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, П-17, кут. 2, 22/2).
***Мислим да је то било 27 марта када сам, излазећи из Министрове канцеларије, пред вратима затекао генерала Милутина Николића, који је хтео да уђе код генерала Симовића. Рекао сам му да нисам у стању да убедим генерала Симовића да треба да објави општу мобилизацију и молио сам га да се он својим ауторитетом заложи да га у то убеди. Генерал Николић је затим ушао код генерала Симовића и несумњиво је о томе говорио.***
Симовићева понуда Матићу
Пре подне 27. марта било је понуђено потпуковнику Матићу да буде шеф кабинета и новог министра војног, али он то, супротно Кнежевићевој тврдњи (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 291), није желео да прихвати. Матић је уз ту Кнежевићеву “истину” записао да “на положају шефа кабинета новог министра војног нисам желео да останем. Када ме је Симовић, 27. марта увече, упитао: ‘Шта желиш ти сада Васо?’ – одговорио сам му да желим да идем у дивизију у коју сам раније, по својој жељи, био распоређен, као начелник штаба ђенерала Гаврила Маринковића (Унска дивизија)”.
***Двадесет осмог марта увече, дошли су код министра војног енглески посланик и војни изасланик. Министар ме је позвао да послужим као тумач. Разговор се водио на француском језику. Том приликом је енглески посланик обавестио генерала Илића да је енглеска влада наредила да се један брод, који је из Америке превозио артиљерију (мислим 60 хаубица са муницијом), упути у Југославију, уместо у Енглеску. Питао је: шта нам треба од материјала. Министар је рекао да су нам потребни авиони, тенкови и противоклопна оруђа. Преводећи, ја сам рекао: авиони са пилотима. Министар ме је на српском прекинуо и упитао: зашто тражим авионе са пилотима, кад је он само рекао авионе. Ја сам му одговорио да нам сами авиони без пилота неће бити ни од какве користи. Он ми је наредио да преведем онако како је он рекао. Тада је енглески посланик замолио да војном изасланику доставимо листу наших потреба, што је Министар пренео генералу Николићу. Разуме се да никад нисмо добили ни те хаубице, нити ишта друго.
Двадесет осмог или 29 марта сам сазнао да су Немци позвали своје држављане који су се затекли у Београду да се укрцају у један или два пароброда, ради одласка у Немачку. Обавестио сам о томе генерала Илића, напомињући да је то знак да ће нас Немци напасти, но он у то није веровао.***
Славодобитна прича Симовићева
У поподневним сатима 28. марта, ђенерал Симовић посетио је патријарха српског господина Гаврила (Дожића), а потом је пред Светим архијерејским сабором Српске православне цркве одржао подужи говор. Један његов мањи део даћемо у наставку:
“Кад сам се лично уверио куда води политика кнеза Павла и Краљевског намесништва, ја сам покушао разговорима са представницима политичког и јавног живота, да их ангажујем у смислу образовања једне владе у коју бисмо сви имали поверења. Прво сам разговарао са Вашом Светости и апеловао на вас као на поглавара наше Цркве да утичете на Краљевско намесништво да промени своју политику, а нарочито у погледу Пакта. Ја сам вам изнео био каква је забринутост у народу огромна. Тако исто и у војсци. Ви сте били мишљења да једино влада која би се образовала од људи од поверења може да спасе државу. Ми смо се у свему сложили. Тражили сте од мене да делујем помирљиво на стишавању официра. Ја сам то до краја извршио. Ја вас уверавам данас, да сам све ово добронамерно урадио и нисам имао никакву жељу да извршим ма какав пуч, него да спасем отаџбину од расула и пропасти. Но, томе није било лека. Кнез Павле није волео политичке људе из Опозиције, од њих се плашио као од неког страшног баука. Зато је све ишло наопако и низбрдо” (Исто, 364-365).
Потпуковник Матић, који је подвукао оних двадесетак речи у претходном пасусу, пропратио их је врло кратком опаском: “Лажов и будала”.
Затим је ђенерал Симовић изговорио и следеће:
“Чим сам добио мишљења од свих значајних личности и констатовао слична гледишта у односу на проблем спасавања државе, сложили смо се да кнез Павле и поред свих добронамерних покушаја остаје глух. Разумљиво је да је под таквим околностима морало да се мисли на преврат, како би се збацило Намесништво и довео на престо Њ. В. Краљ Петар II, који би дао народу да изабере своје политичке представнике. После дугог консултовања и разговора, овај је план био у начелу усвојен у потпуности. Чим је кнез Павле дао пристанак Хитлеру да ће Југославија приступити Тројном пакту, није остајала никаква друга могућност, нити је било гаранције за нашу државну независност, него да народ силом узме власт у своје руке.
Ја сам прво почео целу ствар са три човека. Најпре сам се договорио са мојим помоћником, ђенералом Бором Мирковићем, иначе познатим патриотом, који је горео од узбуђења због овакве политике кнеза Павла, поготову када је био у изгледу потпис Пакта са Осовином. Био је сувише енергичан и апсолутно непопустљив. Муке сам мучио са њиме да га стишам и умирим, да треба да буде сталожен и да јавно не говори о томе. Ништа ми то није помогло, тако да су његове изјаве дошле до председника Краљевске владе Цветковића. Овај га је лично позвао да га пита да ли је то тачно да ће он учествовати у неком државном удару. Ђенерал Мирковић је отворено говорио да српски народ неће никад дозволити да се Пакт потпише. Друга војна личност био је мајор Живан Кнежевић, мој бивши шеф кабинета када сам био начелник Главног Ђенералштаба. Кад је престала моја функција и када сам премештен у Сарајево, ја сам га штитио од премештаја у унутрашњост. Врло је бистар, храбар и интелигентан официр. Уз то је пожртвован у својим задацима и истрајан у сваком послу. Тако да сам у њега имао велико поверење. Он је био једно време у Војној академији као официр за васпитање, те је упознао доста младих академаца, са којима се спријатељио, јер му је то ишло од руке. Умео је да их брзо веже за себе и да задобије њихово поверење. У последње време био је у Краљевој гарди; то је била најважнија ствар, јер је тамо имао да повеже официре из Гарде. Позвао сам мајора Кнежевића и дао му у задатак да разговара са официрима и да види како они гледају на нашу националну и политичку ситуацију у погледу односа према Силама Осовине. Ја сам му изложио стање ствари и рекао му, да у случају потребе, ако Краљевско намесништво и кнез Павле буду ишли до краја у својој заслепљености према интересима државе и народа, ништа друго не преостаје него да извршимо војни удар. У таквом случају, додао сам, да бисмо ми војници морали да извршимо своју обавезу према Краљу, народу и држави и да станемо на пут издајству. Рекао сам му да о томе никоме не говори. Он је заиста за кратко време извршио свој задатак у два правца: повезао је млађе официре, а с друге стране спремио је нацрт по коме је Пуч извршен јуче у зору 27. марта. Чим је распоред Пуча био израђен, ја сам обавестио ђенерала Мирковића, те смо га заједнички прегледали и одобрили. Ђенерал Мирковић је наставио повезивање официра из ваздухопловства, где су углавном били сви добри и честити патриоте и, што је главно, нико од њих није био кукавица. Било би дуго да ређам њихова имена…
Од политичких људи главни сарадник био је професор Радоје Кнежевић, иначе Краљев професор, кога је кнез Павле разрешио те дужности, јер му се није допао његов отворен став у критиковању спољне и унутрашње југословенске политике… Кнежевић је иначе првак Демократске странке и истакнути српски интелектуалац… Ја сам преко Кнежевића имао прилику да се повежем са политичким људима… ја сам исто тако вршио напоредо консултовање са политичким и и јавним радницима. Кнежевић је условно тражио да, ако се буде вршио пуч, то не буде један пуч где ће доћи војни управљачи, него да се власт преда народу. Ја сам тај програм професора Кнежевића потпуно усвојио…” (Исто, 365).
С обзиром на необичну Симовићеву логику и редослед појединих активности (кад се “лично уверио” куд води званична политика, покушао је да представнике политичког и јавног живота приволи на стварање “једне владе у коју бисмо сви имали поверења”; међу “значајним личностима” које је интересовало “спасавање државе”, чини се да није било официра – ваљда ни ђенерала -, што значи да их он није ни сматрао “значајним”; у том тренутку он се договорио са ђенералом Мирковићем да се почне са припремама војног удара, а тај припремни посао обавио је мајор Кнежевић, тек тада проверавајући, по задатку добијеном од Симовића, какво је расположење у официрским круговима, онима које Симовић на самом почетку није сматрао “значајним”; план за извођење удара ради мајор Кнежевић, иако је главна војна личност у намераваном подухвату главом ђенерал Мирковић, коме се тек накнадно поверава шта ће се “ударати”; и Мирковић и Кнежевић говорили су, и писали, да је план рађен по налогу оног првог, те да је касније са тим упознат Симовић; тек кад је “ударни” план био усвојен, Мирковићу је наложено да настави са “повезивањем” ваздухопловних официра; требало би сматрати да Симовићевих претходних контаката са “представницима политичког и јавног живота”, оних који су га уверили да треба образовати владу “у коју бисмо сви имали поверења”, није ни било, пошто је он, Симовић, тек касније, преко професора Кнежевића, “имао прилику да се повеже са политичким људима” и тада од Кнежевића “сазна” да власт треба предати народу), није ни чудо што је Василије Матић све то врло кратко и јасно прокоментарисао: “Све ово лаже. Он Кнежевића до 27. марта није ни видео”.
Овде ваља додати да је Симовићев говор пред Светим архијерејским сабором пренесен у Кнежевићеву књигу из мемоара патријарха Гаврила (стране 253-269), те не треба доводити у сумњу оно што се у књизи нашло као изговорено; Симовићев говор тада су бележила два стенографа и није се могло десити да неки од његових ставова буде преписан “са грешком”.
***Двадесет деветог марта увече, био сам код генерала Симовића у Претседништву владе. Опет сам повео реч о мобилизацији и блискости немачког напада, но генерал Симовић је рекао да нас Немци неће напасти. Казао ми је да је код њега био италијански посланик и да му је он рекао да ћемо ми, ако нас Немци нападну, напасти Италијане у Албанији и сјурити их у море, те да ће зато Мусолини дејствовати на Хитлера да нас не нападне.
Првог априла увече, јавио сам се генералу Симовићу, пред одлазак у Бања Луку, где сам имао да активирам штаб Унске дивизије, за чијег начелника штаба сам одређен по ратном распореду. Опет сам повео реч о блискости рата, но генерал Симовић ме је уверавао да наше ствари одлично стоје, да нас Немци неће напасти и да стојимо пред закључењем пакта о ненападању са Совјетским Савезом. Није ми било јасно зашто би Русија напала нас или ми њу и како би се то могло извести када немамо заједничку границу и уколико би тај пакт смањио опасност од рата са Немачком.***
Доцнији Матићеви сусрети са Симовићем
У часима док је ово писано, од господина Властимира Матића, сина Васиног, потписнику ових редака приспело је једно краће писмо:
“Као што знаш, ја сам одрастао у кући у којој је војни пуч 27. марта 1941. г. била незаобилазна тема многих разговора. Слушао сам изразе дубоког поштовања исказиване мом оцу о годишњицама тог судбоносног чина, честа распитивања како се заиста шта догодило али, каткад, и зашто – са каквим циљем. Тако сам, још од малих ногу, разумео да је мој отац имао значајног удела у догађају чија истинита слика није радо виђена. Комунистичкој власти, појединим учесницима у самом државном удару, другим ‘корисницима’ у емиграцији (из различитих разлога) ваљала је збркана представа о тим збивањима.
У време које је породило идеју о потреби спречавања тадашње владе за приступ Пакту, мој отац, геншт. ппк. Василије С. Матић је био на дужности шефа кабинета министра војног. Тамо је имао прилику да јасно процењује схватања министра, Генералштаба итд. Овом приликом не упуштам се у одгађање самог чина пуча и друге околности које указују на размимоилажење међу иницијаторима. Отац се разишао са ген. Симовићем истога дана, по извршењу пуча, када је увидео да овај не жели да предузме било какву војну акцију непосредно против Немачке (чије су трупе биле у Румунији и Бугарској). Одмах је затражио прекоманду по ратном распореду. Последње виђење са ген. Симовићем имао је 1. априла, непосредно пред одлазак за Бања Луку (у рату је био начелник штаба Унске дивизије).
Тада већ студент, био сам сведок њиховог првог поновног сусрета који се одиграо двадесет година касније у Београду. То је могло бити у рано пролеће 1961. или током зиме 1960/61. године. Позвани на отварање изложбе слика сина геншт. ппк. Живојина Радојичића (очев пријатељ, касније мој венчани кум), затекли смо се у изложбеној сали УЛУС-а у негдашњој згради Прашке банке на Теразијама. У једном тренутку, отац ми је скренуо пажњу на високог старијег господина у дну сале, рекавши: ‘Оно је генерал Симовић’. Симовић је такође приметио оца и, мимо обичаја и правила, он, старији по чину, годинама и угледу пришао да се поздрави! Рекао је да га радује што су се срели и посебно нагласио да свакако треба да разговарају.
То се потом и догодило. Симовић је више пута долазио код нас у кућу, а мој отац га је обилазио све до његове смрти. У тим разговорима су се често (нарочито у почетку) враћали питању неизбежности рата са Немачком, сврсисходности извршења пуча тек 27. марта и војне неактивности све до 6. априла. Два три пута и ја сам био присутан. Симовић, до краја живота, није изменио свој основни став. Потврдио је како је заиста био дубоко уверен да ће дипломатским путем утицати на немачке одлуке. Осећао је ипак неку моралну обавезу према Васи Матићу, кога је у своје време заварао, можда и злоупотребио. Својим неуобичајеним поступком на поменутој изложби, као да је желео да искаже признање и да се оправда пред тим човеком.
Ти ћеш свакако разумети да је, на мене млађаног, генералов гест оставио незабораван утисак. Чепркајући ових дана по очевој оставштини, овде у Београду, присетио сам се да ти изложим тај занимљив детаљ”.
Још један поглед са стране
Неколико занимљивих појединости о 27. марту, које, чак и да их је знао, нису у послератним годинама могле утицали на Васу Матића да према ђенералу Симовићу измени свој однос, изговорио је ђенерал Милан Недић крајем августа 1944. године:
“Српски народ није крив што није на својој управи имао људе који би водили рачуна о његовим интересима од смрти краља Александра па до немачког напада, односно 27. марта, када је свргнут ненародни режим Краљевског намесништва, које нас је и упропастило. Српски официри који су извршили пуч 27. марта и организовали заверу, били су без сваке сумње патриоти, одани српскоме народу, Краљу и отаџбини. Желели су да спасу оно што се могло спасти. Време је било кратко. Хитлер је био бесан и није хтео да дозволи да једна влада која је дошла после 27. марта остане на управи земље. Ја сам познавао неке официре из завере. На пример генерала Бору Мирковића, који је био у команди ваздухопловства. То је један редак патриота и добар официр, поштен, искрен и одан српском народу. Њега је болело све што се ради на врховима државе, где се водила политика која је била у супротности са нашим интересима. Он је желео да се томе на пут стане. Желео је заверу. Није за себе ништа тражио, него другима нудио место, а он стајао у позадини. И други, који су били у завери, били су у свему часни родољуби, што их је баш и руководило да изврше војни пуч 27. марта…
Као што сам рекао, све су то били часни људи. Међу њима је био само један, који није био уравнотежен, нити доста паметан. То је генерал Душан Симовић. Човек који је болестан од амбиције у својим прохтевима. Ја сам га врло добро познавао. То је човек који не зна за меру, нити кад му је доста. Није имао нарочиту улогу у извршењу самог 27. марта. Умео је да подеси и сачува своју присутност у завери. Чувао се и пажљиво гледао да се не открије његово учешће. Хајде и то му се може опростити. Човек мора да буде мудар и у другим околностима, а камо ли у овако судбоносним. С те стране све је на своме месту. Но, није умео у сплету догађаја да се снађе у својој улози председника Краљевске владе и да помирљиво делује на слогу и јединство у самој његовој Влади. Нарочито није имао понашања са политичким људима. Он је био војник и требало је да остане на војном пољу, а да владу преда људима који су за то имали више смисла. Његова амбиција није му то дозволила. Он баш све ради наопако. Бежи авионом док још капитулација југословенске војске није извршена, што није било на своме месту. Од њега се тражило да употреби сва средства, па било у најмањој форми, против немачког надирања. Затим, по одласку из Југославије, он лично отежава ситуацију српским политичким људима, којима има да благодари што је дошао до свога успона. Ови ће га људи упознати као рђавог организатора и слабог војника. Окренули су му леђа. Он је био увређен. Његова амбиција и болест за положаје, одвели су га у противнички табор. Он се у фебруару ове године (1944 – ИП), декларисао и везао за брод Титов и комуниста… Ми бисмо му све друго лако опростили” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 350-351).
***Шестог априла нас је Немачка напала потпуно неспремне. Ни до тада, а ни тада, није била наређена општа мобилизација. Истина, било је наређено опште активирање свих јединица, са свим својим рђавим странама. Као први дан активирања био је одређен 3 април, кога дана сам са својим командантом Унске дивизије стигао у Бања Луку. У Бања Луци су се активирали још и штабови Врбаске и Личке дивизије и Врбаске дивизиске области. Неке јединице су делом већ раније биле активиране и пребачене на концентрациску просторију, а остале су имале да отпочну превожење 7 априла. Унска дивизија је требала да се концентрише у Срему, Врбаска у Славонији а Личка, мислим, негде око Босанског Брода. Било је јасно да ће нам Немци прекинути комуникације и да нећемо моћи да се концентришемо на тако удаљеним просторијама. Стога сам своме команданту предложио да јединице не упућујемо на концентрациску просторију, него да их задржимо на територији Врбаске дивизиске области, на десној обали Саве, да од поменуте 3 дивизије образујемо једну јаку оперативну групу са којом ћемо моћи да дејствујемо у центру земље, према ситуацији. Генерал Маринковић је то прихватио, али је за то требало придобити и остале команданте, генерале Светомира Ђукића, Драгослава Милосављевића и Живорада Божића. Шестог априла пре подне, у канцеларији команданта Врбаске дивизиске области, генерала Ђукића, мој командант је изнео тај предлог, али су команданти Врбаске и Личке дивизије, генерали Милосављевић и Божић, били отсудно против њега, сматрајући да ми на своју руку не смемо да реметимо ратни план. Са гледишта субординације то је било тачно, али је та дисциплинованост водила у очигледну пропаст. Пошто нисмо успели да их убедимо, 7 априла смо се одвезли на концентрациску просторију, сваки на своју страну – у пропаст.
Занимљиво је да је то баш територија на којој се налазе: Козара, Грмеч, Бихаћ, Јајце и Дрвар.***
Шта се десило са Матићевим сведочењем
Фебруара 2004, трагајући за грађом о 27. марту, потписник ових редака није у Војном архиву у Београду наишао на папире који су, као сведочење ђенералштабног потпуковника у резерви господина Василија С. Матића, приспели тамо у два наврата: почетком априла 1953, односно крајем октобра или почетком новембра исте године. Питање је да ли се овај спис налазио на месту и 1970. године, кад се на њега позвао Војмир Кљаковић у свом фељтону Мемоари генерала Симовића и документи 1939-1942, у 62. наставку (Политика Београд, 211070, 17); једну копију тог списа могао му је показати и сам аутор при личном сусрету. Матићев спис помињан је и у међувремену: у једном непотписаном фељтону београдског Нашег весника (1956) и у већ помињаном фељтону В(ојина) Б. Поповића, али ни један ни други аутор не казује да ли је користио папире из Војног архива или из Матићеве фасцикле.
Тешко је објаснити због чега се у нашем времену није могао пронаћи овај Матићев спис, али не треба искључити претпоставку да је он једноставно уклоњен (или склоњен у страну, па “заборављен”), пошто је у свему реметио већ успостављену представу о војном удару ђенерала Душана Симовића, о улози појединих војних или политичких личности у њему, као и о настојањима да се стране обавештајне службе прогласе “најзаслужнијим” за све оно што се у Краљевини Југославији дешавало не само током марта 1941. године, већ и који месец или коју годину раније.
Не упуштајући се у оцене онога што се сматра последицама 27. марта, ових једанаест текстова овде објављених (на блогу Балканска геополитика) нуде Матићево сведочење као искрен суд о једном самосталном и независном покушају да се војним ударом спречи југословенско приступање Пакту трију сила, да се у рат са Немцима уђе спремно, после јавно наређене опште мобилизације, а не некаквог сурогата у облику “општег активирања”. Василије Матић сведочио је у време кад су сви кључни учесници у удару били живи; сведочио је на начин који није остављао било какве недоумице у погледу онога што би се могло назвати познавањем личности и догађаја; сведочио је не штедећи ни себе.
Матићево сведочење доказује да је тај удар настао у “домаћој радиности” и да га нису подстрекавале личности или институције са стране. Такав закључак потврђује се и изјавама неких личности које у двадесетседмомартовским догађајима нису имале “кнежевићевску” улогу: капетан Лазар Јанић, командир митраљеске чете на Дедињу, писао је у једном свом извештају да “када је Пакт потписан, народ је пљувао за мојим водним официрима, који су силазили у варош, и називао их издајницима”; капетана Божидара Бабунског из Краљеве гарде испљувале су неке жене и девојке док се возио трамвајем, а неке официре питали су где су им преслице; каплар 5. чете пешадијског пука Краљеве гарде Рабрен Вуксан, пошто је из новина сазнао да је Југославија приступила Тројном пакту и из тога закључио да је изгубила независност, питао је свог командира да ли то значи да “ми војници морамо само јести и спавати”; артиљеријски потпуковник Радивоје Ј. Лучић у Гласу канадских Срба (23. и 30. март 1950) помиње бригадног ђенерала Чедомира Шкекића(Шћекића?) за кога је у немачком заробљеништву “сазнао да је имао намеру да организује акцију у истом циљу као што је је извршена 27. марта, али да је био предухитрен догађајима”, те да је 27. март “био заиста израз народне воље и да се у том смислу радило на више страна потпуно независно. Он је, сем тога, био и неминован, јер је стање духова било такво да није било силе која би могла организовати примену Пакта” (Живан Л. Кнежевић, Наведено дело, 161-166)
И писање појединих кључних учесника у војном удару изведеном 27. марта 1941. године упућује на исти закључак, макар колико се разни тумачи тог чина трудили да га доведу у непосредну везу са страним обавештајним службама, мало руском, мало америчком, а понајвише енглеском. Да ли је тај пуч, због тога што није био ваљано осмишљен и, стога, остао недовршен, злоупотребљен у корист оних који су деловали против српских интереса, пре свих Комунистичке партије Југославије, друга је ствар.
На крају, две “споредне” напомене
Прва: Сви прилози о 27. марту 1941. године, објављени на “Балканској геополитици” (укупно једанаест, дан за даном, од 20. до 31. марта 2020), приређени су на основу списа који је сачувао Властимир Матић, син Василијев, архитекта из Новог Сада.
Друга: Због оних који “знају” да су двадесетседмомартовски војни удар “организовали” Енглези, ваља рећи да до демонстрација није дошло само у Београду, било их је и на другим странама; овде ће бити речено нешто о онима у Новом Саду.
Према писању новосадског листа Дан од 28. марта, “пошто је завршена конференција представника националних организација (Савеза културних друштава који је у Новом Саду окупљао педесет два удружења – ИП) у Спомен-дому (краља Александра, поред Динавског парка – ИП), испред Дома, где се већ налазила огромна маса света, образована је поворка која је у редовима по шест уз френетичне поклике” краљу Петру, југословенској војсци и Југославији, “и друге родољубиве поклике, певајући националне и соколске песме, у највећем реду и дисциплиновано” прошла кроз десетак новосадских улица манифестујући тако “радост због ступања на престо нашег младог Краља Петра Другог, кличући Његовом Величанству Краљу, јуначкој народној војсци и Југославији”.
“Сваким кораком поворка се повећавала јер су јој прилазиле све нове и нове масе света. Када се најзад поворка зауставила пред зградом бивше Градске куће (а она је то и данас – ИП), Трг Ослобођења био је сав прекриљен огромном масом света тако да се може рећи да је речи г. др. Игњата Павласа (1886-1942, председника Савеза – ИП), који је (са лучног дела настрешнице, или конзоле, изнад високог приземља Танурџићеве палате – ИП) у име националних организација говорио окупљеном народу, саслушало неколико десетина хиљада лица, цео Нови Сад”.
Између осталог, др Павлас тамо је рекао:
“Данас седи на југословенском престолу наш млади Краљ. Никада у историји Југословена није још испољена толика једнодушност југословенског народа који је у данашњим судбоносним часовима окупљен око југословенског престола.
У овим субоносним часовима наш народ је свестан својих славних традиција. Он се никад у својој националној историји није одрекао највеће светиње коју народ може имати: народне части. Ми веома добро знамо расположење нашег народа. Он жели да живи и ради у миру. Али то само дотле док нам неко не дирне оно што је наше. У својој прошлости наш народ никад није тражио оно што му не припада. Ми туђе не требамо, али своје не дамо! Југословнски народ поштује право сваког народа на независан и слободан живот, али тражи да се таква права признају и југословенском народу. Ако неко не буде та права југословенског народа поштовао он ће учинити оно што је чинио већ у више махова у својој историји. Генерације умиру и генерације ће умрети – ако отаџбина буде угрожена!
Ми нећемо никог да провоцирамо. Ми само желимо да манифестовањем народног духа истакнемо да нашу државну слободу и јединство нашег народа никоме не дамо. Ми нећемо сада викати никоме ни доле ни горе, ми ћемо у овом тренутку да кажемо само своју мушку реч: да смо окупљени око нашег младог Краља. Ми, Новосађани, са овог места упућујемо свој поздрав југословенском Престолу и народној влади. Наш народ не деле сада никакве разлике, ни сталешке, ни верске, или било које друге, већ цео уједињен југословенски народ стоји одлучно на бранику своје независности и слободе.
Ако Отаџбина и народ буду од нас тражили да се одупремо сваком ко угрози нашу независност, спремни смо на највеће жртве!”
На крају говора, др Павлас обратио се и својим мањинским суграђанима кратком поруком да им “наш народ… признаје право на несметан културни развој, али само под условом да и они цене слободу нашег народа онако како је ценимо и ми”.
Док се још одјекивали поклици Краљу, војсци и Југославији, соколска музика интонирала је југословенску химну, што је “прихватио цео скупљен народ и отпевао је”.
После тога, скупу се обратио и председник Удружења добровољаца Лазар Поповицки (1887-1972) који је на крају прочитао проглас Одбора националних организација.
Народ је своје свечарско расположење показао и наредног дана, о чему је Дан известио у броју од 29. марта, под насловом “У Новом Саду су синоћ продужене велике народне манифестације”. Из тога текста види се да је “Нови Сад и даље задржао свој свечани изглед”, да су “куће искићене заставама”, да су “улице пуне света” који је “на сваком кораку манифестовао своју радост због ступања на Престо нашег младог љубљеног Краља Петра Другог”, да је “одушевљење било нарочито међу омладином”, да су, “што се вече више ближило, улице биле све пуније а на шеталишту се скупљао све већи број омладине, који се спремао да се у 20 часова згрне пред Спомен-домом где је било зборно место за образовање велике свечане манифестационе поворке”, те да су се “већ око 19,30 часова пред Спомен-домом налазиле огромне масе света, соколи у униформама, огроман број ђака, добровољци, четници, скаути, са заставама и морем бакљи, чланови многобројних националних организација учлањених у Савез културних друштава који је извршио све припреме да ова огромна манифестациона поворка протекне у достојанственом миру, без икаквих поклика који би бацили сенку на част нашег народа” .