ПИШЕ: Илија Петровић

 

***Не знам којим поводом сам ушао у Министрову канцела­рију, тек у њој сам затекао Кнеза и генерале Симовића и Или­ћа. Кнез је био одлучио да путује у Грчку и тражио је да се одобри да ге­не­рал Леко пође са њим ради свршавања његових личних ства­ри. Ге­нерал Симовић је то одобрио. По одласку Кнеза и гене­рала Ле­ка, генерал Илић је проговорио неколико речи са генера­лима Бар­ја­к­таревићем, Петровићем и Клајићем и рекао им да ве­рује да ће они бити ‘џентлмени’ (ту је реч употребио) и да неће ни­шта пре­дузимати против нове владе и одобрио им је да могу ићи сво­јим кућама.

Тек после тога је генерал Симовић отишао код Краља. По по­вратку из двора причао је генералу Илићу, у моме присуству, да је сусрет био срдачан и да се Краљ веома обрадовао када га је генерал Симовић упитао да ли би желео да позове да се врати у зем­љу краљица-мајка.

Нешто доцније су пуштени кућама Драгиша Цветковић, генерали Косић, Стојановић, Ненадовић и Ракић.

Ко је осим њих још био притворен у министарству, није ми по­знато.

Команданту Београда је било наређено да трупе повуче у касарне и да у касарнама задржи само приправна одељења.

Све је то било извршено пред поноћ.***

 

Шта Симовић каже о учињеном

Према Симовићевој изјави од 27. јула 1951. године, све је било крајње једноставно:

“Акција је извршена по следећем:

а. Земунска група, под командом ђенерала Мирковића, батаљо­ном другог пешадиског пука посела је мостове на Сави и упу­ти­ла три одељења од људства ваздухопловства у Београду за зау­зи­мање Управе града, главне телефонске цен. – телеграфа – по­ште и радио станице.

Команду над аеродромом и јединицама авијације примио је ђе­нералштабни пуковник Д. Савић а после одласка Боривоја Мирковића за Београд примио је исти команду над свим трупама у Зе­муну.

б. Београдска група, под командом пешадиског потпуковника Стојана Здравковића: два батаљона Краљеве гарде, батаљо­ном борних кола и делом артилерије опколила је двор на Дедињу и затворила излазе из Београда, а једним батаљоном (трећим, ма­јора Ж. Кнежевића) заузела је зграде Претседништва владе и оста­лих главних министарстава.

Потом су упућени официри да доведу чланове владе који су смештени у зграду Главног ђенералштаба, а затим да позову претставнике политичких партија, с којима је у договору образована нова влада. Раније то није било предвиђено” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2, 22/2).

 

***Мислим да је то било 27 марта када сам, излазећи из Мини­с­т­ро­ве канцеларије, пред вратима затекао генерала Милутина Ни­ко­лића, који је хтео да уђе код генерала Симовића. Рекао сам му да нисам у стању да убедим генерала Симовића да треба да објави општу мобилизацију и молио сам га да се он својим ауторитетом заложи да га у то убеди. Генерал Николић је затим ушао код ге­не­ра­ла Симовића и несумњиво је о томе говорио.***

 

Симовићева понуда Матићу

Пре подне 27. марта било је по­ну­ђено потпуковнику Матићу да буде шеф кабинета и новог ми­ни­стра војног, али он то, супротно Кнежевићевој тврдњи (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 291), није же­лео да прихвати. Матић је уз ту Кнежевићеву “истину” за­пи­сао да “на положају шефа кабинета новог министра војног ни­сам желео да останем. Када ме је Симовић, 27. марта у­ве­че, упи­тао: ‘Шта желиш ти сада Васо?’ – одговорио сам му да желим да идем у дивизију у коју сам раније, по својој жељи, био распоре­ђен, као начелник штаба ђенерала Гаврила Маринковића (Унска ди­ви­зија)”.

 

***Двадесет осмог марта увече, дошли су код министра војног енглески посланик и војни изасланик. Министар ме је позвао да послужим као тумач. Разговор се водио на француском језику. Том приликом је енглески посланик обавестио генерала Илића да је ен­глеска влада наредила да се један брод, који је из Америке пре­возио артиљерију (мислим 60 хаубица са муницијом), упути у Ју­го­славију, уместо у Енглеску. Питао је: шта нам треба од мате­ри­јала. Министар је рекао да су нам потребни авиони, тенкови и про­тивоклопна оруђа. Преводећи, ја сам рекао: авиони са пило­ти­ма. Министар ме је на српском прекинуо и упитао: зашто тра­жим ави­оне са пилотима, кад је он само рекао авионе. Ја сам му од­го­во­рио да нам сами авиони без пилота неће бити ни од какве ко­ристи. Он ми је наредио да преведем онако како је он рекао. Тада је ен­гле­с­ки посланик замолио да војном изасланику доставимо ли­сту на­ших потреба, што је Министар пренео генералу Нико­ли­ћу. Ра­зу­ме се да никад нисмо добили ни те хаубице, нити ишта дру­го.

Двадесет осмог или 29 марта сам сазнао да су Немци позвали своје држављане који су се затекли у Београду да се укрцају у један или два пароброда, ради одласка у Немачку. Обавестио сам о томе генерала Илића, напомињући да је то знак да ће нас Немци напасти, но он у то није веровао.***

 

Славодобитна прича Симовићева

У поподневним сатима 28. марта, ђенерал Симовић посетио је патријарха српског господина Гаврила (Дожића), а потом је пред Светим архијерејским сабо­ром Српске православне цркве одржао подужи говор. Један његов ма­њи део даћемо у наставку:

“Кад сам се лично уверио куда води политика кнеза Павла и Краљевског намесништва, ја сам покушао разговорима са представ­ницима политичког и јавног живота, да их ангажујем у сми­слу образовања једне владе у коју бисмо сви имали поверења. Пр­во сам разговарао са Вашом Светости и апеловао на вас као на по­главара наше Цркве да утичете на Краљевско намесништво да про­мени своју политику, а нарочито у погледу Пакта. Ја сам вам из­нео био каква је забринутост у народу огромна. Тако исто и у вој­сци. Ви сте били мишљења да једино влада која би се образовала од људи од поверења може да спасе државу. Ми смо се у свему сло­жили. Тражили сте од мене да делујем помирљиво на стиша­вању официра. Ја сам то до краја извршио. Ја вас уверавам данас, да сам све ово добронамерно урадио и нисам имао никакву жељу да из­вршим ма какав пуч, него да спасем отаџбину од расула и про­па­сти. Но, томе није било лека. Кнез Павле није волео поли­ти­чке љу­де из Опозиције, од њих се плашио као од неког страш­ног ба­ука. Зато је све ишло наопако и низбрдо” (Исто, 364-365).

Потпуковник Матић, који је подвукао оних двадесетак речи у претходном пасусу, пропратио их је врло кратком опаском: “Лажов и будала”.

Затим је ђенерал Симовић изговорио и следеће:

“Чим сам добио мишљења од свих значајних личности и конста­товао слична гледишта у односу на проблем спасавања држа­ве, сложили смо се да кнез Павле и поред свих добронамерних по­кушаја остаје глух. Разумљиво је да је под таквим околностима мо­рало да се мисли на преврат, како би се збацило Намесништво и до­вео на престо Њ. В. Краљ Петар II, који би дао народу да иза­бе­ре своје политичке представнике. После дугог консулто­ва­ња и ра­з­говора, овај је план био у начелу усвојен у потпуности. Чим је кнез Павле дао пристанак Хитлеру да ће Југославија при­ступити Тројном пакту, није остајала никаква друга могућност, нити је би­ло гаранције за нашу државну независност, него да на­род сило­м уз­ме власт у своје руке.

Ја сам прво почео целу ствар са три човека. Најпре сам се договорио са мојим помоћником, ђенералом Бором Мирковићем, иначе познатим патриотом, који је горео од узбуђења због овакве политике кнеза Павла, поготову када је био у изгледу потпис Пакта са Осовином. Био је сувише енергичан и апсолутно непопуст­љив. Муке сам мучио са њиме да га стишам и умирим, да треба да буде сталожен и да јавно не говори о томе. Ништа ми то није по­могло, тако да су његове изјаве дошле до председника Краљевске владе Цветковића. Овај га је лично позвао да га пита да ли је то та­чно да ће он учествовати у неком државном удару. Ђенерал Мир­ковић је отворено говорио да српски народ неће никад дозво­лити да се Пакт потпише. Друга војна личност био је мајор Живан Кнежевић, мој бивши шеф кабинета када сам био начелник Глав­ног Ђенералштаба. Кад је престала моја функција и када сам пре­мештен у Сарајево, ја сам га штитио од премештаја у унутраш­њост. Врло је бистар, храбар и интелигентан официр. Уз то је по­жртвован у својим задацима и истрајан у сваком послу. Тако да сам у њега имао велико поверење. Он је био једно време у Војној ака­демији као официр за васпитање, те је упознао доста младих ака­демаца, са којима се спријатељио, јер му је то ишло од руке. Умео је да их брзо веже за себе и да задобије њихово поверење. У по­с­ле­д­ње време био је у Краљевој гарди; то је била најважнија ствар, јер је тамо имао да повеже официре из Гарде. Позвао сам мајора Кне­жевића и дао му у задатак да разговара са официрима и да ви­ди ка­ко они гледају на нашу националну и политичку си­ту­ацију у по­гледу односа према Силама Осовине. Ја сам му изложио ста­ње ствари и рекао му, да у случају потребе, ако Краљевско на­ме­сни­штво и кнез Павле буду ишли до краја у својој заслеп­ље­но­сти пре­ма интересима државе и народа, ништа друго не преостаје него да извршимо војни удар. У таквом случају, додао сам, да би­смо ми војници морали да извршимо своју обавезу према Кра­љу, народу и др­жави и да станемо на пут издајству. Рекао сам му да о томе ни­коме не говори. Он је заиста за кратко време извршио свој задатак у два правца: повезао је млађе официре, а с друге стра­не спремио је нацрт по коме је Пуч извршен јуче у зору 27. марта. Чим је распо­ред Пуча био израђен, ја сам обавестио ђене­рала Мирковића, те смо га заједнички прегледали и одобрили. Ђенерал Мир­ко­вић је наставио повезивање официра из ваздухопловства, где су уг­лавном били сви добри и честити патриоте и, што је гла­в­но, ни­ко од њих није био кукавица. Било би дуго да ре­ђам њихова имена…

Од политичких људи главни сарадник био је професор Радоје Кнежевић, иначе Краљев професор, кога је кнез Павле разрешио те дужности, јер му се није допао његов отворен став у критиковању спољне и унутрашње југословенске политике… Кнежевић је ина­че првак Демократске странке и истакнути српски интелек­ту­а­лац… Ја сам преко Кнежевића имао прилику да се повежем са по­ли­тичким људима… ја сам исто тако вршио напоредо консул­то­ва­ње са политичким и и јавним радницима. Кнежевић је условно тра­жио да, ако се буде вршио пуч, то не буде један пуч где ће доћи војни управљачи, него да се власт преда народу. Ја сам тај прог­рам професора Кнежевића потпуно усвојио…” (Исто, 365)­.

С обзиром на необичну Симовићеву логику и редослед поједи­них активности (кад се “лично уверио” куд води званична поли­ти­ка, покушао је да представнике политичког и јавног живота при­воли на стварање “једне владе у коју бисмо сви имали поверења”; међу “значајним личностима” које је интересовало “спасавање др­жаве”, чини се да није било официра – ваљда ни ђенерала -, што значи да их он није ни сматрао “значајним”; у том тренутку он се договорио са ђе­не­ра­лом Мирковићем да се почне са припремама војног удара, а тај припремни посао обавио је мајор Кнежевић, тек тада прове­равајући, по задатку добијеном од Симовића, какво је располо­же­ње у официрским круговима, онима које Симовић на самом по­четку није сматрао “значајним”; план за извођење удара ради мајор Кнежевић, иако је главна војна личност у намера­ва­ном по­духвату главом ђенерал Мирковић, коме се тек накнадно пове­ра­ва шта ће се “ударати”; и Мирковић и Кнежевић говорили су, и писали, да је план рађен по налогу оног првог, те да је касније са тим упознат Симовић; тек кад је “ударни” план био усвојен, Мир­ко­вићу је наложено да настави са “повезивањем” ваздухо­п­лов­них официра; требало би сматрати да Симовићевих прет­ход­них кон­та­ката са “пред­ставницима политичког и јавног живота”, оних ко­ји су га уверили да треба образовати владу “у коју бисмо сви имали пове­ре­ња”, није ни било, пошто је он, Симовић, тек ка­сније, пре­ко про­фесора Кнежевића, “имао прилику да се пове­же са поли­ти­чким људима” и тада од Кнежевића “сазна” да власт тре­ба пре­дати народу), није ни чудо што је Василије Матић све то врло кратко и ја­сно проко­мен­тарисао: “Све ово лаже. Он Кнежевића до 27. мар­та није ни видео”.

Овде ваља додати да је Симовићев говор пред Светим архијереј­ским сабором пренесен у Кнежевићеву књигу из мемоара пат­ри­јарха Гаврила (стране 253-269), те не треба доводити у сум­њу оно што се у књизи нашло као из­говорено; Си­мовићев говор тада су беле­жи­ла два стено­гра­фа и није се могло десити да неки од његових ста­вова буде преписан “са грешком”.

 

***Двадесет деветог марта увече, био сам код генерала Симо­ви­ћа у Претседништву владе. Опет сам повео реч о мобилиза­ци­ји и блискости немачког напада, но генерал Симовић је рекао да нас Немци неће напасти. Казао ми је да је код њега био итали­јан­ски посланик и да му је он рекао да ћемо ми, ако нас Немци на­пад­ну, на­пасти Италијане у Албанији и сјурити их у море, те да ће за­то Мусолини дејствовати на Хитлера да нас не нападне.

Првог априла увече, јавио сам се генералу Симовићу, пред одлазак у Бања Луку, где сам имао да активирам штаб Унске диви­зи­је, за чијег начелника штаба сам одређен по ратном распоре­ду. О­пет сам повео реч о блискости рата, но генерал Симовић ме је у­ве­равао да наше ствари одлично стоје, да нас Немци неће на­пасти и да стојимо пред закључењем пакта о ненападању са Сов­јетским Савезом. Није ми било јасно зашто би Русија напала нас или ми њу и како би се то могло извести када немамо заједничку границу и уколико би тај пакт смањио опасност од рата са Нема­чком.***

 

Доцнији Матићеви сусрети са Симовићем

У часима док је ово писано, од го­сподина Властимира Матића, сина Васиног, потписнику ових редака приспело је једно краће писмо:

“Као што знаш, ја сам одрастао у кући у којој је војни пуч 27. марта 1941. г. била незаобилазна тема многих разговора. Слушао сам изразе дубоког поштовања исказиване мом оцу о годишњицама тог судбоносног чина, честа распитивања како се заиста шта до­годило али, каткад, и зашто – са каквим циљем. Тако сам, још од малих ногу, разумео да је мој отац имао значајног удела у догађају чија истинита слика није радо виђена. Комунистичкој власти, по­је­диним учесницима у самом државном удару, другим ‘корисни­ци­ма’ у емиграцији (из различитих разлога) ваљала је збркана пред­става о тим збивањима.

У време које је породило идеју о потреби спречавања тада­ш­ње владе за приступ Пакту, мој отац, геншт. ппк. Василије С. Ма­тић је био на дужности шефа кабинета министра војног. Тамо је имао прилику да јасно процењује схватања министра, Генералштаба итд. Овом приликом не упуштам се у одгађање самог чина пуча и друге околности које указују на размимоилажење међу и­ни­цијаторима. Отац се разишао са ген. Симовићем истога дана, по из­вршењу пуча, када је увидео да овај не жели да предузме би­ло какву војну акцију непосредно против Немачке (чије су трупе би­ле у Румунији и Бугарској). Одмах је затражио прекоманду по рат­ном распореду. Последње виђење са ген. Симовићем имао је 1. ап­рила, непосредно пред одлазак за Бања Луку (у рату је био на­чел­ник штаба Унске дивизије).

Тада већ студент, био сам сведок њиховог првог поновног сусрета који се одиграо двадесет година касније у Београду. То је мо­гло бити у рано пролеће 1961. или током зиме 1960/61. године. По­звани на отварање изложбе слика сина геншт. ппк. Живојина Ра­дојичића (очев пријатељ, касније мој венчани кум), затекли смо се у изложбеној сали УЛУС-а у негдашњој згради Прашке банке на Теразијама. У једном тренутку, отац ми је скренуо пажњу на ви­соког старијег господина у дну сале, рекавши: ‘Оно је генерал Си­мовић’. Симовић је такође приметио оца и, мимо обичаја и прави­ла, он, старији по чину, годинама и угледу пришао да се поздра­ви! Рекао је да га радује што су се срели и посебно нагласио да сва­ка­ко треба да разговарају.

То се потом и догодило. Симовић је више пута долазио код нас у кућу, а мој отац га је обилазио све до његове смрти. У тим раз­говорима су се често (наро­чи­то у почетку) враћали питању неиз­бежности рата са Немач­ком, сврсисходности извршења пуча тек 27. марта и војне неак­тив­ности све до 6. априла. Два три пута и ја сам био присутан. Симовић, до краја живота, није изме­нио свој ос­новни став. Потврдио је како је заиста био дубоко уве­рен да ће ди­пломатским путем утицати на немачке одлуке. Осе­ћао је ипак не­ку моралну обавезу према Васи Матићу, кога је у своје време за­ва­рао, можда и злоупотребио. Својим неуобичаје­ним поступком на поменутој изложби, као да је желео да искаже признање и да се оправда пред тим човеком.

Ти ћеш свакако разумети да је, на мене млађаног, генералов гест оставио незабораван утисак. Чепркајући ових дана по очевој оставштини, овде у Београду, присетио сам се да ти изложим тај занимљив детаљ”.

 

Још један поглед са стране

Неколико занимљивих поједино­сти о 27. марту, које, чак и да их је знао, нису у послератним годи­нама могле утицали на Ва­су Матића да према ђенералу Симовићу из­мени свој однос, изговорио је ђенерал Милан Недић крајем ав­гу­ста 1944. године:

“Српски народ није крив што није на својој управи имао људе који би водили рачуна о његовим интересима од смрти краља Александра па до немачког напада, односно 27. марта, када је свргнут ненародни режим Краљевског намесништва, које нас је и упропа­стило. Српски официри који су извршили пуч 27. марта и органи­зо­вали заверу, били су без сваке сумње патриоти, одани српскоме народу, Краљу и отаџбини. Желели су да спасу оно што се могло спа­сти. Време је било кратко. Хитлер је био бесан и није хтео да дозволи да једна влада која је дошла после 27. марта остане на управи земље. Ја сам познавао неке официре из завере. На пример ге­нерала Бору Мирковића, који је био у команди ваздухопловства. То је један редак патриота и добар официр, поштен, искрен и одан српском народу. Њега је болело све што се ради на врхо­ви­ма државе, где се водила политика која је била у супротности са на­шим интересима. Он је желео да се томе на пут стане. Желео је за­веру. Није за себе ништа тражио, него другима нудио место, а он ста­јао у позадини. И други, који су били у завери, били су у свему часни родољуби, што их је баш и руководило да изврше војни пуч 27. марта…

Као што сам рекао, све су то били часни људи. Међу њима је био само један, који није био уравнотежен, нити доста паметан. То је генерал Душан Симовић. Човек који је болестан од амбиције у својим прохтевима. Ја сам га врло добро познавао. То је човек ко­ји не зна за меру, нити кад му је доста. Није имао нарочиту уло­гу у извршењу самог 27. марта. Умео је да подеси и сачува своју при­сутност у завери. Чувао се и пажљиво гледао да се не открије његово учешће. Хајде и то му се може опростити. Човек мора да бу­де мудар и у другим околностима, а камо ли у овако судбонос­ним. С те стране све је на своме месту. Но, није умео у сплету до­гађаја да се снађе у својој улози председника Краљевске владе и да помирљиво делује на слогу и јединство у самој његовој Влади. Нарочито није имао понашања са политичким људима. Он је био војник и требало је да остане на војном пољу, а да владу преда љу­дима који су за то имали више смисла. Његова амбиција није му то дозволила. Он баш све ради наопако. Бежи авионом док још капи­тулација југословенске војске није извршена, што није било на сво­ме месту. Од њега се тражило да употреби сва средства, па било у најмањој форми, против немачког надирања. Затим, по одласку из Југославије, он лично отежава ситуацију српским политичким љу­дима, којима има да благодари што је дошао до свога ус­по­на. Ови ће га људи упознати као рђавог организатора и слабог вој­ни­ка. Ок­ренули су му леђа. Он је био увређен. Његова амби­ци­ја и бо­лест за положаје, одвели су га у противнички табор. Он се у фебру­ару ове године (1944 – ИП), декларисао и везао за брод Ти­тов и ко­муни­ста… Ми бисмо му све друго лако опростили” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 350-351).

 

***Шестог априла нас је Немачка напала потпуно неспремне. Ни до тада, а ни тада, није била наређена општа мобилизација. Исти­на, било је наређено опште активирање свих јединица, са свим сво­јим рђавим странама. Као први дан активирања био је одређен 3 април, кога дана сам са својим командантом Унске дивизије сти­гао у Бања Луку. У Бања Луци су се активирали још и штабови Вр­баске и Личке дивизије и Врбаске дивизиске области. Неке је­ди­ни­це су делом већ раније биле активиране и пребачене на кон­цен­трациску просторију, а остале су имале да отпочну прево­же­ње 7 априла. Унска дивизија је требала да се концентрише у Сре­му, Вр­баска у Славонији а Личка, мислим, негде око Босанског Бро­да. Било је јасно да ће нам Немци прекинути комуникације и да нећемо моћи да се концентришемо на тако удаљеним просто­ри­јама. Стога сам своме команданту предложио да јединице не упу­ћу­јемо на концентрациску просторију, него да их задржимо на те­риторији Врбаске дивизиске области, на десној обали Саве, да од по­менуте 3 дивизије образујемо једну јаку оперативну групу са ко­јом ћемо моћи да дејствујемо у центру земље, према ситуацији. Генерал Маринковић је то прихватио, али је за то требало придо­бити и остале команданте, генерале Светомира Ђукића, Драго­сла­ва Милосављевића и Живорада Божића. Шестог априла пре по­дне, у канцеларији команданта Врбаске дивизиске области, ге­нерала Ђукића, мој командант је изнео тај предлог, али су коман­данти Врбаске и Личке дивизије, генерали Милосављевић и Бо­жић, били отсудно против њега, сматрајући да ми на своју руку не смемо да реметимо ратни план. Са гледишта субординације то је било тачно, али је та дисциплинованост водила у очигледну про­паст. Пошто нисмо успели да их убедимо, 7 априла смо се одвезли на концентрациску просторију, сваки на своју страну – у пропаст.

Занимљиво је да је то баш територија на којој се налазе: Козара, Грмеч, Бихаћ, Јајце и Дрвар.***

 

Шта се десило са Матићевим сведочењем

Фебруара 2004, тра­га­јући за грађом о 27. марту, потписник ових редака није у Вој­ном архиву у Београду наишао на папире који су, као све­до­че­ње ђенералштабног потпуковника у резерви господина Ва­си­лија С. Матића, приспели тамо у два наврата: почетком априла 1953, од­носно крајем октобра или почетком новембра исте годи­не. Пи­та­ње је да ли се овај спис налазио на месту и 1970. године, кад се на ње­га позвао Вој­мир Кљаковић у свом фељтону Мемо­а­ри гене­ра­ла Си­мо­вића и документи 1939-1942, у 62. наставку (Политика Београд, 211070, 17); једну копију тог списа могао му је показати и сам ау­тор при ли­чном сусрету. Матићев спис по­мињан је и у међувре­мену: у једном непотписаном фељто­ну београдског Нашег ве­с­ника (1956) и у већ по­мињаном фељтону В(ојина) Б. Поповића, али ни један ни други аутор не казује да ли је користио папире из Војног ар­хива или из Матићеве фасцикле.

Тешко је објаснити због чега се у нашем времену није могао пронаћи овај Матићев спис, али не треба искључити претпоставку да је он једноставно уклоњен (или склоњен у страну, па “забо­рав­љен”), пошто је у свему реметио већ успостављену представу о војном удару ђе­не­рала Душана Симовића, о улози појединих вој­них или полити­ч­ких личности у њему, као и о настојањима да се стране обавештајне службе прогласе “нај­заслужнијим” за све оно што се у Краљевини Југославији дешава­ло не само током марта 1941. године, већ и који месец или коју годину раније.

Не упуштајући се у оцене онога што се сматра последицама 27. марта, ових једанаест текстова овде објављених (на блогу Балканска геополитика) нуде Матићево сведочење као искрен суд о једном самосталном и независном покушају да се војним ударом спречи ју­гословенско приступање Пакту трију сила, да се у рат са Нем­цима уђе спремно, после јавно наређене опште мобилиза­ци­је, а не не­каквог су­рогата у облику “општег активирања”. Васи­ли­је Матић сведочио је у време кад су сви кључни учесници у удару били живи; сведочио је на начин који није остављао било какве не­доумице у погледу онога што би се могло назвати познавањем личности и до­гађаја; сведочио је не штедећи ни себе.

Матићево сведочење доказује да је тај удар настао у “домаћој радиности” и да га нису подстрекавале личности или институције са стране. Такав закључак потврђује се и изјавама неких личности које у двадесетседмомартовским догађајима нису имале “кне­же­вићевску” улогу: капетан Лазар Јанић, командир митраљеске че­те на Дедињу, писао је у једном свом извештају да “када је Пакт потписан, народ је пљувао за мојим водним официрима, који су си­лазили у варош, и називао их издајницима”; капетана Божидара Бабунског из Краљеве гарде испљувале су неке жене и девојке док се возио трамвајем, а неке официре питали су где су им преслице; каплар 5. чете пешадијског пука Краљеве гарде Рабрен Вуксан, по­што је из новина сазнао да је Југославија приступила Тројном пакту и из тога закључио да је изгубила независност, питао је свог командира да ли то значи да “ми војници морамо само јести и спа­вати”; артиљеријски потпуковник Радивоје Ј. Лучић у Гласу кана­д­ских Срба (23. и 30. март 1950) помиње бригадног ђенерала Чедо­ми­ра Шкекића(Шћекића?) за кога је у немачком заробљеништву “сазнао да је имао намеру да организује акцију у истом циљу као што је је извршена 27. марта, али да је био предухитрен догађајима”, те да је 27. март “био заиста израз народне воље и да се у том смислу радило на више страна потпуно независно. Он је, сем тога, био и не­минован, јер је стање духова било такво да није било силе која би могла организовати примену Пакта” (Живан Л. Кнежевић, Наведено дело, 161-166)

И писање појединих кључних учесника у војном удару изведе­ном 27. марта 1941. године упућује на исти закључак, макар ко­лико се разни тумачи тог чина трудили да га доведу у непосредну ве­зу са страним обавештајним службама, мало руском, мало аме­ри­чком, а понајвише енглеском. Да ли је тај пуч, због тога што није био ваљано ос­мишљен и, стога, остао недовршен, злоупо­тре­бљен у корист оних који су деловали про­тив српских интереса, пре свих Комунистичке партије Југославије, дру­га је ствар.

 

На крају, две “споредне” напомене

Прва: Сви прилози о 27. марту 1941. године, објављени на “Балканској геополитици” (укупно једанаест, дан за даном, од 20. до 31. марта 2020), приређени су на основу списа који је сачувао Властимир Матић, син Василијев, архитекта из Новог Сада.

Друга: Због оних који “знају” да су двадесетседмомартовски војни удар “организовали” Енглези, ваља рећи да до демонстрација није дошло само у Београду, било их је и на другим странама; овде ће бити речено нешто о онима у Новом Саду.

Према писању новосадског листа Дан од 28. марта, “пошто је завршена конференција представника националних организација (Савеза културних дру­штава који је у Новом Саду окуп­љао педесет два удружења – ИП) у Спомен-дому (краља Александра, поред Динавског парка – ИП), испред Дома, где се већ налазила огромна маса света, образована је поворка која је у редовима по шест уз фре­не­тичне поклике” краљу Петру, југословенској војсци и Југо­сла­ви­ји, “и друге родољубиве поклике, певајући националне и сокол­ске песме, у највећем реду и дисциплиновано” прошла кроз десетак новосадских улица манифестујући тако “радост због ступања на престо нашег младог Краља Петра Другог, кличући Његовом Величанству Краљу, јуначкој народној војсци и Југославији”.

“Сваким кораком поворка се повећавала јер су јој прилазиле све нове и нове масе света. Када се најзад поворка зауставила пред зградом бивше Градске куће (а она је то и данас – ИП), Трг Осло­бођења био је сав прекриљен огромном масом света тако да се може рећи да је речи г. др. Игњата Павласа (1886-1942, председника Савеза – ИП), који је (са лучног де­ла настрешнице, или конзоле, изнад високог приземља Танурџи­ће­ве палате – ИП) у име националних организација говорио окупље­ном народу, саслушало неколико десетина хиљада лица, цео Нови Сад”.

Између осталог, др Павлас тамо је рекао:

“Данас седи на југословенском престолу наш млади Краљ. Никада у историји Југословена није још испољена толика једнодушност југосло­вен­ског народа који је у данашњим судбоносним часовима окупљен око југословенског престола.

У овим субоносним часовима наш народ је свестан својих славних традиција. Он се никад у својој националној историји није одрекао најве­ће светиње коју народ може имати: народне части. Ми веома добро знамо расположење нашег народа. Он жели да живи и ради у миру. Али то само дотле док нам неко не дирне оно што је наше. У својој прошлости наш на­род никад није тражио оно што му не припада. Ми туђе не требамо, али своје не дамо! Југословнски народ поштује право сваког народа на неза­висан и слободан живот, али тражи да се таква права признају и југословенском народу. Ако неко не буде та права југословенског народа по­што­вао он ће учинити оно што је чинио већ у више махова у својој исто­рији. Генерације умиру и генерације ће умрети – ако отаџбина буде угрожена!

Ми нећемо никог да провоцирамо. Ми само желимо да манифе­сто­вањем народног духа истакнемо да нашу државну слободу и јединство на­шег народа никоме не дамо. Ми нећемо сада викати никоме ни доле ни горе, ми ћемо у овом тренутку да кажемо само своју мушку реч: да смо окупљени око нашег младог Краља. Ми, Новосађани, са овог места упу­ћу­јемо свој поздрав југословенском Престолу и народној влади. Наш на­род не деле сада никакве разлике, ни сталешке, ни верске, или било које друге, већ цео уједињен југословенски народ стоји одлучно на бранику сво­је независности и слободе.

Ако Отаџбина и народ буду од нас тражили да се одупремо сваком ко угрози нашу независност, спремни смо на највеће жртве!”

На крају говора, др Павлас обратио се и својим мањин­ским суграђанима кратком поруком да им “наш народ… признаје право на несметан културни развој, али само под условом да и они цене слободу нашег народа онако како је ценимо и ми”.

Док се још одјекивали поклици Краљу, војсци и Југославији, соколска музика интонирала је југословенску химну, што је “прихватио цео скупљен народ и отпевао је”.

После тога, скупу се обратио и председник Удружења добровољаца Лазар Поповицки (1887-1972) који је на крају прочитао проглас Одбора националних организација.

Народ је своје свечарско расположење показао и наредног дана, о чему је Дан известио у броју од 29. марта, под насловом “У Новом Саду су синоћ продужене велике народне манифестације”. Из тога текста види се да је “Нови Сад и даље задржао свој свечани изглед”, да су “куће искићене заставама”, да су “улице пуне света” који је “на сваком кораку манифестовао своју радост због ступања на Престо нашег младог љубљеног Краља Петра Дру­гог”, да је “одушевљење било нарочито међу омладином”, да су, “што се вече више ближило, улице биле све пуније а на шеталишту се скупљао све већи број омладине, који се спремао да се у 20 часо­ва згрне пред Спомен-домом где је било зборно место за обра­зовање велике свечане манифестационе поворке”, те да су се “већ око 19,30 часова пред Спомен-домом налазиле огромне масе све­та, соколи у униформама, огроман број ђака, добровољци, чет­ни­ци, скаути, са заставама и морем бакљи, чланови многобројних националних организација учлањених у Савез културних дру­шта­ва који је извршио све припреме да ова огромна манифестациона поворка протекне у достојанственом миру, без икаквих поклика који би бацили сенку на част нашег народа”       .

Подели: