Анализе

Непосредно по удару 27. марта 1941.

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Ко је како о чему бринуо

Мора бити да они који су испла­ни­рали војни пуч нису све ни домислили до краја. Јер, како би се мо­гло десити да потпуковник Матић пре стигне до ђенерала Симо­ви­ћа него до ђенерала Мирковића који га је и позвао у Министар­ство а управо се ишчуђавао што није отпутовао у Сарајево. И, ако је све би­ло испланирано, како то тврде Миловановић и мајор Кне­жевић, због чега би Симовић чекао на Матића да баш он пи­ше на­ређења о рамештају појединих војних личности на нај­ви­ше ко­ман­д­не функ­ције. И, даље, ако је у пуч био упућен рела­ти­в­но мали број људи, како то да одједном све врви око пучистичког вође.

 

***Оти­шао сам у своју канцеларију и позвао телефоном све бано­ви­не, команде армиских области и неке удаљене команде диви­зи­с­ких области и саопштио им следеће:

– да је Краљ преузео власт;

– да је генерал Симовић одређен за претседника владе;

– да се пре(д)узму све мере да се одржи ред и мир;

– да се предузму све мере за хитно извршење мобилизације, чим се за то прими наређење;

– да се одмах прекину све телефонске и телеграфске везе као и сваки саобраћај железницом, водом и ваздухом са иностранством;

– да се прекину редовне радио-емисије и да се без одобрења Ми­нистарства војске ништа не сме саопштавати; за београдски ра­дио ово сам саопштио лично пок. Воји Јањићу.

Овде ћу рећи за тобожњу Краљеву прокламацију, коју је он, ка­ко се причало, прочитао преко радија. Не знам ко је ту проклама­цију саставио, нити ко је читао, нити да ли је Краљ и када пот­писао, али да у току целог дана 27 марта нико Краљу није могао при­ћи, то је тачно.***

Гарда на улици и око Краља

Ако се од гардијских јединица о­чекивало да блокирају Двор, Министарство војске и морнарице и Главни ђенерал­штаб, како се могло десити да пучисти страхују од “еве­н­туалних противакција од стране оних је­ди­ница Краљеве гарде и бе­оградског гарнизона чије учешће у пу­чу није би­ло обез­беђено”. Ово се нарочито односи на Гарду, будући да је мајор Кне­же­вић, за­дужен за врбовање пучистичког језгра, како то тврди Ми­ловано­вић (Н. Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 71), био командант једног гардијског батаљона; ако није ус­пео у Гарди, где је морао познавати све официре, на ко­ји је начин обавио свој “заверенички” посао у осталим јединицама београд­ског гарнизона.

 

***Генерал Симовић је могао да оде код Краља тек увече, не сећам се око колико часова, пошто је Кнез потписао ос­тавку и телефоном наредио да краљеви ађутанти дођу у Мини­старство.

Пошто сам оно, што сам горе рекао, саопштио бановинама и обласним командама, обавестио сам о томе генерала Симовића. Он се са тиме сложио. Тада сам му предложио да се одмах објави општа мобилизација, но он ми је рекао да то не може да ради док се не састави влада, јер то мора влада да реши.

Тада су дошли неки официри да ме обавесте да се код армиског генерала Александра Стојановића, помоћника министра вој­ске и морнарице, као и код бригадног генерала Симе Ненадовића, начелника ађутантског одељења, скупљају неки официри и као да се међу официрима говори да је државни удар извршило само два гардиска батаљона, а да су све остале трупе у касарнама. Об­а­вештен сам и о томе да је и генерал Јован Леко, који је, поред сво­је службе у двору, био и командант пешадије Дунавске дивизиске области, одлазио у 2 и 18 пешадиски пук, који су били под њего­вом командом, и да је тамо говорио да је Краљ против генерала Си­мовића и као да је покушавао да те трупе поведе против трупа које су извршиле државни удар; осим тога, да је телефоном наре­дио једном пуку који је био активиран у Раљи, да дође у Београд. Да ли је то било тачно или није, не знам. Нити сам имао времена ни могућности да то проверавам. Свакако се осећало неко коле­ба­ње и несигурност. Одмах сам о томе обавестио генерала Симо­ви­ћа, који је наредио да се генерали Стојановић и Ненадовић при­творе у једној канцеларији. Послао сам једног официра да то из­врши.

Тада сам позвао к себи мајора Кнежевића и питао га које трупе има у поретку. Он ми је рекао да су, поред његовог батаљона, изашли и гардиски батаљон потпуковника Здравковића, два или три артиљериска дивизиона, као и батаљон борних кола пот­пу­ко­в­ника Данила Зобенице. На питање где су остале трупе, од­го­во­рио ми је да су у ка­сарнама, осим батаљона потпуковника Ми­лоја Ди­нића који је уз њих, али се налази код земунског моста, и два гар­диска батаљо­на који су код двора.***

 

Још један “учеснички” преглед

Мајор Владета Богдановић вели да су у удару учествовали:

– ваздухопловни војници, њих око 3000,  “под командом одабра­них официра”;

– први батаљон II пешадијског пука књаза Михаила, “у ратном саставу”;

-први батаљон 70. пешадијског пука, “у ратном саставу тек мобилисаном”;

– “батаљон школе за резервне интендантске официре, сва три батаљона у јачини око 2800 људи. Све под командом потпуков­ни­ка Милоја Динића”;

– један гардијски батаљон под командом потпуковника Стоја­на Здравковића;

– један гардијски батаљон под командом мајора Живана Кнеже­вића;

– један гардијски батаљон под командом капетана Л. Јонића, “а који је послужио као резерва”;

– артиљерија под командом потпуковника Милоша Банковића, у чијем су се саставу налазиле и јединице мајора Властимира Рожђаловског и мајора Светислава Вохоске.

“Сви официри су извршили наређења генерала Мирковића та­чно и на време, сем мајора Кнежевића, који је извео батаљон 10 минута пре времена које је било одређено, а чим је стигао са батаљоном пред зграду главног генералштаба, оставио је батаљон сво­ме помоћнику капетану Глигорију Милетићу, који је вршио даља осигурања, а мајор Живан Кнежевић се склонио у зграду главног генералштаба да би избегао евентуалну неповољну ситуацију, си­гурно је сигурно” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2, 39/2).

Мајор Богдановић још сведочи да је генерал Мирковић, са Илијом Бирчанином у пратњи, 27. марта у три сата по поноћи напустио свој штаб у команди ваздухопловства и отишао “на терен”; у штабу је остао да га замени пуковник Драгутин Савић, начелник штаба, а са њим и он, мајор Богдановић.

 

*** Међутим, у београд­ском гар­ни­зону су се тада налазили још и:

2 пешадиски пук,

18 пешадиски пук,

Пешадиска подофицирска школа,

Коњичка школа (у Земуну),

Војна академија,

два коњичка пука Краљеве гарде,

артиљериски пук Краљеве гарде.

Укупно: 10 батаљона, 11 ескадрона, један ескадрон најновијих борних кола и два артиљериска дивизиона.

Све те снаге су биле у касарнама и један енергичан командант је могао да их поведе против снага генерала Симовића које су се налазиле у центру града а које су биле јаке само два батаљо­на, два или три дивизиона и један батаљон старих борних кола. Осим тога, у Панчеву се налазио 8 пешадиски пук, а у Раљи један активирани пешадиски пук, који су у току дан могли бити у Бео­гра­ду. Према томе, ситуација је била далеко од тога да буде ста­билна и могла се свакога часа изменити на њихову штету. Ситу­а­цију је погоршавало још и то, што се кнез Павле није налазио у Бе­ограду, већ је био на путу за Брдо, краљев гувернер, генерал Ко­сић, је био одлучно против генерала Симовића и налазио се у двору, краљеви ађутанти, генерали Павле Барјактаревић, Петар Петровић и Драган Клајић, су такође били одлучно против пуча и налазили су се око Краља, коме од стране генерала Симовића ни­ко није могао прићи, а командант Краљеве гарде и сви коман­дан­ти пукова Краљеве гарде налазили су се у Гарди.

Прва брига ми је била да приволим команданта Краљеве гарде, дивизиског генерала Михаила Стајића, да приђе генералу Си­мовићу. Одмах сам га позвао телефоном и замолио да дође у Ми­ни­старство, но генерал Стајић о томе није хтео ни да чује, гово­ре­ћи да је он под командом Првог ађутанта Њ. В. Краља и да може примати наређења само од њега. Сва моја настојања да га убедим да је ово државни удар и да ту престаје редовна субординација, да је, уосталом, заступник Првог ађутанта млађи од њега (бригадни генерал Барјактаревић), да сад треба урадити све да се избегне ме­ђусобно разрачунавање, да је државни удар већ извршен, да је Пакт наша национална и војничка срамота и да сви морамо бити против њега и уједињени око генерала Симовића, да се од њега ништа друго не тражи него само да дође у Министарство да се ја­ви генералу Симовићу – све је то остало без успеха. Генерал Ста­јић је упорно остао при томе да се он не може огрешити о прописе којима је одређена његова потчињеност. Пошто никако нисам мо­гао да убедим генерала Стајића, позвао сам команданта бата­љо­на борних кола, потпуковника Зобеницу, и послао га у гарду да ми­ло­м или силом доведе генерала Стајића и команданте гарди­ских пу­кова.

Одмах сам затим телефоном позвао команданте 2 и 18 пешади­ског пука и саопштио им да пукове одмах изведу из касарни и доведу их, један код Зеленог Венца, а други код Калемегдана. Ко­мандант 2 пешадиског пука, пуковник Полексић, нећкао се и није хтео да изведе пук док не добије наређење од команданта Дунав­ске дивизиске области и команданта Београда. Одмах сам позвао телефоном команданта Београда и команданта Дунавске дивизи­ске области и замолио их да и са своје стране одмах нареде коман­дантима 2 и 18 пука да одведу своје пукове тамо где сам им ја са­општио. Пуковник Дурбешић, командант 18 пешадиског пука, та­кође се нећкао, али пошто смо ми били класни другови са Више школе, са њиме ми је ишло лакше. Но ипак, да бих био сигуран да је то извршено, замолио сам генералштабног потпуковника Или­ју Михића, шефа оперативног отсека у Министарству, који је та­кође био наш друг са Више школе, да аутомобилом оде на Бањи­цу и увери се да ли су пуковници Дурбешић и Полексић повели своје пукове. После извесног времена, потпуковник Михић се вра­тио и саопштио ми да се ти пукови већ налазе на маршу.***

 

Браћа Кнежевићи сведоче о пучу

Скоро четрдесет годи­на ка­с­није пишући предговор за братову књигу о 27. марту, про­фе­сор Ра­доје Кнежевић тврди да “пукови са Бањице, 2. и 18. пе­ша­диј­ски, нису извршили наређење да крену против ‘мангу­па­рије’. У 10 сати ују­тру био је ухваћен ђенерал Петар В. Косић, ко­ји је ру­ко­водио при­пре­мама за противудар. Битка је тада била доби­је­на. Убрзо затим, трупе са Бањице, с музиком и развијеним заста­вама, сишле су у престоницу и прикључиле се јединицама које су врши­ле удар”. Пажљи­во ишчитавајући оно што су Радоје и Живан сме­стили у своју “пучи­стичку мисију” (               Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979), Васа Матић је на мар­гини седме стране прокоментарисао те по­да­тке: “По моме наређењу к-тима пукова о чему ни Симовић ни Бог. Илић, а најмање Ж. Кнежевић, нису имали ни поима” .

За разлику од свог брата Радоја, мајор Живан вели да “према распореду који сам дао, 2. пук је отишао на Зелени венац, 18. пук на Калемегдан, а Подофицирска школа код Народне скупштине, да тамо чекају даља наређења” (Исто, 293). Потпуковнику Матићу са­мо је преостало да поред тога, на маргини, допише: “Ала лаже! Ни­је он тај распоред дао него сам ја, по својој иницијативи, одре­дио где који пук треба да одмаршује”.

 

“Коло води Васа

Ако постоји питање ко о припреми и извр­шењу војног удара говори истину а ко не, ваља рећи да је један врло интересантан одговор “на задату тему” дао Ошишани јеж у свом броју 326. од 29. марта 1941. године, у вре­ме кад је све било врло свеже и кад ником од учесника није било до “теоријске обраде” (и друге) тек минулих збивања. Наиме, у рубрици Јежеви каблогра­ми, на првој страни, под насловом “Коло води Васа, ала се таласа” (датим упадљиво крупним словима), на првом месту објављена је “вест” из Вашингтона:

“У Америци је сада од свих игара најмодернија ‘Коло води Васа, ала се таласа’. Васино коло игра се чак и у политичким круговима”.

Ова “вест” односила се на политичке и друге прилике у вези са тек изведеним ударом, а кључно место у свему томе, према тумачењу Оши­ша­ног јежа, припадало је баш Васи, а не некоме дру­гом; Ошишани јеж писао је о ономе што је Београђанима тада би­ло добро познато, а што, како смо видели, нису прикривали ни не­ки од оних који су касније писали о себи и другима у пучу; једини Ва­са у тим збивањима био је ђенералштабни потпуковник Васи­ли­је­-­Ва­са Матић. Да је таква улога припадала неком другом, Жи­вану Кнежевићу, на пример, Јежева “вест” била би насловљена не­како друкчије, највероватније као Жикино коло.

На известан начин, и једна фотографија снимљена после благодарења у београдској Саборној цркви пот­вр­ђује логику Ошишаног јежа:

  1. Иза краља Петра II, у униформи армијског ђенерала, и ђенерала Ду­шана Симовића, номиналног извршиоца војног удара, налазе се ђенерал Богољуб Илић, новонаименовани министар вој­ни, и ђенералштабни потпуковник Василије Матић, с аутори­те­том ствар­ног зачетника пучистичке идеје и личности која је, не­посредно по изведеном удару, својим наредбама војним је­ди­ни­ца­ма стационираним у Београду и околи­ни (или договорима с неким од њихових команданата) и контактима с командама свих армија и неких дивизијских области оси­гурала лојалност пучи­стима.
  2. С разлогом се мо­же претпо­ставити да је краљ Петар II обишао по­ча­сну чету из гар­дијског ба­таљона којим је командовао ма­јор Жи­ван Кнежевић, чи­ме се мо­же објаснити његово присуство у нај­ужој Краљевој прат­њи форми­раној непосредно по благода­ре­њу у бео­градском Сабор­ном храму.

 

***Позвао сам телефоном команданта пука у Раљи и саопштио му да свој пук не сме кренути из Раље без наређења мини­с­тра вој­ног, које ћу му само ја пренети, и да ничије друго наређење не сме да изврши.

Позвао сам Подофицирску школу; на телефон се јавио један командант батаљона, јер командант Школе није био у касарни. На­редио сам му да Школу одмах одведе код нове Народне скупштине, што је он и извршио.

Позвао сам команданта коњичке бригаде Краљеве гарде, бригадног генерала Жупањевца, и замолио га да коњичке пукове Кра­љеве гарде одмах упути, један код главне жељезничке станице, а један код жељезничке станице »Дунав«. Замолио сам ордо­нанс офи­цира команданта Краљеве гарде, мајора Милутина Кос­ти­ћа, да настане да се ово и изврши. То је и извршено.

Замолио сам команданта Коњичке школе, пуковника Јована Радуловића, који је такође био мој друг са Више школе, да Школу доведе код Савског моста, на београдску страну. Он је то одмах извршио.

Све сам ово наредио зато, да бих пукове, самим тим што изађу из касарни, превео на нашу страну, а у исто време да их удаљим један од другог да се команданти не би могли договарати и да не би могли потпасти под утицај некога старешине, који је непри­ја­тељски расположен према нама.

Војну академију и артиљериски пук Краљеве гарде нисам изво­дио из касарни, јер сам сматрао да за тим нема потребе.

У међувремену вратио се потпуковник Зобеница, који је собом довео сва четири команданта гардиских пукова (пешадиског, два коњичка и артиљериског), али није могао довести генерала Стајића, јер није могао да уђе у штаб Команде Краљеве гарде за­то што се пред штабом налазио један вод коњаника. Позвао сам те­лефоном начелника штаба Команде Краљеве гарде, мајора Ђор­ђевића, и ордонанс официра, мајора Костића, и замолио их да нареде да се тај вод коњаника одмах врати у састав свога пука, као и да помогну потпуковнику Зобеници да се генерал Стајић доведе у Министарство. Зобеницу сам поново послао натраг у Гарду и ре­као му да по сваку цену доведе генерала Стајића. То је све било и извршено.

Генерал Симовић о свему овоме није ништа знао. Када су били доведени командант Краљеве гарде и команданти гардиских пу­кова, о томе сам га известио.

На тај начин је ситуација у београдском гарнизону била стабилизирана и искључена је била свака могућност некаквог кон­тра­-пуча.

Доцније сам сазнао да је генерал Косић покушавао да нешто уради против пуча, као и да је наређивао једном командиру гардиске батерије да отвори ватру на Министарство, али да је то спре­чио потпуковник Вујадиновић. Осим тога, краљеви ађутанти су ау­томобилом провезли Краља кроз Гарду да трупе виде да он није уз генерала Симовића. Детаље о томе ће боље знати официри ко­ји су били у Гарди, али је сигурно да је генерал Косић, или неко дру­ги од генерала који су били уз Краља, били одлучнији, могао је пуч разбити са трупама које су биле на окупу у касарнама.

У току преподнева, неко је известио да се краљеви ађутанти, пуковници Војислав Петровић и Миодраг Ракић, налазе на аеродро­му и да је њихово држање сумњиво. Доведени су у Министар­ство и притворени. Ја сам тада са њима разговарао, али ни тада, а ни данас не знам шта су они управо хтели и о чему се ту радило.

Акција генерала Симовића је била усретсређена на то да вра­ти Кнеза у Београд и да образује владу. Одакле и како је Кнез вра­ћен у Београд, најбоље ће знати тадашњи командант IV армиске области, армиски генерал Петар Недељковић.***

 

Ђенерал Недељковић знао је најбоље

Никола Миловановић потврђује да је кнез Павле отпутовао у Словенију 26. марта увече и да је дворски воз стигао у Загреб у три сата наредног јутра, са повеликим закашњењем. Кнез је одатле поручио др Владку Ма­чку да дође на Брдо (код Крања) и да се тамо на миру изразго­ва­ра­ју. “Нервозан због толиког задржавања воза, Павле отшкрину за­ве­су и баци поглед по перону. Прво што је угледао био је коман­дант армије генерал Недељковић који је дугим корацима хитао према дворској композицији. Мада није намеравао да икога при­ма, Пав­ле није могао избећи да проговори неколико речи са кома­н­дантом армије.

Тек што је ушао у салонска кола, Недељковић заузе став ‘мирно’ пред Павлом и рече:

– Ваше краљевско височанство, имам налог од његовог величан­ства краља да вас замолим да се одмах вратите у Београд.

Павле се лецну.

– По чијем налогу и због чега треба да се вратим? – збуњено упита генерала.

– Министар војске, генерал Илић – настави Недељковић – саопштио ми је у име краља да вас замолим да се одмах вратите у Београд. Краљ се прогласио пунолетним и преузео је власт (Никола Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 63-64).

О истој ствари сведочио је у својим мемоарима и генерал Си­мовић, али је он то учинио позивајући се на своја сазнања стечена “из друге руке”:

“Др. Мачек (који је, према Чулиновићевим истраживањима, са­чекао дворски воз на станици, иако је он тамо дошао касније, са на­мером да Кнезу исприча нешто ‘од велике важности’ за Ју­го­славију и за самога Кнеза – ИП) је потом позвао кнеза, да оду у банске дворе и да кнез тамо остане тога дана и ноћи, да би се од­мо­рио пре повратка у Београд. Ово је међутим требало, да би се кнез и др. Мачек обавестили о тачној ситуацији у Београду и да би се одлучили шта да раде.

Још док су чекали у салон-вагону на излазак кнеза, др. Мачек забринут и љут, рекао је пред ђенералом Недељковићем и др. Шу­башићем: ‘Није добро што су учинили!’ а потом: ‘Ја сам стајао с кнезом, ја с кнезом и падам! Ми нисмо способни да се боримо с Њемачком. Ја не идем у Београд. Ја сам слободан! Хрватска је сло­бодна!’ (Фердо Чулиновић, Југославија између два рата II, Загреб 1961, 197-198, лат).

“Са Павлом је за Београд пошао и Шубашић. Пошто је Недељко­вић појачао пратњу са неколико својих младих официра, двор­ски воз је кренуо у правцу из којега је дошао” (Н. Миловановић Наведено дело, 63-64). Др Владко Мачек отпутовао је у Бе­оград нешто касније, будући да је у За­г­ре­бу имао важнијих послова; Чулиновић сугерише да је “према по­дацима, које је изнио Војин Б. Поповић у Борби, Мачек у међу­вре­мену био у вези с представницима Трећег Рајха” (Ф. Чулиновић, Наведено дело, 198); он је то могао јер је био “слободан”, а и “Хрватска је слободна!”

 

***Пошто генерал Симовић није хтео да изда наређење за оп­шту мобилизацију, покушао сам да успем да га приволим бар да из­да наређење за приправно стање. Замолио сам начелника судског одељења, судског генерала Малеша Јаковљевића, да спреми на­ређење за приправно стање и наређење о образовању преког су­да. Колико се сећам, он ми је рекао да за образовање преких су­дова није потребно издавати посебно наређење, јер су коман­дан­ти у чију надлежност спада образовање преких судова овлашћени да их по потреби образују у ратном, мобилном и приправном ста­њу, те је довољно издати само наређење о приправном стању. Та­к­во наређење је генерал Јаковљевић спремио и ја сам га однео на потпис генералу Симовићу, но он је одбио да га потпише. Мој кла­сни друг, пуковник Стјепан Керечин, ме је недавно потсетио на то, да се он 27 марта задесио код мене у канцеларији када сам се ја вратио од генерала Симовића и љутио што он неће да потпише ни наређење за мобилизацију, ни наређење за приправно стање. Не­давно ми је дивизиски генерал Милутин Николић, тадашњи по­моћ­-­ник и заступник начелника Главног генералштаб, пошто је ге­не­рал Косић био суспендован са дужности, рекао да је наре­ђе­ње за при­правно стање већ раније било издато. Не знам коме и ка­да је то наређење било издато, али оно свакако није било ефика­сно, кад на дан 27 марта нисмо знали да оно постоји, ни ја, који сам до 8 де­цембра 1940 био начелник штаба дивизије, а потом шеф ка­бинета министра војске, а ни начелник судског одељења Мини­стар­ства вој­ске и морнарице; како су о њему могли знати млађи офици­ри!***

 

Дочек за кнеза Павла

Мајор Владета Богдановић вели да је кнез Павле стигао из Загреба истим возом којим је кренуо према Крању. “Воз је стигао у Земун 27 марта у 19,10. Потпуковник Ми­лоје Динић сачекује воз, изводи кнеза Павла и предаје га генералу Симовићу, а пратњу хапси” (Министарство…, кут. 2, 39/2).

Грегорић је тек нешто опширнији:

“Стоји свакако, да је Павле дошао добровољно у Београд (из Загреба – ИП), да није пружао никаквог отпора и да је из Главнога генералштаба послао писмо краљу Петру са позивом да прими генерала Симовића и призна створену ситуацију. Исто тако је по­звао и намеснике др Станковића и др Перовића да са Дедиња, где су се налазили 27. марта, сиђу у Генералштаб, и тамо сва три на­месника потпишу акт о својој оставци. Занимљиво је да је цели тај дан краљ Петар провео у друштву књегиње Олге”, Павлове жене. (Исто, кут. 2а, 1/1).

 

***Већ је био пао мрак када су се генерали Симовић и Илић од­ве­зли аутомобилом у Земун да дочекају Кнеза. После извесног времена, неко дође и саопшти ми да је генерал Симовић наредио да сви официри изађу на степениште које води на I спрат, на коме је министрова канцеларија, да дочекају Кнеза. Ускоро је наишао и кнез Павле. Официри су га дочекали повицима ‘Живео Краљ’. Кнез се осмехивао, био је врло блед и од узбуђења му је лице лако подрхтавало. Ушао је у министрову канцеларију. Доцније сам чуо да је ту потписао оставку и да је телефоном наложио намесни­ци­ма Станковићу и Перовићу да и они то учине, но детаљ о томе не знам. Знам само да је наредио генералима Павлу Барјактаревићу, Пе­тру Петровићу, Јовану Леку и Драгану Клајићу да из двора до­ђу у Министарство војно, што су они и извршили.***

 

Оставка тројице намесника

Углавном поштујући уставну о­ба­везу насталу целе три године раније (“за сваки случај”, пошто је Престолонаследник био подалеко од пунолет­ства), а можда пред­о­сећајући чему га могу изложити загрижени про­тивници ње­го­ве па­роле о “троименом” народу, краљ Александар је 5. јануара 1934. године, на Бледу, својом руком исписао следеће:

“По слободној вољи и своме најбољем уверењу, да овим служим најбоље интересима моје миле отаџбине, Краљевине Југос­ла­вије, мога драгог Народа, као и мога Краљевског Дома, Ја на ос­нову чл. 42 Устава Краљевине Југославије, одређујем да за слу­чај да Наследник Престола из узрока набројаних у чл. 41 Устава не може да врши Краљевску власт, намесничку власт врши: 1) Њ. Кр. В. Павле Карађорђевић, 2) г. Раденко Станковић, сенатор и Министар просвете, 3) др. Ив. Н. Перовић, бан Савске бановине.

Као заменика Кнеза Павла одређујем армијског ђенерала Војислава Томића, команданта Београда, као заменика за г. Раденка Станковића одређујем Јову Бањанина, сенатора, као заменика г. др. Перовића, одређујем др. Зеца, сенатора.

Овај акт написао сам и потписао својеручно у два оригинална примерка од којих ће један чувати Њ. В. Краљица, а други Претсе­дник Министарског савета.

Ова два примерка овога акта ковертована су и запечаћена мојим печатом.

Александар Карађорђевић

Краљ Југославије”.

Девет месеци пошто је овај акт написан, краљ Александар је убијен, а ковертовано писмо које се налазило код председника Министарског савета отворено је и прочитано.

Иако се из Краљевог “одређења” види да је свим намесницима при­падао једнак део намесничке власти, већ 21. октобра исте године, десетак дана по Краљевој погибији, видело се да кнез Павл­е, пр­ви на намесничком списку, мисли нешто друкчије. Наиме, тога дана, “по­сле консултација претседника Сената и Народне скуп­шти­не г. г. Томашића и Куманудија који су данас пре подне били при­мље­ни од Њ. К. Вис. Кнеза Намесника у Двору на Дедињу, позван је у Двор претседник Министарског савета у оставци г. Узуновић” еда би му поново био поверен мандат да састави нову владу. Макар колико се та појединост чинила небитном и можда деловала фор­ма­ли­сти­чки, она је захтевала и да остала двојица на­месника буду ту присутна; њих, међутим, нигде није било.

Мада су 25. октобра сва тројица истовремено дала изјаву како ће “вршити краљевску власт”, углавном је све остало на томе; кнез Павле, без обзира на своје интелектуалистичке претензије, ни­је одолео изазовима краљевске власти, те је за себе присвојио кључну улогу у на­ме­с­ничком трој­ству; преосталој двојици, др Ра­ден­ку Станко­ви­ћу и др Иви Перовићу, припала су само “титулар­на” права, она која им је “доделила” јавност, назвавши их “присут­ним грађа­нима” у Краљевском намесништву. Но, без обзира на све то, у тренутку кад је још увек малолетни престолонаследник Пе­тар требало да преузме сва краљевска овлашћења, сви намесни­ци, и “кључни” и “присутни”, били су једнако обавезни да по­д­несу ос­тав­ку. Они су то и учи­нили потписима на истој хартији.

Оставка тројице Краљевских на­ме­с­ника, дато­ва­на са 27. мартом 1941. године, гласи:

“Ваше Величанство,

Схватајући оправданост Ваших побуда да у овим тешким тренуцима по наш народ узмете Краљевску власт у Своје руке, Кра­ље­в­ски Намесници стављају Вам своје положаје на расположење.

Павле с. р.

др Станковић с. р.

др Перовић с. р.”

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *