Анализе

Безглава “удараљка” 27. марта

ПИШЕ: Илија Петровић

Како су то читаоци схватили

Можда истог дана, а можда дан касније, о истој теми могли су да се изјасне и сами читаоци. Захва­љујући сведочењу Василија Матића на маргини Кнежевићеве књи­ге (Ж. Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 121), омогућено нам је да сазнамо како је један водећи срп­ски интелектуалац, насло­њен на своју професорску логику и по­пр­и­лично удаљен од ствар­ности, прокоментарисао ову политичку новост. “За ове ноте је Сло­бодан Јовановић рекао мин. војном ђен. Пешићу, када га је са њиховим садржајем упознао: ‘Па то је пе­сма!’ – мислећи да су за нас веома повољне.”

Свој коментар, много година касније, и овога пута на маргинама Кнежевићеве књиге, на 120. страни, исписао је Василије Матић: “Тада је би­ла од битног значаја реална процена светске војно политичке си­ту­ације. Да ли ће се рат развити у светски рат? Да ли ће се Аме­ри­ка ангажовати? Да ли ће Немци напасти Русију? Да ли Немци мо­гу победити у таквом рату? Ако да – требало је ступити у Т(рој­ни) пакт. Ако не – а било је близу памети да Немци такав рат не могу до­бити – онда се није смело приступити Пакту, без обзира на жрт­ве. Али, никако се није смела обарати влада која је присту­пи­ла Пакту, верујући да ће Хитлер то сматрати као ‘нашу унутра­шњу ствар!’ Па после признати то приступање! Ако се већ хтело да се удар прикаже као ‘наша унутрашња ствар’ – што је у основи била глупост – онда је удар требало извршити пре а не после нашег при­ступања Пакту, на чему је ‘мудри’ професор Радоје (Кнеже­вић) инсистирао”.

Професор Кнежевић бавио се приступањем Тројном пакту и у “те­о­ријском смислу”, тако што је тај чин означио као “прекид југосло­венске неутралности”. Објашњавајући ту своју мисао, он твр­ди да је “на­род Југославије стављен тада пред дилему: примити ве­зивање сво­је судбине за Осовину, или отргнути се и покушати по­вратак на одбачену линију неутралности и мира, ма колико били мали изгле­ди за то после потписа. Бесмислица је ако неко каже да није за 25. март, али да није ни за 27. март. Поћи за Хитлером – или не поћи, јата­ци или не, трећега није било” (Исто, 4). Уз то Радојево об­јашњење Ва­са Матић дописао је да “баш ово тврђење је бесми­с­ли­ца! Ко није ни за 25. ни за 27. март, тај је за неутралност. А то је би­ло оно што се никако није могло остварити а најмање је било мо­гуће ‘покушати повратак на одбачену линију неутралности и мира’ после 27. марта”.

Браћа Кнежевићи, професор Радоје и мајор Живан, не узмичу ни један другом, тако да је и Живан пожелео да додатно објасни како “сврха удара који се припремао била је не да Југославију уву­че у рат на страни демократија, већ да спречи сврста­вање Југосла­вије са Хитлером и Мусолинијем. Наш преврат и­мао је да врати зе­мљу на одбачену политику неутралности и незави­сности; а ако ова ви­ше не би била могућна, као што је изгледало вероватно после Кне­жева пристајања уз Хитлера, да донесе само промену фронта на ко­ме ће се борити Југославија” (Исто, 129). Уз ове је мисли потпу­ков­ник Матић најпре записао “Да грдне ли глупости!!!”, а потом се запитао “како смо се после обарања владе која је потписала Пакт, могли вратити на неутралност”.

Пишући о свом путовању од Рима до Лондона и натраг (среди­ном јесени 1945. године) патријарх Гаврило у својим мемоари­ма помиње и ђенералштабног потпуковника Вукашина Вуко­ти­ћа, сина црногорског сердара Јанка Вукотића. И у Риму и у Лон­до­ну, Патријарх је слушао “од наших политичких људи, да је Ву­котић, када је потписан пакт 25. марта 1941. године, са два друга официра прешао у Грчку и ставио се на расположење савезничкој врховној команди. То је учинио осуђујући 25. март као чин који ни­је био у традицији српског народа. Чим је извршен пуч 27. мар­та, он се вратио у Југославију где се до краја часно борио” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 373). У целој ствари најнеобичније је то што је потпуковник Вукотић, ро­ђак Краљев и његов ађутант, морао да два дана уочи пуча скокне до Грчке не би ли на тај начин исказао своје незадовољство ју­гословенским приступањем Тројном пакту; било би разложније да је мајор Жи­ван Кнежевић, онај који се упорно хвалио својим ве­зама у беог­ра­д­ским официрским круговима, што подразумева и при­сне односе са гардијским официрима, знао за Вукотићево рас­положење и придобио га за учешће у пучу. Али, не, то само казује колико се у припреми самог пуча импровизовало и како је мајор Кнежевић, будући да је пуч успео, плео самохвалну причу о навод­ним сопственим заслугама за тај чин.

 

Накнадно сазнање

Скоро четири деценије после ових догађања, Жи­ван Кнежевић је из не­мач­ких и енглеских извора могао преузети и своју књигу о 27. марту уврстити и следеће:

“Југословенска влада је на својој седници од 20. марта 1941. би­ла донела одлуку да Југославија приступи Тројном пакту. Сутра­дан, у Минхену је одржан састанак између Фирера и маџарског министра иностраних послова Ласла Бардошија. У забеле­шци о њиховом разговору стоји ово: ‘Прелазећи на Југославију, Фирер је приметио да Немачка нема намеру дати тој земљи ника­кву гарантију за њене границе… Немачка једноставно каже Југо­сло­венима да она неће да у њих дира докле они не заузму антине­мачки став. Његови пријтељи из (Првог) светског рата њему су, у сваком случају, ближи него његови бивши непријатељи’. Дода­је­мо и ово, што се догодило осам месеци пре државног удара од 27. марта, који је разјарио Хитлера јер је пореметио његове планове и ‘дао му повод’ да нападне Југославију. У Бергхофу се 26. јула 1940. председник Румунске владе Јон Џигурту жалио Хитлеру што Немачка толико наваљује на Румунију да учини крупне терито­ри­јалне уступке Маџарској и Бугарској. На то му је Хитлер одго­во­рио: ‘Румунија може да се жали како се с њом поступа, али ја јој не бих желео судбину која је намењена Југославији’… Обадве јав­не ноте (оне о којима је писано коју страницу раније – ИП), срачу­на­те да утичу на смирење југословенске јавности, давале су мање него што се чини на први поглед” (Ж. Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 124-125).

Све је, дакле, било подређено искључиво немачком интересу, а на немачке понуде, или захтеве, да нека мала земља, и Краљевина Југославија међу њима, приступи Тројном пакту, може се гле­да­ти искључиво као на политичку орнаментику. Таквој немачкој логици служио је и совјетско-немачки споразум о ненападању на десет година, потписан у Москви 23. августа 1939. године, пошто се само седам месеци касније знало, али само у уском кругу “посве­ћених”, за постојање немачких пла­но­ва за напад на исти тај “нена­па­дачки” Совјетски Савез, земљу која је била и многољуднија и, барем по претпоставци, војно снажнија од свих трију сила Осо­ви­не; земље придру­же­не Тројном пакту нису ни биле вредне би­ло каквог упоређивања, а немачке намере према Југославији, при­сту­пила она Тројном пакту или не, биле су очигледне много месеци пре но се и говоркало о њеном будућем односу према тој “војној ин­теграцији”.

 

Тајне ноте

Истога дана кад су му уручене две већ помињане ноте, председник југословенске владе Драгиша Цветковић при­ми­о је и две тајне ноте; с обзиром на њихову природу, оне су дуго остале непознате јавности, а Живан Кнежевић, позивајући се на немачке и енглеске изворе (Исто, 133), обелоданио их је у својој књи­зи о 27. марту.

Првом од њих, с потписом немачког министра Рибентропа и “с обзиром на војну ситуацију, Немачка и Италија дају Југословен­ској влади уверење да у њих не постоји намера да траже војну помоћ. Ако Југословенска влада ма кад буде сматрала да је у ње­ном интересу да узме учешћа у војним операцијама Тројног пак­та, остаје на вољу Југословенској влади да учини потребне војни­чке договоре са Силама Тројног пакта”.

Друга нота тицала се договора по коме се грчки лучки град Солун уступа Југославији, уз “уверење да ће у оквиру Новог европског поретка Југославија добити излаз на Јегејско море, што, по нарочитој жељи Југословенске владе, има да обухвати, територи­јално, југословенски суверенитет над градом и луком Солуном”. Према једном тумачењу немачке владе, формулисаном 6. априла 1941. године, “са југословенске стране, нада да ће извући терито­ријалну корист из очекиваног слома Грчке државе могла је тако­ђе одиграти своју улогу. Према изричној жељи Југословенске вла­де била су дата уверења да ће, у новом стању ствари у Европи, Ју­гославија добити излаз на Јегејско море, и тиме стећи суверенитет над градом и луком Солун” (Исто, 120-121).

С разлогом треба претпоставити да је ноте са истоветним садржајем предала Драгиши Цветковићу и италијанска страна.

 

Живан Кнежевић “организује” пуч

Недуго после рата, мајор Живан Кнежевић, у Американском Србобрану представљен као ђе­нералштабни пот­пу­ковник (преведен у ђенералштабну струку и у тај чин унапређен четири-пет да­на после пуча), опи­сао је шта се у Београду, у вези с ударом, дешавало 26. марта пре по­д­не:

“Позвах у канцеларију поручника Адема Куртовића. Дадох му скицу – распореда свих трупа за удар. Наредих му да у току дана из ове опште скице изради посебне задатке: за борна кола, за ар­тилерију, за пешадију. Био сам уцртао сваки топ, сваки митраљез, сваки тенк, сваку десетину. Ове скице израђене потписах пу­ним именом и презименом и дадох да се умноже за сваког водног официра”; у пет примерака, дакле.

Позвао је потом неколико мајора, “који су имали главне улоге. Свима треба издати заповест за извршење удара у току ноћи 26/27 марта. Био сам сигуран да ће ђенерал Симовић усвојити раз­ло­ге за удар баш ноћас” (Американски Србобран, Српски народни календар за про­сту 1946. годину, Питсбург, САД; Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2, 40/2).

 

***Двадесет шестог марта у подне, када сам се враћао из кан­це­ла­рије кући, у близини куће ме је сти­гао један мали аутомобил ко­ји се крај мене зауставио и из кога је изишло једно лице у гра­ђа­н­ском оделу и пришло ми. Претставио се као генерал­штаб­ни капе­тан Бабић и рекао ми је да га је послао генерал Бора Мир­ковић, који ме моли да то по подне у 3 часа дођем код њега у Зе­мун. Ре­као сам му да сам то по подне заузет, али да ћу свакако су­традан пре подне доћи. Пошто сам у начелу же­лео да радим ис­кључиво са генералом Симовићем, нисам хтео да радим ни са ким другим, а нарочито нисам хтео да радим ма шта док са генералом Симо­ви­ћем не изведем начисто шта ће се радити по извршењу државног удара. Овај позив утолико пре нисам сматрао хитним, што је ге­не­рал Мирковић био присутан кад ми је генерал Симо­вић рекао да сачекамо повратак Цветковићев и развој догађаја, па ћемо, пре­ма ситуацији, видети шта ћемо радити. Уосталом, моја је сара­д­ња за­висила од тога какав ће став генерал Симовић заузети. Сто­га сам одлучио да 27 пре подне одем код ге­нерала Симовића и целу ствар дефинитивно изведем начисто. Да ме је позвао гене­рал Си­мовић, ја бих отишао, код генерала Мир­ко­вића нисам хтео да о­дем. Када су генерали Симовић и Мирко­вић одлучили да др­жав­ни удар из­врше ноћу 26/27 марта, као што сам ја предложио 25 мар­та, није ми познато, тек, покрет трупа је одређен а ја о томе нисам имао ни појма.***

 

Због чега је позван потпуковник Матић

Године 1951, сам ђе­нерал Симо­вић написао је да “26. по подне донео сам одлуку: да се акција пре­дузме још те ноћи, ако су завршене потребне припре­ме.

Пошто ми је ђенерал Мирковић рекао да су све припреме извршене, ја сам му саопштио одлуку: да се акција изврши у један час пола ноћи 26/27 марта. Било је тачно пет часова по подне”.

Уколико је заиста све било припремљено, и само за неколико часова изведено, мора се поставити питање због чега је било потребно да се у све то накнадно укључује и Василије Матић.

Одговор на то питање може понудити и разложна претпоставка да је Симо­вић, а не Мирковић (јер он то није мо­гао учинити без Симо­ви­ће­вог знања, или налога) поз­вао Васу Матића да буде при­су­тан кад се започне са извођењем војног удара, из простог разло­га што му је било јасно да све оно што је дотле припремљено није било до­вољ­но уверљиво; мо­же се чак претпоставити да вој­ни пуч до­тле није био технички припрем­љен, те је Симовић же­лео да му се при руци нађе потпуковник Ма­тић, човек који је о уда­ру разми­шљао недељама и који је, и то с разлогом ваља претпоставити, у глави имао до краја разрађен план за његово извођење.

О истом том поподневу сведочи и резервни мајор Владета Богдановић:

“26 марта у 13 часова генерал Боривоје Мирковић, саопштио је генералу Симовићу, да је моменат за обарање Кнеза-Павла и ње­гове пакташке владе и довођење на чело свога народа младога краља Њ. В. Петра ИИ. Додао је да је све предвидео, и да ће државни удар извршити у току ноћи… Генерал Симовић је покушао да одврати генерала Мирковића, из бојазни да још није време.

Генерал Мирковић је остао одлучно код своје одлуке. Генерал Симовић са сузама у очима грли и љуби генерала Мирковића желећи му успеха, додајући да он у извођењу удара неће учество­вати, већ да ће пратити ток догађаја од куће, како би на тај начин стекао алиби, да би у случају неуспеха, могао наступити као наш бра­нилац…” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2, 39/2).

О истој ствари, мада штуро и нешто друкчије, пише и Драгомир Иконић. Он тврди да га је “уочи преврата, 26 марта око 7,30 у­вече, посетио генерал Симовић” и да му је “саопштио: прво, да је из­дао наређење за ноћашњи напад, а затим да ће владу органи­зо­вати само претставници појединих странака” (Исто, кут. 2а, 46/1).

Представа мајора Кнежевића о истој ствари нешто је опсеж­нија и, стога, информативнија, с тим што се мора приметити да је његов брат Радоје најчешће професор Кнежевић, а ђенерал Бо­ри­воје Мирковић, по чину тек нешто старији од мајора, само Мир­ковић; по­негде је рашчињен и ђенерал Симовић:

Било како било ,,остаје чињеница да ни сутрадан, 26. марта, кад сам отишао у Земун ујутру, Мирковић није умео да ми каже када ћемо да кренемо трупе. Ја сам га преклињао да то најзад углави­мо. Био сам и даље за наредну ноћ. Руководили су ме… и ова два разлога: погодан психолошки тренутак; а с друге стране наше при­преме, протезане на све већи број јединица, толико су одмакле да је свако одлагање могло бити убиствено. Професор Кне­жевић је стрепео да нам Команда Београда не уђе у траг и све омете брзим противмерама. (Чудна нека професорска стрепња од 26. марта, бу­дући да је ње­гов брат, ма­јор Живан, већ знао за “поруку начел­ни­ка штаба Ко­ма­нде Кра­ље­ве гарде… да добро пазим шта радим и ку­да се кре­ћем, јер ме од јуче, 18. марта, прате агенти Команде Бе­ограда. Ста­в­љање под при­с­мо­тру бацило ме је у бригу” – ИП). Сто­га је био против окле­вања. Мир­ко­вићу је и са­мом све то било јас­но. Изјавио ми је да же­ли још једном да говори са ђенералом Си­мо­вићем, и онда се мора донети коначна одлука. Уговорили смо да дођем у три сата по подне. За­једно с професором Кнежевићем.

По свему судећи, Мирковић се до последњег часа колебао како да поступи. Тек око подне раскрстио је с двоумљењем, решио се за војнички удар те ноћи, макар и без ђенерала Симовића, кога смо сва тројица од почетка хтели као носиоца новога реда ствари…

У среду у три сата по подне отишао сам заједно с професором Кнежевићем у Команду ваздухопловства. Тада су се он и ђенерал Мирковић упознали, изљубили и, по Мирковићевом предлогу, сместа прешли на ‘ти’. Мирковића смо затекли с неколицином офи­цира. Био је сав у гестовима, гласнији него обично. Видело се да су сва ранија колебања ишчезла… На моје питање (пред неколици­ном официра, које, највероватније, мајор Кнежевић није ни по­з­на­вао – ИП) шта је доконао, скоро је кликнуо: ‘Ноћас!’… Ђене­рал Симовић није се ни тада појавио, нити је био видљив. Мирко­вић га је извинио из­не­надном заузетошћу” (Ж. Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 121, 171-173).

Кнежевић је једном напоменом уз основни текст своје књи­ге покушао, позивајући се углавном на друге, да себи и осталима објасни “шта се стварно дешавало са ђенералом Си­мовићем? Њего­во др­жање пред почетак и у по­че­т­ку преврата представља једну тамни­ну која још није довољно расветљена са сигурношћу. Код ње­га је, гласи једно тврђење, у то време наступило колебање: по­же­лео је да припремани подухват обустави; а када му то није пошло за руком, да се стави у положај благонаклоног посматрача”. Кнежевић још ци­ти­ра и објашњење које је ђенерал Мирковић понудио једном свом но­винарском при­јатељу, по коме, “кад је (ђенерал Симовић, 26. мар­та) стигао око пет сати по подне ја сам му са­општио свој план и ре­као му, упркос његова упозо­ре­ња да не пренагљујемо, да је одлука не­опозива и да ћу ја, кад све буде готово, послати по њега кола, да га одвезу у Министарство вој­ске, те да од мене преузме даље вођење државе”.

По Кнежевићевој накнадно смишљеној причи, обе наве­де­не тврдње потекле су од Мирковића, и из њих он, Живан Кне­же­вић, из­влачи неколико закључака:

“1. Симовић је одлучио да се потпуно повуче, пошто је одбачена његова намера о уличним нередима и остало се при томе да ре­жим буде оборен интервенцијом војске;

  1. Симовић је то саопштио Мирковићу 26. марта у подне, кад се Мирковић после виђења са мном… сложио с предлогом да ударимо у току ноћи…;
  2. Предвече истог дана, после састанка са професором Кнеже­вићем и са мном, Мирковић је потврдио Симовићу да не може бити одлагања; предложио му је средње решење: да Симовић не до­лази те вечери у Команду ваздухопловства, и да ноћ проведе код своје куће на Топчидерском Брду, као миран грађанин који не снује зло, како би имао алиби у случају неуспеха; али да из своје ре­зерве изиђе ако преврат војнички успе, па да у даљем, полити­чком расплитању учествује као да никаква колебања у њега до­тле није било. Симовић се са тим сагласио.

Узимајући ова казивања као полазну тачку, Мирковићеви при­јатељи покушали су да Симовићев удео у преврату од 27. марта сведу скоро ни на шта. То никако не одговара истини. Стоји у сваком случају, да је Симовић сишао са професором Кнежевићем од своје куће у варош око 3.40 ујутру. Преврат је тада био далеко од тога да се могао сматрати завршеним (што упућује на закљу­чак да је ђенералштабни потпуковник Василије Матић с разло­гом био позван да обави послове којих се главна браћа Кнежеви­ћи нису сетила да их треба обавити – ИП). Симовићева улога те но­ћи, кад се нашао у згради Ђенералштаб, била је стварна и за­машна.

Мирковићева верзија настала је кад је између Симовића и ње­га дошло до извесног личног разлаза. Основна чињеница, да се Симовић није дао видети и да је први део ноћи провео код куће као да га се преврат уопште не тиче, савршено је тачна. Професор Кнежевић, међутим томе даје друго тумачење. Он држи, у светлости познијих догађаја, да је Симовићева одсутност из Команде ва­з­духопловства у ноћи 26./27. марта била изазвана претежно раз­логом политичке природе и била већ раније договорена између Симовића и Мирковића. Симовић је, видели смо, имао унапред припремљен свој политички план о Влади угледних појединаца. План професора Кнежевића, који је тежиште пребацивао на по­ли­тичке странке, Симовићу није могао бити по вољи. Међутим, на Симовића је морао извршити притисак ђенерал Мирковић, ко­ме је важно било срушити Владу и одбацити Тројни пакт, а све ос­тало споредно. Симовић је 11. марта пристао да Мирковић у ње­го­во име обећа што се тражило, – али чврсто решен да у даном часу наметне своју вољу. Мирковић, са своје стране, морао је ос­тавити Симовићу одрешене руке да, пошто режим буде оборен, спроведе свој политички план, ако могне. Симовићево системат­ско избега­вање да се састане са професором Кнежевићем, поти­цало би из жеље да се он сам, лично и непосредно, не обавеже ни на шта. Мир­ковић, који је у име обојице дао пристанак на други по­ли­ти­чки план, решиће свој проблем једноставно: он ће бити одсу­тан кад Симовић буде покушао да натури образовање Владе пре­ма својој првобитној замисли… Ђенерал Симовић је могао имати ам­биције, али није био кукавица: то показује цела његова војни­чка прош­лост” (Исто, 192-193).

О Симовићевом “систематском избегавању да се састане са професором Кнежевићем”, мајор Живан Кнежевић пише још једном (Исто, 247), а потпуковник Матић то кратко коментарише: “Си­мо­вић није хтео да се састане са Кнежевићима зато што је хтео да Мирковић изврши удар па да га извршиоци, пошто удар успе, иза­беру за председника владе, а ако удар не успе да га нико не може оптужити да је за удар знао. Ово му је највећа грешка јер, уместо да он води, пустио је да га Радоје води. Да удар није успео, он се не би могао спасти”.

Наравно, велико је питање да ли је Радоје Кнежевић уопште не­што водио, будући да и његов брат Живан констатује да су и 25. марта “две ствари стајале стално нерешене: тачан дан удара, и виђе­ње професора Кнежевића са ђенералом Симовићем… Прво пи­та­ње, када да ударимо, решено је 26. марта по подне. До састанка Симовић-Кнежевић дошло је тек у зору 27. марта” (Исто, 169). Ис­то то питање може се односити и на мајора Живана, пошто он не­пу­них десет редова ниже (Исто, 170) вели да “Симовића ни ја сâм ни­сам ви­део откако смо отпочели припреме”.

 

Мајор Кнежевић купи војску

У оном Србобрановом народном ка­лендару за 1946. годину, потпуковник Кнежевић објашњава како је, до­гова­ра­јући се са ђенера­лом Мирковићем, окупљао пучи­сти­чке је­ди­ни­це. “Како нисам имао довољно јединица, замо­лих га да јави мајо­ру Рож­ђаловском да се стави под моју команду. Упита ме, за­тим:

– Треба ли ти да наредим Војној академији да ти се стави на расположење?

– Не. Остави децу да спавају; нема потребе. Довољна је гарда. Не верујем да ће бити отпора.

– Хоћеш ли да ти ставим 500 четника са Илијом Трифуновићем?

Замислих се. Ако ови четници крену пре два сата узбудиће се цео Београд. Зато замолих ђенерала Мирковића да се групишу у 4 часа у парку испред официрских станова, када цео поредак буде на своме месту. Од ових четника нигде није било ни трага ни гласа. Једино сам 27 у јутру видео храброг и честитог Илију Трифу­новића-Бирчанина у Министарству војске.

Договорисмо се да полазак трупа из касарне буде тачно у 2 часа 27 марта и да чим поставим поредак и поседнем Министарство војске и Главни ђенералштаб да га известим телефоном, да би Си­мовић дошао у Министарство војске ради образовања владе”.

Мимо договора, Кнежевић “тачно у 1,40” излази пред батаљон и креће у град. И онда, тек толико да се Београд не би узбу­ђи­вао и да би се очувала “тајновитост” целог покрета, “кроз ноћ се про­ломи, као удар грома, из хиљаду грла: Живео краљ Петар ИИ и Ње­гов дом” (Американски Србобран, Српски народни календар за про­сту 1946. годину, Питсбург, САД; Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2, 40/2).

 

***Двадесет седмог марта, нешто после 5 часова, дошао је к ме­ни у стан коњички мајор Јован Петровић и обавестио ме да је, ка­да је пошао на службу у Земун, у Коњичку школу, видео да су трупе на улицама и да је државни удар сигурно извршен. Покушао сам да до­бијем телефонску везу са Министарством, али су сви при­ватни телефони били искључени. Тек што сам се био обукао, кад к мени у стан дођоше два артиљеријска капетана, чија имена не знам, и ре­коше ми да ме зову у Министарство. Када сам тамо сти­гао ау­то­мобилом којим су они дошли по мене, затекао сам тру­пе око згра­де Министарства и у самом Министарству, а у канцела­ри­ји шефа кабинета – не мојој, јер сам ја радио у једној засебној кан­целарији – неколико генерала. У министровој канцеларији се нала­зио гене­рал Богољуб Илић и још неколико цивилних лица. Сећам се да је министар Шутеј разговарао са Загребом и да је пре­ко не­ког лица, са којим је разговарао, настојавао да тај убеди Ма­чека да одмах тре­ба да дође у Београд.***

 

У млађега поговора нема

Макар колико ђенералштабни пот­пу­ковник Василије Матић био несагласан са извођењем војног у­дара после потписивања Тројног пакта, он није могао избећи по­зив да оде у Министарство војно, нарочито ако се има у виду да су двојица капетана дошла по њега у невреме, у рану зору, у оквиру ми­сије везане за техничко извршење пучистичких планова, слу­ж­б­е­ним аутомобилом; у крајњој линији, тај се позив могао сматра­ти и стражарним привођењем. Поред тога, Матићево радно место налазило се у истом том Министарству војном, тако да се његово касније ангажовање на извршењу појединих послова, било по на­логу пучистичког вође, било по сопственој иницијативи, мора изједначити са “обављањем послова и радних задатака” прописаних за функцију министровог шефа кабинета, односно администра­то­ра у служби новог наред­бо­давца који се појавио уместо силом ук­ло­њеног ранијег министра војног.

 

Званична послератна верзија о пучу

Миловановић вели да су “према родовима оружја који су учествовали у пучу, улоге биле овако подељене:

Ваздухопловне јединице требало је да запоседну Управу града и све квартове, све железничке станице и поште у Београду и Земуну, зграду телеграфа и телефона у Београду и да искључе све везе, као и да запоседну радио-станице на Макишу, у Батај­ни­ци и Радио-Београд.

Гарда је имала задатак да опколи двор на Дедињу и да запосед­не Министарство војске и Генералштаб.

Артиљериске и тенковске јединице требало је да се поставе на важнијим раскрсницама и улицама Београда, одакле би, према указаној потреби, могле брзо да ступе у акцију” (       Никола Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 43-44).

Миловановић овде не помиње пешадијске јединице, иако се на другом месту бави некима од њих: “Док су пешадиске јединице углав­ном тихо пристизале на одређена места, заузимале предвиђене објекте и тако извршавале своје задатке, акције коњице, ар­ти­љерије и тенкова одвијале су се уз њима својствену и неизбежну буку. Улицама је одзвањао топот коња, брујање мотора и шкрипа тенкова и артиљериских возова, што је све изазивало непожељну пажњу. Међутим, до 2 сата  и 30 минута и ове јединице су, углав­ном, успешно извршиле свој задатак: све важније раскрснице и улице, као и мостови на Сави и Дунаву, били су запоседнути.

Тачно у то време капетан Војислав Топаловић примио је од ма­јора Кнежевића извештај да је поседање објеката извршено са успехом и да генерал Симовић може кренути из свога стана да би у Главном генералштабу заузео своје место” (Исто, 51-52).

Овде још ваља додати да је, према Миловановићевим тврдњама, “план предвиђао поседање свих важних објеката у Бео­гра­ду, хапшење намесника и чланова Цветковићеве владе и бло­ки­ра­ње и паралисање евентуалних противакција од стране оних је­ди­ница Краљеве гарде и београдског гарнизона чије учешће у пу­чу није би­ло обезбеђено” (Исто, 38). Ову реченицу Миловановић је у Напоменама, под бројем 15, објашњена следе­ћим текстом:

“Гледајући са техничке стране, план је имао великих недостатака који су могли бити пресудни у моменту извршења пуча – пре него што је народ казао своје – а који нису дошли до изражаја и упропастили пуч једино захваљујући општој трулости режима, као и глупој самоуверености, личној неспособности и кукавичлу­ку клике, на челу са Павлом, против које је пуч био уперен.

Тако, например, пучисти нису у пресудном периоду били обез­бе­дили ни контакт, акамоли контролу над малолетним Петром ИИ, чије су име користили за извршење пуча. Једног од главних про­тагониста за приступање Тројном пакту, Мачека, оставили су ван сваког домашаја, усред Загреба. А што је још најлепше, гла­в­на фи­гура, кнез Павле, нашао се у критичним тренуцима та­кође ван домашаја пучиста, у Загребу скупа са Мачеком.

Конкретан план за паралисање евентуалне, логично могућ­не, противакције врло значајних режимских личности – намес­ни­ка Станковића и Перовића, претседника владе и министра уну­трашњих послова Цветковића, министра двора Антића, начел­ни­ка Генералштаба Петра Косића, команданта Краљеве гарде Ста­јића и управника града Дринчића – није био уопште разрађен, те се зато и десило да у критичном периоду прве фазе пуча, до 3 часа после поноћи, од њих свију буде ухваћен само Цветковић и то за­хваљујући сретном стицају околности.

План је имао и других недостатака.

Например, пучисти су сасвим случајно стекли контролу над краткоталасном станицом Радио-Београда, чије запоседање није уопште било планом ни предвиђено. И тако даље, и тако даље.

План је, међутим, у погледу технике извршења имао и својих добрих страна, од којих су биле најважније смела концепција и добро очувана конспиративност. (Ова је “конспиративна” тврдња по­ма­ло необична, нарочито због тога што неки од посматрача и уче­сника, међу њима и мајор Живан Кнежевић, говоре да су припреме за пуч биле познате целом Београду, а можда “и шире” – ИП). За­хваљујући конспиративности, пу­чисти су имали веома значајан е­ле­менат за успех у оваквим по­ду­хватима, а то је моменат изне­на­ђења.

Али, као што ће се видети, прави одговор на питање зашто је пуч дефинитивно успео, налази се у реакцији народних маса од 27 марта” (Исто, 293-294).

 

***Генерал Симовић ми је наредио да се изда писмено наређе­ње о постављењу за команданта Београда дивизиског генерала Јова­на Антића, а за команданта Дунавске дивизиске области ди­ви­зи­ског генерала Петра Љубичића. Пошто сам та наређења из­ди­к­ти­рао једном војном чиновнику на служби у кабинету, донео сам их на потпис, не сећам се више да ли њему или генералу Или­ћу.

У министрову канцеларију је улазио и излазио како је ко хтео. Генерал Мирковић је седео пред министровом канцеларијом и разговарао са неким генералима. Када ме је видео, рече ми: “Добро је што сте ту. Мислио сам да сте отпутовали у Сарајево”. (Не­колико недеља пре тога сам, по својој жељи, био одређен за на­челника штаба Команде официрских школа у Сарајеву, јер ми се атмосфера у Министарству није допадала, али сам био задржан јер ме је генерал Косић био предложио за војног изасланика у Тур­ској на место потпуковника Милана Просена). У кабинету гене­ра­ли полугласно коментаришу догађаје. Шта је ово? Шта ће би­ти? Генералу Симовићу сваки час неко прилази и нешто га за­пит­кује. Имао сам осећај да на главне ствари нико и не мисли.***

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *