ПИШЕ: Илија Петровић
Ко је шта припремио
Миловановић вели да је “конкретан план за извршење војног пуча био готов само на неколико дана пре његове реализације. Према инструкцијама генерала Мирковића, израдио га је мајор Кнежевић (Живан, коме су, по Миловановићевом наводу, Симовић и Мирковић поверили још и да врбује официре из Београдског гарнизона! – ИП), а техничку скицу плана, са тачно убележеним распоредом и задацима војних јединица које су учествовале у пучу направио је поручник Адем Куртовић, водник у Кнежевићевом батаљону” (Н. Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 38).
Из ових двеју реченица вире бар четири недоумице:
Прва, када је започето планирање војног пуча, будући да се до 15. марта ђенерал Симовић још није био одлучио на тај корак;
Друга, да ли је план за чију је израду искоришћено врло мало времена, могао предвидети баш све да би био успешно изведен;
Трећа, на шта је морао личити пучистички план ако је лице коме је поверено да га изради било још задужено да се бави врбовањем поверљивих официра из београдског гарнизона и које се налазило под присмотром агената из Команде Београда;
Четврта, да ли је врбовање поверљивих официра било толико једноставно да је творцу пучистичког плана то био само узгредан посао.
О пучистичком плану има свој суд и Данило Грегорић:
“Седни”, рече Мирковић (мајору Данилу Зобеници – ИП) кратко и пружи му преко стола хартију. Био је то табак шпартане хартије канцеларијског формата, на коме је била оловком израђена скица центра Београда. Зелени и мрки кружићи и стрелице и мали крстићи оживљавали су тај кроки. Десно доле стајало је исписано калиграфски лепим рукописом: ‘Израдио мајор Живан Кнежевић’.
“Пошто је план усвојен, руководство пуча упознало је са њим све главне учеснике, а доцније и оне који су накнадно улазили у заверу” (Исто, 38).
По Миловановићевој причи, било је врло много завереника, много више но што то тврди др Грегорић, те је врло упутно поставити и питање како се могло десити да тајна о припремама војног удара остане сачувана до последњег часа. Ово утолико пре што Грегорић казује да “иначе, круг људи који је дириговао припремама био је веома узак и… неиспитан тако да су поједине улоге остале нерасветљене”, што је “симпатизера замисли о државном удару, којом би се оборила влада и кнез Павле било много међу официрима” што “ти официри своја расположења и очекивања нису много крили, мада нису знали за конкретне припреме, нити за појединости о догађајима, све до 26. марта” и што је “Београд у последњим данима пред удар био пун гласова о њему” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, П-17, кут. 2а, 1/1).
А треба поставити и питање колико је био озбиљан један план сачињен као кроки, на шпартаној хартији канцеларијског формата, оловком, макар он садржавао и разнобојне стрелице, кружиће и крстиће и био калиграфски потписан.
Кнежевићев кроки није објављен
Врло је чудно што се Живан Кнежевић пишући о 27. марту није потрудио да реконструише тај свој план и унесе га у књигу. Уместо тога, он испред 193. стране смешта лепо исцртан план београдских улица између Железничке станице, Краља Александра, Краља Милутина и Бирчанинове, насловљен као Центар преврата: шири круг и ужи круг, са петнаест кружића којима су означена отпорна гнезда; једним од тих кружића (на најважнијој раскрсници, Немањиној и Кнеза Милоша) означено је Кнежевићево командно место; крстића и стрелица нема, што значи да није у питању “изведбени” план.
Што се појединости из плана државног удара тиче, Кнежевић казује да “Општи план за извршење преврата, према нашем договору, имао је да изради ђенерал Мирковић. Био је, према томе, задатак његов и ђенерала Симовића да придобију и повежу команданте пукова и уопште више војне старешине у Београду. (Потпуковник Матић кратко је поред овог “повезивања” констатовао да “они ово нису ни покушали” – ИП).
Ја сам имао да, у оквиру Општег плана, са Пешадијским пуком Краљеве гарде обезбедим Двор на Дедињу и поседнем сплет министарстава око раскрснице улица Немањине и Милоша Великог. Масивна зграда Главног ђенералштаба, у којој је био смеш-тен и део Министарства војске са министровим кабинетом, имала је да од самог почетка државног удара постане средиштем за даљи развој догађаја” (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 89-90). Ову последњу “масивну” намеру Кнежевић није образлагао, исто као што је пропустио да каже да се поред министровог кабинета налазила и канцеларија његовог номиналног шефа кабинета, потпуковника Василија Матића, као и да се ту није налазио ниједан од “нас четворице”, без којих, по Кнежевићевим тврдњама, пуча не би било.
Шта је о томе рекао Симовић, касније
Крајем јула 1951. године, ђенерал Симовић “признао” је Војноисториском институту понешто од онога што му је било познато о војном пучу под његовим руковођењем:
“Сматрајући да у овом тешким моментима (уочи приступања Југославије Тројном пакту – ИП) треба да останемо уједињени око законите владе ради израза што снажнијег отпора Хитлеровим тежњама и предвиђајући могуће компликације у нашим односима с Хрватима, ја сам настојао до последњег момента да убедим надлежне у неопходност одбацивања Хитлеровог диктата и одбране наше народне и државне независности. Међутим, рачунајући и на другу евентуалност, пошто се ја лично нисам налазио на положају са кога би могао да изразитије утичем на право вођења наше државне политике, ја сам размишљао и о потреби и могућности примене другог начина. У томе циљу у месецу августу 1940, док сам био на положају команданта II армиске области у Сарајеву, водио сам разговоре с бригадним ђенералом Боривојем Мирковићем, онда заступником команданта ваздухопловства и с Војиславом Бесаревићем, секретаром трговачке коморе и истакнутим националним радником. После премештаја у Земун… у месецу новембру 1940, по паду ђенерала Милана Недића и доласку ђенерала Пешића за министра војске и морнарице, почео сам водити разговоре с појединим истакнутим официрима о положају Југославије и њеном држању за случај агресије непријатеља, придобијајући их за своје мишљење и стварајући један круг, на који сам могао рачунати у случају потребе. Кад је избило питање потписа Тројног пакта – почетком марта 1941, није се имало много времена за организовање једног ширег покрета од официра свих трупа у Београдском гарнизону, већ се морало радити с најважнијим, и то: с ваздухопловством у Земуну, које је стајало под мојом командом, пешадиским пуком Краљеве гарде и батаљоном борних кола у Београду на чије сам старешине (изузев команданта пука) могао да рачунам, и с млађим официрима Министарства војске, Главног ђенералштаба и Команде Београда.
Помоћнику команданта ваздухопловства, бригадном ђенералу Боривоју Мирковићу ставио сам у задатак да изврши потребне припреме за употребу јединица ваздухопловства и једног батаљона другог пешадиског пука који је гарнизонирао у Земуну. Начелнику штаба команде ваздухопловству, ђенералштабном пуковнику Драгутину Савићу наредио сам да се стави на расположење ђенералу Боривоју Мирковићу. Пешадиског мајора Живана Кнежевића, команданта трећег батаљона пешадиског пука Краљеве гарде кога сам познавао као врло амбициозног, а при томе незадовољног што није примљен у ђенералштабну струку (иако је тај курс свршио 1934. године – ИП), позвао сам к себи и пошто сам му учинио потребно саопштење, и добио његов пристанак за учествовање у акцији, ставио сам му у задатак, да за исту придобије и остале команданте батаљона Краљеве гарде и своје другове и да изврши потребне припреме за употребу њихових јединица. Потом сам га упутио, да се јави ђенералу Боривоју Мирковићу ради споразума и координирања акције њихових делова.
Ђенералштабном мајору Ђорђу Станојловићу и ђенералштабном пуковнику Ж. Радојичићу поверио сам рад међу млађим официрима Главног ђенералштаба. А ђенералштабном потпуковнику Василију Матићу поверио сам акцију у Министарству војске и Команди града Београда; он је имао нарочити задатак: да пази на министра војног, ђенерала Пешића и да по потреби неутралише његово противдејство…
…У циљу одржавања потпуне тајности, није тражен никакав нарочити наслон ни у земљи ни ван земље, нити је постојала веза и сарадња с политичким странкама” (Исто, кут. 2, 22/2).
Још о томе
Драгомир Иконић вели да је још од времена кад је ђенерал Симовић дошао из Сарајева (на место команданта ваздухопловства), био са њим “у сталном додиру”. Како сам каже, “сваке недеље би се претресла ситуација и подвргли критичком просуђивању важнији догађаји, као и гледишта која су се по овом или оном питању укрштала”. Не датујући своје “персоналне пучистичке” информације, он тврди да је “генерал већ обезбедио ваљану екипу одважних официра”, овим редоследом: армијски ђенерал Богољуб Илић, бригадни ђенерал Боривоје Мирковић, ђенералштабни пуковник Драгутин Савић, ђенералштабни мајор Ђорђе Станојловић, ђенералштабни потпуковници Живојин Радојичић, Василије Матић и Стојан Здравковић, пешадијски мајори Живан Кнежевић и Данило Зобеница, ваздухопловни капетан Драгиша Ристић, ђенералштабни мајор Зарија Остојић, ђенералштабни капетан Топаловић, капетан у пензији Обрад Обрадовић. (Према једном “збирном” Матићевом запису, водеће улоге у припреми и извођењу државног удара имали су: два ђенерала, два пуковника, пет потпуковника и два мајора; њихова имена нису на том папиру наведена).
Одмах затим, Иконић “с поузданошћу” казује “да ни једна политичка странка није била ангажована у припремама за преврат. Ту, скоро Черчил, рђаво обавештен, наводи у својим мемоарима, да је Радоје Кнежевић, својим положајем у демократској странци, обезбедио покрету потребне политичке везе. Уопште, ово није тачно, нарочито кад је реч о његовој (Радојевој – ИП) странци. И на дан преврата и после њега њени шефови поштено су признавали да о свему томе појма нису имали. Зна се са колико су збуњености и изненађења оне ноћи дошли у Генералштаб… Најмање је Српска земљорадничка странка (чији наводни велики утицај помиње Миловановић у 7, 34-35 – ИП) имала неког удела у овом чисто револуционарном чину. У традицији је те групе пријатељство са кнезом Павлом” (Исто, кут. 2а, 46/1).
Земљорадничку странку, али само условно и ослањајући се једино на сопствене претпоставке, помиње и Данило Грегорић, највероватније само због тога да би ђенерал Симовић, чију улогу у техничкој организацији пуча он и не препознаје, ипак опстао као некакав завереник:
“Више веза но са техничким извршењем удара је, вероватно, Симовић имао са његовом политичком страном, при чему је опет нејасно, који је његов стварни активни удео у свему томе, а колико су радили други. Сигурно је, да је превасходну улогу у политичком уобличавању пуча одиграла Земљорадничка странка, која је била у директној служби британских сервиса. Њени преставници Тупањанин и Бранко Чубриловић су, уствари били једини међу истакнутим политичарима који су конкретно знали за ове припреме око пуча и у њему учествовали. По првобитноме плану је шеф Земљорадничке странке Милан Гавриловић, тадашњи посланик у Москви, имао да у влади Симовића преузме положај министра иностраних дела. До тога није дошло, јер није на дан пуча био у Београду, па су стога претставници осталих странака на ноћној седници у генералштабу инсистирали на томе да на тај положај дође неко ко ће моћи одмах да прими дужност” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, П-17, кут. 2а, 1/1).
Без обзира на сигурност којом у своју причу уводи Земљорадничку странку, ваља овде рећи да се Грегорићева комбинаторика у вези са Симовићевим трудом да се озбиљно позабави политиком, заснива искључиво на домишљању; овај приређивач ставља у курзив оне речи које указују на Грегорићеву логику. “На прве трагове уплитања генерала Симовића у политички живот наилази се у децембру 1940 год. Тада је он водио разговоре са разним политичким личностима, махом опозиционих политичких странака, у којима им је претстављао да је влада Цветковић – Мачек преслаба да би могла да савлада компликовану ситуацију. С обзиром на критично стање у свету и на геополитички изложен положај Југославије, требало би на њено место да ступи влада, у којој би биле претстављене све важније политичке групе и сви важнији чиниоци јавнога живота. Та влада би требало спољнополитички да се ослања на Велику Британију, држи коректне односе према Немачкој и негује пријатељство са СССР. На челу владе требало би да буде он, Симовић, а у њој министар спољних послова, ради континуитета, имао да остане Цинцар-Марковић (а Гавриловић од малопре? – ИП)… Симовић је говорио да је о томе пројекту разговарао са кнезом Павлом. Изгледа, међутим, да је Павле одбио да уђе у дискусију о тој ствари и да је Симовићу ставио на знање да не жели да се овај меша у питања политике. Свакако су отада односи између Симовића и Павла били доста затегнути.
Како изгледа, ни политичке личности нису биле много загрејане за Симовићев пројекат – уколико се он односио на самог Симовића. Ипак су тада створене извесне везе између њега и разних политичара, које нису више прекидане и које су олакшале састав његове владе у ноћи између 26 и 27 марта” (Исто, кут. 2а, 1/1).
Изгледање, сигурност и махом разни трагови отада др Грегорића добијају прави смисао тек кад се ишчитају његови закључни судови о ономе што је претходно сам испричао:
“Цели ток догађаја око 27. III, и све појединости које су у вези са њима познате указују на тотално отсуство свакога отпора режима против припрема и извршења удара, и на једну неразумљиву инерцију његових носилаца и њиховог апарата. Ово допушта само два закључка:
Или је режим био неспособан до степена, који прелази све допуштене границе;
Или је режим био у договору са завером или ју је из извесних разлога толерисао” (Исто, кут. 2а, 1/1).
Грегорићеве приче, мада засноване само на претпоставкама, послужиле су послератној власти да све оне који су били умешани у пуч, прогласи енглеским шпијунима. Оно што он сматра сигурним, “да је превасходну улогу у политичком уобличавању пуча одиграла Земљорадничка странка”, неодрживо је само по себи:
а. Ако су само двојица истакнутих политичара бринула о уобличавању пуча, оба из Земљорадничке странке и оба по страначком основу, како се могло десити да се том ствари баве без сагласности свог председника Милана Гавриловића (који се налазио у Москви), утолико пре што је “по првобитном плану” било предвиђено да он дође на чело Министарства спољних послова;
б. Ако је већ било предвиђено да Гавриловић буде министар спољних послова, како се могло десити да он, пошто се сазнало да је потписана приступница Тројном пакту, или уочи самог пуча, не крене према Београду, е да би преузео нову улогу.
Заправо, Грегорићева “шпијунска” конструкција открива да ђенерал Симовић и његови најближи сарадници (или обрнуто, ако се има на уму тврдња Живана Кнежевића да су он и брат му Радоје били наводни “главни” организатори државног удара) нису уопште знали у шта се упуштају и шта треба да на политичком плану ураде с освојеном влашћу. Јер, како то Грегорић даље тврди, “изузев преставника Земљорадничке странке и Слободана Јовановића, нико од цивилних лица, која су присуствовала седници у генералштабу, није био претходно обавештен о току догађаја у пучу. Неки су дошли на седницу, сматрајући да су ухапшени” (Исто, кут. 2а, 1/1). Ова последња констатација у потпуности негира Грегорићеву претпоставку (пренесену на претходној страни) да је “режим био у договору са завером или ју је из извесних разлога толерисао”.
Челници југословенске владе у Немачкој
Из редовног издања Политике од 25. марта могло се сазнати (а то, видећемо, није могло промаћи ни Васи Матићу), да су председник југословенске владе Драгиша Цветковић и министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић претходне вечери отпутовали у Немачку. Ако је тај догађај за Југословене представљао некакво изненађење, за Немце и Италијане то није био; они први стигли су да за исти број ту вест прокоментаришу претпоставком “да би можда још сутра могло доћи до видне манифестације одличних југословенско-немачких односа”, док су други подсетили на висок ниво италијанско-југословенских односа и на чињеницу да је равно четири године раније, 25. марта 1937, потписан пакт између Југославије и Италије (Политика Београд, 11785, 1).
***Двадесет петог марта, када сам сазнао да су Цветковић и Цинцар-Марковић отпутовали у Беч ради потписа Тројног пакта, отишао сам поново код генерала Симовића. Разговор се опет водио о истим стварима са истим резултатом. Ја сам изнео гледиште да је последњи моменат да се изврши државни удар и да би га требало извести сутра у ноћ, тј. 26/27 марта, но увек сам инсистирао на оним питањима која сам сматрао да су од битног значаја. (По свој прилици, потпуковнику Матићу се чинило да ће се о приступању Тројном пакту још који дан преговарати и да би удар у ноћи између 26. и 27. марта на време “развластио” оне који су били приправни да потпишу приступницу – ИП). Том приликом ми је генерал Симовић рекао да је у међувремену био код кнеза Павла и да му је Кнез рекао да ће сменити Цветковића, а да ће мандат за састав владе поверити њему, те да ће, вероватно, он бити председник владе или, у крајњем случају, да ће сигурно бити министар војни у новој влади, те је најбоље да сачекамо то па да се онда изврши државни удар.***
Код Кнеза, у Двору
Према сопственом признању из 1951. године, ђенерал Симовић био је Двору 23. марта увече и тамо пола сата разговарао са кнезом Павлом; није рекао да ли је био позван или је сам затражио аудијенцију, и није рекао зашто баш он, а не неки други командант. Али, зато, он је рекао Кнезу да ће у већ започетом рату победити Енглези, иза којих стоје Руси, “неисцрпан резервоар људства”, и Американци, “неисцрпан резервоар материјала”; да је “наш народ”, вероватно Срби, својим осећањима везан за земље западне демократије и своје “велике савезнике” из прошлог рата, те да неће прихватити приступ Југославије Тројном пакту; да би осовинска понуда југословенске неутралности била фиктивна, будући да Немци имају намеру да у Југославији изазову грађански рат, после чега би “наш народ” (не каже да ли само Срби, или и остали, или они који преживе грађански рат) био злоупотребљен за рат против Русије и за немачко освајање неких земаља на Блиском и Средњем истоку, пре свих Ирана и Ирака, као власника нафтоносних извора; у таквом рату “наши” губици били би много већи од губитака у могућем рату са Немачком; везивање за Тројни пакт биће падање у трајно ропство, из кога се земља више никад неће извући; да лако може доћи до војне побуне у београдском гарнизону.
Кнез је, каже ђенерал Симовић, био импресиониран оним што је чуо, а нарочито овим последњим запажањем, те је из тих стопа свог госта послао код Министра војног да му све то понови. Како у млађега поговора нема, Симовић је отишао у стан ђенерала Пешића, свог претпостављеног, и рекао му да је био код Кнеза и препричао му о чему су разговарали. Министар је, казује Симовић, био врло незадовољан сазнањем да је неки официр стигао до Кнеза “пречицом”, без Министровог знања, и да је тај официр био питан за мишљење о нечему. Стога, Министар је одмах задужио Симовића да поново скокне до Кнеза и пренесе му да он, ђенерал Пешић, подноси оставку на министарско место, пошто је очигледно да Кнез мења своју дотадашњу политику. Та промена, по Симовићевом тумачењу, тицала се и Пешићевог уверења да ће победити Немци, а не Енглези, како му је својим разлозима противречио Симовић. Разговор је завршен тако што је Пешић рекао Симовићу и следеће: “Знам да ти тако мислиш и ја сам то саопштио Кнезу и влади на Министарској седници; али ти си једини који тако мисли”.
Ђенерал Симовић је, каже, поново био примљен код Кнеза, пренео му Министрову “оставинску” поруку, али оставка није прихваћена (Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, П-17, кут. 2, 22/2).
Ђенерал Симовић ћути о припремама за пуч
Мора бити врло чудно сазнање да ђенерал Симовић, вођа наводно припремљеног пуча, ћути о тим припремама пред потпуковником Матићем, човеком који се уби доказујући да пуч треба извести што пре, а исказује извесно задовољство обећањем кнеза Павла да ће уклонити Драгишу Цветковића и мандат за састав нове владе поверити њему, Симовићу, “па да се онда изврши државни удар”. Ово утолико пре, што је током разговора са Матићем сазнао да је за пуч придобијен један од “најважнијих” официра у Београду: помоћник команданта Београда, дивизијски ђенерал Гаврило Маринковић.
***Ја сам га упознао са тим да сам генерала Маринковића придобио за нашу ствар и питао га да ли хоће да прими генерала Маринковића да са њим разговара. Он је на то пристао, те сам ја из његове канцеларије позвао телефоном генерала Маринковића и замолио га да дође код генерала Симовића, на шта је он пристао. Генерал Мирковић му је послао аутомобил из штаба ваздухопловства, и после извесног времена дошао је генерал Маринковић у Земун код генерала Симовића. Мислио сам да ће генерал Маринковић, који има много више ауторитета од мене, успети да убеди генерала Симовића у то, да државни удар значи рат, те да одмах треба ићи ка томе циљу. Међутим, од свега тога није било ништа. После краћег разговора генерал Маринковић је изјавио генералу Симовићу да, и поред тога што га он веома цени и воли, он неће моћи да сарађује на извршењу државног удара под тим околностима. По одласку генерала Маринковића, генерал Симовић ми је рекао да је најбоље да сачекамо развој догађаја, па ћемо видети шта нам ваља радити. На томе смо се растали.***
И Југославија у Пакту трију сила
Како је 25. март био “предодређен” за “велика” збивања, Политика је тог дана изашла и у ванредном издању, под истим бројем као и у редовном. На насловној страни тог издања, забележено је да су односи између Краљевине Југославије и Немачког Рајха утврђени писменим споразумом, што је у преводу на српски језик значило да је тог 25. марта 1941. године, тачно у подне, у присуству највиших представника двеју европских сила Осовине, Краљевина Југославија потписала Протокол о приступању Југославије Пакту трију сила.
Том приликом, немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп предао је Драгиши Цветковићу и Александру Цинцар-Марковићу, југословенским потписницима Пртокола, ноту следеће садржине:
“У име и по налогу немачке владе имам част да Вашој Екселенцији саопштим следеће: Поводом приступања Југославије Пакту трију сила, које је данас учињено, немачка влада потврђује своју одлуку да ће суверенитет и интегритет Југославије вазда поштовати”.
Одмах после њега, ноту исте садржине (уз помињање италијанске владе) предао је и италијански министар спољних послова Галеацо Ћано.
Затим је фон Рибентроп југословенским представницима уручио још једну ноту. У њој је писало и следеће:
“С позивом на разговоре који су били вођени поводом данашњег приступања Југославије Пакту Трију сила, имам част да Вашој Екселенцији у име владе Рајха са овим потврдим споразум између влада сила осовине и Краљевске владе Југославије о томе, да владе сила осовине за време рата неће упућивати Југославији захтев да дозволи прелаз или превоз трупа преко југословенске државне територије”.
Ноту исте садржине, уз помињање Италије уместо Рајха, уручио је и гроф Ћано (Политика Београд, 11785/ванр., 250341, 1).
Садржину ових двеју последњих нота и њихов стварни смисао треба разумети тако да италијанска и немачка влада, у време кад буду намерне да своје трупе пошаљу преко Југославије, неће југословенској влади упућивати захтев за тако нешто, нити ће од ње тражити дозволу “за прелаз или превоз трупа”; могло би се чак рећи да одсуство биле какве процедуре у вези са кретањем немачких трупа преко Југославије подразумева и могућност да се исте те трупе задрже на југословенској државној територији.
Подразумева се, такође, да је о приступању Југославије Тројном пакту изговорено (и исписано) много хвалоспева и у Италији и у Немачкој, с тим што још ваља додати да су Италијани онај свој пакт с Југославијом из 1937. године прогласили претечом овог најновијег са силама осовине.
У истом том броју, Политика је својим читаоцима представила све “вредности” управо потписаних аката о приступању Југославије Тројном пакту; највероватније, тај је текст, уз “стручну” подршку немачке дипломатије, унапред припремљен у Краљевској влади и дат Политици да га у погодном тренутку објави.
Даје се на знање…
Грегорић вели да “за само објављивање о извршеном приступању Тројноме пакту изабран је пут преко радија и ванредних издања дневних листова. Организација објављивања спроведена (је) по непосредним личним инструкцијама Драгише Цветковића. (Због те и такве ‘заузетости’, можда Цветковић није ни имао времена да по повратку у Београд сазове седницу своје владе – ИП). Њоме је дириговао директор Агенције ‘Авала’ Ђорђе Перић. Листови су добили преко њега готове текстове и наслове састављене у Централном пресбироу (чији је шеф, Предраг Милојевић, у свим годинама Брозове Југославије представљан као новинарска ‘легенда’, измислилац новинарства, такорећи, пратио Цветковића у Беч – ИП) одн. ‘Авали’, оштампали су ванредно издање, и ова су делом авионима растурена по земљи. Редакцијама је забрањено да у та ванредна (издања) мећу машта, сем званично примљеног материјала” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, П-17, кут. 2, 1/1).
У целости, Цветковићев (и Милојевићев) текст гласи:
“Југославија је данас приступила Пакту Трију сила, уз извесне посебне протоколе, којима је њено учешће у овом пакту ближе дефинисано, као што ће се видети из говора и изјава који ће у вези с тим бити одржани. Свечан акт потписивања извршили су данас у Бечу претседник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић и министар иностраних послова г. Цинцар-Марковић.
За правилно оцењивање овог веома важног догађаја, како са нашег националног тако и са међународног гледишта, потребно је имати у виду узрочну везу која постоји између њега и свих наших досадашњих спољнополитичких стремљења, затим обезбеђење интереса наше земље и садашњи положај у свету. Све оно до чега је Југославија, као независна и национална држава, највише држала и постојано заштићавала, првенствено пуно обезбеђење њеног територијалног интегритета и независности, уз обезбеђење непомућеног мира, дошло је овом приликом до поновне афирмације, пошто нам Немачка и Италија то свечано гарантују. Када и не би било других предности и користи, које произилазе из овог нашег приступања Пакта трију сила, сама ова пуноважна гаранција претстављала би заиста првокласан успех наше одређене, одлучне и доследне спољне политике. Али поред тога, наша државна независност налази у овом акту и друге начине за своје пуно обезбеђење, поглавито у јасној и недвосмисленој чињеници да Југославија, приступајући Пакту трију сила, не преузима никакве обавезе војног карактера. Другим речима, Југославија остаје и даље изван рата, тако да је и у том погледу њен положај пречишћен и коначно утврђен.
За нашу вековима напаћену земљу ова данашња остварења имају далекосежан значај у сваком погледу, пошто се њима стварно постиже оно за чим смо ми увек највише тежили и највеће жртве подносили, т.ј. да границе ове наше националне груде до којих се простире наш национални и животни простор коначно постану неприкосновена баштина рада и мира храброг и часног југословенског народа. Овај историски догађај био би и у мирнијим временима од данашњих правилно схваћен од свих Југословена, свих Срба, Хрвата и Словенаца без разлике, као весник бољих и мирнијих дана, а нарочито данас, када се у свету бије највећи рат свих времена и када се под његовим несавладљивим дејством стварају основе једног новог европског и светског поретка. Баш због тога што је својим вековним патњама и херојским борбама заслужио свој данашњи мир, наш народ уме да цени све оне повољне и позитивне околности, у којима се на првом месту огледају први резултати наше досадашње спољнополитичке акције, а које му баш данас, и поред садашњег светског сукоба, омогућавају да несметано настави своју благотворну активност на свом свеопштем подизању и напретку.
Прилазак Пакту трију сила омогућује Југославији да у исто време у миру настави и продуби своју досадашњу лојалну сарадњу са суседима, прво са Немачком, која је и у овој прилици поново доказала своје високо разумевање за проблеме наше земље и своје поштовање за природна осећања нашег витешког народа. Југословени, који су кроз векове постојаног суседства схватали сву праву снагу неизбрисивог закона судбинске захвалности, дубоко су свесни значаја овог данашњег историског датума, нарочито за даље продубљење југословенско-немачких пријатељских односа. Затим овај наш најновији допринос политици мира и сарадње у овом делу Европе омогућава и продубљење пријатељских односа са Италијом, са којом је пре четири године, баш на данашњи дан, закључен Београдски споразум, којим је био обезбеђен јадрански мир и успостављена стална пријатељска сарадња, која се отада па непрекидно до данас развијала на обострано задовољство. Слично дејство осетиће се и у познатим пријатељским односима наше земље са њеним најближим подунавским и балканским суседима, а нарочито са гледишта обезбеђења мира у овој нашој Југоисточној Европи, као основног услова заједничког напретка.
Ма са које стране да се посматра, приступање Југославије Пакту трију сила претставља заиста догађај од изузетне националне и међународне важности, тако да се с правом може очекивати да ће се све његове неизбежне реперкусије ускоро испољити у свом правом и повољном дејству и на опште задовољство свих заинтересованих народа. Југославија му у сваком случају приступа отворено и мушки, свесна да тиме врши своју дужност према самој себи, тако и према суседима са којима је и геополитичким законима уско везана” (Политика Београд, 11785/ванр., 2).