Анализе

Како извести државни удар

ПИШЕ: Илија Петровић

Ко је шта припремио

Миловановић вели да је “конкре­тан план за извршење вој­ног пуча био готов само на неколико да­на пре његове реали­за­ције. Према инструкцијама генерала Мир­ко­ви­ћа, израдио га је ма­јор Кнежевић (Живан, коме су, по Мило­ва­но­ви­ћевом наводу, Симовић и Мирковић поверили још и да вр­бу­је официре из Београдског гарнизона! – ИП), а техничку скицу пла­на, са тачно убележеним ра­споредом и задацима војних је­ди­ни­ца које су учествовале у пучу направио је поручник Адем Кур­то­вић, вод­ник у Кнежевићевом ба­таљону” (Н. Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 38).

Из ових двеју реченица вире бар четири недоумице:

Прва, када је започето планирање војног пуча, будући да се до 15. марта ђенерал Симовић још није био одлучио на тај корак;

Друга, да ли је план за чију је израду искоришћено врло мало времена, могао предвидети баш све да би био успешно изведен;

Трећа, на шта је морао личити пучистички план ако је лице коме је по­верено да га изради било још задужено да се бави врбова­њем повер­љивих официра из београдског гарнизона и које се на­ла­зило под присмотром агената из Команде Београда;

Четврта, да ли је врбовање поверљивих официра било толико једноставно да је творцу пучистичког плана то био само узгредан посао.

О пучистичком плану има свој суд и Данило Грегорић:

“Седни”, рече Мирковић (мајору Данилу Зо­бе­ници – ИП) кра­тко и пру­жи му преко стола хартију. Био је то табак шпартане хартије канцеларијског формата, на коме је била оловком израђена ски­ца центра Београда. Зелени и мрки кружићи и стрелице и мали крстићи оживљавали су тај кроки. Десно до­ле стајало је исписано калиграфски лепим рукописом: ‘Израдио ма­јор Живан Кнеже­вић’.

“Пошто је план усвојен, руководство пуча упознало је са њим све главне учеснике, а доцније и оне који су накнадно улазили у за­веру” (Исто, 38).

По Миловановићевој причи, било је врло много завереника, много више но што то тврди др Грегорић, те је врло упутно постави­ти и питање како се могло десити да тај­на о припремама војног у­дара оста­не сачувана до последњег часа. Ово утолико пре што Грегорић казује да “иначе, круг људи који је дириговао припре­ма­ма био је веома узак и… неиспитан тако да су поједине улоге о­с­та­ле нерасветљене”, што је “симпатизера замисли о државном у­да­ру, којом би се оборила влада и кнез Павле било много међу офи­ци­рима” што “ти официри своја расположења и очекивања ни­су мно­го крили, мада нису знали за конкретне припреме, нити за по­је­диности о догађајима, све до 26. марта” и што је “Београд у по­следњим данима пред удар био пун гласова о њему” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2а, 1/1).

А треба поставити и питање колико је био озбиљан један план сачињен као кроки, на шпартаној хартији канцеларијског форма­та, оловком, макар он садржавао и разнобојне стрелице, кру­жи­ће и крстиће и био калиграфски потписан.

 

Кнежевићев кроки није објављен

Врло је чудно што се Жи­ван Кнежевић пишући о 27. марту није потрудио да реконстру­и­ше тај свој план и унесе га у књигу. Уместо тога, он испред 193. стране смешта лепо исцртан план београдских улица између Же­ле­з­ничке станице, Краља Александра, Краља Милутина и Бирча­ни­нове, на­словљен као Центар превра­та: шири круг и ужи круг, са петна­ест кружића којима су означе­на отпорна гнезда; једним од тих кружића (на најважнијој рас­крсници, Немањиној и Кнеза Ми­лоша) означено је Кнежевићево командно место; крстића и стрелица нема, што значи да није у питању “изведбени” план.

Што се појединости из плана државног удара тиче, Кнежевић казује да “Оп­шти план за извршење преврата, према нашем договору, имао је да изради ђенерал Мирковић. Био је, према томе, за­датак његов и ђенерала Симовића да придобију и повежу коман­данте пукова и уопште више војне старешине у Београду. (Потпу­ковник Матић кратко је поред овог “повезивања” констатовао да “они ово нису ни покушали” – ИП).

Ја сам имао да, у оквиру Општег плана, са Пешадијским пуком Краљеве гарде обезбедим Двор на Дедињу и поседнем сплет министарстава око раскрснице улица Немањине и Милоша Вели­ког. Масивна зграда Главног ђенералштаба, у којој је био смеш-­тен и део Министарства војске са министровим кабинетом, имала је да од самог почетка државног удара постане средиштем за да­љи развој догађаја” (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 89-90). Ову последњу “масивну” намеру Кнежевић није образлагао, исто као што је пропустио да каже да се поред министровог кабинета налазила и канцеларија његовог номиналног шефа кабинета, потпуковника Василија Матића, као и да се ту ни­је налазио ниједан од “нас четворице”, без којих, по Кнеже­ви­ће­вим тврдњама, пуча не би било.

 

Шта је о томе рекао Симовић, касније

Крајем јула 1951. го­ди­не, ђенерал Симовић “признао” је Војноисториском институту понешто од онога што му је било познато о војном пучу под ње­говим руковођењем:

“Сматрајући да у овом тешким моментима (уочи приступања Југославије Тројном пакту – ИП) треба да останемо уједињени око законите владе ради израза што снажнијег отпора Хитлерови­м тежњама и предвиђајући могуће компликације у нашим одно­сима с Хрватима, ја сам настојао до последњег момента да убедим надлежне у неопходност одбацивања Хитлеровог диктата и од­бр­а­не наше народне и државне независности. Међутим, рачунајући и на другу евентуалност, пошто се ја лично нисам налазио на поло­жа­ју са кога би могао да изразитије утичем на право вођења наше државне политике, ја сам размишљао и о потреби и могућности при­мене другог начина. У томе циљу у месецу августу 1940, док сам био на положају команданта II армиске области у Сарајеву, во­дио сам разговоре с бригадним ђенералом Боривојем Мирко­ви­ће­м, онда заступником команданта ваздухопловства и с Воји­сла­вом Бе­саревићем, секретаром трговачке коморе и истакну­тим наци­о­налним радником. После премештаја у Земун… у месе­цу новем­бру 1940, по паду ђенерала Милана Недића и доласку ђе­не­рала Пе­шића за министра војске и морнарице, почео сам водити разго­во­ре с појединим истакнутим официрима о положају Југо­сла­вије и њеном држању за случај агресије непријатеља, придо­би­јајући их за сво­је мишљење и стварајући један круг, на који сам могао рачунати у случају потребе. Кад је избило питање потписа Тројног па­к­та – по­четком марта 1941, није се имало много време­на за орга­ни­зова­ње једног ширег покрета од официра свих трупа у Бе­ог­ра­д­ском гар­низону, већ се морало радити с најважнијим, и то: с вазду­хоплов­ством у Земуну, које је стајало под мојом коман­дом, пеша­диским пуком Краљеве гарде и батаљоном борних кола у Београ­ду на чи­је сам старешине (изузев команданта пука) мо­гао да рачу­нам, и с млађим официрима Министарства војске, Гла­в­ног ђенера­л­штаба и Команде Београда.

Помоћнику команданта ваздухопловства, бригадном ђенералу Боривоју Мирковићу ставио сам у задатак да изврши потребне припреме за употребу јединица ваздухопловства и једног батаљо­на другог пешадиског пука који је гарнизонирао у Земуну. Начел­нику штаба команде ваздухопловству, ђенералштабном пуков­нику Драгутину Савићу наредио сам да се стави на расположење ђе­нералу Боривоју Мирковићу. Пешадиског мајора Живана Кне­жевића, команданта трећег батаљона пешадиског пука Краљеве гарде кога сам познавао као врло амбициозног, а при томе неза­до­вољног што није примљен у ђенералштабну струку (иако је тај курс свршио 1934. године – ИП), позвао сам к себи и пошто сам му учинио потребно саопштење, и добио ње­гов пристанак за учест­во­ва­ње у акцији, ставио сам му у задатак, да за исту придобије и ос­тале команданте батаљона Краљеве гар­де и своје другове и да из­врши потребне припреме за употребу њи­хових јединица. По­том сам га упутио, да се јави ђенералу Бо­ривоју Мирковићу ради спо­разума и координирања акције њихо­вих делова.

Ђенералштабном мајору Ђорђу Станојловићу и ђенералштабном пуковнику Ж. Радојичићу поверио сам рад међу млађим офи­цирима Главног ђенералштаба. А ђенералштабном потпуков­ни­ку Василију Матићу поверио сам акцију у Министарству војске и Команди града Београда; он је имао нарочити задатак: да пази на министра војног, ђенерала Пешића и да по потреби неутралише његово противдејство…

…У циљу одржавања потпуне тајности, није тражен никакав на­рочити наслон ни у земљи ни ван земље, нити је постојала веза и сарадња с политичким странкама” (Исто, кут. 2, 22/2).

 

Још о томе

Драгомир Иконић вели да је још од времена кад је ђенерал Симовић дошао из Сарајева (на место команданта ваздухопловст­ва), био са њим “у сталном додиру”. Како сам каже, “сва­ке неде­ље би се претресла ситуација и подвргли критичком про­су­ђивању важнији догађаји, као и гледишта која су се по овом или оном пи­тању укрштала”. Не датујући своје “персоналне пучисти­чке” ин­фо­р­мације, он тврди да је “генерал већ обезбедио ваљану екипу од­важних официра”, овим редоследом: армијски ђенерал Богољуб Илић, бригадни ђенерал Боривоје Мирковић, ђенерал­штабни пу­ков­ник Драгутин Савић, ђенералштабни мајор Ђорђе Станој­ло­вић, ђенералштабни потпуковници Живојин Радојичић, Василије Матић и Стојан Здравковић, пешадијски мајори Живан Кнеже­вић и Данило Зобеница, ваздухопловни капетан Драгиша Рис­тић, ђе­не­ра­л­штабни мајор Зарија Остојић, ђенералштабни ка­пе­тан То­па­ловић, капетан у пензији Обрад Обрадовић. (Према је­д­ном “збир­ном” Матићевом запису, водеће улоге у припреми и из­во­ђе­њу др­жа­в­ног удара имали су: два ђенерала, два пуковника, пет пот­пу­ковника и два мајора; њихова имена нису на том папиру наве­де­на).

Одмах затим, Иконић “с поузданошћу” казује “да ни једна поли­ти­чка странка није била ангажована у припремама за преврат. Ту, ско­ро Черчил, рђаво обавештен, наводи у својим мемоарима, да је Радоје Кнежевић, својим положајем у демократској странци, обезбедио покрету потребне политичке везе. Уопште, ово није та­чно, нарочито кад је реч о његовој (Радојевој – ИП) странци. И на дан преврата и после њега њени шефови поштено су признава­ли да о свему томе појма нису имали. Зна се са колико су збуње­но­сти и изненађења оне ноћи дошли у Генералштаб… Најмање је Српска земљорадничка странка (чији наводни велики утицај по­миње Миловановић у 7, 34-35 – ИП) имала неког удела у овом чи­сто рево­лу­ционарном чину. У традицији је те групе пријатељство са кне­зом Павлом” (Исто, кут. 2а, 46/1).

Земљорадничку странку, али само условно и ослањајући се једино на сопствене претпоставке, помиње и Данило Грегорић, нај­ве­ро­ватније само због тога да би ђенерал Симовић, чију улогу у тех­ничкој органи­за­цији пуча он и не препознаје, ипак опстао као не­ка­кав завереник:

“Више веза но са техничким извршењем удара је, вероватно, Симовић и­мао са његовом политичком страном, при чему је опет нејасно, ко­ји је његов стварни активни удео у свему томе, а колико су ра­дили други. Сигурно је, да је превасходну улогу у полити­чком уо­бличавању пуча одиграла Земљорадничка странка, која је била у директној служби британских сервиса. Њени престав­ни­ци Туп­а­ња­нин и Бранко Чубриловић су, уствари били једини међу ис­та­к­нутим политичарима који су конкретно знали за ове прип­ре­ме око пуча и у њему учествовали. По првобитноме плану је шеф Зе­мљорадничке странке Милан Гавриловић, тадашњи посланик у Мо­скви, имао да у влади Симовића преузме положај министра ино­страних дела. До тога није дошло, јер није на дан пуча био у Бе­ограду, па су стога претставници осталих странака на ноћној сед­ници у генералштабу инсистирали на томе да на тај положај дође неко ко ће моћи одмах да прими дужност” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2а, 1/1).

Без обзира на сигурност којом у своју причу уводи Земљорадничку странку, ваља овде рећи да се Грегорићева комбинаторика у вези са Симовићевим трудом да се озбиљно позабави полити­ком, заснива искључиво на домишљању; овај приређивач ставља у курзив оне речи које указују на Грегорићеву логику. “На прве трагове уп­ли­та­ња генерала Симовића у политички жи­вот наилази се у децем­бру 1940 год. Тада је он водио разговоре са ра­з­ним политичким лично­стима, махом опозиционих политичких странака, у којима им је претстављао да је влада Цветковић – Ма­чек преслаба да би могла да савлада компликовану ситуацију. С обзиром на крити­чно ста­ње у свету и на геополитички изложен по­ложај Југослави­је, тре­ба­ло би на њено место да ступи влада, у којој би биле прет­став­ље­не све важније политичке групе и сви ва­жнији чиниоци јавнога жи­вота. Та влада би требало спољно­по­ли­тички да се ос­ла­ња на Ве­лику Британију, држи коректне од­но­се према Нема­чкој и негу­је пријатељство са СССР. На челу вла­де тре­бало би да буде он, Симовић, а у њој министар спољних посло­ва, ради конти­ну­итета, имао да остане Цинцар-Марковић (а Гав­ри­ло­вић од малопре? – ИП)… Симо­вић је говорио да је о то­ме про­јек­ту разговарао са кнезом Па­влом. Изгледа, ме­ђутим, да је Павле одбио да уђе у дискусију о тој ствари и да је Си­мовићу ста­вио на знање да не жели да се овај ме­ша у пи­та­ња поли­тике. Сва­ка­ко су отада односи између Симо­ви­ћа и Пав­ла били до­ста затег­нути.

Како изгледа, ни политичке личности нису биле много загрејане за Симовићев пројекат – уколико се он односио на самог Си­мовића. Ипак су тада створене извесне везе између њега и разних политичара, које нису више прекидане и које су олакшале састав његове владе у ноћи између 26 и 27 марта” (Исто, кут. 2а, 1/1).

Изгледање, сигурност и махом разни трагови отада др Грего­рића доби­јају прави смисао тек кад се ишчитају његови закљу­чни судо­ви о ономе што је претходно сам испричао:

“Цели ток догађаја око 27. III, и све појединости које су у вези са њима познате указују на тотално отсуство свакога отпора ре­жи­ма против припрема и извршења удара, и на једну неразум­љи­ву инерцију његових носилаца и њиховог апарата. Ово допу­шта само два закључка:

Или је режим био неспособан до степена, који прелази све допуштене границе;

Или је режим био у договору са завером или ју је из извесних разлога толерисао” (Исто, кут. 2а, 1/1).

Грегорићеве приче, мада засноване само на претпоставкама, послужиле су послератној власти да све оне који су били умешани у пуч, прогласи енглеским шпијунима. Оно што он сматра сигурним, “да је превасходну улогу у политичком уо­бличавању пуча оди­грала Земљорадничка странка”, неодрживо је само по себи:

а. Ако су само двојица истакнутих политичара бринула о уобличавању пуча, оба из Земљорадничке странке и оба по страна­чком основу, како се могло десити да се том ствари баве без са­г­ла­сности свог председника Милана Гавриловића (који се налазио у Москви), утолико пре што је “по првобитном плану” било предви­ђе­но да он дође на чело Ми­ни­старства спољ­них послова;

б. Ако је већ било предвиђено да Гавриловић буде министар спољних послова, како се могло десити да он, пошто се сазнало да је потписана приступница Тројном пакту, или уочи самог пуча, не крене према Београду, е да би преузео нову улогу.

Заправо, Грегорићева “шпијунска” конструкција открива да ђенерал Симовић и његови најближи сарадници (или обрнуто, ако се има на уму тврдња Живана Кнежевића да су он и брат му Радоје били наводни “главни” организатори државног удара) нису уопште знали у шта се упуштају и шта треба да на политичком плану у­ра­де с осво­јеном влашћу. Јер, како то Грегорић даље тврди, “изузев преставника Земљорадничке странке и Слободана Јовановића, ни­ко од цивилних лица, која су присуствовала седници у генералштабу, није био претходно обавештен о току догађаја у пучу. Не­ки су до­шли на седницу, сматрајући да су ухапшени” (Исто, кут. 2а, 1/1). Ова последња констатација у потпуности негира Грегорићеву претпо­ставку (пренесену на претходној страни) да је “режим био у дого­во­ру са завером или ју је из извесних разлога толерисао”.

 

Челници југословенске владе у Немачкој

Из редовног изда­ња Политике од 25. ма­р­та могло се сазнати (а то, видећемо, није мо­гло промаћи ни Васи Матићу), да су председник ју­го­словенске вла­де Драгиша Цветковић и министар спољних посло­ва Александар Цинцар-Марковић претходне вечери отпутовали у Немачку. Ако је тај догађај за Југословене представљао нека­к­во изненађење, за Немце и Италијане то није био; они први стиг­ли су да за ис­ти број ту вест про­ко­ментаришу претпоставком “да би мо­жда још сутра могло доћи до видне манифестације одличних југословенско-не­ма­чких односа­”, док су други подсетили на висок ниво италијан­ско-југословенских односа и на чињеницу да је рав­но четири го­ди­не раније, 25. марта 1937, потписан пакт између Ју­гославије и Ита­ли­је ­(Политика Београд, 11785, 1).

 

***Двадесет петог марта, када сам сазнао да су Цветковић и Цин­цар-Марковић отпутовали у Беч ради потписа Тројног пак­та, отишао сам поново код генерала Симовића. Разговор се опет во­дио о истим стварима са истим резултатом. Ја сам изнео гледи­ште да је последњи моменат да се изврши државни удар и да би га требало извести сутра у ноћ, тј. 26/27 марта, но увек сам инси­сти­рао на оним питањима која сам сматрао да су од битног значаја. (По свој прилици, потпуковнику Матићу се чинило да ће се о при­ст­у­пању Тројном пакту још који дан преговарати и да би удар у но­ћи између 26. и 27. марта на време “развластио” оне који су били приправни да пот­пишу приступницу  – ИП). Том при­ликом ми је генерал Симовић рекао да је у међувремену био код кнеза Павла и да му је Кнез рекао да ће сме­нити Цвет­ко­вића, а да ће мандат за састав владе поверити њему, те да ће, ве­ро­ватно, он бити пред­сед­ник владе или, у крајњем слу­чају, да ће си­гурно бити министар вој­ни у новој влади, те је најбо­ље да са­че­ка­мо то па да се онда извр­ши државни удар.***

 

Код Кнеза, у Двору

Према сопственом признању из 1951. го­дине, ђенерал Симовић био је Двору 23. марта увече и тамо пола са­та разговарао са кнезом Пав­лом; није рекао да ли је био позван или је сам затражио аудијенцију, и није рекао зашто баш он, а не не­ки други командант. Али, зато, он је рекао Кнезу да ће у већ започетом рату победити Енглези, иза којих стоје Руси, “неисцрпан резервоар људства”, и Американци, “неисцрпан резервоар мате­ри­јала”; да је “наш народ”, вероватно Срби, својим осећањима ве­зан за земље западне демократије и своје “велике савезнике” из про­шлог рата, те да неће прихватити приступ Југославије Трој­ном пакту; да би осовинска понуда југословенске неутралности била фиктивна, будући да Немци имају намеру да у Југославији изазову грађански рат, после чега би “наш народ” (не каже да ли само Срби, или и остали, или они који преживе грађански рат) био злоупотребљен за рат против Русије и за немачко освајање не­ких земаља на Блиском и Средњем истоку, пре свих Ирана и Ира­ка, као власника нафтоносних извора; у таквом рату “наши” губи­ци били би много већи од губитака у могућем рату са Нема­ч­ком; везивање за Тројни пакт биће падање у трајно ропство, из ко­га се земља више никад неће извући; да лако може доћи до војне побу­не у београдском гарнизону.

Кнез је, каже ђенерал Симовић, био импресиониран оним што је чуо, а нарочито овим последњим запажањем, те је из тих стопа свог госта послао код Министра војног да му све то понови. Како у млађега поговора нема, Симовић је отишао у стан ђенерала Пешића, свог претпостављеног, и рекао му да је био код Кнеза и препричао му о чему су разговарали. Министар је, казује Симовић, био врло незадовољан сазнањем да је неки официр стигао до Кнеза “пречицом”, без Министровог знања, и да је тај официр био питан за мишљење о нечему. Стога, Министар је одмах задужио Си­мовића да поново скокне до Кнеза и пренесе му да он, ђенерал Пешић, подноси оставку на министарско место, пошто је очиглед­но да Кнез мења своју дотадашњу политику. Та промена, по Си­мовићевом тумачењу, тицала се и Пешићевог уверења да ће побе­дити Немци, а не Енглези, како му је својим разлозима против­ре­чио Симовић. Раз­говор је завршен тако што је Пешић рекао Си­мо­вићу и следеће: “Знам да ти тако мислиш и ја сам то саопштио Кнезу и влади на Министарској седници; али ти си једини који тако мисли”.

Ђенерал Симовић је, каже, поново био примљен код Кнеза, пренео му Министрову “оставинску” поруку, али оставка није прихваће­на (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2, 22/2).

 

Ђенерал Симовић ћути о припремама за пуч

Мора бити врло чудно сазнање да ђенерал Симовић, вођа наводно припремљеног пу­ча, ћути о тим припремама пред потпуковником Матићем, чо­ве­ком који се уби доказујући да пуч треба извести што пре, а иска­зује извесно задовољство обећањем кнеза Павла да ће уклонити Драгишу Цветковића и мандат за састав нове владе поверити ње­му, Симовићу, “па да се онда изврши државни удар”. Ово утолико пре, што је током разговора са Мати­ћем сазнао да је за пуч при­добијен један од “најважнијих” о­фи­цира у Београду: помоћник команданта Београда, ди­визијски ђенерал Гаврило Маринковић.

 

***Ја сам га упознао са тим да сам генерала Маринковића придобио за нашу ствар и пи­тао га да ли хоће да прими генерала Маринковића да са њим раз­говара. Он је на то пристао, те сам ја из његове канцеларије по­звао теле­фоном генерала Маринковића и замолио га да дође код генерала Симовића, на шта је он прис­тао. Генерал Мирковић му је послао аутомобил из штаба ваздухо­пло­в­ства, и после извесног времена дошао је генерал Маринко­вић у Земун код генерала Си­мовића. Мислио сам да ће генерал Маринко­вић, који има много ви­ше ау­то­ритета од мене, успети да убеди генерала Симовића у то, да др­жавни удар значи рат, те да одмах тре­ба ићи ка томе ци­љу. Ме­ђутим, од свега тога није било ништа. После краћег разго­вора ге­нерал Маринковић је изјавио ге­нералу Симовићу да, и по­ред тога што га он веома цени и воли, он неће моћи да сарађује на изврше­њу државног удара под тим окол­но­стима. По одласку ге­не­ра­ла Ма­ринковића, генерал Симовић ми је рекао да је најбоље да сачекамо развој догађаја, па ћемо ви­де­ти шта нам ваља радити. На томе смо се растали.***

 

И Југославија у Пакту трију сила

Како је 25. март био “предо­дређен” за “велика” збивања, Политика је тог дана изашла и у ванредном издању, под истим бројем као и у редовном. На наслов­ној страни тог издања, забележено је да су односи између Краље­вине Југославије и Немачког Рајха утврђени писменим споразу­мом, што је у преводу на српски језик значило да је тог 25. марта 1941. године, тачно у подне, у присуству највиших представника двеју ев­ропских сила Осовине, Краљевина Југославија потписала Про­то­кол о приступању Југославије Пакту трију сила.

Том приликом, немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп предао је Драгиши Цветковићу и Александру Цинцар-Марковићу, југословенским потписницима Пртокола, но­ту следеће садржине:

“У име и по налогу немачке владе имам част да Вашој Екселе­нцији саопштим следеће: Поводом приступања Југославије Па­к­ту трију сила, које је данас учињено, немачка влада потврђује сво­ју одлуку да ће суверенитет и интегритет Југославије вазда пошто­вати”.

Одмах после њега, ноту исте садржине (уз помињање италија­н­ске владе) предао је и италијански министар спољних послова Галеацо Ћано.

Затим је фон Рибентроп југословенским представницима уручио још једну ноту. У њој је писало и следеће:

“С позивом на разговоре који су били вођени поводом данашњег приступања Југославије Пакту Трију сила, имам част да Ва­шој Екселенцији у име владе Рајха са овим потврдим споразум из­међу влада сила осовине и Краљевске владе Југославије о томе, да владе сила осовине за време рата неће упућивати Југославији захтев да дозволи прелаз или превоз трупа преко југословенске државне територије”.

Ноту исте садржине, уз помињање Италије уместо Рајха, уручио је и гроф Ћано (Политика Београд, 11785/ванр., 250341, 1).

Садржину ових двеју последњих нота и њихов стварни смисао треба разумети тако да италијанска и немачка влада, у време кад буду намерне да своје трупе пошаљу преко Југославије, неће југосло­венској влади упућивати захтев за тако нешто, нити ће од ње тражити дозволу “за прелаз или превоз трупа”; могло би се чак ре­ћи да одсуство биле какве процедуре у вези са кретањем нема­чких трупа преко Југославије подразумева и могућност да се исте те трупе задрже на југословенској државној територији.

Подразумева се, такође, да је о приступању Југославије Тројном пак­ту изговорено (и исписано) много хвалоспева и у Италији и у Немач­кој, с тим што још ваља додати да су Италијани онај свој пакт с Југо­сла­вијом из 1937. године прогласили претечом овог нај­новијег са силама осовине.

У истом том броју, По­ли­тика је својим читаоцима представила све “вредности” управо потписаних аката о приступању Ју­го­славије Тројном пакту; највероватније, тај је текст, уз “стру­ч­ну” подршку немачке дипломатије, унапред при­премљен у Кра­ље­в­ској влади и дат Политици да га у погодном тренут­ку објави.

 

Даје се на знање

Грегорић вели да “за само објављивање о извршеном приступању Тројноме пакту изабран је пут преко ра­ди­ја и ванредних издања дневних листова. Организација објављи­вања спроведена (је) по непосредним личним инструкцијама Дра­ги­ше Цветковића. (Због те и такве ‘заузетости’, можда Цветко­вић није ни имао времена да по повратку у Београд сазове седни­цу своје владе – ИП). Њоме је дириговао директор Агенције ‘Ава­ла’ Ђорђе Перић. Листови су добили преко њега готове текстове и наслове састављене у Централном пресбироу (чији је шеф, Предраг Милојевић, у свим годинама Брозове Југославије представ­љан као новинарска ‘легенда’, измислилац новинарства, такоре­ћи, пратио Цветковића у Беч – ИП) одн. ‘Авали’, оштампали су ванредно издање, и ова су делом авионима растурена по зе­мљи. Ре­дакцијама је забрањено да у та ванредна (издања) мећу машта, сем званично примљеног материјала” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2, 1/1).

У целости, Цветковићев (и Милојевићев) текст гласи:

“Југославија је данас приступила Пакту Трију сила, уз извесне посебне протоколе, којима је њено учешће у овом пакту ближе де­финисано, као што ће се видети из говора и изјава који ће у вези с тим бити одржани. Свечан акт потписивања извршили су данас у Бечу претседник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић и министар иностраних послова г. Цинцар-Марковић.

За правилно оцењивање овог веома важног догађаја, како са нашег националног тако и са међународног гледишта, потребно је имати у виду узрочну везу која постоји између њега  и свих наших досадашњих спољнополитичких стремљења, затим обезбе­ђе­ње интереса наше земље и садашњи положај у свету. Све оно до чега је Југославија, као независна и национална држава, највише др­жала и постојано заштићавала, првенствено пуно обезбеђење ње­ног територијалног интегритета и независности, уз обезбе­ђе­ње непомућеног мира, дошло је овом приликом до поновне афир­мације, пошто нам Немачка и Италија то свечано гарантују. Када и не би било других предности и користи, које произилазе из овог нашег приступања Пакта трију сила, сама ова пуноважна гаран­ци­ја претстављала би заиста првокласан успех наше одређене, од­лучне и доследне спољне политике. Али поред тога, наша др­жа­в­на независност налази у овом акту и друге начине за своје пу­но о­бе­з­беђење, поглавито у јасној и недвосмисленој чињеници да Ју­гославија, приступајући Пакту трију сила, не преузима никакве оба­везе војног карактера. Другим речима, Југославија остаје и да­ље изван рата, тако да је и у том погледу њен положај пречи­шћен и коначно утврђен.

За нашу вековима напаћену земљу ова данашња остварења имају далекосежан значај у сваком погледу, пошто се њима стварно постиже оно за чим смо ми увек највише тежили и највеће жрт­ве подносили, т.ј. да границе ове наше националне груде до којих се простире наш национални и животни простор коначно постану неприкосновена баштина рада и мира храброг и часног југосло­венског народа. Овај историски догађај био би и у мирнијим вре­менима од данашњих правилно схваћен од свих Југословена, свих Срба, Хрвата и Словенаца без разлике, као весник бољих и мир­ни­јих дана, а нарочито данас, када се у свету бије највећи рат свих времена и када се под његовим несавладљивим дејством стварају основе једног новог европског и светског поретка. Баш због тога што је својим вековним патњама и херојским борбама заслужио свој данашњи мир, наш народ уме да цени све оне повољне и по­зи­тивне околности, у којима се на првом месту огледају први резул­та­ти наше досадашње спољнополитичке акције, а које му баш да­нас, и поред садашњег светског сукоба, омогућавају да несметано настави своју благотворну активност на свом свеопштем подиза­њу и напретку.

Прилазак Пакту трију сила омогућује Југославији да у исто време у миру настави и продуби своју досадашњу лојалну сарадњу са суседима, прво са Немачком, која је и у овој прилици поново до­казала своје високо разумевање за проблеме наше земље и своје поштовање за природна осећања нашег витешког народа. Југо­словени, који су кроз векове постојаног суседства схватали сву пра­ву снагу неизбрисивог закона судбинске захвалности, дубоко су свесни значаја овог данашњег историског датума, нарочито за да­ље продубљење југословенско-немачких пријатељских односа. Затим овај наш најновији допринос политици мира и сарадње у овом делу Европе омогућава и продубљење пријатељских односа са Италијом, са којом је пре четири године, баш на данашњи дан, закључен Београдски споразум, којим је био обезбеђен јадрански мир и успостављена стална пријатељска сарадња, која се отада па непрекидно до данас развијала на обострано задовољство. Слично дејство осетиће се и у познатим пријатељским односима наше зе­мље са њеним најближим подунавским и балканским суседима, а нарочито са гледишта обезбеђења мира у овој нашој Југоисто­ч­ној Европи, као основног услова заједничког напретка.

Ма са које стране да се посматра, приступање Југославије Пакту трију сила претставља заиста догађај од изузетне националне и међународне важности, тако да се с правом може очекивати да ће се све његове неизбежне реперкусије ускоро испољити у свом пра­вом и повољном дејству и на опште задовољство свих заинте­ре­со­ваних народа. Југославија му у сваком случају приступа от­во­р­ено и мушки, свесна да тиме врши своју дужност према самој себи, та­ко и према суседима са којима је и геополитичким закони­ма уско везана” (Политика Београд, 11785/ванр., 2).

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.