ПИШЕ: Илија Петровић
Ко је ђенерал Мирковић
Патријарх српски господин Гаврило писао је у својим мемоарима и о понечему што потпуковнику Василију Матићу, врло вероватно, није ни могло бити познато у време на које се мемоари односе:
“Генерал Мирковић је био велики патриота и елитни официр. Он није могао да гледа рђаву политику и рад Краљевског намесништва, који иде на штету народа и државних интереса, па је отворено говорио да их треба силом уклонити са њихових положаја. Он јавно, у опхођењу са људима, критикује рад кнеза Павла и Краљевске владе. Његове изјаве нису биле непознате државним факторима. Али нису ништа противу њега предузимали. Сам председник Краљевске владе звао га је код себе да га пита да ли је тачно да је давао изјаве о припремању војног пуча. Генерал Бора Мирковић се није устручавао да каже Цветковићу у лице да цео народ жели да се промени и спољна и унутрашња политика, и да он лично као виши официр саветује да се води рачуна о жељама и потребама народа, како не би дошло до народног револта… Генерал Мирковић је био храбар и одважан човек. Пре плана Живана Кнежевића, генерал Мирковић је узео на себе улогу да он изврши војни пуч са официрима и то поглавито официрима из ваздухопловства. И затим да образује једну владу где би ресоре узели претежно елитни официри. Што се тиче политичара, он је био прво за двојицу: Божидара Максимовића са којим је био интимно повезан и др (Драгомира) Иконића, првака Демократске странке. Све је ово било пре доласка генерала Симовића у Београд за команданта Ваздухопловства. До тога времена генерал Мирковић је тражио једног угледног генерала који би се ставио на чело завере, коју је он замислио да изведе. Понудио је у поверењу двојици генерала и то генералу Милану Недићу и генералу (Михајлу) Стајићу. И један и други одбили су категорички. Поготову кад у тој будућој влади није било представника политичких људи нити Хрвата и Словенаца. Цео тај први план генерала Мирковића није био озбиљно припремљен. Било је више речи него дела. Што је главно није било никаквог плана нити једнога озбиљног програма који би био гаранција после извршеног пуча. То је било замишљено више идеално, него пак што је била стварна и реална одлука. Овај свој план генерал Мирковић је показао Божидару Максимовићу, који када је саслушао излагање Мирковића, нашао је да није на своме месту, нити је пак озбиљан. Максимовић је био мишљења да после пуча не би смело да официри узму власт у своје руке, јер би то значило војну диктатуру; него, напротив, да власт предају политичким људима. Максимовић је успео да убеди генерала Мирковића да одустане од свога плана који је по његовом мишљењу био неизводљив и бесмислен. Генерал Мирковић је на крају увидео да су савети Максимовића на своме месту. Ове чињенице које сам изнео, лично ми је рекао Божидар Максимовић. Чим је дошао генерал Душан Симовић за команданта Ваздухопловства, он се упознао са планом генерала Мирковића који је он исто тако сматрао као план без реалних подобности и програма” ( Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 224-225).
***Генерал Мирковић ме је врло љубазно примио. Одмах се окомио на кнеза Павла и на владу, говорећи како су они (мисли на Симовића и себе) још за време конкордатске борбе хтели да оборе Стојадиновићеву владу, како треба бомбардовати Бели двор итд. На то сам му рекао: “Господине генерале, нећемо ми сад да правимо овде Шпанију и да се међу собом бијемо; ми ћемо владу оборити са једном четом и војном музиком, али је тешкоћа у томе што ја са генералом Симовићем не могу да се споразумем о томе шта ћемо после радити”. На то ми је он одговорио: “Генерал Симовић је велики човек, имајте пуно поверење у њега”. Ја сам му одговорио да сам зато и дошао код генерала Симовића, јер у њега верујем, али да ми ипак унапред морамо знати шта хоћемо. После краћег разговора позвао га је телефоном генерал Симовић и рекао му да самном дође к њему, јер је дошао не знам ко. Када смо сишли у канцеларију генерала Симовића, затекли смо тамо једно, мени непознато, грађанско лице, које, пошто се поздравило са генералом Мирковићем, приђе мени и рече: “Васо, ја знам тебе и ти знаш мене. Ја сам Верин муж. Можемо отворено да разговарамо”. Сасвим је вероватно да је тај господин познавао мене, али ја апсолутно нисам познавао њега, нити сам знао ко је та Вера чији је он муж.***
Ко је био “непознато грађанско лице”
По прилици, тај “Верин муж” био је београдски адвокат Ђорђе Радин, о коме пише Никола Миловановић:
“Радин је први пут дошао у Београд 1926 године из САД где је радио као адвокат. У то време он је давао утисак прилично скромног и слабо ситуираног човека, па му је Министарство спољних послова Краљевине Југославије (преко Пресбироа) и новчано помогло откупљујући му рукопис књиге0000 “The pivot of Balkans”, Стожер Балкана. Доцније Радин почиње да се бави адвокатуром и у Југославији, и то само из области наследног права, радећи на регулисању запуштених заоставштина Војвођана – исељеника у САД – и проналажењу њихових сродника по Југославији. Због тога је често поново одлазио у Америку. У међувремену се и оженио ћерком судије Хаџи-Поповића (који је некада био власник читавог једног дела Београда названог по њему Хаџи-Поповац). Доцније, после укупно двадесет година проведених у САД, где је, како се говорило, створио јаке политичке и друге везе, Радин се настанио у Београду, у вили на Топчидерском Брду, у непосредном Симовићевом суседству.
Разговори које је генерал Симовић водио са Радином нису познати, али се у јавности упорно тврдило да је Радин био један од главних Симовићевих инспиратора и да му је, у Рузвелтово име, обећавао пуну подршку у акцији насилног уклањања кнеза Павла и његове камариле” ( Никола Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 21-22).
Двадесет година касније, у четрдесетом наставку свог фељтона Тројни пакт и мартовске демонстрације, једног београдског адвоката помиње и Војин Б. Поповић, али га именује као Бору Ч. Марковића:
“Извршење пуча пожуривали су Владета Богдановић и београдски адвокат Бора Ч. Марковић. Они су били у директном контакту са енглеским посланством. Зато тих дана нису излазили из канцеларија Симовића и Боре Мирковића. Адвокат Марковић се чак разметао својим везама са британским посланством у Београду” (Политика Београд, 080461).
Тешко је докучити да ли су адвокати Радин и Марковић исто лице, али је врло уочљиво да се обојица размећу својим иностраним везама, један с Американцима (за кога ће се из наставка Матићевог списа видети да је он ближи енглеском посланству), а други с Енглезима. Како други аутори нису помињали адвоката Марковића, могло би се закључити да је В. Б. Поповић овим изолованим податком настојао да само ојача своју аргументацију везану за пучистичке везе с енглеском обавештајном службом; мало је вероватно да може бити друкчије, пошто се адвокатов дугогодишњи боравак у Америци и наводна Рузвелтова подршка ђенералу Симовићу не могу без велике невоље поистоветити са одлучујућим утицајем енглеских обавештајаца на војни удар у Београду.
***Због тога ми је цела та ствар била врло непријатна, јер се одвијала сасвим супротно ономе што сам ја желео. Међутим, било ми је непријатно да га испитујем ко је, када му већ генерал Симовић поклања поверење. Доцније сам сазнао да је то један београдски адвокат; пошто је он у међувремену умро, нећу да наводим његово име. Уосталом, његова личност није важна; занимљив је једино догађај.
Тај господин је причао како је ступио у везу са људима из Удружења резервних официра, који су противници владе, и како ће резервни официри у маси помагати војску; како је у вези са енглеским посланством и да Енглези обећавају не знам шта; чак је пришао телефону, некога је позвао и са њим разговарао на енглеском језику, који ја тада нисам разумевао; рекао нам је како му та личност саопштава да сви покушаји кнеза Павла да образује владу до тога тренутка нису успели; претстављао се као личност која ужива огромно Кнежево поверење, као нека врста Кнежевог личног секретара, и са великом убедљивошћу је тврдио како је Цветковићева влада у оставци и да Кнез покушава да састави нову владу, али да су му сви покушаји остали без успеха, јер су сви политичари првога реда, па чак и они другога реда, одбили или нису успели да саставе владу, тако да је Кнез због тога био приморан да мандат за образовање владе повери генералу Петру Пешићу, који у овоме тренутку води разговоре са политичким личностима са којима покушава да образује кабинет, али да досада није успео. Мени је све ово било врло сумњиво. Изгледало ми је невероватно да једна личност буде толико блиска Кнезу, а да се за то у Београду не зна. Истина, ја нисам обављао дужност шефа кабинета министра војске и морнарице, иако ми је то било номинално звање, те нисам знао ко код Министра долази, али ми је било невероватно да се тако нешто одиграва у Министарству, а да ја то не осетим. Но, шта сам могао. Ћутао сам и слушао. Пошто је тај господин отишао, изнео сам генералу Симовићу моју сумњу у његове приче, но генерал Симовић је поклањао потпуно поверење његовим исказима. Због тога, када сам око подне дошао у Министарство, прва ми је ствар била да позовем мајора Младеновића, који је обављао дужност шефа кабинета, и да га запитам ко је све то јутро долазио код Министра и да ли је Министар куда излазио. Мајор Младеновић ме је обавестио да Министар није нигде излазио и да код њега, осим начелника одељења који су долазили на редовно реферисање, нико није долазио. Било је јасно да су то све измишљотине (“Вериног мужа” – ИП). О томе сам одмах телефоном обавестио генерала Симовића, но он је и даље сматрао да се томе господину може потпуно веровати.
Ако се 5 марта у мени била родила само сумња, 14 марта ми је било јасно да је наша ствар потпуно пропала. Већ су биле изгубљене две недеље, а још се није знало ни шта се хоће.
О свему овоме сам обавестио генерала Маринковића (помоћника команданта Београда – ИП), који је био исто толико разочаран колико и ја.***
Оптимизам за јавност, или наивност
Приче са стране о југословенским (не)приликама и, истовремено, подуже југословенско ћутање о свему томе, натерали су београдску Политику, вероватно по задатку, да под насловом “Наш народ и политика на Балкану” објави један свој краћи коментар умирујуће и оптимистичке садржине:
“Откако је почело разрачунавање између великих сила, наша држава је усвојила став стриктне неутралности зато што та политика одговара стварним тежњама и жељама нашега народа да остане у миру и ван туђих обрачуна. И такво држање Југославије наилазило је на пуно признање и одобравање зараћених сила, које су у њему гледале и гарантију за своју слободу акције…
Положај који је себи одредио у данашњем великом сукобу, положај неутралности и мира, наш народ не жели да доведе у питање тиме што би се дао завести ма каквим обећањима са стране и зато одбија све покушаје који циљају на његово скретање са правог и поштеног пута којим он данас иде…
У тој вери, у тој решености, и поред свих мутних облака, који се надносе над континентом, наш народ мирно и спокојно гледа у будућност, спреман и за миран рад и за заштиту својих права и интереса” (Исто, 11776, 160341, 1).
Односима Југославије и Немачке и даље су се бавили новинарски и разни други знатижељници, у толикој мери да је званични представник немачке владе још једном морао да објашњава оно што би се могло назвати јавном тајном. Између осталог, он је рекао “да је још рано давати обавештења о разговорима који стоје у оквиру одличних дипломатских односа између Југославије и Немачке” (Исто, 11778, 180341, 1). Пада у очи да се овде говори о разговорима… у оквиру одличних дипломатских односа, иако су се неколико дана раније, на истом том месту, помињали само одлични дипломатски односи.
Истога дана, али без много дипломатије, на једном великом скупу бугарских књижевника говорио је Богдан Филов, ваљда само због тога да би их подсетио “колико смо ми чекали да се поправе оне неправде које су учињене према бугарском народу” (Исто, 11778, 180341, 2), у виду Нејиског мировног уговора.
У Србији као да се нико није досетио о каквим се неправдама радило (у противсрпским круговима у Југославији можда и јесте), а сличним ћутањем била је пропраћена и једна изјава маџарског министра унутрашњих послова Керестеш-Фишера: “Мађарска је везана за силе осовине не само осећањима признања него и најосновнијим националним и привредним интересима. Ако на крају рата Мађарска остане са неупотребљеним и нетакнутим оружјем, онда јој никаква опасност неће претити, а биће обезбеђено и остварење других мађарских националних циљева” (Исто, 11778, 180341, 8). Односно, Маџарској ће бити враћено све што је изгубила поразом у Великом рату и Тријанонским мировним уговором после њега, а то ће им вратити Немачка и Италија, без проливања маџарске крви и “трошења” маџарског оружја. Све то односило се и на маџарска потраживања од Југославије, будући да им то, без обзира на “вечно пријатељство”, гарантује маџарски статус придруженог члана Тројног пакта, који ће им, по природи ствари, обезбедити “остварење других мађарских националних циљева”.
Мора бити да је понеко у Југославији (и у Србији, нарочито) наслућивао шта се у непосредном суседству прича о могућим последицама таквог маџарског чланства, те је Никола Бешлић, министар саобраћаја у Краљевској влади, послат у Нови Сад, не би ли тамо, на пријему у част банских већника, пред око триста званица у Занатлијском дому, објаснио да све то није ништа; и он је баш рекао да ништа то није: “Као члан Краљевске владе срдачно вам препоручујем потпуну хладнокрвност у дочекивању догађаја и могу вам искрено саопштити да нашој отаџбини не прети ни са које стране никаква опасност. Једна је мисао општа свију нас: отаџбина изнад свега и народни интереси пре свега… Ми желимо да до крајњих граница одржимо нашу неутралност, тим пре, што ми ни од кога ништа не тражимо али своје не дамо” (Исто, 11779, 190341, 7).
***Некако у то време, не сећам се тачно датума, дошао је к мени у канцеларију генерал Маринковић и рекао ми да баш долази од Министра (војске и морнарице – ИП), код кога су били позвани највиши команданти из београдског гарнизона, а, мислим, и команданти армија. Ко је био присутан на томе састанку не знам, јер нисам видео ни једнога од тих генерала. Генерал Маринковић ми је рекао да их је Министар сазвао зато, да им саопшти да ће влада морати да приступи Тројном пакту и наредио им је да то надлежним путем усмено саопште официрима подређених им команди, настојећи да их убеде у неопходност тога, као и да предузму све потребне мере безбедности у својим гарнизонима. Сви су команданти ово прихватили; једино је генерал Симовић покушао да изнесе неке разлоге против тога.***
Још мало па у Тројном пакту
Мада су Немци ушли у Бугарску, у војној и политичкој ситуацији у југословенском окружењу није се ништа изменило, “али може да се деси сваког момента”. Маџари се највише занимају за држање Југославије према земљама Тројног пакта (Исто, 11780, 200341,2).
О Југославији се води рачуна и у Риму. Уопштено је запажање да се последњих дана о њој није писало, јер је на другим странама било више проблема. Али, зато, римски политички кругови опет се њој окрећу, уз приметан напор да се пред неким неодређеним оправдају за утисак како се Југославија заправо нашла између чекића и наковња; она би да избегне учешће у рату, а безмало све суседне земље у њој имају неке своје интересе. Кругови о којима је реч “имају утисак и изражавају наду да ће ускоро доћи до новог афирмисања добрих односа између Југославије и сила осовине. Поменути кругови подвлаче такође да ће нормалан развој догађаја у скорој будућности показати да силе осовине нису извршиле никакав притисак на држање Југославије” (Исто, 11782, 220341, 1).
С истоветним циљем, и Немци се труде да пред светом изграде благонаклон и мирољубив став према Југославији. Тако, на пример, Берлинер Берзенцајтунг објављује један “веома топао чланак о Југославији”, истичући у њему како Југославија “није створена за зеленим столом, већ великим ратним подвизима српске војске и напорима свих делова Југославије да дођу до своје самосталне и јединствене отаџбине… Ниједан од суседа Југославије нема интереса да Југославија буде ослабљена. Интересима суседа Југославије најбоље одговара да Југославија и даље сачува свој досадашњи чврст положај. Југославија, која је господар најваж-нијих путева који кроз Средњу Европу воде на Исток, претставља од почетка рата јак фактор мира на Балкану, и према томе врло значајан отпор против свих планова за проширење рата у том делу Европе” (Исто, 11784, 240341, 1). Овај успављујући текст Политика је сместила у сам леви врх насловне стране, с основним задатком да српском читалишту стави на знање како Немци са неизмерним дивљењем говоре о српској победи у Великом рату, али и покајнички о сопственом поразу у истом том рату.
Черчилова забринутост због Пакта
У својим сећањима на Други светски рат, Черчил је о тим београдским данима записао:
“Ја сам из Лондона чинио све што могу да мобилишемо Југословене против Немачке, па сам 22. марта телеграфисао Др. Цветковићу, југословенском премијеру.
‘22. март 41.
Ваша екселенцијо: Сигуран је коначни потпуни пораз Хитлера и Мусолинија. Ниједан разборит и далековид човек не може сумњати у то с обзиром на испољену решеност и британске и америчке демократије. Постоји само 65,000.000 злих Хуна, од којих је већина већ ангажована да држи у покорности Аустријанце, Чехе и Пољаке и многе друге старе народе које они сад киње и пљачкају. Народи Британске Империје и Сједињених Држава броје близу 200.000.000 људи само у својим метрополама и британским доминионима. Ми имамо неоспорну власт над океанима и са америчком помоћи задобићемо ускоро одлучујућу превласт у ваздуху. Британска Империја и Сједињене Државе располажу већим богатством и већим техничким средствима и производе више челика него цео остали свет скупа. Оне су решене да не дозволе да криминални диктатори, од којих је један већ непоправљиво начет, баце под ноге ствар слободе и да окрену уназад плиму светског напретка. Ми знамо да срца свих истинских Срба, Хрвата и Словенаца бију за слободу, интегритет и независност њихове земље и да они деле напредне идеје нација које говоре енглеским језиком. Ако Југославија у овом тренутку спадне на судбину Румуније или ако почини злочин Бугарске и постане саучесник у покушају убиства Грчке, њена пропаст ће бити сигурна и неповратна. Она неће избећи ратно искушење него ће га само одложити, и њене јуначке армије ће се тада борити саме, пошто буду опкољене и одсечене од наде и помоћи. С друге стране, ратна историја је ретко кад пружала лепшу прилику но што се сад пружа југословенским армијама, ако је уграбе док још има времена. Ако Југославија и Турска стану заједно уз Грчку, и уз сву помоћ коју Британска Империја може дати, немачка напаст ће се зауставити и коначна победа ће се извојевати исто онако сигурно и одлучно као и прошли пут. Уздам се да ће се Ваша екселенција уздићи на висину светских збивања’.
Али је југословенска влада, на седници одржаној у току ноћи 20. марта, решила да приступи Тројном пакту. Међутим… Цветковић и (Цинцар-) Марковић су се 24. марта искрали из Београда бечким возом са једне железничке станице у предграђу. Идућег дана они су у Бечу потписали пакт са Хитлером; београдски радио је преносио церемонију. Кроз кафане и тајне скупове југословенског главног града прострујаше гласови да долази катастрофа” (В. Черчил, Други светски рат Том ИИИ, Београд 1965, 146-147).
Занемарило ли Черчилове ставове о “помоћи коју Британска Империја може дати”, о “плими светског напретка”, о “ствари слободе”, о “напредним идејама нација које говоре енглеским језиком”, врло је уочљиво да у овом телеграму и тексту који га прати, нема ни најмањег наговештаја да је нека енглеска институција, укључујући обавештајну службу, до тада помагала југословенској (србској) страни у припремама за војни пуч; он ће чак рећи да је план за извођење војног удара “створила и спровела у дело чврста група српских националистичких официра који су се идентификовали са правим расположењем јавности” (Исто, 148). У сваком случају, да је он некога у Београду сматрао енглеским дужником, не би се могло десити да то у овом телеграму, највероватније шифрованом, још мање у мемоарима писаним десетак година касније, промакне барем као алузија.
Чак се то потврђује и инструкцијама коју је Черчил 26. марта послао господину Кембелу, енглеском посланику у Београду:
“Немојте дозволити да се отвори ма какав јаз између Вас и кнеза Павла или његових министара. Наставите да салећете, насрћете и заједате. Тражите аудијенције. Немојте примати НЕ као неки одговор. Не пуштајте их, указујте на то да Немци већ сматрају да је потчињавање њихове земље готова ствар. Сад није време за пребацивања и достојанствене растанке. У исти мах, не губите из вида ниједну алтернативу којој ћемо можда морати да прибегнемо ако видимо да је садашња влада отишла тако далеко да не може више натраг. Веома се дивим свему што сте досад урадили. Наставите тако свим средствима које Вам се укажу” (Исто, 147).
Друкчије речено, да су Енглези већ били у вези с пучистима, извесно је да би Черчилова порука била сасвим друкчија: посланик Кембел одмах би добио “домаћи задатак”, а не би му се остављало да сам трага за средствима која би му се могла указати!
***Ја даље више нисам ништа радио на организацији државног удара, јер је ствар узела обрт за који сам ја сматрао да је штетан и да не води правом циљу. Шта је и са киме је генерал Симовић радио у међувремену, није ми познато. Тако је прошло још 10 дана и дочекали смо 25 март.***
Можда је Симовић нешто и са неким радио
О Симовићевом пучистичком деловању највише је нагађао Данило Грегорић, а на та су се нагађања касније наслањали и званични тумачи онога што се збило 27. марта. Примера ради, Грегорић вели да “није јасно ни питање колики је удео самога Симовића у припремама за пуч, а колико је он био само фигура, иза које су дејствовале друге личности” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, П-17, кут. 2а, 1/1).
Фердо Чулиновић пише да је југословенској влади и другим званичним круговима “донекле само било познато незадовољство, које је због њене вањске политике расло међу официрима и то нарочито млађима, који су осуђивали такав став владе. Али она није знала, да су авијатички генерали Душан Симовић и Бора Мирковић окупили око себе известан број авијатичара, нарочито млађих авијатичких официра, који су закључили да се оружаном акцијом супротставе проосовинском вањскополитичком ставу владе, да изврше удар ако влада ипак потпише уговор о приступу Тројном пакту. Кад се међутим чуло да је тај уговор потписан, онда се нагло проширио круг тих завјереника, а упоредо с тиме избило је и огорчење у масама” (Ф. Чулиновић, Југославија између два рата ИИ, Загреб 1961, 195).
Изузимајући челне личности војног пуча, Чулиновић не помиње више ниједно завереничко име. Његов став да су ђенерали Симовић и Мирковић “окупили око себе известан број авијатичара”, понајвише је опште место, пошто му, очигледно, није било познато да само ваздухопловни официри нису могли не само извести, него ни започети неку озбиљну неваздухопловну акцију, уколико се не ослањају на пешадију или не прате одређене пешадијске активности. Али, зато, преносећи једну реченицу из Симовићевих мемоара, он потврђује, мада на ту “ситницу” и не обраћа пажњу, да Симовићу неке ствари нису биле познате ни 26. марта после подне, у тренутку док је одлучивао да се отпочне удар: “Пошто су Цветковић и Цинцар-Марковић стигли у Београд и пошто сам добио извештај да ће приправност трајати до поноћи 26./27., донео сам 26. марта по подне одлуку: да се акција предузме још те ноћи – 26/27. о. г., ако су завршене потребне припреме” (Исто, 196).
Миловановићева пучистичка листа
Никола Миловановић много је информисанији. Полазећи од тврдње да се “са непосредним припремама војног пуча отпочело тек у тренутку кад је водећа пучистичка екипа сазнала за последњу Павлову тајну посету Хитлеру, 4 марта 1941 године, у Берхтесгадену”, он помиње бројна пучистичка имена, пре свих Радоја Кнежевић, професора и васпитача малолетног краља Петра, мајора Живана Кнежевића, Радојевог брата, и старог четничког војводу Илију Трифуновића-Бирчанина, председника Народне одбране, да би иза њих наређао имена још двадесетак официра и двојице цивила; како сам каже, “и Мирковић и Кнежевић били су веома опрезни у избору пучиста; у пуч је био упућен релативно сасвим мали број људи, што је много допринело тајности, а самим тим и обезбеђењу једног од основних елемената за успех у свакој оваквој акцији”.
Био је међу завереницима и Никола Миловановић који себе помиње у облицима: “позвао ме је”, “Бирчанин ме је замолио”, “али ми је уједно и рекао” (Н. Миловановић, Наведено дело, 32-33).
О истим тим “непосредним припремама” сведочи и Радоје Кнежевић:
“За Кнежев тајни састанак са Хитлером у Бергхофу 4. марта, и обећање да ће Југославија потписати, ми смо сазнали у недељу 9. марта. Сутрадан почеле су опсежније стварне припреме за обарање режима ако се усуди да приђе Осовини… Тек пошто је Тројни пакт потписан, пала је одлука о удару. Стога није стилска фигура, но суво и поштено бележење једне историјске чињенице, када се каже: Да није било 25. марта, не би било ни 27. марта” (Ж. Кнежевић, Наведено дело, 3).
А Васа Матић, пошто је у свом примерку Кнежевићеве књиге скоро све ове речи подвукао, а два пута ону последњу реченицу, записао је на маргини: “Само ово је истина”. Што ће рећи, није истина да је професору Кнежевићу и “његовима” 9. марта “одата” тајна о Кнежевом састанку с Хитлером, нити су они, професор Кнежевић и “његови”, већ наредног дана започели “опсежније стварне припреме” за удар.
Још једна листа
Данило Грегорић не барата именима, али уопштено констатује да, што се тиче техничке организације пуча, “познато је да је њу спровео Бора Мирковић, при чему су чак и официри, који су извршили најважније акције, своје задатке примали од њега тек у последњем тренутку… и, штавише, тек тада упућени у заверу… Није било много сарадника на којима је био саздан детаљно израђени Мирковићев план. Шести ваздухопловни пук из Земуна, једна група ваздухопловних официра из Новог Сада и Панчева, тенковски одред мајора Зобенице, гардијски батаљон мајора Кнежевића, један мали број гардијских официра и један батаљон другог пешадијског пука, који је лежао у логору на Бањици. То је било све. А и у овим формацијама само неколико људи је тачно знало о чему се ради. План је био до последњег детаља смишљен и прецизно израђен. Он није могао да промаши. И командант жандармерије био је посвећен. Жандарми ће добити наређење да остану у касарнама и да се не мешају” ( Д. Грегорић, Самоубиство Југославије, Београд 1942,171-172).
Тако он каже у својој књизи, али, касније, кад је писао изјаву о ономе што му је било познато у вези са припремама и извођењем војног удара, и сам се питао “како је могао један режим (срушен 27. марта – ИП), који је умео према својим непријатељима да буде врло оштар и хитар у одлукама… да буде тако инертан према једној официрској завери, за коју је знао сваки човек на улици, која је тако мало крила своје намере о којој је био обавештен… и која је, преко Душана Симовића, чак и отворено запретила ступањем у акцију?” (Министарство војске и…, кут. 2а, 1/1).
Влајко Ђукић, родом из Брскута, код Подгорице, тада жандармеријски поручник, који је те ноћи дежурао у жандармеријској станици у Добрачиној улици, потврдио је овом приређивачу да је жандармерији било наређено да се ни у што не меша и да сви њени припадници остану на својим местима. Пред зору ушао је код њега један потпуковник из војске, тек толико да провери да ли жандармерија мирује; кад се већ разданило, пред станицом се нашао постројен један пешадијски вод, са задатком да “чува жандармеријску неутралност” .
Живан Кнежевић каже друкчије
Наравно, сви ови подаци губе на значају кад се погледа како је Живан Кнежевић у сам врх другог одељка своје књиге о 27. марту, у свега десетак речи утврдио вредносни редослед пучистичких челника: “Нас четворица: Професор Кнежевић и ја, ђенерал Мирковић, ђенерал Симовић”, а нешто ниже и да “то што сам ја говорио међу официрима”, а што је било “у складу с осећањима скоро свих њих… начинило је од моје личности врло брзо међу београдским официрима центар око кога се спонтано почело да врши прибирање”. То је и “разлог што ће се у критичном часу под моју команду да ставе и официри рангом и чином старији од мене”, после чега су “изгледи наши на успех… порасли оног часа, кад сам одлучио: да се све радње у вези с превратом изводе с лозинком: Живео Краљ! Живела Отаџбина!” (Ж. Кнежевић, Наведено дело, 35. и 39).
Разуме се да ове Кнежевићеве тврдње нису могле проћи без Матићевих коментара. Уз прву, он је записао: “Најпре Кнежевићи па за њима ђенерали! Браво!” Уз другу, био је нешто опширнији: “Ја, па ја! Жика је придобио команданте батаљона и дивизиона који су учествовали у извршењу државног удара, али од тога себе проглашавати за ‘центар’ међу београдским официрима од којих велика већина није ни знала шта се спрема?!”; трећу је само подвукао, не желећи, ваљда, да на њу троши време (Исто, 35. и 39).
Много оштрији у оценама Кнежевићеве књиге и Кнежевићевог учешћа у пучу (још за живота Кнежевићевог чије сведочење потпуно дисквалификује, односно проглашава невредним за утврђивање истине, предвиђајући му да ће бити сведено “само на обичну ловачку причу”) био је Илија М. Павловић, официр Недићеве Србије, који констатује да “прво, што ће сваки читалац запазити то је, да се она појавила у јавности тек пошто су умрли сви учесници везани за догађај од 25. марта 1941. године” и одмах затим поставља питање “ко ће сада у име оних од 25. марта да одговори на ово што сте Ви о њима и њиховом раду написали?” (И. М. Павловић, “27. март 1941.” – Критички осврт на књигу Живана Кнежевића, Београд 1997, 71. и 11).
Кнежевићева “тајанственост”
У потрази за пучистима, мајор Кнежевић, по сопственом признању, од 13. до 17. марта одржао је “већи број састанака с официрима чија ми је сарадња била потребна ради извршења мог задатка… Напоредо с тим организовањем официра чија ми је лична сарадња била потребна, разговарао сам и с мноштвом других које сам познавао (истакао ИП). Своја расположења нисам тајио ни пред ким. Безмало свуда наилазио сам на истоветна схватања… Пред већим скупом официра говорио сам о тој теми први пут на Дедињу, тих дана” (Ж. Кнежевић, Наведено дело, 91-94).
Могло би се из таквих ставова закључити да су “безмало сви” знали за пуч, и они који нису у њему учествовали, и они против којих је пуч био уперен. И могло би то значити да се око пуча није требало ни мучити, те да је довољно било сачекати да се одреди дан и сат за његово извођење. Али, не јер је “прва последица наступила одмах. Истога дана по подне потражио ме је мој друг командант 4. батаљона… Пренео ми је поруку начелника штаба Команде Краљеве гарде… да добро пазим шта радим и куда се крећем, јер ме од јуче, 18. марта, прате агенти Команде Београда. Стављање под присмотру бацило ме је у бригу. Нисам мислио да су нам на трагу што се тиче самих припрема, јер би реакција војних старешина свакако била друкчија; али ми је то наметало извесна ограничења у даљем раду” (Исто, 97).