Анализе

На корак-два до Тројног пакта

ПИШЕ: Илија Петровић

Ко је ђенерал Мирковић

Патријарх српски господин Гаври­ло писао је у својим мемоарима и о понечему што потпуковнику Ва­силију Матићу, врло ве­ро­ват­но, није ни могло бити познато у време на које се мемоари односе:

“Генерал Мирковић је био велики патриота и елитни офи­цир. Он није могао да гледа рђаву политику и рад Краљевског намесни­штва, који иде на ште­ту народа и државних интереса, па је от­во­рено говорио да их тре­ба силом уклонити са њихових положаја. Он јавно, у опхођењу са људима, критикује рад кнеза Павла и Кра­љевске владе. Његове из­јаве нису биле непознате државним фак­то­рима. Али нису ни­шта противу њега предузимали. Сам пред­сед­ник Краљевске вла­де звао га је код себе да га пита да ли је та­чно да је давао изјаве о припремању војног пуча. Генерал Бора Мир­ко­вић се није устру­ча­вао да каже Цветковићу у лице да цео народ же­ли да се проме­ни и спољна и унутрашња политика, и да он ли­чно као виши офи­цир саветује да се води рачуна о жељама и по­требама народа, ка­ко не би дошло до народног револта… Гене­рал Мирковић је био храбар и одважан човек. Пре плана Живана Кне­жевића, генерал Мирковић је узео на себе улогу да он изврши вој­ни пуч са офици­рима и то поглавито официрима из ваздухо­пло­в­ства. И затим да образује једну владу где би ресоре узели пре­те­жно елитни офици­ри. Што се тиче политичара, он је био прво за двојицу: Божидара Максимовића са којим је био интимно пове­зан и др (Драгомира) Иконића, пр­ва­ка Демократске странке. Све је ово било пре доласка генерала Симовића у Београд за коман­дан­та Ваздухопловства. До тога вре­мена генерал Мирковић је тра­жио једног угледног генерала који би се ставио на чело завере, ко­ју је он за­мислио да изведе. По­нудио је у поверењу двојици ге­не­рала и то ге­нералу Милану Не­дићу и генералу (Михајлу) Ста­јићу. И један и други одбили су ка­тегорички. Поготову кад у тој бу­дућој вла­ди није било пред­ста­в­ника политичких људи нити Хр­ва­та и Сло­ве­наца. Цео тај први план генерала Мирковића није био озбиљно припремљен. Било је више речи него дела. Што је главно није би­ло никаквог плана ни­ти једнога озбиљног програ­ма који би био га­ранција после извр­ше­ног пуча. То је било замишљено више иде­ал­но, него пак што је била стварна и реална од­лука. Овај свој план генерал Мирковић је показао Божидару Мак­симовићу, који када је саслушао излага­ње Мирковића, нашао је да није на своме месту, нити је пак оз­биљан. Максимовић је био мишљења да после пуча не би смело да официри узму власт у своје руке, јер би то значило војну дикта­ту­ру; него, напротив, да власт предају политичким љу­дима. Макси­мо­вић је успео да убеди генерала Мирковића да оду­ста­не од свога плана који је по његовом мишљењу био неизво­д­љив и бесмислен. Генерал Мирковић је на крају увидео да су саве­ти Максимовића на своме месту. Ове чињенице које сам изнео, ли­чно ми је рекао Божидар Максимовић. Чим је дошао генерал Ду­шан Симовић за команданта Ваздухо­пло­вства, он се упознао са планом генерала Мирковића који је он исто тако сматрао као план без реалних подобности и програ­ма” (             Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 224-225).

***Генерал Мирковић ме је врло љубазно примио. Одмах се о­ко­мио на кнеза Павла и на владу, говорећи како су  они (мисли на Симовића и себе) још за време конкордатске борбе хтели да обо­ре Стојадиновићеву владу, како треба бомбардовати Бели двор итд. На то сам му рекао: “Господине генерале, нећемо ми сад да правимо овде Шпанију и да се међу собом бијемо; ми ћемо владу оборити са једном четом и војном музиком, али је тешкоћа у томе што ја са генералом Симовићем не могу да се споразумем о томе шта ћемо после радити”. На то ми је он одговорио: “Генерал Си­мо­вић је велики човек, имајте пуно поверење у њега”. Ја сам му одговорио да сам зато и дошао код генерала Симовића, јер у њега верујем, али да ми ипак унапред морамо знати шта хоћемо. После краћег разговора позвао га је телефоном генерал Симовић и рекао му да самном дође к њему, јер је дошао не знам ко. Када смо сишли у канцеларију генерала Симовића, затекли смо тамо једно, мени непознато, грађанско лице, које, пошто се поздравило са генералом Мирковићем, приђе мени и рече: “Васо, ја знам тебе и ти знаш мене. Ја сам Верин муж. Можемо отворено да разговарамо”. Сасвим је вероватно да је тај господин познавао мене, али ја апсолутно нисам познавао њега, нити сам знао ко је та Вера чији је он муж.***

Ко је био “непознато грађанско лице”

По прилици, тај “Верин муж” био је београдски адвокат Ђорђе Радин, о коме пи­ше Никола Миловановић:

“Радин је први пут дошао у Београд 1926 године из САД где је радио као адвокат. У то време он је давао утисак прилично скромног и слабо ситуираног човека, па му је Министарство спољних по­слова Краљевине Југославије (преко Пресбироа) и новчано по­могло откупљујући му рукопис књиге0000 “The pivot of Balkans”, Сто­жер Балкана. Доц­ни­је Радин почиње да се бави адвокатуром и у Ју­гославији, и то са­мо из области наследног права, радећи на ре­гу­лисању запуште­них заоставштина Војвођана – исељеника у САД – и проналажењу њихових сродника по Југославији. Због тога је  че­сто поново од­лазио у Америку. У међувремену се и оженио ћер­ком судије Ха­џи-Поповића (који је некада био власник читавог једног дела Бе­ограда названог по њему Хаџи-Поповац). Доцније, после укупно двадесет година проведених у САД, где је, како се говори­ло, створио ја­ке политичке и друге везе, Радин се настанио у Бе­о­граду, у вили на Топчидерском Брду, у непосредном Симовиће­вом суседству.

Разговори које је генерал Симовић водио са Радином нису познати, али се у јавности упорно тврдило да је Радин био један од главних Симовићевих инспиратора и да му је, у Рузвелтово име, обећавао пуну подршку у акцији насилног уклањања кнеза Павла и његове камариле” (   Никола Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 21-22).

Двадесет година касније, у четрдесетом наставку свог фељтона Тројни пакт и мартовске демонстрације, једног београдског адвоката помиње и Војин Б. Поповић, али га именује као Бору Ч. Марко­вића:

“Извршење пуча пожуривали су Владета Богдановић и београд­ски адвокат Бора Ч. Марковић. Они су били у директном кон­такту са енглеским посланством. Зато тих дана нису излазили из кан­целарија Симовића и Боре Мирковића. Адвокат Марковић се чак разметао својим везама са британским посланством у Београ­ду” (Политика Београд, 080461).

Тешко је докучити да ли су адвокати Радин и Марковић исто лице, али је врло уочљиво да се обојица размећу својим иностраним везама, један с Американцима (за кога ће се из наставка Ма­ти­ћевог списа видети да је он ближи енглеском посланству), а други с Енглезима. Како дру­ги аутори нису помињали адвоката Ма­ркови­ћа, могло би се зак­љу­чити да је В. Б. Поповић овим изо­ло­ваним по­датком нас­то­јао да само ојача своју ар­гу­мен­тацију ве­за­ну за пу­чистичке везе с енглеском обавештајном службом; ма­ло је веро­ватно да може бити друкчије, пошто се адвокатов дуго­го­дишњи бо­равак у Аме­рици и наводна Рузвелтова подршка ђе­не­ралу Си­мо­вићу не могу без велике невоље поистоветити са од­лучујућим утицајем енглес­ких обавештајаца на војни удар у Бео­граду.

***Због тога ми је цела та ствар била врло непријатна, јер се одвијала сасвим супротно ономе што сам ја желео. Међутим, било ми је непријатно да га испитујем ко је, када му већ генерал Симовић поклања поверење. Доцније сам сазнао да је то један београдски адвокат; пошто је он у међувремену умро, нећу да наво­дим његово име. Уосталом, његова личност није важна; заним­љив је једино догађај.

Тај господин је причао како је ступио у везу са људима из Удружења резервних официра, који су противници владе, и како ће резервни официри у маси помагати војску; како је у вези са енгле­ским посланством и да Енглези обећавају не знам шта; чак је при­шао телефону, некога је позвао и са њим разговарао на енгле­с­ком језику, који ја тада нисам разумевао; рекао нам је како му та личност саопштава да сви покушаји кнеза Павла да образује вла­ду до тога тренутка нису успели; претстављао се као личност која ужива огромно Кнежево поверење, као нека врста Кнежевог ли­чног секретара, и са великом убедљивошћу је тврдио како је Цве­т­ковићева влада у оставци и да Кнез покушава да састави нову вла­ду, али да су му сви покушаји остали без успеха, јер су сви по­лити­чари првога реда, па чак и они другога реда, одбили или нису ус­пели да саставе владу, тако да је Кнез због тога био приморан да мандат за образовање владе повери генералу Петру Пешићу, ко­ји у овоме тренутку води разговоре са политичким личностима са којима покушава да образује кабинет, али да досада није успео. Ме­ни је све ово било врло сумњиво. Изгледало ми је невероватно да једна личност буде толико блиска Кнезу, а да се за то у Београ­ду не зна. Истина, ја нисам обављао дужност шефа кабинета ми­нистра војске и морнарице, иако ми је то било номинално звање, те нисам знао ко код Министра долази, али ми је било невероват­но да се тако нешто одиграва у Министарству, а да ја то не осетим. Но, шта сам могао. Ћутао сам и слушао. Пошто је тај господин о­ти­шао, изнео сам генералу Симовићу моју сумњу у његове при­че, но генерал Симовић је поклањао потпуно поверење његовим иска­зима. Због тога, када сам око подне дошао у Министарство, прва ми је ствар била да  позовем мајора Младеновића, који је о­ба­вљао дужност шефа кабинета, и да га запитам ко је све то јутро долазио код Министра и да ли је Министар куда излазио. Мајор Младе­но­вић ме је обавестио да Министар није нигде излазио и да код њега, осим начелника одељења који су долазили на редовно рефери­са­ње, нико није долазио. Било је јасно да су то све изми­шљо­тине (“Вериног мужа” – ИП). О томе сам одмах телефоном обавестио ге­нерала Симовића, но он је и даље сматрао да се томе господину може потпуно веровати.

Ако се 5 марта у мени била родила само сумња, 14 марта ми је било јасно да је наша ствар потпуно пропала. Већ су биле изгубље­не две недеље, а још се није знало ни шта се хоће.

О свему овоме сам обавестио генерала Маринковића (помоћ­ни­ка команданта Београда – ИП), који је био исто толико разоча­ран колико и ја.***

Оптимизам за јавност, или наивност

Приче са стране о југо­сло­венским (не)приликама и, истовремено, подуже југословен­ско ћутање о свему томе, натерали су београдску Политику, верова­т­но по за­дат­ку, да под насловом “Наш народ и политика на Балка­ну” обја­ви један свој краћи коментар умирујуће и оптимистичке са­држи­не:

“Откако је почело разрачунавање између великих сила, наша др­жава је усвојила став стриктне неутралности зато што та по­ли­ти­ка одговара стварним тежњама и жељама нашега народа да ос­та­не у миру и ван туђих обрачуна. И такво држање Југославије на­и­лазило је на пуно признање и одобравање зараћених сила, које су у њему гледале и гарантију за своју слободу акције…

Положај који је себи одредио у данашњем великом сукобу, по­ложај неутралности и мира, наш народ не жели да доведе у питање тиме што би се дао завести ма каквим обећањима са стране и зато одбија све покушаје који циљају на његово скретање са пра­вог и поштеног пута којим он данас иде…

У тој вери, у тој решености, и поред свих мутних облака, који се надносе над континентом, наш народ мирно и спокојно гледа у будућност, спреман и за миран рад и за заштиту својих права и интереса” (Исто, 11776, 160341, 1).

Односима Југославије и Немачке и даље су се бавили новинар­ски и разни други знатижељници, у толикој мери да је звани­чни представник немачке владе још једном морао да објашњава оно што би се могло назвати јавном тајном. Између осталог, он је рекао “да је још рано давати обавештења о разговорима који сто­је у оквиру одличних дипломатских односа између Југославије и Не­мачке” (Исто, 11778, 180341, 1). Пада у очи да се овде говори о разго­во­римау оквиру одличних дипломатских односа, иако су се неко­ли­ко дана раније, на истом том месту, поми­ња­ли само одлични дипломатски односи.

Истога дана, али без много дипломатије, на једном великом скупу бугарских књижевника говорио је Богдан Филов, ваљда само због тога да би их подсетио “колико смо ми чекали да се попра­ве оне неправде које су учињене према бугарском народу” (Исто, 11778, 180341, 2), у виду Нејиског мировног уговора.

У Србији као да се нико није досетио о каквим се неправдама радило (у противсрпским круговима у Југославији можда и јесте), а сли­чним ћутањем била је пропраћена и једна изјава ма­џарског ми­нистра унутрашњих по­сло­ва Керестеш-Фишера: “Ма­ђар­ска је везана за силе осовине не само осећањима признања не­го и најоснов­нијим националним и привредним интересима. Ако на крају ра­та Мађарска остане са не­употребљеним и нетакнутим оружјем, онда јој никаква опас­ност неће претити, а биће обезбеђе­но и ос­тварење других мађар­ских националних циљева” (Исто, 11778, 180341, 8). Односно, Маџарској ће бити враћено све што је изгубила поразом у Великом рату и Тријанонским мировним уговором после њега, а то ће им вратити Немачка и Италија, без проливања маџарске крви и “трошења” маџарског оружја. Све то односило се и на ма­џар­ска потраживања од Југославије, будући да им то, без обзира на “вечно пријатељство”, гарантује ма­џарски статус придру­женог члана Тројног пакта, који ће им, по природи ствари, обезбедити “о­стварење других мађарских националних циљева”.

Мора бити да је понеко у Југославији (и у Србији, нарочито) наслућивао шта се у непо­средном суседству прича о могућим последицама таквог ма­џар­ског чланства, те је Никола Бешлић, ми­ни­стар саобраћаја у Кра­љевској влади, послат у Нови Сад, не би ли тамо, на пријему у част банских већника, пред око триста зва­ни­ца у Занатлијском до­му, објаснио да све то није ништа; и он је баш рекао да ништа то није: “Као члан Краљевске владе срдачно вам препору­чу­јем потпуну хлад­но­крвност у дочекивању догађаја и могу вам ис­крено саопштити да нашој отаџбини не прети ни са ко­је стране никаква опасност. Једна је мисао општа свију нас: ота­џбина изнад свега и народни интереси пре свега… Ми желимо да до крајњих граница одржимо нашу неутралност, тим пре, што ми ни од кога ништа не тражимо али своје не дамо” (Исто, 11779, 190341, 7).

***Некако у то време, не сећам се тачно датума, дошао је к ме­ни у канцеларију генерал Маринковић и рекао ми да баш долази од Министра (војске и морнарице – ИП), код кога су били позва­ни највиши команданти из бео­градског гарнизона, а, мислим, и ко­манданти армија. Ко је био присутан на томе састанку не знам, јер нисам видео ни једнога од тих генерала. Генерал Маринковић ми је рекао да их је Министар сазвао зато, да им саопшти да ће вла­да морати да приступи Трој­ном пакту и наредио им је да то над­ле­жним путем усмено саопште официрима подређених им команди, настојећи да их убеде у неоп­ход­ност тога, као и да предузму све по­т­ребне мере безбедности у својим гарнизонима. Сви су командан­ти ово прихватили; једино је генерал Симовић покушао да изнесе не­ке разлоге против тога.***

Још мало па у Тројном пакту

Мада су Немци ушли у Бугар­ску, у војној и политичкој ситуацији у југословенском окружењу није се ништа изменило, “али може да се деси сваког момента”. Ма­џари се највише занимају за држање Југосла­вије према земља­ма Тројног пакта (Исто, 11780, 200341,2).

О Југославији се води рачуна и у Риму. Уопштено је запажање да се последњих дана о њој није писало, јер је на другим стра­нама било више проблема. Али, зато, римски политички кругови опет се њој окрећу, уз приметан напор да се пред неким неодре­ђе­ним оправдају за утисак како се Југославија заправо нашла из­ме­ђу чекића и наковња; она би да избегне учешће у рату, а безмало све су­сед­не зе­мље у њој имају неке своје интересе. Кру­го­ви о ко­јима је реч “имају утисак и изражавају наду да ће ускоро доћи до но­вог афир­мисања добрих односа између Југославије и сила о­со­ви­не. По­менути кругови подвлаче такође да ће нормалан раз­вој до­га­ђаја у скорој будућности показати да силе осовине нису извр­ши­ле никакав притисак на држање Југославије” (Исто, 11782, 220341, 1).

С истоветним циљем, и Немци се труде да пред светом изграде благона­клон и мирољубив став према Југославији. Тако, на при­мер, Берлинер Берзенцајтунг објављује један “веома топао чла­нак о Југославији”, истичући у њему како Југославија “није ство­ре­на за зеленим столом, већ великим ратним подвизима српске војске и напорима свих делова Југославије да дођу до своје са­мо­сталне и јединствене отаџбине… Ниједан од суседа Југославије нема интереса да Југославија буде ослабљена. Интересима суседа Југославије најбоље одговара да Југославија и даље сачува свој досадашњи чврст положај. Југославија, која је господар најваж-­ни­јих путева који кроз Средњу Европу воде на Исток, претставља од почетка рата јак фактор мира на Балкану, и према томе врло значајан отпор против свих планова за проширење рата у том де­лу Европе” (Исто, 11784, 240341, 1). Овај успављујући текст Политика је сместила у сам леви врх насловне стране, с основним задатком да српском читалишту стави на знање како Немци са неизмерним ди­вљењем го­воре о српској победи у Великом рату, али и покај­ни­чки о соп­ственом поразу у истом том рату.

Черчилова забринутост због Пакта

У својим сећањима на Дру­ги светски рат, Черчил је о тим београдским данима записао:

“Ја сам из Лондона чинио све што могу да мобилишемо Југосло­вене против Немачке, па сам 22. марта телеграфисао Др. Цвет­ковићу, југословенском премијеру.

‘22. март 41.

Ваша екселенцијо: Сигуран је коначни потпуни пораз Хитлера и Мусолинија. Ниједан разборит и далековид човек не може су­м­њати у то с обзиром на испољену решеност и британске и амери­чке демократије. Постоји само 65,000.000 злих Хуна, од којих је већина већ ангажована да држи у покорности Аустријанце, Чехе и Пољаке и многе друге старе народе које они сад киње и пљачка­ју. Народи Британске Империје и Сједињених Држава броје бли­зу 200.000.000 људи само у својим метрополама и британским до­ми­нионима. Ми имамо неоспорну власт над океанима и са амери­чком помоћи задобићемо ускоро одлучујућу превласт у ваздуху. Британска Империја и Сједињене Државе располажу већим богат­ством и већим техничким средствима и производе више челика не­го цео остали свет скупа. Оне су решене да не дозволе да кри­ми­нални диктатори, од којих је један већ непоправљиво начет, баце под ноге ствар слободе и да окрену уназад плиму светског на­претка. Ми знамо да срца свих истинских Срба, Хрвата и Сло­ве­наца бију за слободу, интегритет и независност њихове земље и да они деле напредне идеје нација које говоре енглеским језиком. Ако Југославија у овом тренутку спадне на судбину Румуније или ако почини злочин Бугарске и постане саучесник у покушају уби­ства Грчке, њена пропаст ће бити сигурна и неповратна. Она неће избећи ратно искушење него ће га само одложити, и њене јуначке армије ће се тада борити саме, пошто буду опкољене и одсечене од наде и помоћи. С друге стране, ратна историја је ретко кад пру­жала лепшу прилику но што се сад пружа југословенским арми­ја­ма, ако је уграбе док још има времена. Ако Југославија и Турска стану заједно уз Грчку, и уз сву помоћ коју Британска Империја може дати, немачка напаст ће се зауставити и коначна победа ће се извојевати исто онако сигурно и одлучно као и прошли пут. Уздам се да ће се Ваша екселенција уздићи на висину светских зби­вања’.

Али је југословенска влада, на седници одржаној у току ноћи 20. марта, решила да приступи Тројном пакту. Међутим… Цветко­вић и (Цинцар-) Марковић су се 24. марта искрали из Београда бечким возом са једне железничке станице у предграђу. Идућег дана они су у Бечу потписали пакт са Хитлером; београдски ра­дио је преносио церемонију. Кроз кафане и тајне скупове југосло­венског главног града прострујаше гласови да долази катастро­фа” (В. Черчил, Други светски рат Том   ИИИ, Београд 1965, 146-147).

Занемарило ли Черчилове ставове о “помоћи коју Британска Империја може дати”, о “плими светског напретка”, о “ствари слободе”, о “напредним идејама нација које говоре енглеским језиком”, вр­ло је уочљиво да у овом телеграму и тексту који га прати, нема ни најмањег нагове­шта­ја да је нека енглеска институција, укљу­чу­јући обаве­штајну службу, до тада помагала ју­гословенској (срб­ској) стра­ни у при­премама за војни пуч; он ће чак рећи да је план за извођење војног у­да­ра “створила и спровела у дело чвр­ста гру­па српских национа­ли­стичких официра који су се иденти­фико­ва­ли са правим распо­ло­жењем јавности” (Исто, 148). У сваком случају, да је он некога у Београду сматрао енглеским дужником, не би се могло десити да то у овом телеграму, највероватније шифрова­ном, још мање у мемоарима писаним десетак година касније, про­макне барем као алу­зија.

Чак се то потврђује и инструкцијама коју је Черчил 26. марта послао господину Кембелу, енглеском посланику у Београду:

“Немојте дозволити да се отвори ма какав јаз између Вас и кнеза Павла или његових министара. Наставите да салећете, наср­ће­те и заједате. Тражите аудијенције. Немојте примати НЕ као неки одговор. Не пуштајте их, указујте на то да Немци већ сматрају да је потчињавање њихове земље готова ствар. Сад није време за пре­бацивања и достојанствене растанке. У исти мах, не губите из ви­да ниједну алтернативу којој ћемо можда морати да прибегнемо ако видимо да је садашња влада отишла тако далеко да не може ви­ше натраг. Веома се дивим свему што сте досад урадили. Наста­ви­те тако свим средствима које Вам се укажу” (Исто, 147).

Друкчије речено, да су Енглези већ били у вези с пучистима, извесно је да би Черчилова порука била сасвим друкчија: посланик Кембел одмах би добио “домаћи задатак”, а не би му се оста­в­љало да сам трага за средствима која би му се могла указати!

***Ја даље више нисам ништа радио на организацији државног удара, јер је ствар узела обрт за који сам ја сматрао да је ште­тан и да не води правом циљу. Шта је и са киме је генерал Симо­вић ра­дио у међувремену, није ми познато. Тако је прошло још 10 дана и дочекали смо 25 март.***

Можда је Симовић нешто и са неким радио

О Симовићевом пучистичком деловању највише је нагађао Данило Грегорић, а на та су се нагађања касније наслањали и званични тума­чи онога што се збило 27. марта. Примера ради, Грегорић вели да “ни­је ја­сно ни питање колики је удео самога Симовића у припремама за пуч, а колико је он био само фигура, иза које су дејствовале дру­ге личности” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2а, 1/1).

Фердо Чули­но­вић пише да је југосло­венској влади и другим званичним круговима “донекле са­мо било познато незадовољство, које је због њене вањске поли­тике расло међу офи­цирима и то нарочито млађима, који су осу­ђи­вали такав став владе. Али она није знала, да су авијатички ге­не­рали Душан Симовић и Бора Мир­ковић оку­пили око себе изве­с­тан број авијати­чара, нарочито мла­ђих авија­ти­чких официра, који су закључили да се оружаном ак­цијом суп­рот­ставе проосовинском вањскопо­ли­тичком ставу вла­де, да извр­ше удар ако влада ипак потпише уго­вор о приступу Трој­ном пак­ту. Кад се међутим чуло да је тај уговор потписан, он­да се нагло про­ширио круг тих завјереника, а упоредо с тиме из­било је и огорчење у масама” (Ф. Чулиновић, Југославија између два рата ИИ, Загреб 1961, 195).

Изузимајући челне личности војног пуча, Чулиновић не помиње више ниједно завереничко име. Његов став да су ђенерали Си­мовић и Мирковић “окупили око себе известан број авијатичара”, понајвише је опште место, пошто му, очигледно, није било поз­нато да само ваздухопловни официри нису могли не само извести, него ни започети неку озбиљну неваздухопловну акцију, уколико се не ослањају на пешадију или не прате одређене пешадијске ак­тивности. Али, за­то, преносећи једну реченицу из Симовићевих ме­моара, он потврђује, мада на ту “ситницу” и не обраћа пажњу, да Симовићу неке ствари нису биле познате ни 26. марта по­сле по­дне, у тренутку док је од­лучивао да се отпочне удар: “По­што су Цветковић и Цинцар­-Мар­ковић стигли у Београд и пошто сам до­био извештај да ће при­правност трајати до поноћи 26./27., до­нео сам 26. марта по подне одлуку: да се акција предузме још те но­ћи – 26/27. о. г., ако су завршене потребне припреме” (Исто, 196).

Миловановићева пучистичка листа

Никола Миловановић много је информисанији. Полазећи од тврдње да се “са непосред­ним припремама војног пуча отпочело тек у тренутку кад је во­дећа пучистичка екипа сазнала за последњу Павлову тајну посету Хитлеру, 4 марта 1941 године, у Берхтес­га­дену”, он помиње број­на пучистичка имена, пре свих Радоја Кнежевић, професора и васпитача малолетног краља Петра, мајора Живана Кнеже­вића, Радојевог брата, и старог четничког војводу Илију Трифуно­вића­-Бирчанина, председника Народне одбра­не, да би иза њих наређао имена још двадесетак официра и двојице цивила; како сам каже, “и Мирковић и Кнежевић  били су веома опрезни у избору пучиста; у пуч је био упућен релативно сасвим мали број људи, што је много до­принело тајности, а самим тим и обезбеђењу једног од основ­них елемената за успех у свакој оваквој акцији”.

Био је међу завереницима и Никола Миловановић који себе помиње у облицима: “позвао ме је”, “Бирча­нин ме је замолио”, “али ми је уједно и рекао” (Н. Миловановић, Наведено дело, 32-33).

О истим тим “непосредним припремама” сведочи и Радоје Кнежевић:

“За Кнежев тајни састанак са Хитлером у Бергхофу 4. марта, и обећање да ће Југославија потписати, ми смо сазнали у недељу 9. марта. Сутрадан почеле су опсежније стварне припреме за обарање режима ако се усуди да приђе Осовини… Тек пошто је Тројни пакт потписан, пала је одлука о удару. Стога није стилска фигура, но суво и поштено бележење једне историјске чињенице, када се ка­же: Да није било 25. марта, не би било ни 27. марта” (Ж. Кнежевић, Наведено дело, 3).

А Васа Матић, пошто је у свом примерку Кнежевићеве књиге скоро све ове речи подвукао, а два пута ону последњу речени­цу, записао је на маргини: “Само ово је истина”. Што ће рећи, није ис­ти­на да је професору Кнежевићу и “његовима” 9. марта “одата” тај­на о Кнежевом састанку с Хитлером, нити су они, професор Кне­жевић и “његови”, већ наредног дана започели “опсежније ствар­не при­преме” за удар.

 

Још једна листа

Данило Грегорић не барата именима, али уопштено констатује да, што се тиче техничке организације пуча, “познато је да је њу спровео Бора Мирковић, при чему су чак и официри, који су извршили најважније акције, своје задатке прима­ли од њега тек у последњем тренутку… и, штавише, тек тада упу­ће­ни у заверу… Није било много сарадника на којима је био саздан детаљно израђени Мирковићев план. Шести ваздухопловни пук из Земуна, једна група ваздухопловних официра из Новог Сада и Панчева, тен­ковски одред мајора Зобенице, гардијски батаљон мајора Кне­жевића, један мали број гардијских официра и један батаљон дру­гог пешадијског пука, који је лежао у логору на Бањици. То је би­ло све. А и у овим формацијама само неколико људи је тачно зна­ло о чему се ради. План је био до последњег детаља смишљен и пре­цизно израђен. Он није могао да промаши. И командант жан­дар­мерије био је посвећен. Жандарми ће добити наређење да ос­та­ну у касарнама и да се не мешају” (   Д. Грегорић, Самоубиство Југославије, Београд 1942,171-172).

Тако он каже у својој књизи, али, касније, кад је писао изјаву о ономе што му је било познато у вези са припремама и извође­ње­м војног  удара, и сам се питао “како је могао један режим (срушен 27. марта – ИП), који је умео према својим непријатељима да буде врло оштар и хитар у одлукама… да буде тако инертан према једној официрској завери, за коју је знао сваки човек на улици, која је тако мало крила своје намере о којој је био обавештен… и која је, преко Душана Симовића, чак и отворено запретила ступањем у акцију?” (Министарство војске и…, кут. 2а, 1/1).

Влајко Ђукић, родом из Брскута, код Подгорице, тада жандармеријски поручник, ко­ји је те ноћи дежурао у жандармеријској станици у Добрачиној у­ли­ци, потврдио је овом приређивачу да је жандар­ме­рији било наређено да се ни у што не меша и да сви њени припад­ни­ци ос­тану на својим местима. Пред зору ушао је код њега један пот­пуковник из војске, тек толико да провери да ли жандарме­ри­ја ми­рује; кад се већ разданило, пред станицом се нашао пост­ро­јен је­дан пешадијски вод, са задатком да “чува жандармеријску неут­ралност” .

Живан Кнежевић каже друкчије

Наравно, сви ови подаци губе на значају кад се погледа како је Живан Кнеже­вић у сам врх другог одељка своје књиге о 27. марту, у свега де­се­так речи утврдио вредносни редо­след пучистичких челника: “Нас четворица: Професор Кнежевић и ја, ђенерал Мирковић, ђене­рал Симовић”, а нешто ниже и да “то што сам ја говорио међу офи­цирима”, а што је било “у складу с осећањима скоро свих њих… начинило је од моје личности врло брзо међу београдским офици­рима центар око кога се спонтано почело да врши прибирање”. То је и “разлог што ће се у критичном часу под моју команду да ставе и официри рангом и чином старији од мене”, после чега су “изг­ле­ди наши на успех… порасли оног часа, кад сам одлучио: да се све рад­ње у вези с превратом изводе с ло­зин­ком: Живео Краљ! Живе­ла Отаџбина!” (Ж. Кнежевић, Наведено дело, 35. и 39).

Разуме се да ове Кнежевићеве тврдње нису мо­гле проћи без Ма­тићевих ко­мента­ра. Уз прву, он је записао: “Нај­пре Кнежевићи па за њима ђенера­ли! Браво!” Уз другу, био је не­што опшир­ни­ји: “Ја, па ја! Жика је придобио команданте батаљо­на и дивизиона који су уче­ствовали у извршењу државног удара, али од тога себе прогла­ша­вати за ‘цен­тар’ међу београдским официрима од којих велика већина није ни знала шта се спре­ма?!”; трећу је само подву­као, не желе­ћи, ваљ­да, да на њу троши време (Исто, 35. и 39).

Много оштрији у оценама Кнежевићеве књиге и Кнежевићевог учешћа у пучу (још за живота Кнежевићевог чи­је сведочење потпуно дисквали­фикује, од­но­сно проглашава невредним за утврђи­вање истине, предвиђајући му да ће бити сведено “само на оби­чну ловачку причу”) био је И­лија М. Павловић, официр Недићеве Србије, који констатује да “прво, што ће сва­ки читалац запазити то је, да се она по­јавила у јавности тек пошто су умрли сви уче­сници везани за догађај од 25. марта 1941. године” и одмах за­тим поставља питање “ко ће сада у име оних од 25. мар­та да од­го­вори на ово што сте Ви о њима и њиховом раду написа­ли?” (И. М. Павловић, 27. март 1941. Критички осврт на књигу Живана Кнежевића, Београд 1997, 71. и 11).

Кнежевићева “тајанственост”

У потрази за пучистима, мајор Кнежевић, по сопственом признању, од 13. до 17. марта одржао је “већи број састанака с официрима чија ми је сарадња била потребна ради извршења мог задатка… Напоредо с тим организовањем официра чија ми је лична сарадња била потребна, разговарао сам и с мноштвом других које сам познавао (истакао ИП). Своја ра­сположења нисам тајио ни пред ким. Безмало свуда наилазио сам на истоветна схватања… Пред већим скупом официра гово­рио сам о тој теми први пут на Дедињу, тих дана” (Ж. Кнежевић, Наведено дело, 91-94).

Могло би се из таквих ставова закључити да су “безмало сви” знали за пуч, и они који нису у њему учествовали, и они против којих је пуч био уперен. И могло би то значити да се око пуча није тре­бало ни му­чити, те да је довољно било сачекати да се одреди дан и сат за ње­го­во извођење. Али, не јер је “прва последица наступила одмах. Истога дана по подне потражио ме је мој друг ко­мандант 4. бата­љо­на… Пренео ми је поруку начелника штаба Ко­манде Краљеве гарде… да добро пазим шта радим и куда се кре­ћем, јер ме од јуче, 18. марта, прате агенти Команде Београда. Стављање под прис­мо­тру бацило ме је у бригу. Нисам мислио да су нам на трагу што се тиче самих припрема, јер би реакција војних старешина свака­ко била друкчија; али ми је то наметало изве­сна ограничења у даљем раду” (Исто, 97).

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *