Анализе

Је ли антисемитизам кажњивији од антисрбизма?

  • Носим од рођења јеврејско име и испред Јадовно 1941 сам још прије деценију позван и боравио у Јад Вашему. Овај трактат пишем, баш јер представљам најтврђи могући орах за неког новог аматерског пропагандисту, који би ме покушао прогласити за антисемиту.

Пише: Дани(ј)ел Симић

 

Просто би лакше протурили тезу да је „Симић усташа“. Толико је то лако.

Име Даниел ми је мати, по сопственом предању, у вријеме самоуправног социјализма дала по старозавјетном пророку. Оном што је спасио Сузану од похотљивих и клеветљивих стараца, те сишао у лавовску јаму и изашао жив. Између осталог.

Сазнање да то име значи „Бог је мој судија“, увелико је, генетику по страни, кумовало мом односу према ауторитетима. Стари је хтио да се зовем Огњен, али је он већ дао име старијој сестри. Данас је то, да претопим стихове из Женидбе краља Вукашина:

„У Данијела перо са два ока, не боји се никога до Бога“. Са свим легитимним оптужбама за патетику и хвалисање, које радо дајем на оцјену у даљем тексту.

Безлично

Већини медијске пастве, забављене планетарном пандемијом вируса корона, апсолутно је непознато да је удружење грађана Јадовно 1941, чији сам и ја члан, оптужено за антисемитизам. Ни више, ни мање. Све то, јер је на сајту објављен, па повучен, рад професорке Мирјане Стојисављевић „Иза зидина тајни“.

Кад на те бесмислене оптужбе за антисемитизам одговори и декласира их Јеврејин, један од најугледнијих и најутицајнијих у Србији, они ће, логично, бити већи Јевреји од Мојсија… Односно од Александра Нећака.

Нема, јасно, никаквог пропагандног разлога да пишем о случају објаве рада проф. др Мирјане Стојисављевић са Универзитета у Бањој Луци, јер је медијска кампања против УГ Јадовно 1941 најблаже речено – пропала. Пишем искључиво да неко не би умислио како та епизода има икакве везе са науком.

Посебно да разјаснимо да ли се антисрбизам мање кажњава од антисемитизма? Због оних који не знају шта чине, а не због науке. Наука се зна шта је.

Духовна зараза

Пишем и ширу јавност упознајем због највјерније публике Фронтал.РС, а то су доносиоци одлука. Вјеровали или не, они баш цијене кад неко каже како јесте. Бар ови што знају да се нема шта истинито чути од дупеувлака. А нешто би јавност требала да зна и узнемири се. Чак и у доба заразе, јер то је пошаст по себи.

Наиме, дотјерали смо у слободи говора и владавини закона до тога, да је професор доктор Мирјана Стојисављевић позвана пред дисциплинску комисију Универзитета у Бањој Луци, због рада који је објављен прије читавих шест година у Зборнику истог тог универзитета?

Ако ово није разлог за панику из барем три темељна угла посматрања (субординацијском и законском, научном и истраживачком, демократије и људских права), онда ће ово бити још један примјер да смо као друштво непостојећи, када нијемо посматрамо да се тако лако газе права појединца у овим темељним вриједностима.

Мало образа за личну одговорност?

Ником не треба у животу да мене (јер и ја сам друг члан и не одричем се) прво оптужује због промоције термина Покољ да сам непријатељ Републике Српске и тим чином исту доводим у питање (?!), већ ево сада и да сам антисемита. Имам право да то схватим лично.

Али то је толико мање битно!

Да ли је, мајке и очеви, у реду да жена која је спокојно промовисала тај свој рад у јавности и кроз институције Универзитета у Бањој Луци прије више од пола деценије, држала предавања пред домаћим и иностраним колегама, те истим таквим новинарима и државним службеницима, па никог није било брига, сада трпи непријатности или јој се чак приједи да остаје без посла?

Уколико неко пуца на Мирјану, а нишани на Душана, то није поштено! Нека Душан одговара за своја огрешења, ако је шта згријешио. Шта има Мирјана са тим?

Како то нико није примјетио раније њен антисемитизам? И зашто одједном сад? Очигледно само зато, јер је неко желио да изврши харангу и подметање једном најобичнијем удружењу грађана, које не ради ништа неочекивано или кажњиво. Уз то је тај рад је објавило, а онда га на своју још већу бруку без озбиљније расправе повукло.

Кога брига или шта је тема мог трактата?

То је нешто што се не тиче само мене лично, али ја под то стављам своје име и презиме. Био неко друг члан УГ Јадовно 1941 из Бање Луке или не, ово се тиче свих нас.

Усљед опште непознатости теме за „све нас“, прво треба дати информацију из потпуно скрајнутог и пониженог свијета ентузијаста, који покушавају да у сјећању заједнице одрже Покољ.

Као злочин геноцида Независне Државе Хрватске и њихових нацистичких и фашистичких савезника током Другог свјетског рата. Да се не понови дјеци или унуцима. Само толико.

То је нешто што никога не занима, али сада је одједном битно до степена да се врши атак на аутономију нашег јавног универзитета, само зато што министар стране земље зовне ректора? Шта је то са тим удружењем, да изазива толику пажњу? Може ли се ово схватити као ишта друго, до похвала истом за његов минули рад?

Удружење грађана утицајније од универзитета

Неупућен би могао помислити да је једно удружење грађана из Бање Луке, моћније и утицајније од Универзитета у Бањој Луци. И то оног чији је тај рад производ на толико много начина, толико много година, да извођење госпође Стојисављевић пред дисциплинске комисије толико опоро заудара на брозовско-стаљинистичке методе прикривања сопствене одговорности, да је то у најмању руку неџентлменски за сваког ко је читао Кафкин Процес.

Ни у случају Мирјане С, чији рад је ближе књижевном дјелу, није јасно шта је згријешила, ако јој није згријешио ни један претпостављени већ шест година?

Дакле, за оне које занимају горе наведене теме, покушаћу прво дати објашњење извора ових напада на Јадовно 1941, због којих страдавају опет појединци, а за које друштвенополитичку елиту и удружења за заштиту људских права која финансира Запад, као и у случају Данета Лукајића, уопште није брига. У њиховом случају се не бране светости модерне цивилизације.

Тек онда ћемо покушати да дамо одговор на питање из наслова, које је заправо и суштинско за читав овај случај и за српски народ у цјелини. Посебно за научнике сваке врсте.

Гријех прадјечији

Циљ ових који се тим подметањима баве није српска јавност. Она је потпуно незабављена сјећањем на српске жртве. Циљ су доносиоци одлука у установама српских државних творевина.

Отворено, под разним оптужбама (за антисемитизам нпр.), захтијевају од изабраних и именованих државних службеника отказивање сарадње са УГ Јадовно 1941. Које, иначе, једино нешто озбиљно ради на терену уз сасвим уобичајену помоћ Србије, коју добијају и многа друга удружења.

Посебни се напори улажу, да му се до мјере немогућности отежа рад на мјесту злочина у Неовисној Републици Хрватској. Они дежурају и пријављују смртне гријехе удружења неком незнаном Централном комитету. Онда се ту објави саопштење на теме које ширу јавност уопште не занимају.

Довољно да пренесе један или два медија. Обично буџетска. Они задовољни. Зову даље изравно телефоном, а неко скроз невезан има озбиљне проблеме у животу.

У Србији тако извјесни Вељко Мишина, у маниру религиозног вође, најмање као проповједник православне вјеронауке, а не историчар који покушава да са становишта музејске праксе (што би требала бити његова дужност) унаприједи сјећање на Покољ, са званичних страница Музеја жртава геноцида у Београду чији је директор, напада предсједника УГ Јадовно 1941 аргументујући то (пазите сад научници) огрешењем његове кћерке о српство, православље и општи морал који долази из кућног васпитања.

Чак је цитирао и неке њене пјесмице у тој неподопштини посвемашњој.

Лажни пророци, стварни директори

Тада нијесам имао потребу да реагујем на ту свемирску глупост и најзатуцанију бахатост, јер не само да је Лана Басташић пунољетна и зна сама да пише. Сјећам се.

Једне прилике, у друштву моје другарице из разреда, која такође данас припада круговима невладинићко-државних списатељица, дошла Лана да запали свијеће жртвама етничког чишћења названог Олуја, на Тргу Крајине у Бањој Луци.

Нијесам видио Мишину том приликом. Памте оне то. Ем обе протјеране из Хрватске, ем је ово ствар око које ће се сложити чак и са мном. То је такав тежак сељаклук и злоупотреба државних институција.

И, просто, какве су то глупости? Па макар и од религиозног вође који прокажује Басташића као лошег оца, таман колико и Матију Бећковића, када је јасан библијски мотив „одселе неће више бити очеви једоше кисело грожђе, а синовима зуби трну“?

Но, тај исти човјек је ових дана, директно у Данас, другосрбијанско-невладинићке плоче завјета међу дневним листовима, изашао са истим клапуњањима о антисемитизму УГ Јадовно 1941.

При том на званичним страницама Музеја жртава геноцида нема ни једне ријечи о логору као таквом, али се појам Јадовно помиње у најмање шест текстова који су против удружења. Наравно, симптоматично је да се ни Данас не бави темом логора Јадовно, или било каквим српским страдањем, јер то нипошто није другосрбијански фокус.

Е, сад. Не познајем тог човјека, али познајем нејаки кружок у Бањој Луци који редовно напада УГ Јадовно 1941, чији су неки од њих били чланови. Требало би, бар ја тако рачунам, да се са њима слажем око стратешких питања. А нијесу ми ни по чему мрски, па им се зато често јавим.

Чисто да не мисле како њихово међусобно тапшање по рамену, није било шта друго до исто такво пљескање по дупету.

Линијаши

Они, као и Мишинин музеј, од напуштања удружења ништа о логору Јадовно нијесу написали, нити су једном дошли на Дан сјећања. Идем сваке године, па знам. Још мање су нешто истраживачко о логору објавили, а ето занимају се историјом.

Заправо, забиљежено је да стручни часопис Топола, Спомен подручја Јасеновац-Доња Градина, након једанаест година од озбиљнијег упознавања шире јавности са топонимом Јадовно (оснивањем УГ), логор-претечу Јасеновца помиње само кроз рад једног од тих бивших чланова, који се противи увођењу термина Покољ и осуђује УГ Јадовно 1941 у тој накани…

Дакле, опет се испоставља да је битније неко удружење грађана, него логор сам!? Да се о њему казује и научава. У часопису који би МОРАО објављивати управо такве чланке, јер Пуповчеви Хрби у Новостима неће сигурно!

Они ће издржавати некаквог Пожарног Дежуловића да изјављује како Србима треба одузети све, а не само оне цркве у Црној Гори. Можда га, преко Данаса, можемо очекивати и у Тополи, као оног Веселника Гатала на РТРС?

Покољ раздора

Пошто их, рекох, не само познајем лично, већ сам са већином њих раније сасвим богоугодно сарађивао, установих да посљедњих пар година не можете стати дуже од десет минута (буквално) са њима, или посебно када негдје јавно излажу, а да не испоље три идентичне мантре:

– Огласе: „Треба се слушати ријеч струке“, прибијајући једновремено кажипрст или палац у сопствене груди.

– Нареде, издижући важно главом: „Требамо се у комеморацији угледати на Јевреје“.

– Цитирају владику славонског Јована Ћулибрка. (небитно шта)

– Устврде љутито: „Душан Басташић је зубар, он нема шта да прича о историји. То што Јадовно ради са Покољем наноси велику штету српском народу, јер се за Сребреницу користи термин „геноцид“ (?!). На све то још, Басташић то ради по налогу „са стране“.

Истина је – идеја за Покољ је дошла са стране!

При том они то говоре о бившем шефу, јер за мене је Басташић само друг члан, док је њима био послодавац. Сада га по задатку или из љубави вребају да, ако му се омакне каква бедастоћа, пријаве у Централни комитет.

Од УГ Јадовно 1941 не да никад нијесам добио новац, већ сам чак и донацију уплатио два пута. Могу, као такав, гарантовати да, барем што се тиче оптужбе да је иницијатива за именовање злочина геноцида над православним Србима у току Другог свјетског рата, једино тачно то да је потекла „са стране“. У Израелу сам скоро прије десет година написао и објавио чланак гдје управо то тражим.

Значи то сам закухао, и и даље подржавам ја. Није никакав странац. Чак и повратну карту Београд – Тел Авив из свог сам џепа платио. У питању је, дакле, теорија завјере у кућној радиности и то не треба да се гура под науку.

Пошто сам се о Покољу већ детаљно изјаснио, испод наредног поднаслова само извјесна анализа или новим сазнањима унапријеђена сублимација мог ранијег покушаја да разумијем неаргументе.

Угледајмо се на Јевреје, осим у ничему

Без обзира што крајње личан, може се слободно рећи и протосекташки став у „држању линије“ покушавају упаковати у обланду научног, то остају обична памфлетска дјела, јер на првом мјесту немају иманентне логике. Противурјечност је, као и у уму параноичара, аксиомски неопходна да би се одржао око ње исконструисан систем.

Зато су њихове заповијести:

1. Срби за геноцид над собом не могу имати једнорјечан термин на свом, српском језику, без обзира што чак по два (домаћи и међународни) имају Јевреји, Јермени, Роми… И то зато што то кажу они. И ко се не слаже, рушилац је РС и антисемита.

2. Не може нипошто Покољ, али не предлажу ни један други термин. Срби тамо гдје неко каже Холокауст или Порајмос, морају рећи ЗГНПСУНДХТДСР (Злочин геноцида над православним Србима у Независној Држави Хрватској током Другог свјетског рата). Једино логично објашњење је да, по њиховом мишљењу, Срби немају иста права као други народи који су претрпили геноцид.

3. Термин Покољ се немотивисано агресивно напада прекомјерном употребом силе, и то као „наметање научној заједници“. Знате оно, опет једно удружење битније од универзитета… Ван свијета клевете, у питању није никакво наметање, већ проглас УГ Јадовно 1941 широј заједници. Не само научној. Свако има право да упути отворено писмо јавности како ће користити неки термин и позове друге. Због чега је драма баш када то учини једно УГ, које је дало толики допринос управо тој области научног истраживања српске историје? Посебно популаризацији.

4. Секташко понашање се манифестује у понављању већ некакве теорије завјере о н’ак’ом „Ламбросовом недјелу и иностраној завјери“, што је, лично тврдим, машта неког ко се ових дана приучио енглески. Сад су прворедни бајстендери. Посматрају, неспособни да схвате неопходност рада на просвећивању свог народа, по принципу „чије стадо његова и планина“. Умјесто тога, они са позиције историчара изводе квазилингвистичке закључке приученим радовима експресионистичке поетике и наглашено личне мотивације, којима је аксиом: Не може Покољ, не може ни ишта друго.

5. Толика ненаучна заслијељеност мржњом, успоредивом само са шпијањем комшије на пивској гајби испред драгстора, условљава и непрестано брукање неким основним терминолошким одредницама. Упорно понављају синтагму „покушај преименовања геноцида“, при чему основна логика, па чак и у друштвеним наукама, јесте да се не може преименовати нешто што нема име!!!

Геноцид над ким?

И Музеј жртава геноцида у Београду је музеј геноцида. Геноцида над којим народом? За сваки музеј Холокауста се зна о којем се народу ради. Је ли то баш тако тешко за појмити, чак и без неопходних стручних знања из лингвистике?

Ово, мада још у повојима и без учешћа шире заједнице, неодољиво подсјећа на борбу против Вука Стефановића Караџића за увођење српског народног језика за књижевни, пошто противници нијесу сматрали „језик свињара и говедара“ довољно отмјеним.

Тако и сада српски језик није довољно добар. Мора се користити читав низ ријечи, од којих је централни термин латински. Геноцид у неком облику може бити у међународном научном термину, тако да је противљење Покољу, а без предлагања или расправе о неком другом рјешењу, истински неразумљиво.

Српски језик спада у синтетичке/флексивне језике, а не инкорпоративне језике, тако да ријечи-реченице какве имају сјеверноамерички домороци, нијесу својствене нашем комуникационом систему. ЗГНПСУНДХТДСР је предуго и за скраћеницу, а камоли за име кључног и релативно недавног историјског периода, који дјеца ових дана треба да уче преко телевизије. И упамте. Нажалост, не предаје им се лекција о Покољу, као ни о ЗГНПСУНДХТДСР.

Мада је то исто, јасно је да је у овом стварном свијету термин Покољ већ побиједио. Пошто ЗГНПСУНДХТДСР нема шансе.

Крав мага и Џој дивижн

Линијаши јавно оптужују да се „осим српских институција напада и владика Јован Ћулибрк“. Самим тим ваљда, уз импутирани антисемитизам, УГ Јадовно 1941 је (и поред благослова за свој рад) противник српске цркве?

И владику познајем лично. Срели смо се послије Јерусалима, гдје сам му спавао у кући, још неколико пута. У Јасеновцу, у манастиру, на Дан св. мученика Јасеновачких. Затим на његовој хиротонији за викарног епископа у Пећи. Једном у Меркатору са дјететом, те још пар пута на неким догађајима или улици. Никад није непријатељски поступио према мени, као ни ја према њему.

рема тадашњем монаху, који је био нека врста официра за везу СПЦ са Јад Вашемом, осјећао сам симпатије, јер ме са данашњим владиком веже љубав према војсци и што сам у тинејџерским данима слушао и свирао Џој дивижн.

Љубав ће нас расцијепити, поново

Једино што непобитно знам о рату између њега и Душана Басташића, јесте оно чему сам присуствовао лично. А њих двојица су се баш волили и уважавали. Тијесно сарађивали.

Све ово остало ми кажу једни или други. Највише други, пошто се владика нападно не оглашава, док мене то занима искључиво као члана удружења. У мјери мојих моћи и самонаметнутих задатака, те не гледам благонаклно на ту појаву.

Још у возу од Тел Авива за Акру су се сукобили око тога, да домаћи историчари и научне институције нијесу толико битни као инострани, па је то кулиминирало до тога да у једном тренутку Ћулибрк каже: „Пишам ти се на Универзитет у Бањој Луци“. То памтим, а ових дана сам видио и у пракси.

У возу бијах поспан и више ме окупљало фотографисање кроз прозор, него што сам учествовао у њиховој расправи. Но, у једном тренутку сам, изваливши се на неку клупу у згради са салом гдје смо требали држати предавање о логору Јадовно 1941 године у Музеју бораца и мученика холокауста, био принуђен да се укључим.

Гранање рукама

Кроз стаклени зид видјех да је сукоб мишљења прешао у гранање рукама. Нијесам чуо шта говоре. Устао сам, пришао стакленим вратима.

Отварам, зачувши оно о пишању и театрално увријеђеног Душана како узвикује: Ђаво с тобом калуђере! и окреће леђа Јовану, који је и даље причао зајапурен и са уздигнутим рукама. Брзоплето повикујем:

– Срам вас било! Шта нас брукате ту пред овим Јеврејима? Је ли треба да се сад два Србина потуку овдје пред њима?

То је упалило. Басташић сјео и запалио цигарету хипервентилирајући. Ћулибрк једно вријеме проговорио са мном, па сам се удаљио. Мало су се издували, а утом је било и предавање. Послије су се њих двојица измирили и изгрлили.

Јован је рекао да праштамо, Душан такође. Сутрадан нас је водио на гроб Христов. Послије тога сам био још три дана у Јерусалиму с кључевима од Јовановог стана у рукама.

Тако вам ја то памтим. Два дана прије него је моја сестра родила сина. Сад ће му у децембру десет година.

Десет крстова

Од тада сам ја побио бар десет крстова над необиљеженим јамама и написао бар толико прилога, и још бар десет пута десет пута десет, поменуо логор Јадовно у јавности и носиоцима јавних функција на увце. Одржао говор на откривању спомен-камена са натписом Јадовно-Госпић-Паг у Парку сјећања на Холокауст у Бруклину, Уједињени Ентитети Сјеверне Америке. И то је оно што мене занима до сада. А и од сада.

Да по хитном поступку жртве логора Јадовно, добију памјатник у Бањој Луци. Бар још у Београду, Новом Саду и Нишу. За почетак, макар улицу у највећем граду Републике Српске? Да се сними играни филм? Тек ових дана, ко зна по каквом сценарију, снимамо први играни филм о Јасеновцу. О творници смрти за коју би можда и понеко дијете до 10 година знало рећи шта је. Али сумњам у висок постотак.

Имао сам одличну сарадњу и међусобно разумијевање са Јеврејима, који се углавном чуде зашто ми не поступамо више као они.

Највише у том образовно-популаристичком смислу у који је укључена држава. И поред свега тога, то што скоро једанаест година, духом и тијелом одлазим на мјеста гдје су бачене кости Срба и Јевреја побијених законским одредбама Независне Државе Хрватске, у покушају да им се не изгуби траг, квалификује ме за титулу антисемите?

Хвала, али на то се упалим к’о кутњак. И мислим да нијесам усамљен међу бројним члановима и симпатизерима рада УГ Јадовно 1941. Смета ми и у остварењу горе набацаних стратешких циљева, да се неко бави логором Јадовно искључиво као да ради за Курир или Свет, а при том се самохвалише својом „струком“ која ту ништа не помаже.

Али, ово је одлична прилика да пређемо на питање антисрбизма и антисемитизма.

Гдје је нестао дијалог?

Колико сам ја схватио, а осјећам се као да сам ово све некад већ писао, Душан Басташић замјера Јовану Ћулибрку што је на челу седам кључних институција које се баве сјећањем на Покољ.

Да га је приватизовао (Ћулибрк је и на челу одбора који је именовао Мишину), да у вођењу културе сјећања фаворизује јеврејске интересе до мјере да се наставна јединица у нашим школама зове „о холокаусту и другим геноцидима“.

Без помињања Срба на првом мјесту или уопште, а да је то све платила Влада РС. Онда да смањује број српских жртава, а јеврејских не. На крају да зове, као носилац ордена Голде Мејер, министарство иностраних послова Израела због текста на порталу удружења, а онда и као владика СПЦ, низ дипломатско-конзуларних представништава Србије, те их упозорава да је Душан антисемита.

Има он читав низ замјерки на Ћулибрка. Редовно их је објављивао. Али ја ту антисемитизма не видим.

Нити сам чуо неки јасан одговор владике, или стварно нијесам пратио. Нијесам као његов став чуо то што пишу ови који га цитирају, али волио бих да се некад и он лично огласи. То би доста помогло у братској слози.

Гдје ускачем

Укључио сам се у те работе свега два пута. Кад је удружење нападнуто због иницијативе за давање имена српском страдању и сада када је дошло до антисемитизма.

Нијесам се оглашавао ни око ствари које су ми лично засметале. Напримјер, када владика Јован прима корисног идиота Давора Драгичевића, на начин да и ја сазнам за то.

Причешћује и за столом, себи с десне стране, сједа човјека чија морбидна политичка организација, и он сам, говоре нагоре могуће ствари о СПЦ и српском народу. Тачније провоцирају цркву у центру Бање Луке и функционишу заправо као парарелигиозни покрет.

Бирају Жељка Комшића и Јосипа Броза за свој политички идеал, са програмом који се угледа на Чедомира Јовановића или Ненада Чанка, те граде своју медијску појавност на нерасвијетљеној трагедији. Данас нескривено показујући да су искључиво полуга превазиђеног ОХР и других окупаторских институција.

Не мијешам се у црквене ствари, пастирске и духовничке прописе и надлежности, али можда то није засметало само мени? Можда је тај пријем лоше легао и носиоцима највише власти у Српској? Можда и сусједној, Бањалучкој епархији?

Шта је горе од антисрбизма?

Претпостављам да је „зависи из које перспективе се гледа“ најтачнији дипломатски одговор на питање из наслова. Не поднаслова.

Али за усташе је то било вјероватно најближе одговору – исто. И тога се увијек држим. Наћете 700.000 мјеста гдје ја Јевреје називам „браћом по Јасеновцу“.

Наравно, антисемитизам је неприхватљива појава, као и свако терминално приступање било којој нацији. Проблем је што ови напади на удружење, по мом мишљењу банални и прозриви, изостају када је антисрбизам у питању. Посебно ако је антисрпско дјеловање Јевреја у питању.

То је, са становишта просте логике, нешто што свим тим људима који су скочили на удружење, непоправљиво руши не само „научни кредибилитет“, већ и вјеродостојност њихових ријечи. А посебно намјера. Нема неке посебне разлике да то чине и због неког њемачког шифтунга. Просто то не звучи као искрена брига. Поготово за српство.

Сматрам да је крајње сервилно и поданички, како су се сами према себи, а преко односа ка колегиници Стојисављевић, понијели надлежни.

Просто јер се залажем за апсолутну слободу говора. Посебно у научним Зборницима, те је крајње непримјерено што је јавност сада ускраћена за тај садржај, због којег се проводи дисциплински поступак на једној јавној установи. Не улазећи уопште сад у садржај рада, мораћемо нешто учинити по том питању.

Шта је антисемитизам?

Ко је тај ко одлучује шта је антисемитизам и шта се тачно и како законски ту санкционише? Посебно је потребно сравнити те одредбе, са оним предвиђеним за оне које санкционишу антисрбизам. Посебно међу наставним особљем Универзитета у Бањој Луци.

Дакле, када Јевреји дјелују и говоре антисрпски – да ли су они исто што и Срби који су антисемити? Требају ли нам неки други, прецизнији термини, који не звуче тако грубо? Да ли је у том случају антисемитизам већи преступ од антисрбизма?

Одговорно, као неко ко не брани Јеврејима право на име, језик, писмо и државу; те ко их доживљава као братски и састрадалнички народ, тврдим да апсолутно јесте! На Србе се може посрати свако, а посебно се добро награђује ако то раде (номинални) Срби.

ом методом се од потпуно небитних појединаца, праве монетарне звијезде аналитичарског, стручног и инфлуенскерског ријалитија.

Гдје сте били љетос, праведници међу народима?

Дакле, да ли је антисемитизам ако у Бањој Луци неко примјети да Културни центар Арије Ливне на згради има два натписа, и да су оба Павелићевом латиницом? Није могло рецимо на ивриту и српском азбуком? Смије ли се то рећи Арију Ливнеу, који први каже да нијесмо нормални што „у Доњој Градини нема (српске православне) цркве„?

Да ли је антисемитизам то што је Влада Србије донијела закон о повратку имовине којој нема живих власника јеврејској заједници и обавезала се да истој исплати годишњу помоћ од 950.000 евра у наредних десет година, од чега су три рате већ уплаћене?

Или је антисемитизам рећи да то Хрватска није учинила?

Да ли је антисемитизам, и гдје су били ти који могу позвати министарство иностраних послова Израела, када је прва амбасада на подручју бивше СФРЈ отворена у Загребу?

Гдје су били љетос ти праведници међу народима, када су ловци Ф-16 израелског ратног ваздухопловства летјели изнад Книна у част војнополицијског етничког чишћења Срба из зона под заштитом УН, те прављења националне мањине од конститутивног народа, а све на нескривеним симболичким традицијама НДХ?

е ли ико жалио и јавно објавио одговор Америчког музеја Холокауста у Њујорку, који пласира лажи о преко 8.000 убијених јуна 1995. године у Сребреници? Још и горе то назива геноцидом, уз свједоке међу којима поузданошћу зрачи Кристијан Аманпур.

Српски војни авиони изнад Јасеновца

Да ли је антисемитистички рећи, да ми је на вијест о учешћу израелских војника у Книну, испред очију дошла фотографија у подруму Јад Вашема у Јерусалиму? На њој два ловца-бомбардера Ф-15, истог тог ваздухопловства, лете у парадној формацији изнад Аушвица?

Да ли је антисемитистички рећи да су на путу до Книна, јеврејски пилоти прелетјели логоре Јадовно-Госпић-Паг, а да је на посљедњем, острву, још увијек немогуће поставити спомен плочу? Редовно је уништавају непознати починиоци за хрватску полицију. Требао их је неко и изнад тог стратишта фотографисати и окачити у архивски дио Јад Вашема. Или то баш није толики тријумф након Холокауста?

У логору смрти Слана на Пагу, без обзира што је још из СФРЈ регистровано спомен подручје, гдје су осим Срба убијани и Јевреји као дио холокауста, нема никаквог споменика.

Јер што не може у Освјенћиму, може у Јасеновцу. Луда журка на Пагу.

Антисрбизам је не само кул, већ и уносан

Велика је разлика не слагати се с нечим што ради израелска држава, у покушају да прода авионе прије него им Американци то стопирају као акцизну робу, и имати жељу да тај народ истријебите.

Није шала рећи неком да је антисемита. Поготово Србину. Ми знамо шта је покушај искоријењивања кроз законске одредбе и не шалимо се тим. Поготово у Крагујевцу, гдје су тај посао обављали Нијемци.

Хрватска званична политика је идентитетски антисрпска. Али није више антијеврејска. Званично бар. И ту се, природно, интереси наших народа разилазе. Сада су у истом војном савезу (НАТО) и Хрватска купује велике количине војне опреме из Израела. А куповала је и прије.

Могуће је преко цијеле катедрале на Каптолу написати јеврејским писмом поруке заједништва, док се у Вуковару уништавају табле на српском писму, а у Сплиту се пребијају ватерполисти из Београда. Загребачки новинари су у стању да напишу дугачке дневноновинске чланке о Покољу, у којем ни једном не помену да је жртва Србин.

То је горе од антисрбизма. То је црна рупа српства. Антиматерија хуманизма.

Ко је нијем на антисрбизам, нека не баца први камен антисемитизма

Овдје је, да скратим проповјед, разлика у мисаоном и духовном концепту између онога што заступам и браним, те између учења оних који то нападају.

Између бриге за свој народ, своје потомке и своју земљу, које се намјерава бранити изворношћу, стваралаштвом и развојем алата посебно себи подешених и неопходних.

Против преписивачког, догматског и непотистичког мрачњаштва локалкаријеризма, који се диригује изван српског бића, те вуче снагу из недемократских полуга самоуправног социјализма.

Србе поставља у позицију да су подређени, криви, без права на самоопредјељење, те морају слушати директиве и водити рачуна шта ће и како о прошлости причати својој рођеној дјеци, јер то мора бити одобрено негдје из иностранства. Као и све друго изгледа.

Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке

Нити Србе треба бити брига шта раде, мисле, смјерају, причају и закључују било који други народи, ако је то нешто што је њима насушно. Нити је слијепо подражавање било кога у интересу нашег народа.

Посебно нас не треба бити брига, уколико се српски интереси у образовању своје дјеце, на неком пољу неусагласиво разликују од интереса било којег, ма како братског или састрадалног народа. Руса рецимо.

Између свог и другог народа, увијек бирам свој народ и своју породицу. И то ме нипошто не чини антисемитистом. Нити ме таквим може направити борба за слободу говора, за шта сам увијек спреман поднијети одговорност.

Лично одговоран

Сматрам се одговорним што смо успјешно, у политичкој идеологији потпуног заборава шта значи штит са четири слова С, довели истовремено Милорада Додика и Младена Иванића над Шаранову Јаму. Ујединили смо српство у битности сјећања на то што нас је данас овако мало, да се и грипе бојимо.

Зато користим прилику овако касно у тексту, јер су до овдје читали само они које баш (лично) занима, за један кратки подсјетник.

Данашњи изабрани представник свих Срба западно од Дрине и источно од Уне, при свом боравку на Велебиту у организацији УГ Јадовно 1941 и Епархије горњокарловачке, похвалио ме к’о друга члана. Захвалио се нама „који то радимо, јер да нас нема то би све нажалост пало у заборав“.

Друже Миле, нека ти пренесу

Затим је, на опште одушевљење присутних, рекао да „он није сиромашан човјек и ако не буде опет предсједник (било је то чак годину пред изборе) он ће и лично финансијски помоћи изградњу капеле Јадовно“, за коју смо (дрвени) крст поставили недалеко, а нацрт архитекте Пеђе Ристића развили као стијег.

Ову прилику користим да му кажем како је сада на идеалној дипломатској позицији да оствари своје обећање, а да не треба да даје новац.

Није лоше ни да да, али његова, у овом тренутку незамјењива помоћ, била би само једна најнормалнија дозвола надлежног министарства у Загребу за изградњу спомен-капеле Српске православне цркве. Благослов инклудед. Ето Младен Иванић је са исте позиције рекао да ће покушати. Сад је Миле на потезу.

Само толико, било би од изузетног значаја за васколико српство.

Нека јави неко и Вучићу

Такође, ови који су у стању назвати министра иностраних дјела Израела, нека своје дипломатске везе искористе да избаве Данета Лукајића са робије.

И то не кажем само као друг члан, већ као тата који сматра да је гријех од Бога, да због застрашивања Срба, да не иду и сјећају се на мјесту злочина Независне Државе Хрватске, унуци немају живог ђеда. А држава ништа не ради за свог официра.

И то исто добро да запамтите и пренесете.

Уколико се неко пита због чега су Срби као народ потпуно разореног националног бића, општенародно неупућени у историјске догађаје који су им се десили, а образовно потпуно растурени у знањима око покушаја истребљења 1941. године, онда ће вам ова непримјећена и непримјерена епизода у доба короне то најбоље предочити.

Заборав и незнање су најбољи предуслов да се нешто такво (опет) понови.

 

ИЗВОР: https://www.frontal.rs/je-li-antisemitizam-kaznjiviji-od-antisrbizma/

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.