Анализе

Припреме за удар 27. марта 1941. године

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Живан почиње да окупља “ударнике”

Живан Кнежевић пи­ше да се 10. марта срео са ђенералом Боривојем Мирковићем и да је том при­ли­ком изразио спремност да са својим батаљоном учествује у уда­ру; био је тада уверен да ће му се придружити и преостали командан­ти гардијских батаљона, Живанови класни другови. “Предложио сам да се што пре покуша деловати на са­мог команданта Краљеве гарде, дивизијског ђенерала Михаила Ста­ји­ћа: његовим учешћем проб­ле­ми употребе трупа били би знатно упрошћени, а успех обезбе­ђен. Мирковић ми је на то приметио: да ће с нама бити по свој при­лици бригадни ђенерал Милутин Жупа­њевац, командант Коњи­чке бригаде Краљеве гарде, његов кла­сни друг. Што се тиче ђе­не­рала Стајића, њега ће он (Мирковић – ИП) позвати у Команду ваздухопловства пред сам почетак акци­је, па притворити ако одбије да и сам учествује” (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 86-87). Потпу­ков­нику Матићу преостало је само да на маргини једне од ових страница постави питање на које није ни очекивао одговор: “Па зашто није тако урадио”.

***

Што се тиче расположење мајора Живана Кнежевића, ни­сам имао ни најмање сумње у то да је оно противно политици владе, ма­да о томе са њиме нисам никад разговарао. Мајор Кнеже­вић је био француски ђак као и ја, те сам као сигурно сматрао да и он мр­зи Немце, а нарочито Хитлеров режим, да и он болно осећа пораз Француске и да жели победу Савезника и пропаст Хи­т­лера, као и да схвата колика нам опасност прети од Хитлера. Осим тога, сма­трао сам да ће он радо поћи уз генерала Симовића, чији је шеф ка­бинета био у време када је генерал Симовић био на­челник Глав­ног генералштаба. Из тих разлога сам на њега рачу­нао са поузда­ношћу и нисам сматрао да треба одмах да га позовем да бих га увео у ствар, већ да ће бити довољно да га упознам са на­шим на­ме­рама у последњем тренутку, увек из истог разлога – да се наша ак­ција не открије пре времена.

Да бих имао још једног официра од ауторитета у Главном генералштабу, хтео сам да испитам и мишљење генералштабног пот­пуковника Радмила Тројановића, који је тада био шеф једног отсека у Генералштабу. Трећег марта увече замолио сам и њега да дође к мени и околишним путем повео сам разговор о ситуацији, али се његово мишљење дијаметрално разликовало од мога, та­ко да му уопште нисам открио циљ нашег разговора. Доцније, 1944 године, у ропству, када сам га потсетио на тај разговор и на мишљење о непобедивости Немачке, које је тада заступао, он ми је рекао да је тада мислио да сам ја од Министра добио задужење да сондирам мишљење официра и да је зато тако говорио. Можда је то и истина, но у сваком случају ми је било јасно да на њега не мо­жемо рачунати.

Четвртог марта ставио сам у задатак коњичком мајору Јовану Петровићу, који је тада био наставник у Коњичкој школи у Зе­муну, да испита расположење тамошњих официра. Коњичка шко­ла је била мала, али ваљана јединица. Поред ђачког ескадрона и­ма­ла је и ескадрон лаких борних кола у коме су се налазили наши најмодернији тенкови, који су, због своје брзине и наоружања, би­ли изванредно ефикасни за овакву врсту подухвата.

Петог марта пре подне отишао сам у Команду ваздухопловства код генерала Симовића да сазнам на шта се је он одлучио. Овај пут је генерал Симовић заузео став против владе, али још ни­је био донео одлуку ни о начину ни о времену извршења државног удара, нити о томе шта ће радити после државног удара.***

 

Данило Грегорић нагађа

Мада Грегорић “своје” пучистичке во­ђе доводи у непосредну везу са совјетским, америчким и, наро­чи­то, енглеским обавештајним службама, он недвосмислено приз­на­је  да “не види се јасно, када је Симовић от­почео да се носи мишљу да се стави на чело незадовољства, које се појавило међу вазду­хо­пловним и другим официрима, и колико су организација тога не­задовољства и самога пуча од 27. марта би­ли његово дело. Као вре­менска индикација може да послужи по­стављење Живана Кне­же­вића за команданта батаљона Краљеве Гарде… до кога је до­шло на Симовићево заузимање крајем 1940 или почетком 1941 го­дине. Вероватно је тада већ била узета у об­зир чињеница да се Кнежевићу створи команда над једном из­дво­је­ном јединицом, која се на­лази у самоме граду” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2а, 1/1).

 

***По свим тим питањима ја сам имао потпуно одређено гле­ди­ште и био сам решен да на државном удару сарађујем, само ако се буде ишло ка постигнућу циља који сам ја сматрао за исправан, те сам због тога то питање хтео да изведем потпуно начи­сто, јер ни­сам желео само да будем слепо оруђе за остварење не­ког циља, који би имао једино унутрашњи политички значај.

Моје гледиште је било следеће:

  1. Циљ државног удара је срушити владу и напасти Немце у Бугарској.

Циљ државног удара није искључиво унутрашње-политички. У време када је рат пламтео у Европи, није био тренутак да ми вршимо наша унутрашње-политичка разрачунавања. Циљ држав­ног удара је био да се обори влада која нас, очигледно, води у Трој­ни пакт, а то значи у табор оних, чија победа значи нашу пропаст. Но, пошто је било очигледно да обарање владе значи рат са Не­мачком, то је боље да Немце одмах нападнемо ми, док су још не­спремни и изненађени, него да чекамо да нас нападну они, кад се буду прибрали и спремили. Разуме се да ми нисмо могли очекива­ти да ћемо поразити Немце у Бугарској, али смо могли рачунати бар са неким локалним успесима, који би, истина, имали само мо­рални значај, али се у целој овој ствари, уопште, радило само о мо­ралу. О некаквој материјалној победи није могло бити ни речи. Ми смо, пре или после, морали бити прегажени, али смо у тој не­равној борби морали од себе да дамо максимум, да непријатељу нанесемо што више жртава, да истрајемо што дуже и да задоби­је­мо што већу славу, јер слава оружја и част заставе нису празне ре­чи. Ако нам је већ претстојао пораз, морали смо учинити све да тај пораз буде славан, а не сраман.

  1. Државни удар извршити што пре из ових разлога:

а) Потпуно изненадити Немце док врше покрете ка грчкој гра­ници, када се уопште не надају макаквој интервенцији са наше стра­не и када би их промена ситуације у Југославији приморала да из основа мењају своје планове;

б) самим тим што бисмо изненадили Немце, добили бисмо вре­мена да извршимо мобилизацију и концентрацију највећег дела наших снага, јер би нам сама чињеница да су Немци принуђени да мењају свој план и да врше прегруписавање трупа дала 10-15 дана времена;

ц) промена ситуације у Југославији наметала би скретање извесног броја немачких трупа у Бугарској на нашу границу, што би олакшало ситуацију Грцима и самим тим им омогућило да се др­же дуже времена, а последица тога би била да бисмо ми имали от­ворено залеђе; међутим, ако бисмо дали времена да Немци и Ита­лијани прегазе Грчку, ми бисмо се нашли у клопци и у немогућ­но­сти да предузмемо макакву војничку акцију;

д) пошто је било очигледно да влада иде ка томе да приступи Тројном пакту, државни удар треба извршити пре него што га она буде потписала, јер ће после приступања Пакту наша политичка ситуација бити много тежа, ако будемо морали да кршимо један већ потписани међународни уговор;

е) ако се удар брзо изведе, изненађење ће за владу бити потпу­но, а тајност припрема ће се сигурније моћи сачувати.***

 

“Главни” пучисти мислили друкчије

Скоро четири деценије ка­сније, професор Радоје Кне­жевић, један од оних који су себе самопрогласили “главним, незаобилазним и свезнајућим” организаторима војног удара, чекање да Југославија најпре приступи Тројном пакту па да се тек после тога изведе пуч, оправдао је неверовањем било ко­га међу Србима да ће се Влада одважити на тај изразито непопу­ла­ран чин:

“Учесницима у преврату често је постављано питање: Зашто режим није оборен раније, пре него што је Пакт потписан? Да је преврат извршен пре тога, а не непосредно после свечаности у Белведеру, Хитлер га не би можда схватио као изазивање и увреду, и рат би вероватно био избегнут. Објашњење је просто. Прикључење Југославије Тројном пакту било је ствар тако очигледно чудо­ви­шна с гледишта југословенских интереса, тако у супротности с вољом целог српског народа и многих изван њега, да је то имало да се деси, и да издаја буде обелодањена, па да Срби поверују да је тако нешто било могућно. О томе да ли да се удари пре или после потписа, било је размишљања код људи који су руководили. Сва­ки од нас питао се до последњег часа да ли ће Влада смети да Ју­гославију начини савезником Осовине. А ма колико да смо мрзе­ли диктатуру и презирали њене носиоце, нико није хтео да поку­ша насилно уклањање њихово, у онако осетљивим међународним односима, на питањима унутрашње политике и грађанских сло­бо­да” (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк/САД 1979, 3).

Наравно, Василију Матићу сметала је Кнежевићева констата­ција да “нико није хтео да покуша насилно уклањање” актуелне власти, тако да је он ту његову “мисао” подвукао као обичну не­и­стину.

 

***3. Општу мобилизацију наредити одмах, на сам дан држа­в­ног удара. Ово је било неопходно, како би целом свету било ја­сно да ово није неки војнички пуч у циљу да једна војничка клика при­гра­би власт, већ да је ово очајнички акт самоодбране пред не­ми­нов­ном опасношћу. У првом реду је нашем народу морало да бу­де ја­сно да ће се од њега тражити максималне жртве и да ће се он по­ве­сти у борбу на живот и смрт за спас своје националне части.

  1. Одмах, по завршетку мобилизације, извршити концентраци­ју на следећи начин:

– образовати једну офанзивну масу на бугарској граници, чији ће задатак бити да што пре упадне у Бугарску;

– образовати једну дефанзивну масу на линији: Дунав – Сава, до р(еке) Босне, ч      ији ће задатак бити да штити леви бок и позадину тру­па које се боре у Бугарској;

– одбрану целокупне територије од наших граница до Саве и Ду­нава оставити трупама за заштиту границе, које ће имати задатак да створе извесно време отпором на граници, а потом да се по­вуку на десну обалу Саве и Дунава;

– према Италијанима и Албанији дефанзива, осим Зетске диви­зије, која би имала да врши притисак на Скадар.

Ако би се радило енергично и без шаблона, као у рату, 10-ог да­на од дана објаве мобилизације – тј. од дана када буде извршен државни удар – могло се рачунати са 15-17 пешадиских и 3 коњичке дивизије и са неколико одреда.

Да ли је тај план био добар или рђав, то нема никакве важности. Ја га износим само зато, што сам о њему разговарао са ге­не­ра­лом Симовићем и што су ти разговори били од утицаја за мо­ју до­цнију одлуку.

  1. Генерал Симовић треба да узме сву власт, да образује само неколико најважнијих министарстава (војске, спољних и унутрашњих послова, финансија, саобраћаја, пошта) на чело којих да по­стави генерале. Никакве комбинације са политичарима, који су били хетерогени, зависили од својих странака и заступали парти­ске интересе. Није се имало времена за тактизирање и полити­зи­ра­ње. Само војничка диктатура је могла одмах да уведе земљу у рат и да га води енергично.

Према томе, моје непоколебљиво гледиште је било: рат, и то одмах. Да бих могао да одредим свој став, морао сам да испитам ка­кво је гледиште генерала Симовића по тим питањима. То је био циљ моје посете од 5 марта.

На моју жалост, у току тог разговора сам установио да генерал Симовић не дели моје гледиште. Он се слагао са тиме да др­жа­вни удар треба што пре извести, али није донео одлуку о томе ка­да га треба извести. Ја сам предлагао да се удар изведе у року 7-10 дана, јер нам је то време било довољно за извршење свих при­пре­ма, а то значи најдоцније до 15 марта. Он се томе није проти­вио, али ће се доцније видети зашто се то протегло чак до 27 мар­та.

Што се тиче главнога циља државног удара, ту смо се дијаметрално разилазили. Док сам ја сматрао да је главни циљ државног удара рат, он је сматрао да је главно и најважније оборити владу “па ћемо после видети шта ћемо да радимо, према развоју ситуа­ци­је”, како ми је он тада рекао. На то сам му одговорио да ћемо вла­ду оборити са једном четом и војном музиком, јер је цео свет уз нас, али шта ћемо после, то је битно. Пошто је видео да се са њиме не слажем, он ми је рекао да се сада око тога не расправљамо, јер ће нас то удаљити једно од другог, него да видимо како ћемо да обо­римо владу, а о свим тим питањима ћемо се споразумети.***

 

“У старо пркно страх се коти”

Крајем педесетих и на самом почетку шездесетих година 20. века, у време кад су државни (војни) удари били “општа појава” и кад је овај приређивач још био на од­служењу војног рока, његов командир батерије Драгутин Јашовић, тада у чину мајора, поје­д­ностављено је објаснио како то да ударе пред­во­де потпуковни­ци или пуковници. “Генерали су већ оства­ри­ли све своје амбиције, имају одговарајуће почасти и нису у годи­нама да би били ‘рево­лу­ци­о­нарни’; мајори и капетани, једна­ко као и они са нижим официр­ским чи­но­вима, заузети су свако­д­не­в­ним пословима у трупи, бри­ну бри­ге сво­је и војничке и не стижу ни да ра­з­мишљају о ‘крупним државним пословима’; само је потпуковни­ци­ма и пуковницима остало да се таквим пословима баве, пошто немају обавеза са тру­пом, нису у генералском кругу (и пи­тање је ко ће се од њих и када у њему наћи), а почасти и признања (на која мисле да имају право) упорно их мимоилазе. Најлакши начин да се такав поредак ства­ри измени, јесте извођење држав­ног удара. По­што дотле нису сти­гли да се оките ‘важним’ призна­њима, и због тога још нису у јав­ности познати, потпуковници и пуковници изабирају неког утицај­нијег генерала, узимају га као свој заштит­ни знак и покрећу ме­ха­низам војног удара; генерал се налази на челу пуча само номинал­но, а кључну улогу (макар и из сенке) др­же покретачи удара”.

Ђенерал Симовић понашао се баш као и остали генерали из вој­них пучева о којима је говорио онај наш савремени мајор; годи­ло му је ђенералској сујети да буде на челу војног удара, али ни­је желео да  буде у непосредној вези са његовим извршењем; био је вољан, једино, да кад све буде успешно окончано, изађе из сенке и преуз­ме челну функ­цију у пучистичкој влади (али без стварне од­говор­ности, намеран да ту одговорност пребаци на политичаре ко­ји су пучем уклоњени); на његове разговоре са кнезом Павлом, уочи ју­гословенског приступања Тројном пакту, треба гледати са­мо као на академско ћаскање о изводљивости и сврсисходности таквог чина.

 

***По питању да се одмах, на сам дан извршења државног у­да­ра, објави општа мобилизација, он је томе био отсудно проти­ва­н, на­водећи да ћемо тиме изазвати Немце да нас нападну. Ја сам поку­шао да га убедим у то, да државни удар, несумњиво, значи рат и да ми Хитлера нећемо моћи преварити, но он је остао при томе да ми државни удар пред иностранством треба да прикажемо као на­шу унутрашњу ствар, а да у односу на ратујуће стране треба да про­гла­симо нашу неутралност и спремност да се бранимо од свакога ко би нас напао. Он је сматрао да ће Немце моћи у то да убеди и да ће моћи да осигура неутралност Југославије. Ја сам сма­трао да је то немогуће и да би и Цветковићева влада била срећна да може да осигура неутралност Југославије, али она баш и иде ка Тројном па­к­ту зато што Хитлер на то не пристаје и што нас при­сиљава да се јавно определимо уз њега. Генерал Симовић је тада рекао да ми можемо наредити активирање свих јединица, што би, уствари, би­ла тајна мобилизација, али да не смемо јавно наредити општу мо­би­лизацију. Ја сам га упозоравао на то да је активирање само по се­би рђаво, јер је то уствари само позивање на вежбу, која је љу­ди­ма за последње две године већ толико досадила, да свако, ко има и најмање могућности, на сваки начин гледа да се ослободи вежбе, о чему имам личног искуства као начелник штаба Морав­ске и Вр­ба­ске дивизиске области у току 1939 и 1940 године; осим тога, на­род као целина неће схватити сву озбиљност ситуације и наш рат­ни напор ће тиме бити знатно умањен. Но, он је остао при своме.

О појединостима вођења евентуалних ратних операција тада нисмо расправљали, јер је то било беспредметно, зато што је гене­рал Симовић веровао да ће успети да избегне рат.

Што се тиче образовања владе, генерал Симовић је био проти­ван војној диктатури. Он је сматрао да владу треба да образује од претставника свих политичких странака са још неколико угле­д­них људи ван партија, тако да то буде једна влада широке коа­ли­ције која ће имати подршку целог народа, тако да све странке, па преко њих и цео народ, подједнако сносе одговорност за поли­ти­ку која се буде морала водити. Ја сам му изнео своје гледиште да би то у свакој другој прилици било идеално, али да је у тадашњој ситуацији то било врло опасно, јер ће таква влада губити драго­це­но време у празним расправљањима, а њему ће бити везане руке за енергичну акцију. Хрватима треба дати сва потребна уверења да споразум Цветковић – Мачек остаје на снази и да се не ради о некаквој искључиво српској политици, већ да се овде ради о зајед­ни­чком интересу Југославије као целине и апеловати на њих да у тим трагичним тренуцима остану чврсто уз Србе и да ће баш та бор­ба против заједничког непријатеља цементирати наше једин­ство. Али, војничка диктатура је једини начин да се ради брзо и одлучно. Генерал Симовић је остао при своме.***

 

Шта о томе пише Кнежевић

Према произвољној конструкци­ји Живана Кнежевића, пошто државни удар буде изведен, “у но­вом поретку Кнез би био претворен у ‘аутомат за потписивање’, био (би) про­ста лутка. Стварна власт била би у рукама ђенерала Си­мо­ви­ћа. Он би лично држао Председништво Владе, Министар­ство вој­ске и морнарице, Министарство унутрашњих послова. На чело о­с­та­лих ресора поставио би младе и способне људе, од угле­да у својој струци и познате у народу. Узео би неколико млађих по­ли­тичара из Опозиције, али не као партијске представнике, по­д­ло­жне дисциплини своје групе, већ као појединце који би се ру­ко­во­дили само интересима српског народа” (Исто, 86).

Заиста је тешко домислити откуд Кнежевићу прича о “млади­м и способним људима познатим у народу”, било из раније вла­сти или из опозиције, али је извесно да Матићево сведочење (на маргини Кнежевићевог накнадног умовања изложеног у прет­ход­ном пасусу) има нешто друкчију специфичну тежину: “Никад Си­мовић није хтео да буде и мини­стар вој­ни и унутрашњих посло­ва. Он није хтео да буде диктатор. Ме­ни је рекао да жели да об­ра­зу­је коали­циону владу да би »све пар­тије примиле одговорност«. Он није хтео да прими од­говор­ност ни за државни удар па је зато пренео на Бору да он то изве­де”.

Свој став о “новом поретку” после пуча, мајор Кнежевић је из­ложио бар још једном, овога пута у непосредној вези са збивањима у преподневним сатима 27. марта: “Тога јутра био је посре­ди судар два принципа, ауторитативног и демократског, чијим су заступницима у овој прилици били ђенерал Симовић и професор Кнежевић. Пред почетак наших припрема Симовић није имао куд него да прими политички програм израђен од професора Кнеже­вића и њему достављен преко ђенерала Мирковића. Али је то при­хватање, како се показало, било само на језику. У срцу му је ос­та­ла потајна намера да своје несумишљенике изигра, пошто се свр­ши чисто војнички део посла” (Исто, 246).

Потпуковник Матић ни овога пута не пропушта да на марги­ни Кнежевићевих закључака “принципијелне” природе упише свој комен­тар: “Симо­вић је од почетка хтео коалициону владу. Он ми је 5. марта, када Кнеже­вићи нису имали ни поима о томе шта се спрема, рекао да и п­о­литичари треба да поделе одговорност”.

Иоле пажљивијем читаоцу онога што је исписао мајор Кнежевић неће промаћи домишљање у виду тврдње да је ђенерал Си­мо­ви, прихватајући се кључног места у војном пучу, имао “потајну на­меру да своје не­су­мишљенике изигра”, сугеришући да под несу­ми­шљеницима треба подразумевати носиоце “демократског прин­ципа” у пучу, односно браћу Кнежевиће!

 

***Да се у самом почетку не бисмо разишли због неслагања, ос­тало је на томе да о тим питањима размислимо, па ћемо о њима још разговарати а да продужимо рад на организацији државног удара.

Ја сам продужио да прикупљам податке о расположењу старе­шина које су командовале борачким јединицама, како бих знао на кога ћу у датом тренутку моћи да рачунам. Стекао сам уверење да ће млађи официри са одушевљењем пристати уз нас.***

 

Бугарска “тројна” дипломатија

Бугарска сарадња са земља­ма Тројног пакта добила је тих дана једну сасвим нову димензију; за поче­так, она је раније акредитованим дипломатским пред­став­ницима већ поробље­них држа­ва Пољске, Белгије и Холандије са­општила да је преста­ла потре­ба за њиховим мисијама у Софији. Са своје стране, Вели­ка Британија одлучила је да одмах прекине ди­пло­матске односе са Бугар­ском, што је у Немачкој “протума­че­но” за последицу бугарског приступања Тројном пакту (Политика Београд, 11766, 060341, 1)! А дан касније, из Канаде је стигла вест да тамошња влада убраја Маџарску, Румунију и Бугарску у државе које сарађују са непријатељем (Исто, 11767, 070341, 1).

За југословенску владу, односно њеног председника Драгишу Цветковића и потпредседника др Владка Мачка, био је то са­мо безначајан повод да кажу како се “сви догађаји од надлежних будно прате и правилно оцењују и да при одлучивању у овим до­гађајима стално се имају у виду наши највиши народни и државни интереси, независност и државна целина” (Исто, 11767, 070341, 1). Можда је та њихова изјава послужила као покриће уредништву Полити­ке да 8. марта објави један потпуно безличан уводник о прилика­ма на Балкану (макар колико оне у том тренутку деловале драмати­ч­но), први пут за последња два или три месеца (Исто, 11768, 080341, 1). У скла­ду са свим тим, наредног дана један њен војни стручњак бави се “опе­рацијама при десантима и прелазима преко великих река, у вези са припремама прелаза преко канала Ла Манша” (Исто, 11769, 090341), по­што је, по пре­т­поставци, Ла­манш морао читаоцима бити заним­љи­вији од посто­је­ћих југословенских граница са изворним и прид­ру­женим земља­ма Тројног пакта.

Можда о Ламаншу, можда и о другим темама, а сасвим сигурно о односима између Немачке и Југославије, препричавало се и штошта нагађало у најразличнијим берлинским круговима. Те су приче по­челе да сметају немачким званичницима, тако да је вла­дин пред­ставник морао на конференцији за штампу објаснити “да о нема­чко­-југо­словенским односима није опортуно правити ника­к­ве про­г­но­зе, већ да је боље сачекати да сами догађаји наступе” (Исто, 11771, 110341, 1).

Истога дана, у непосредној вези са берлинским нагађањима и не чекајући да “сами догађаји наступе”, бугарски дневни листови знали су “да ће Југославија бити предмет дипломатске пажње још неколико дана, али да ће се на крају показати да су односи између Немачке и Југославије и даље у духу који је оцртао г. Хитлер у својој недавној речи – добросуседски, а они не могу друкчији ни да буду, јер је Немачка најбољи и највећи купац земљорадничких производа Југославије”. Бугарима је све то било врло јасно, нарочи­то због тога што су они већ осећали “благодет” немачког прису-­с­тва у својој земљи; они су у свим бугарским градовима кроз која је про­лазила немачка војска, “бурно” поздрављали немачке вој­ни­ке, “кли­чући им и истичући братство по оружју које везује две вој­ске”. Како је то писао софијски лист Днес, “узбудљиве сцене, које смо видели у земљи приликом уласка немачке војске, најбоље ка­рактеришу осећања и расположење бугарског народа. Највећи сан бугарског народа је да што пре види остварење међународне прав­де” (Исто, 11771, 1).

У ишчекивању тог “праведног” тренутка, Днес још констатује да “за своје приступање Тројном пакту, Бугарска није добила прекор ни од једног од својих суседа… Заинтересоване радиоста­ни­це, које су поклонице версајског статута, свечано су, међутим изјавиле да је улажење Бугарске у Тројни пакт било сигуран знак проширења рата на Балкан, па чак и на бугарску територију. При таквом стању ствари прелазак немачке војске у Бугарску, према мишљењу ових радиостаница, рат би требало да се сасвим прене­се на овај сектор. То, међутим, потпуно није тачно” (Исто, 11772, 120341, 2).

Биће да се југословенске радио-станице нису о томе изјаш­ња­вале, као што је било сасвим извесно да Југославија није имала, за своју јавност, ни коментар ни неутралну причу о преношењу ратних операција на Балкан, односно на његов југословенски део.

Приче о тим операцијама стизале су и са енглеског острва, а оне су укључивале и претпоставку о неким ултимативним немач­ким захтевима Југославији. У вези с тим, званични Берлин нашао је за по­т­ре­бно да изјави како “у данашњој ситуацији око сређива­ња одно­са на Балкану, нарочито у часу када се баш између Беог­ра­да и Бер­лина воде пријатељски разговори, противничка пропа­ганда раширила је фантастичне приче о односима Југославије и Нема­чке. Из познатих извора, противних Немачкој, објављена је вест о тобожњем ултиматуму који је упућен Југославији”. О­ва из­јава дала је повода југословенској агенцији Авала да у инос­тра­н­ство упути једно “овлашћено саопштење”, којим се ка­тегорично од­бијају те вести објављене преко лондонског радија.

Тај Авалин деманти наишао је “на пуно одобравање и разумева­ње” у берлинским “политичким и меродавним круговима, који знају да се Југославија не да завести никаквим алармантним гла­со­вима, већ да она има пред очима само своје државне и народне интересе” (Исто, 11773, 130341, 1).

Скоро истоветна реакција на лондонске претпоставке забеле­же­на је и у Риму.

 

***У четвртак, 13 марта, имао сам последњи час на Вишој шко­ли војне академије, када се десио догађај који сам поменуо. По­што је услед тога догађаја већ био алармиран командант Београ­да, а преко њега и Министар војске, сматрао сам да са изврше­њем државног удара треба пожурити, па сам због тога 14 марта по­но­во отишао код генерала Симовића, но увек решен да у држа­в­ном удару не учествујем ако генерал Симовић буде остао при сво­ме гледишту. Због тога сам опет покренуо иста питања: циљ уда­ра је рат, мобилизација, напад на Немце у Бугарској, диктату­ра. Резул­тат је остао исти; генерал Симовић је остао при своме гледи­шту. Наш разговор је био прекидан честим улажењем начел­ника шта­ба, пуковника Драгутина Савића, и неких других рефе­рената, ко­ји су доносили на потпис неку хитну пошту. Том прили­ком смо се мало дуже задржали на плану операција који сам ја пре­длагао. По­знато нам је било да је ратним планом генерала Петра Косића, начелника Главног генералштаба, за одбрану Југославије био пре­двиђен кордонски распоред, који је основна гре­шка ратне ве­ш-­тине. Генерал Симовић, који је пре генерала Ко­сића био начел­ник Главног генералштаба, а тада је (у време кад су Симовић и В. Ма­тић разговарали – ИП) као командант вазду­хо­пловства имао по­да­така о почетном груписању наших сна­га, знао за тај план, док сам ја имао само општу слику о њему. Да би­смо конкретније раз­мотрили на који би се начин наше снаге мо­гле најповољније гру­писати, генерал Симовић је наредио пу­ков­ни­ку Савићу да му до­не­се податке о ратном плану. Но, тек што смо то почели да раз­матрамо, ушао је неко и у томе нас је преки­нуо, те се на то више нисмо ни враћали.

По питању састава владе, генерал Симовић је остао при своме, да владу састави од претставника свих странака и неколико угледних људи ван партија. За министра војног предвиђао је ар­ми­ског генерала Богољуба Илића или дивизиског генерала у пен­зији Душана Трифуновића. Ја сам му рекао да је моје мишљење да је најбоље да ресор министарства војног задржи за себе, али ако то баш никако неће, да је боље да га повери генералу Трифу­но­ви­ћу, који је био један веома одлучан и енергичан официр, за кога сам сматрао да ће бар војничке ствари одлучно водити. Међутим, генерал Симовић, иако је сам предложио генерала Трифуновића, налазио је да то не би било згодно, јер је генерал Трифуновић ста­рији од њега, па би било незгодно да му он, као млађи, буде прет­постављен као председник владе. Ја сам му излагао да то нема зна­чаја, јер се ту не поставља однос претпостављеног и потчиње­ног, а поред тога је генерал Трифуновић пензионисан као дивизи­ски ге­нерал, док је он армиски генерал. Генерал Симовић је ипак ос­тао при томе да за министра војног узме генерала Илића. О ос­та­лим члановима владе нисмо разговарали.

Затим ми је генерал Симовић рекао да треба да одем код његовог помоћника, бригадног генерала Боре Мирковића, и да са њим разговарам о појединостима извршења државног удара. Гене­рала Мирковића сам познавао из Загреба, где је био командант вазду­хо­пловног пука у време када је мој отац био командант ИВ арми­ске области, а ја командир батерије. Пошто је и он раније био ар­тиљерац, он је мога оца веома ценио и волео, па је то и на мене пре­носио и увек ме је врло љубазно предусретао. О њему сам слу­шао да је у рату био изванредно храбар официр. И поред симпа­ти­ја које сам гајио према генералу Мирковићу, било ми је непри­јат­но да са њим разговарам о припреми државног удара, јер, начел­но, нисам желео да се шири круг људи који на томе раде, све до по­следњег тренутка. Из искуства сам знао да што више људи одлу­чу­је о једној ствари, утолико има мање изгледа да се постигне спо­разум. Већ сам наишао на тешкоће са генералом Симовићем, а ако се сад нађем између два генерала, па се то буде још и даље шири­ло, онда ће мој рад бити потпуно паралисан. У основи, сматрао сам да генерал Симовић треба да се стави на чело ове ствари и да је по­веде енергично ка унапред постављеном циљу, а техничко извр­шење државног удара извео бих ја преко помоћника коман­данта Бе­ограда и неколико официра из Краљеве гарде и других коман­ди, о чему сам већ говорио. Због тога сам рекао генералу Си­мо­вићу да нема потребе да сад разговарам са генералом Мир­ко­ви­ћем, већ да је важно да се ми споразумемо о томе шта ће се радити када се буде оборила влада. Генерал Симовић ми је рекао: ‘Глав­но је да оворимо владу, па ћемо после лако. Определићемо се пре­ма ситуацији’. На то сам му одговорио да ствари стоје са­свим обр­нуто: лако ћемо оборити владу, али морамо већ унапред знати шта ћемо после да радимо. Генерал Симовић ми је тада ре­као да је не­згодно да он врши државни удар, већ је боље да гене­рал Мирко­вић изврши државни удар па да онда официри њега (Симовића – ИП) изаберу за председника владе. Ја сам рекао да је то без ика­к­вог значаја. Он треба да води целу ствар и он мора да сноси пуну од­говорност за све што ће се после тога десити. Он ми је одго­во­рио да он не бежи од одговорности, да он прима сву одго­ворност, али да је тако боље. На то је позвао телефоном генерала Мирко­вића и рекао му да сам ја код њега и да ће ме сада упутити ге­не­ра­лу Мирковићу. На то нисам имао куд. Морао сам да одем код ге­не­рала Мирковића.***

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *