Анализе

И даље о 27. марту

ФОТО: Преговори уочи потписивања Тријанонског споразума 1920. године.

ПИШЕ: Илија Петровић

 

“Вечно пријатељство” и Тријанонски мир

Спо­ра­зум о прија­тељству са Југославијом дат је 22. јануара на ратификацију маџар­ском парламенту. У образложењу стоји да се извор самог спора­зу­ма налази у поштовању и сим­па­ти­јама ширих слојева ових двају народа, што “доказује и онај радосни одјек, једногласно одобре­ње, с којим су у јавности једног и другог народа примљени ви­дни знаци прија­тељ­ства… Под таквим околностима мађарска влада увидела је да је наступио моменат да… дâ видну форму својој за­ми­сли о будућим од­но­си­ма између обе земље” (Политика Београд, 11725, 240141, 6). На­рав­но, у овом се образложењу не обја­шњава шта је то ути­ца­ло на владу да, у условима кад се рат сваког часа могао пренети и на По­дунавље, на ратификацију чека целих шест не­де­ља, иако је прија­тељство са Југославијом, толико важно за ма­џар­ску спољну по­ли­ти­ку, било дежурна тема у Маџарској, та­ман колико и блискост са силама Осо­вине и, нарочито, ишчекивање на ревизију Тријанонског уговора.

Можда је и постојање уговора о пријатељству с Ју­го­сла­ви­јом навело Те­ле­кија да на једном скупу владине стран­ке проту­ма­чи својим следбеницима да ће маџарска спољна по­литика остати непромењена, да присуство немачких тру­па у Румунији представља гаранцију за маџарску без­бед­ност, да је ма­џар­ска влада “као и увек од пре две године бу­д­на”, а да је посета маџарског мини­стра војног Берлину само из­раз “сталног и ванредног пријатељства са ше­фо­ви­ма не­ма­чке војске” (Исто, 11726, 250141, 4).

Двадесет седмог јануара 1941. године умро је гроф Иштван Ча­ки. Боловао је, кажу, скоро месец и по дана, а у јав­но­сти се није појављивао још од повратка из Бео­гра­да где је пот­писао споразум о вечитом пријатељству с Ју­го­сла­ви­јом. У новинама је об­ја­шњено да се радило о запа­ље­њу буб­ре­га, “зарађеном” још у фран­цуском заробљени­штву то­ком Великог рата. Поводом њего­ве смр­ти, милан­ски ча­со­пис Дотрина фашиста објавио је ве­ро­ват­но после­д­њи Ча­ки­јев текст, писан у време док се свакако ба­вио и “вечним пријатељством” са својим јужним суседом. А та­мо, између осталог, стоји да је “Мађарска верна силама осовине и да ће уз њих остати до ко­начне по­бе­де. Пре осамнаест година колоне црних кошу­ља ста­ви­ле су се у по­крет ради ослобођења Италије, а самим тим су поставиле базу новог менталитета у Европи. Мађарска, као ма­ла зем­ља, потпуно изо­ло­вана, борила се за егзистен­цију и за по­п­рав­ку неправди. Већ тада је мађарски народ осе­ћао да ће у г. Му­со­линију наћи пријате­ља, а у италијан­ском народу при­јатеља и помагача”. На крају тек­ста истиче се да је та са­радња проширена и “неразрушивом сарад­њом са силама осовине”.

Ко зна због чега, тек, крајем јануара, пред одбором за спољ­не послове маџарског парламента, гроф Телеки го­во­рио је поново о југосло­вен­ско­-ма­џар­ском споразуму. По­што је подсетио на речи почившег министра Чакија да је овај спо­ра­зум “само видан израз оних веза које су и иначе постојале између оба народа”, због чега му је намењена “трајност”, Те­ле­ки је још до­дао: “У временима после светског рата, иако смо са Србима били про­тивници, још пре такозваних париских мировних уго­вора об­но­в­ље­не су ве­зе између нас и Југославије… У свему оно­ме што је претходило, као и у душевним диспозицијама, треба да тражимо узро­ке оног говора од 1926 године који је ре­гент г. Хорти одржао у Мохачу, а на који су говор оба ми­ни­стра спољних послова у Бео­граду приликом потписи­ва­ња споразума о пријатељству у својим здравицама указали као на чи­ње­ни­цу која поставља основе наше политичке са­рад­ње и узајамног разумевања са Југославијом” (Исто, 11733, 010241, 2). Врло лепо речено, али се не сме занемарити поје­ди­ност да гроф Телеки, чак и у тренутку кад изговара хвалоспев пријатељству са Југославијом, париске мировне уговоре, што значи и онај из Тријанона, назива “такозваним”.

А тај уго­вор, потписан 4. јуна 1920. године у дворцу Три­ја­нон, у Вер­сају, тицао се мира са Маџарском, једном од земаља поражених у Великом рату. Између осталог, њиме су дета­љ­но утврђене маџар­ске гра­нице према суседним државама, а Маџарска чија је независност проглашена неприкосновеном, признала је Краљевство Ср­ба, Хр­вата и Слове­на­ца; потписнице су се обавезале да ће поштовати ма­њи­нска права, а Маџарска се обавезала да новим државама преда сву релевантну архивску грађу и документацију; уки­ну­та је општа војна обавеза у Маџарској, њена вој­ска све­де­на је на 35.000 војника, укинуте су морнарица и авијација, а забра­њен јој је сваки увоз оружја и муниције; ново­ство­рене др­жа­ве пре­у­зе­ле су део ранијих угарских дугова, а при­пала су им сва бив­ша државна угарска добра на добијеној тери­то­рији.

Све те одредбе, дакле, за грофа Телекија биле су “та­коз­ване”, што је прак­ти­чно морало значити да се не при­зна­ју ни тада успоста­в­љене границе, ни ста­ње проистекло из Три­ја­нон­ског уговора. Морало би то значити и да су све при­че о при­јатељству са Југосла­ви­јом само вербално по­кри­ће за оно што се оче­ки­вало од новог ев­ропског поретка, а уговор о “вечном” при­јатељству био је само ди­м­на завеса свему томе.

О пријатељству с Југославијом причало се и у Бугарској, и тамо с разлогом: 25. јануара обележена је четврта годишњица пакта с Југославијом, за који је речено “да није био неко дело поли­ти­ке страха, већ искрена жеља народа, који хоће да живе у ми­ру” (Исто, 11727, 260141, 4).

У Југославији та годишњица није  поменута, али је зато на целој страни Политике, у рубрици Војна хроника, објављен текст под насловом “Како ће изгледати немачки напад и каква треба да изгледа енглеска одбрана у случају напада на енглеско острво”. Мада је тај прилог био назван апстрактним разматрањем, може се сматрати чудним што се Југославија није бавила конкретном сопственом одбраном од “вечног пријатељства” двеју суседних зе­маља врло заинтересованих за ревизију постојећих граница.

Она то није довела у везу чак ни са неким појединостима из Хитлеровог говора на једном великом митингу у Берлину, одржаном на десету годишњицу доласка на власт Националсоцијали­сти­чке партије. А он је излажући тамо немачки спољнополити­чки про­грам, изјавио да “у овом домену мој програм је био следе­ћи: укидање Версаља”, и да је “Версаљски уговор био највећа непра­в­да и најбедније злостављање једног великог народа, који је икад ис­торија забележила до данас” (Исто, 11732, 310141, 2).

Иако су се бугарске аспирације на ревизију Нејиског уговора ослањале на Хитлерову логику и силу, бугарски министар тргови­не био је нешто уздржанији, мада у подсвести (“да смо”) зло­памтљив: “Спољна полити­ка Бугарске је мир и го­товост да дочекамо сваку спољну опас­ност, а одричено се сваког на­падања. На­ша је политика мирољу­би­ва. Да смо били осветољу­бив народ, много пута могли смо до­ сада да искористимо међуна­родну ситуацију… У име бугарске вла­де могу да вас уверим да Бу­гарска неће никога нападати” (Исто, 11735, 010241, 2).

 

***Током фебруара добијали смо извештаје од наших војних изасланика у Бугарској и Румунији о прикупљању немачких трупа у Румунији, о инфилтрирању немачких ваздухопловних о­фи­цира у Бугарској па чак и о некој проби немачких понтонира у по­дизању моста преко Дунава.***

 

Ко ближи Немачкој

Ко зна због чега, извештаји југословен­ских војних изасланика из Румуније и Бугарске нису садржавали ни податке који су били доступни читаоцима дневних новина; већ средином јануара било је у Румунији немачке војске, чије је прису­ство бугарски амбасадор у Немачкој правдао потребом да Нема­чка “јер је Румунија земља из које се она снабдева… мора та поља обезбедити од сваког евентуалног изненађења… од стране друге зараћене стране” .

О својим “немачким инфилтрираним официрима” Бугарска је с разлогом ћутала; она је то чак и демантовала, а у томе су јој по­могли и Немци  (Исто, 11743, 110241, 1).

Ако се дотле ћутало и о југословенским дипломатским контактима са Немачком, на самој половини фебруара то се више није могло сакрити: 14. фебруара, у Салцбургу (тада у Немачкој), са­ста­ли су се Цветковић и Цинцар-Марковић са Хитлером и Рибен­тропом. Југословенска новинска аген­ција “Авала” само је јавила да су “разговори по питању зајед­ни­чких интереса вођени у духу тра­диционалних пријатељских одно­са обеју нација”. Наравно, при томе није рече­но да ли се “традиционално пријатељство” тицало и “односа обеју нација” од пре дваде­сетак година; да о томе нису пи­са­ле маџарске и бугарске новине, у Југославији се не би ни зна­ло да је тај сусрет био “најзначајнији догађај садашње међународ­не ситуације”, од­но­сно да “нема сумње да је овај пут (у Салцбург – ИП) један од нај­већих политичких догађаја у даном тренутку” (Исто, 11747, 150241, 1).

Ипак, наредног дана југословенском читалишту објашњено је о чему се то у Салцбургу радило; учинио је то министар Цинцар­-Марковић глагољиво констатујући да “благодарећи искре­ном пријатељству и међусобном разумевању, које везује наше две земље, можемо установити да је и поред све присније привредне сарадње између Југославије и Немачког Рајха, и политичка сара­д­ња показала већ до данас својим резултатима да за нашу земљу она значи мир, насупрот рату, и конструктиван рад, насупрот раз­ним потресима. Продужењу и појачању те политичке сарадње ни­шта не стоји на путу, јер она данас одговара обостраним, добро схваћеним интересима” (Исто, 11748, 160241, 1).

У истом броју Политике и на истој страни, ови “обострани, до­бро схваћени интереси” доведени су у везу са једном изјавом кне­за Павла од 1. децембра претходне године “да наша земља води мирољубиву политику и жели пријатељство и сарадњу са сви­ма својим суседима који поштују њен интегритет и њену незави­сност”. Недостатак запете између речи “суседима” и речи “који” оставио је право сваком читаоцу, па и потпуковнику Васи Мати­ћу, да се запита има ли Југославија уопште таквих суседа.

Пошто се Немци нису бавили правописном страном читавог проблема, једна њихова агенција могла је само констатовати да се “на политичком пољу нису од времена Светског рата јављале никакве тешкоће између Немачке и Југославије. Напротив, као што је Немачка показала разумевање за уједињење народа југосло­вен­ске државе, тако није ни Југославија никада протестовала про­тив уједињења немачких племена” (Исто). Врло лепо ре­чено, мада Немачкој као пораженој страни у Великом рату, није ни било дато да “покаже разумевање за уједињење народа југо­словенске државе”, исто као што ни Југославија није имала снаге, не да спречи ову анексију Аустрије, већ ни да писне о том чину.

Само дан касније, разговорима у Салцбургу бавили су се Руму­ни констатацијом да немачки Рајх сматра европски Југоисток “као простор са кога жели отклонити сваку интервенцију споља”, и Маџари, утолико што им је однекуд било познато да Немачка “ни­је захтевала од Југославије ништа, него је само желела детаљ­није разговоре”. У првом случају недостајало је запажање да Нем­ци немају ништа против своје “интервенције споља”, док је маџар­ско писање нудило закључак да су Цветковић и Цин­ца­р­-Мар­ко­вић боравили у Салцбургу по немачком налогу (Исто, 11749, 170241. 1).

Ако се из румунског и маџарског писања могло нешто и наслу­ћивати, и даље је опстајала тајна чији су то “страни” авиони ле­те­ли изнад Битоља и Охрида (Исто, 11755, 230241).

 

***Првог марта 1941 године увече, у Министарству сам прочитао извештај да су Немци из Румуније прешли преко Дунава у Бугарску. Италијани у Албанији, Немци у Бугарској, то је би­ло за­окруживање Југославије. Ако се буде чекало да падне Грчка, Ју­гославија ће бити у безизлазном положају и мораће да прими све оно што Немачка буде од ње тражила. У оваквој ситуацији, од­лу­ка је била јасна. Влада се морала оборити и то што пре.

О некаквој организацији, сличној оној која је претходила 29 мају (1903. године – ИП), није могло бити ни речи. За то се није има­ло времена, а постојала је и бојазан да се ствар не ода пре него што буде дошло до извршења, због говорљивости наших људи, који увек воле да покажу како више знају од осталих. И за заверу која је претходила 29 мају знао је цео Београд, па су о њој били обавештени чак и краљ и краљица.

Удар је могао да изврши један високи командант од великог ауторитета, уз помоћ неколико старешина, који су били на положа­јима са којих су могли наређивати покрете трупа. Требало је радити брзо и у ствар увести што мањи број људи. Да ће војска у овоме имати пуну подршку народа било је несумњиво, јер је народ мрзео и Немце и Драгишу Цветковића.***

 

“Јадно Југославија!

Славко Ристић, правник, кра­јем педесетих годи­на 20. века шеф Општег одсека у Предузећу ПТТ саобра­ћа­ја Војводине у Но­вом Саду, при­чао је овом приређивачу, тада чино­в­нику у том Од­секу, да је једно време, почетком тридесетих го­дина, то­ком сту­дија на Правном факул­те­ту у Суботици, са Дра­гишом Цвет­ковићем становао код неке Маџарице. Неду­го за­тим, крајем 1935, новине су јави­ле да је Цветковић постао неки мини­стар у Краљевској влади. Кад је га­зда­ри­ца прочитала ту вест, до­шла је код Славка, са новинама у ру­кама, и питала “је ли то наше Драгиша”. На потвр­дан Славков од­го­вор са­мо се пре­крстила и промр­м­љала: “О, јад­но Југославија!”

 

***Од високих команданата у београдском гарнизону, армис­ки генерал Душан Симовић, командант ваздухопловства, био је нај­по­деснија личност да изврши државни удар. Официр од најви­шег угледа и ауторитета, бивши начелник Главног генералштаба и ко­мандант ИИ армиске области, познат војни писац, храбри коман­дант пука на Солунском фронту, енергичан, високо војнички об­разован, познат не само целој војсци него и у грађанству, он је и­мао сав ауторитет потребан не само за извршење државног удара, него и да после преузме у своје руке воћство државе и вођење ра­та. Генерала Симовића сам познавао још од 1915 године, када је био начелник штаба Шумадиске дивизије другог позива, којом је командовао мој покојни отац, (потоњи) армиски генерал Свето­мир Матић. Он је са мојим оцем био у Србији, кроз Албанију и на Солунском фронту, као начелник штаба Шумадиске дивизије дру­гог позива и Дунавске дивизије, а потом је био и командант пука у тој дивизији. Мој је отац о њему имао најлепше мишљење и нај­похвалније се изражавао, те је природно да је то мишљење и мени било усађено у душу и да сам га и ја поштовао, ценио и волео.***

 

Још о ђенералу Симовићу

Један Симовићев савременик, др Драгомир Иконић из Београда, човек који се бавио политиком али није био у њеном врху (нагађало се да је припадао Демократској стран­ци, патријарх Гаврило назива га њеним прваком, а за­к­ра­т­ко, 24. марта 1941, нашао се на месту мини­стра за социјалну по­литику, пошто је његов претходник, незадо­во­љан од­лу­ком да Југо­славија приступи Тројном пакту, поднео ос­тавку) та­кође анкето­ван о приликама у Београду с про­ле­ћа 1941, писао је на Крстовдан 1952. године:

“У Загребу, мој кредит није био мали. Али, кудикамо је био већи генерала Симовића: приликом свог бављења међу њима, одмах по уласку наше војске у земљу, 1918, генералу Симовићу, тада­ш­њем потпуковнику, влада је поверила извесну мисију (био је срп­ски и­за­сланик код Народног вијећа Словенаца, Хрва­та и Срба у За­гребу – ИП). И он је, тактом и умешношћу, као и ду­боким разу­мевањем тамошњих прилика убрзо стекао ретко по­верење. Од Ра­дића до Лорковића, сви су га необично ценили. И без претери­вања, у том погледу, одовуда га још није нико прете­као. Иако у о­штрој опозицији према Београду, Радић би о њему, јавно и на збо­ровима, говорио: ‘Дајте ви нама… једног Симовића, али ви нам ша­љете овога или онога’. У ствари, Симовић је за Хрвате важио оно што и за нас овамо: честит, образован и напре­дан виши офи­цир. Уопште, човек усправна хода: нити се угиба пред домом Ка­рађорђевића, нити се свија под скуте Петра Живковића” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кут. 2а, 46/1).

Сасвим супротно од овога, о Симовићу је, у једном опширном и недатованом извештају (из архивског фонда “непријатељских јединица”) писао др Данило Грегорић:

“Личност Душана Симовића, која је у току каснијих догађаја избила у први ред, по себи није била погодна да окупи људе разних схватања и амбиција и да их координира. Не без теоретског зна­ња, Симовић је у пракси као војни руководилац подбацио. Његову пробну мобилизацију, коју је као начелник Главнога генералштаба спровео у првој половини 1940 године, показала је отсуство ор­га­низаторних способности, недостатак прегледа над сложеним апаратом мобилизације, и открила је сву неспремност организма југословенске војске. Имао је, међу генералима, због своје надме­ности и уображенога става, много непријатеља, који су ту прили­ку искористили да прикажу његову неспособност и да сугеришу ње­гово смењивање. Симовић сам је касније себе претстављао жрт­вом немачке интервенције код кнеза Павла, којом је тражено да се он уклони због свога англофилскога става. Уствари, међу­тим, такве интервенције није било. Напротив је Симовић успевао да (са Немцима – ИП) одржава доста добре везе. У доба када је први пут био командант ваздухопловства (1939 год.) он је позвао нема­чко ваздухопловство у званичну посету… при чему је Симовић иг­рао улогу домаћина. Том приликом добио је високо немачко од­ли­ко­вање.

Изразито је кренуо у противнемачком или, боље рећи, у проенглеском правцу у другој половини 1940 год… Но ни тада није јавно истакао своје гледиште” (Исто, 2а, 1/1).

У Грегорићеве закључке о Симовићевој сарадњи са страним службама ваља сумњати, пошто управо изреченим судовима следи и “самопротивречност” да “о дета­љи­ма везе између Симовића и британскога посланства у Београ­ду или које друге британске политичке установе није ништа поз­на­то”.

Наравно, и Иконић и Грегорић могли су о ђенералу Симовићу рећи још по коју реч, али они то нису учинили; први је био на трагу је­д­ној лепој истини, а другом као да није падало на памет да се бави Симовићевим националним ставовима у времену и прили­кама ко­је је поменуо онај први. А радило се о следећем:

На самом крају Првог светског рата, Душан Симовић, тада у чину потпуковника, био је именован за српског изасланика код На­родног вијећа у Загребу. При предаји акредитива, 13. новем­бра 1918. године, он је недвосмислено формулисао став српских војних и политичких кругова према уједињењу; Србија је у рату да­ла милион и по жртава за ослобођење своје браће и она не може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која би их узела у свој састав тако да она остане по страни, а пло­дове победе препусти непријатељу: “По праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском” – рекао је Симовић – “Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осек-Ђаково-Шамац) као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”(15, 400).

Истине ради (а о тој се теми пред “југословенском” јавношћу, нарочито српском, смишљено ћутало), ваља знати да је потпуковника Симовића, уо­чи његовог пута у Загреб, примио војвода Жи­војин Мишић, предао му акредитивно писмо за Народно вијеће и при томе изрекао још неколико речи: “У име команданта Савез­ничке источне војске, ге­нерала Франше д’ Епереа, ја треба да пот­пишем уговор о при­мирју с Мађарском с опуномоћеницима мађар­ске владе, који су већ стигли у Београд. Демаркациона линија ићи ће и то: на ис­то­ку линијом Оршава-Мехадија-Каран­себеш-Лу­гош­-Арад; на се­веру линијом р(ека) Мориш до Сегедина-изнад (северно) Субо­ти­це­-Баја-Печуј-Барч; на запа­ду реком Дравом до Осека­-жељ. пругом Осек-Шамац­-цела Босна и Херцеговина и Дал­мација до рта Планке”. На Симовићево питање: “Зашто ни­сте, у циљу скраћивања фр­о­н­та, узели линију Барч-р(ека) Илова­-Јасеновац?”, – војвода је одговорио: “Ја сам консул­товао професо­ра Љубу Кова­че­вића и неке друге, и они су ми саветовали ту ли­нију, тако да се народу западно од те ли­није остави потпуна сло­бода да се определи, хоће ли с нама или не” (Богдан Кризман, Српска Врховна команда у данима распада Аустро­-Угарске 1918, Хисторијски зборник, Загреб 1961, 201, лат).

 

***Ма­да са генералом Симовићем нисам говорио о политици, веровао сам да је он противан политици владе. Знао сам да је и Министар ценио и волео генерала Симовића и да га је недавно пре­местио из Сарајева у Београд за команданта ваздухопловства. Међутим, убр­зо су се међу њима покварили односи. Не знам да ли су томе била повод и начелна или само лична питања, можда и једно и друго, али је сигурно да је било неких личних несугласица, јер ми је Ми­нистар једнога дана рекао: »Кажи твоме Душану да једном преки­не са тим личним стварима«.

Једном, после реферисања Министру, дошао је к мени генерал Симовић и жалио се да му је са Министром тешко радити и да ће морати да тражи пензију. Ја сам га од тога одвраћао, уверава­јући га да га Министар веома цени и да га сматра нашим најбољим официром, да би његов одлазак био огромна штета за нашу вој­ску и да је то Министрово нерасположење према њему само про­лазно.

Претпостављајући да је генерал Симовић нерасположен према влади и верујући у његове високе квалитете и ауторитет, сма­трао сам да је у београдском гарнизону он једини високи коман­дант који ће хтети да изврши државни удар и умети да води ства­ри.***

 

Бугарска приступа Тројном пакту

Београдска Политика од 1. марта 1941. године, у броју 11761, на првој страни, објавила је да ће Бугарска приступити Тројном пакту. У Берлину су страни по­сматрачи нагађали да би Бугари тај чин могли искористити да по­ставе територијалне захтеве према Грчкој и да, можда, одмах кре­ну у њихово остварење.

Како се и најављивало, бугарски званичници су 1. мар­та по­т­пи­сали протокол о приступању Тројном пакту, о чему је бугарска влада дала свечану изјаву:

“Жеља бугарског народа да живи у миру и у добрим односима са својим суседима, вазда је била идеја водиља бугарске спољне политике. У име те политике, бугарски народ је стрпљиво подносио по­следице Светског рата, скопчане са тешким условима о ми­ру. Али се бугарски народ стално надао да ће се нанесена му не­правда моћи поправити мирним средствима. Ова његова вера по­ка­зала се оправданом приликом споразума који је прошле године (1940 – ИП) закључен између Бугарске и Румуније у питању Доб­ру­џе. На томе Бугарска има да захвали силама осовине и њиховим великим вођама Адолфу Хитлеру и Бениту Мусолинију који су узели ини­ци­јативу за расправљање тога питања и који су омо­гућили успо­с­таву старог пријатељства између Бугара и Румуна. Тиме су силе осовине не само стекле дубоку захвалност бугарског народа, већ су уједно дале доказа о одлучности којом су отвориле ново раздо­б­ље споразума и сарадње” (Политика Београд, 11762, 020341, 1).

И крајње површном читаоцу, а Василије Матић то свакако ни­је био, није могло промаћи бугарско уверење да им је Нејиским мировним уговором нанесена неправда, да су њихови поступци у окупираним земљама погрешно протумачени као ратни злочин, да су Румуни једва дочекали да Бугарима, на Хитлеров и Мусолинијев наговор, врате Јужну Добруџу и да је тек после тога могло би­ти повраћено “старо пријатељство” између Бугара и Румуна. Та бугарско-румунска “сентиментална” процедура послужила је Нем­цима као непосредан повод да истакну “братство оружја” са Бугарима.

И, наравно, из истих тих “братских” разлога, Бугарска је наредног дана дозволила немачким трупама да пређу преко њене те­риторије. Како је то дефинисао председник бугарске владе Филов, “немачка влада је потражила од бугарске владе да јој допусти прелаз немачке војске кроз Бугарску, изјављујући да је њен зада­так привремен, а циљ је чување мира и спокојства на Балкану” (Исто, 11763, 030341, 1). Са своје стране, Немци су, преко страница берлин­ског листа Фелкишер Беобахтер, устврдили да “улазак немачких трупа у Бугарску (улазак, дакле, што баш и не личи само на пре­лаз – ИП) од­говара духу Тројног пакта коме је приступила и Бу­гарска. Овај пакт између осталог, и то не на последњем месту, служи циљу да сузбије британске тежње за проширењем рата где год Енглеска по­кушава да створи нова војишта. Тако је било у Ру­мунији, па је тако сад и у Бугарској” (Исто, 11764, 040341, 2), а тако би тре­бало, по природи ствари, да буде и у Југославији, јединој бал­кан­ској зе­мљи која још увек није била увучена у рат .

Са започетом процедуром чији је циљ био “чување мира и спо­којства на Балкану”, Совјетски Савез вербално је изјавио своје неслагање. Мишљење југословенског министра спољних послова Александра Цинцар-Марковића мало је одударало од руског става, будући да  “главни циљ, а могло би се рећи и једини, наше спољ­не актив­но­сти јесте да одржимо мир и да појачамо сигурност наше земље, про­ду­жујући најбоље односе са свима земљама које гаје ми­рољу­бива о­се­ћања према нама… Наша политичка девиза је: ра­зумева­ње, са­радња… Сарадња са свим силама, нарочито са онима које су на­ши су­седи (радило се о Италији и Немачкој! – ИП) да би се очу­вао европски Југоисток од… новог проширења рата” (Исто, 11765, 050341, 1).

 

***За прелаз Немаца у Бугарску сазнао сам у суботу 1 марта увече; пошто је 2 март била недеља, када сам знао да генерала Симовића нећу моћи да нађем у канцеларији, а његовој кући ни­сам хтео да идем јер би било упадљиво да тражим да са њим го­во­рим насамо, отишао сам к њему у понедељак 3 марта. После кра­ћег увода покренуо сам разговор о политичкој ситуацији која је створена уласком Немаца у Бугарску, а ускоро је имала да поста­не безизлазна. То је било дубоко заобилажење, које је имало да се претвори у потпуно опкољавање. У току разговора упитао сам  ге­нерала Симовића: ‘Видите ли да ће нас влада увести у Тројни пакт?’, на шта ми је одговорио: ‘Па шта можемо да радимо?’ На то сам му рекао: ‘Да оборимо владу’. Он ме је погледао, за тре­нутак се замислио и одговорио ми: ‘Размислићу о томе’. На томе смо се растали.

Већ сам рекао да је мој план био: радити брзо, државни удар извршити што пре, како се влади не би дало времена да приступи Тројном пакту, јер би то наш положај знатно отежало, придобити само неколико официра који су командовали трупама и могли да учине стварне услуге, не стварати ширу заверу.***

 

Шта кажу они који себи приписују удар

Један од Кнеже­вића, онај који је написао књигу о 27. марту, испричао је на који је начин почео да тек 23. марта процењује када и у којим условима треба из­вести удар:

“Те вечери, најзад, претресао сам са професором Кнежевићем (својим братом Радојем – ИП) једно питање које ме је већ не­колико дана салетало: да ли је можда упутно извршити државни удар пре него што Југославија приступи Тројном пакту. Строга при­правност војске, за што ће јавност одмах да сазна, била је јасан знак о донетој одлуци. О постојању зле намере није могло бити су­мње. Није ли онда боље спречити одлазак министара, осујетити само дело? Професор Кнежевић је одлучно остајао при томе да се акција не предузима пре него што Пакт буде потписан… Обарање Владе,  чак и пре него што би она склопила војни савез са Силама Осовине, схватиће међународна јавност као ударац нанесен пре­сти­жу двојице диктатора. Био преврат пре или после потписа Трој­ног пакта, Хитлерова реакција биће у оба случаја у основи иста. У том погледу је без значаја када ће режим бити срушен… Стога ва­ља ударити прве ноћи по повратку министара, пре но што се Кне­жев режим с помоћу Немаца прибере, учврсти у седлу и стег­не земљу челичним обручима” (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 106-107).

 

***Због тога сам исто вече замолио да к мени дође дивизиски ге­нерал Гаврило Маринковић, помоћник команданта Београда. Ге­не­рал Маринковић ме је знао још као потпоручника, када сам био водни официр у Војној академији, док је он био старешина одеље­ња; 1938/39 године, када сам био командант батаљона у 42 пе­ша­диском пуку у Бјеловару, он ми је био командант пешадије, а 1939/40 године, када сам био начелник штаба Врбаске дивизиске области, он ми је био командант дивизије. Наше међусобно повере­ње је било безгранично. Доцније, у току рата, он је командовао Унском дивизијом, а ја сам био његов начелник штаба. Генерал Ма­ринковић је био са села, оличење наших старих родољуба, стро­јев официр и борац у претходним ратовима, мрзео је Немце из ду­бине душе, волео је наше старе Савезнике. Дубоко сам веро­вао да ће он ову ствар одмах прихватити, те сам му отворено ре­као о че­му се ради. Његова је улога требала да буде да, пошто се ко­ман­дант Београда, армиски генерал Милорад Петровић, од­стра­ни, нареди покрете трупа као његов заступник. Генерала Пе­тровића, који је по завршетку Првог светског рата такође био на­челник штаба мог оца у Дринској дивизији и Савској дивизијској области, позна­вао сам као изванредно педантног, савесног и скру­пулозног офи­ци­ра. Не знам какав је био његов став према поли­тици владе и да ли би он пристао да се прикључи државном удару да је о њему о­ба­вештен, али, пошто је његова дужност била да одржи ред у беог­ра­д­ском гарнизону, бојао сам се да он неће хтети да се огреши о сво­ју дужност и да би било сувише ризично упо­зна­ти га са тиме да се ради на рушењу владе. У његовом отсуству, ге­нерал Маринко­вић је имао пуно право да командује трупама. Ге­не­рал Маринко­вић је одмах пристао да изврши оно што је од њега тражено. За­мо­лио сам га да на згодан начин ступи у везу са ко­ман­дантом пе­ша­ди­ске подофицирске школе, пуковником Бра­ни­миром Живко­ви­ћем, и да сазна какво је његово расположење, ра­зуме се, не говорећи му о чему се ради.

Исто вече, 3 марта, замолио сам да к мени дође коњички мајор Милутин Костић, ордонанс официр команданта Краљеве гар­де. Са њим сам отворено разговарао. Он ми је рекао да се не може рачунати на команданта Гарде, дивизиског генерала Михаила Ста­јића, јер се он ни у ком случају неће хтети да огреши о своје ду­ж­но­сти, нити се може рачунати на команданте пукова Краљеве гар­де, као и то да он верује да ће се моћи придобити неки коман­дан­ти ба­таљона. Замолио сам га да испита расположење поједи­них ко­ман­даната батаљона и дивизиона и командира основних је­дини­ца.***

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *