ФОТО: Преговори уочи потписивања Тријанонског споразума 1920. године.
ПИШЕ: Илија Петровић
“Вечно пријатељство” и Тријанонски мир
Споразум о пријатељству са Југославијом дат је 22. јануара на ратификацију маџарском парламенту. У образложењу стоји да се извор самог споразума налази у поштовању и симпатијама ширих слојева ових двају народа, што “доказује и онај радосни одјек, једногласно одобрење, с којим су у јавности једног и другог народа примљени видни знаци пријатељства… Под таквим околностима мађарска влада увидела је да је наступио моменат да… дâ видну форму својој замисли о будућим односима између обе земље” (Политика Београд, 11725, 240141, 6). Наравно, у овом се образложењу не објашњава шта је то утицало на владу да, у условима кад се рат сваког часа могао пренети и на Подунавље, на ратификацију чека целих шест недеља, иако је пријатељство са Југославијом, толико важно за маџарску спољну политику, било дежурна тема у Маџарској, таман колико и блискост са силама Осовине и, нарочито, ишчекивање на ревизију Тријанонског уговора.
Можда је и постојање уговора о пријатељству с Југославијом навело Телекија да на једном скупу владине странке протумачи својим следбеницима да ће маџарска спољна политика остати непромењена, да присуство немачких трупа у Румунији представља гаранцију за маџарску безбедност, да је маџарска влада “као и увек од пре две године будна”, а да је посета маџарског министра војног Берлину само израз “сталног и ванредног пријатељства са шефовима немачке војске” (Исто, 11726, 250141, 4).
Двадесет седмог јануара 1941. године умро је гроф Иштван Чаки. Боловао је, кажу, скоро месец и по дана, а у јавности се није појављивао још од повратка из Београда где је потписао споразум о вечитом пријатељству с Југославијом. У новинама је објашњено да се радило о запаљењу бубрега, “зарађеном” још у француском заробљеништву током Великог рата. Поводом његове смрти, милански часопис Дотрина фашиста објавио је вероватно последњи Чакијев текст, писан у време док се свакако бавио и “вечним пријатељством” са својим јужним суседом. А тамо, између осталог, стоји да је “Мађарска верна силама осовине и да ће уз њих остати до коначне победе. Пре осамнаест година колоне црних кошуља ставиле су се у покрет ради ослобођења Италије, а самим тим су поставиле базу новог менталитета у Европи. Мађарска, као мала земља, потпуно изолована, борила се за егзистенцију и за поправку неправди. Већ тада је мађарски народ осећао да ће у г. Мусолинију наћи пријатеља, а у италијанском народу пријатеља и помагача”. На крају текста истиче се да је та сарадња проширена и “неразрушивом сарадњом са силама осовине”.
Ко зна због чега, тек, крајем јануара, пред одбором за спољне послове маџарског парламента, гроф Телеки говорио је поново о југословенско-маџарском споразуму. Пошто је подсетио на речи почившег министра Чакија да је овај споразум “само видан израз оних веза које су и иначе постојале између оба народа”, због чега му је намењена “трајност”, Телеки је још додао: “У временима после светског рата, иако смо са Србима били противници, још пре такозваних париских мировних уговора обновљене су везе између нас и Југославије… У свему ономе што је претходило, као и у душевним диспозицијама, треба да тражимо узроке оног говора од 1926 године који је регент г. Хорти одржао у Мохачу, а на који су говор оба министра спољних послова у Београду приликом потписивања споразума о пријатељству у својим здравицама указали као на чињеницу која поставља основе наше политичке сарадње и узајамног разумевања са Југославијом” (Исто, 11733, 010241, 2). Врло лепо речено, али се не сме занемарити појединост да гроф Телеки, чак и у тренутку кад изговара хвалоспев пријатељству са Југославијом, париске мировне уговоре, што значи и онај из Тријанона, назива “такозваним”.
А тај уговор, потписан 4. јуна 1920. године у дворцу Тријанон, у Версају, тицао се мира са Маџарском, једном од земаља поражених у Великом рату. Између осталог, њиме су детаљно утврђене маџарске границе према суседним државама, а Маџарска чија је независност проглашена неприкосновеном, признала је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца; потписнице су се обавезале да ће поштовати мањинска права, а Маџарска се обавезала да новим државама преда сву релевантну архивску грађу и документацију; укинута је општа војна обавеза у Маџарској, њена војска сведена је на 35.000 војника, укинуте су морнарица и авијација, а забрањен јој је сваки увоз оружја и муниције; новостворене државе преузеле су део ранијих угарских дугова, а припала су им сва бивша државна угарска добра на добијеној територији.
Све те одредбе, дакле, за грофа Телекија биле су “такозване”, што је практично морало значити да се не признају ни тада успостављене границе, ни стање проистекло из Тријанонског уговора. Морало би то значити и да су све приче о пријатељству са Југославијом само вербално покриће за оно што се очекивало од новог европског поретка, а уговор о “вечном” пријатељству био је само димна завеса свему томе.
О пријатељству с Југославијом причало се и у Бугарској, и тамо с разлогом: 25. јануара обележена је четврта годишњица пакта с Југославијом, за који је речено “да није био неко дело политике страха, већ искрена жеља народа, који хоће да живе у миру” (Исто, 11727, 260141, 4).
У Југославији та годишњица није поменута, али је зато на целој страни Политике, у рубрици Војна хроника, објављен текст под насловом “Како ће изгледати немачки напад и каква треба да изгледа енглеска одбрана у случају напада на енглеско острво”. Мада је тај прилог био назван апстрактним разматрањем, може се сматрати чудним што се Југославија није бавила конкретном сопственом одбраном од “вечног пријатељства” двеју суседних земаља врло заинтересованих за ревизију постојећих граница.
Она то није довела у везу чак ни са неким појединостима из Хитлеровог говора на једном великом митингу у Берлину, одржаном на десету годишњицу доласка на власт Националсоцијалистичке партије. А он је излажући тамо немачки спољнополитички програм, изјавио да “у овом домену мој програм је био следећи: укидање Версаља”, и да је “Версаљски уговор био највећа неправда и најбедније злостављање једног великог народа, који је икад историја забележила до данас” (Исто, 11732, 310141, 2).
Иако су се бугарске аспирације на ревизију Нејиског уговора ослањале на Хитлерову логику и силу, бугарски министар трговине био је нешто уздржанији, мада у подсвести (“да смо…”) злопамтљив: “Спољна политика Бугарске је мир и готовост да дочекамо сваку спољну опасност, а одричено се сваког нападања. Наша је политика мирољубива. Да смо били осветољубив народ, много пута могли смо до сада да искористимо међународну ситуацију… У име бугарске владе могу да вас уверим да Бугарска неће никога нападати” (Исто, 11735, 010241, 2).
***Током фебруара добијали смо извештаје од наших војних изасланика у Бугарској и Румунији о прикупљању немачких трупа у Румунији, о инфилтрирању немачких ваздухопловних официра у Бугарској па чак и о некој проби немачких понтонира у подизању моста преко Дунава.***
Ко ближи Немачкој
Ко зна због чега, извештаји југословенских војних изасланика из Румуније и Бугарске нису садржавали ни податке који су били доступни читаоцима дневних новина; већ средином јануара било је у Румунији немачке војске, чије је присуство бугарски амбасадор у Немачкој правдао потребом да Немачка “јер је Румунија земља из које се она снабдева… мора та поља обезбедити од сваког евентуалног изненађења… од стране друге зараћене стране” .
О својим “немачким инфилтрираним официрима” Бугарска је с разлогом ћутала; она је то чак и демантовала, а у томе су јој помогли и Немци (Исто, 11743, 110241, 1).
Ако се дотле ћутало и о југословенским дипломатским контактима са Немачком, на самој половини фебруара то се више није могло сакрити: 14. фебруара, у Салцбургу (тада у Немачкој), састали су се Цветковић и Цинцар-Марковић са Хитлером и Рибентропом. Југословенска новинска агенција “Авала” само је јавила да су “разговори по питању заједничких интереса вођени у духу традиционалних пријатељских односа обеју нација”. Наравно, при томе није речено да ли се “традиционално пријатељство” тицало и “односа обеју нација” од пре двадесетак година; да о томе нису писале маџарске и бугарске новине, у Југославији се не би ни знало да је тај сусрет био “најзначајнији догађај садашње међународне ситуације”, односно да “нема сумње да је овај пут (у Салцбург – ИП) један од највећих политичких догађаја у даном тренутку” (Исто, 11747, 150241, 1).
Ипак, наредног дана југословенском читалишту објашњено је о чему се то у Салцбургу радило; учинио је то министар Цинцар-Марковић глагољиво констатујући да “благодарећи искреном пријатељству и међусобном разумевању, које везује наше две земље, можемо установити да је и поред све присније привредне сарадње између Југославије и Немачког Рајха, и политичка сарадња показала већ до данас својим резултатима да за нашу земљу она значи мир, насупрот рату, и конструктиван рад, насупрот разним потресима. Продужењу и појачању те политичке сарадње ништа не стоји на путу, јер она данас одговара обостраним, добро схваћеним интересима” (Исто, 11748, 160241, 1).
У истом броју Политике и на истој страни, ови “обострани, добро схваћени интереси” доведени су у везу са једном изјавом кнеза Павла од 1. децембра претходне године “да наша земља води мирољубиву политику и жели пријатељство и сарадњу са свима својим суседима који поштују њен интегритет и њену независност”. Недостатак запете између речи “суседима” и речи “који” оставио је право сваком читаоцу, па и потпуковнику Васи Матићу, да се запита има ли Југославија уопште таквих суседа.
Пошто се Немци нису бавили правописном страном читавог проблема, једна њихова агенција могла је само констатовати да се “на политичком пољу нису од времена Светског рата јављале никакве тешкоће између Немачке и Југославије. Напротив, као што је Немачка показала разумевање за уједињење народа југословенске државе, тако није ни Југославија никада протестовала против уједињења немачких племена” (Исто). Врло лепо речено, мада Немачкој као пораженој страни у Великом рату, није ни било дато да “покаже разумевање за уједињење народа југословенске државе”, исто као што ни Југославија није имала снаге, не да спречи ову анексију Аустрије, већ ни да писне о том чину.
Само дан касније, разговорима у Салцбургу бавили су се Румуни констатацијом да немачки Рајх сматра европски Југоисток “као простор са кога жели отклонити сваку интервенцију споља”, и Маџари, утолико што им је однекуд било познато да Немачка “није захтевала од Југославије ништа, него је само желела детаљније разговоре”. У првом случају недостајало је запажање да Немци немају ништа против своје “интервенције споља”, док је маџарско писање нудило закључак да су Цветковић и Цинцар-Марковић боравили у Салцбургу по немачком налогу (Исто, 11749, 170241. 1).
Ако се из румунског и маџарског писања могло нешто и наслућивати, и даље је опстајала тајна чији су то “страни” авиони летели изнад Битоља и Охрида (Исто, 11755, 230241).
***Првог марта 1941 године увече, у Министарству сам прочитао извештај да су Немци из Румуније прешли преко Дунава у Бугарску. Италијани у Албанији, Немци у Бугарској, то је било заокруживање Југославије. Ако се буде чекало да падне Грчка, Југославија ће бити у безизлазном положају и мораће да прими све оно што Немачка буде од ње тражила. У оваквој ситуацији, одлука је била јасна. Влада се морала оборити и то што пре.
О некаквој организацији, сличној оној која је претходила 29 мају (1903. године – ИП), није могло бити ни речи. За то се није имало времена, а постојала је и бојазан да се ствар не ода пре него што буде дошло до извршења, због говорљивости наших људи, који увек воле да покажу како више знају од осталих. И за заверу која је претходила 29 мају знао је цео Београд, па су о њој били обавештени чак и краљ и краљица.
Удар је могао да изврши један високи командант од великог ауторитета, уз помоћ неколико старешина, који су били на положајима са којих су могли наређивати покрете трупа. Требало је радити брзо и у ствар увести што мањи број људи. Да ће војска у овоме имати пуну подршку народа било је несумњиво, јер је народ мрзео и Немце и Драгишу Цветковића.***
“Јадно Југославија!”
Славко Ристић, правник, крајем педесетих година 20. века шеф Општег одсека у Предузећу ПТТ саобраћаја Војводине у Новом Саду, причао је овом приређивачу, тада чиновнику у том Одсеку, да је једно време, почетком тридесетих година, током студија на Правном факултету у Суботици, са Драгишом Цветковићем становао код неке Маџарице. Недуго затим, крајем 1935, новине су јавиле да је Цветковић постао неки министар у Краљевској влади. Кад је газдарица прочитала ту вест, дошла је код Славка, са новинама у рукама, и питала “је ли то наше Драгиша”. На потврдан Славков одговор само се прекрстила и промрмљала: “О, јадно Југославија!”
***Од високих команданата у београдском гарнизону, армиски генерал Душан Симовић, командант ваздухопловства, био је најподеснија личност да изврши државни удар. Официр од највишег угледа и ауторитета, бивши начелник Главног генералштаба и командант ИИ армиске области, познат војни писац, храбри командант пука на Солунском фронту, енергичан, високо војнички образован, познат не само целој војсци него и у грађанству, он је имао сав ауторитет потребан не само за извршење државног удара, него и да после преузме у своје руке воћство државе и вођење рата. Генерала Симовића сам познавао још од 1915 године, када је био начелник штаба Шумадиске дивизије другог позива, којом је командовао мој покојни отац, (потоњи) армиски генерал Светомир Матић. Он је са мојим оцем био у Србији, кроз Албанију и на Солунском фронту, као начелник штаба Шумадиске дивизије другог позива и Дунавске дивизије, а потом је био и командант пука у тој дивизији. Мој је отац о њему имао најлепше мишљење и најпохвалније се изражавао, те је природно да је то мишљење и мени било усађено у душу и да сам га и ја поштовао, ценио и волео.***
Још о ђенералу Симовићу
Један Симовићев савременик, др Драгомир Иконић из Београда, човек који се бавио политиком али није био у њеном врху (нагађало се да је припадао Демократској странци, патријарх Гаврило назива га њеним прваком, а закратко, 24. марта 1941, нашао се на месту министра за социјалну политику, пошто је његов претходник, незадовољан одлуком да Југославија приступи Тројном пакту, поднео оставку) такође анкетован о приликама у Београду с пролећа 1941, писао је на Крстовдан 1952. године:
“У Загребу, мој кредит није био мали. Али, кудикамо је био већи генерала Симовића: приликом свог бављења међу њима, одмах по уласку наше војске у земљу, 1918, генералу Симовићу, тадашњем потпуковнику, влада је поверила извесну мисију (био је српски изасланик код Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу – ИП). И он је, тактом и умешношћу, као и дубоким разумевањем тамошњих прилика убрзо стекао ретко поверење. Од Радића до Лорковића, сви су га необично ценили. И без претеривања, у том погледу, одовуда га још није нико претекао. Иако у оштрој опозицији према Београду, Радић би о њему, јавно и на зборовима, говорио: ‘Дајте ви нама… једног Симовића, али ви нам шаљете овога или онога’. У ствари, Симовић је за Хрвате важио оно што и за нас овамо: честит, образован и напредан виши официр. Уопште, човек усправна хода: нити се угиба пред домом Карађорђевића, нити се свија под скуте Петра Живковића” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, П-17, кут. 2а, 46/1).
Сасвим супротно од овога, о Симовићу је, у једном опширном и недатованом извештају (из архивског фонда “непријатељских јединица”) писао др Данило Грегорић:
“Личност Душана Симовића, која је у току каснијих догађаја избила у први ред, по себи није била погодна да окупи људе разних схватања и амбиција и да их координира. Не без теоретског знања, Симовић је у пракси као војни руководилац подбацио. Његову пробну мобилизацију, коју је као начелник Главнога генералштаба спровео у првој половини 1940 године, показала је отсуство организаторних способности, недостатак прегледа над сложеним апаратом мобилизације, и открила је сву неспремност организма југословенске војске. Имао је, међу генералима, због своје надмености и уображенога става, много непријатеља, који су ту прилику искористили да прикажу његову неспособност и да сугеришу његово смењивање. Симовић сам је касније себе претстављао жртвом немачке интервенције код кнеза Павла, којом је тражено да се он уклони због свога англофилскога става. Уствари, међутим, такве интервенције није било. Напротив је Симовић успевао да (са Немцима – ИП) одржава доста добре везе. У доба када је први пут био командант ваздухопловства (1939 год.) он је позвао немачко ваздухопловство у званичну посету… при чему је Симовић играо улогу домаћина. Том приликом добио је високо немачко одликовање.
Изразито је кренуо у противнемачком или, боље рећи, у проенглеском правцу у другој половини 1940 год… Но ни тада није јавно истакао своје гледиште” (Исто, 2а, 1/1).
У Грегорићеве закључке о Симовићевој сарадњи са страним службама ваља сумњати, пошто управо изреченим судовима следи и “самопротивречност” да “о детаљима везе између Симовића и британскога посланства у Београду или које друге британске политичке установе није ништа познато”.
Наравно, и Иконић и Грегорић могли су о ђенералу Симовићу рећи још по коју реч, али они то нису учинили; први је био на трагу једној лепој истини, а другом као да није падало на памет да се бави Симовићевим националним ставовима у времену и приликама које је поменуо онај први. А радило се о следећем:
На самом крају Првог светског рата, Душан Симовић, тада у чину потпуковника, био је именован за српског изасланика код Народног вијећа у Загребу. При предаји акредитива, 13. новембра 1918. године, он је недвосмислено формулисао став српских војних и политичких кругова према уједињењу; Србија је у рату дала милион и по жртава за ослобођење своје браће и она не може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која би их узела у свој састав тако да она остане по страни, а плодове победе препусти непријатељу: “По праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском” – рекао је Симовић – “Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осек-Ђаково-Шамац) као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”(15, 400).
Истине ради (а о тој се теми пред “југословенском” јавношћу, нарочито српском, смишљено ћутало), ваља знати да је потпуковника Симовића, уочи његовог пута у Загреб, примио војвода Живојин Мишић, предао му акредитивно писмо за Народно вијеће и при томе изрекао још неколико речи: “У име команданта Савезничке источне војске, генерала Франше д’ Епереа, ја треба да потпишем уговор о примирју с Мађарском с опуномоћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд. Демаркациона линија ићи ће и то: на истоку линијом Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугош-Арад; на северу линијом р(ека) Мориш до Сегедина-изнад (северно) Суботице-Баја-Печуј-Барч; на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке”. На Симовићево питање: “Зашто нисте, у циљу скраћивања фронта, узели линију Барч-р(ека) Илова-Јасеновац?”, – војвода је одговорио: “Ја сам консултовао професора Љубу Ковачевића и неке друге, и они су ми саветовали ту линију, тако да се народу западно од те линије остави потпуна слобода да се определи, хоће ли с нама или не” (Богдан Кризман, Српска Врховна команда у данима распада Аустро-Угарске 1918, Хисторијски зборник, Загреб 1961, 201, лат).
***Мада са генералом Симовићем нисам говорио о политици, веровао сам да је он противан политици владе. Знао сам да је и Министар ценио и волео генерала Симовића и да га је недавно преместио из Сарајева у Београд за команданта ваздухопловства. Међутим, убрзо су се међу њима покварили односи. Не знам да ли су томе била повод и начелна или само лична питања, можда и једно и друго, али је сигурно да је било неких личних несугласица, јер ми је Министар једнога дана рекао: »Кажи твоме Душану да једном прекине са тим личним стварима«.
Једном, после реферисања Министру, дошао је к мени генерал Симовић и жалио се да му је са Министром тешко радити и да ће морати да тражи пензију. Ја сам га од тога одвраћао, уверавајући га да га Министар веома цени и да га сматра нашим најбољим официром, да би његов одлазак био огромна штета за нашу војску и да је то Министрово нерасположење према њему само пролазно.
Претпостављајући да је генерал Симовић нерасположен према влади и верујући у његове високе квалитете и ауторитет, сматрао сам да је у београдском гарнизону он једини високи командант који ће хтети да изврши државни удар и умети да води ствари.***
Бугарска приступа Тројном пакту
Београдска Политика од 1. марта 1941. године, у броју 11761, на првој страни, објавила је да ће Бугарска приступити Тројном пакту. У Берлину су страни посматрачи нагађали да би Бугари тај чин могли искористити да поставе територијалне захтеве према Грчкој и да, можда, одмах крену у њихово остварење.
Како се и најављивало, бугарски званичници су 1. марта потписали протокол о приступању Тројном пакту, о чему је бугарска влада дала свечану изјаву:
“Жеља бугарског народа да живи у миру и у добрим односима са својим суседима, вазда је била идеја водиља бугарске спољне политике. У име те политике, бугарски народ је стрпљиво подносио последице Светског рата, скопчане са тешким условима о миру. Али се бугарски народ стално надао да ће се нанесена му неправда моћи поправити мирним средствима. Ова његова вера показала се оправданом приликом споразума који је прошле године (1940 – ИП) закључен између Бугарске и Румуније у питању Добруџе. На томе Бугарска има да захвали силама осовине и њиховим великим вођама Адолфу Хитлеру и Бениту Мусолинију који су узели иницијативу за расправљање тога питања и који су омогућили успоставу старог пријатељства између Бугара и Румуна. Тиме су силе осовине не само стекле дубоку захвалност бугарског народа, већ су уједно дале доказа о одлучности којом су отвориле ново раздобље споразума и сарадње” (Политика Београд, 11762, 020341, 1).
И крајње површном читаоцу, а Василије Матић то свакако није био, није могло промаћи бугарско уверење да им је Нејиским мировним уговором нанесена неправда, да су њихови поступци у окупираним земљама погрешно протумачени као ратни злочин, да су Румуни једва дочекали да Бугарима, на Хитлеров и Мусолинијев наговор, врате Јужну Добруџу и да је тек после тога могло бити повраћено “старо пријатељство” између Бугара и Румуна. Та бугарско-румунска “сентиментална” процедура послужила је Немцима као непосредан повод да истакну “братство оружја” са Бугарима.
И, наравно, из истих тих “братских” разлога, Бугарска је наредног дана дозволила немачким трупама да пређу преко њене територије. Како је то дефинисао председник бугарске владе Филов, “немачка влада је потражила од бугарске владе да јој допусти прелаз немачке војске кроз Бугарску, изјављујући да је њен задатак привремен, а циљ је чување мира и спокојства на Балкану” (Исто, 11763, 030341, 1). Са своје стране, Немци су, преко страница берлинског листа Фелкишер Беобахтер, устврдили да “улазак немачких трупа у Бугарску (улазак, дакле, што баш и не личи само на прелаз – ИП) одговара духу Тројног пакта коме је приступила и Бугарска. Овај пакт између осталог, и то не на последњем месту, служи циљу да сузбије британске тежње за проширењем рата где год Енглеска покушава да створи нова војишта. Тако је било у Румунији, па је тако сад и у Бугарској” (Исто, 11764, 040341, 2), а тако би требало, по природи ствари, да буде и у Југославији, јединој балканској земљи која још увек није била увучена у рат .
Са започетом процедуром чији је циљ био “чување мира и спокојства на Балкану”, Совјетски Савез вербално је изјавио своје неслагање. Мишљење југословенског министра спољних послова Александра Цинцар-Марковића мало је одударало од руског става, будући да “главни циљ, а могло би се рећи и једини, наше спољне активности јесте да одржимо мир и да појачамо сигурност наше земље, продужујући најбоље односе са свима земљама које гаје мирољубива осећања према нама… Наша политичка девиза је: разумевање, сарадња… Сарадња са свим силама, нарочито са онима које су наши суседи (радило се о Италији и Немачкој! – ИП) да би се очувао европски Југоисток од… новог проширења рата” (Исто, 11765, 050341, 1).
***За прелаз Немаца у Бугарску сазнао сам у суботу 1 марта увече; пошто је 2 март била недеља, када сам знао да генерала Симовића нећу моћи да нађем у канцеларији, а његовој кући нисам хтео да идем јер би било упадљиво да тражим да са њим говорим насамо, отишао сам к њему у понедељак 3 марта. После краћег увода покренуо сам разговор о политичкој ситуацији која је створена уласком Немаца у Бугарску, а ускоро је имала да постане безизлазна. То је било дубоко заобилажење, које је имало да се претвори у потпуно опкољавање. У току разговора упитао сам генерала Симовића: ‘Видите ли да ће нас влада увести у Тројни пакт?’, на шта ми је одговорио: ‘Па шта можемо да радимо?’ На то сам му рекао: ‘Да оборимо владу’. Он ме је погледао, за тренутак се замислио и одговорио ми: ‘Размислићу о томе’. На томе смо се растали.
Већ сам рекао да је мој план био: радити брзо, државни удар извршити што пре, како се влади не би дало времена да приступи Тројном пакту, јер би то наш положај знатно отежало, придобити само неколико официра који су командовали трупама и могли да учине стварне услуге, не стварати ширу заверу.***
Шта кажу они који себи приписују удар
Један од Кнежевића, онај који је написао књигу о 27. марту, испричао је на који је начин почео да тек 23. марта процењује када и у којим условима треба извести удар:
“Те вечери, најзад, претресао сам са професором Кнежевићем (својим братом Радојем – ИП) једно питање које ме је већ неколико дана салетало: да ли је можда упутно извршити државни удар пре него што Југославија приступи Тројном пакту. Строга приправност војске, за што ће јавност одмах да сазна, била је јасан знак о донетој одлуци. О постојању зле намере није могло бити сумње. Није ли онда боље спречити одлазак министара, осујетити само дело? Професор Кнежевић је одлучно остајао при томе да се акција не предузима пре него што Пакт буде потписан… Обарање Владе, чак и пре него што би она склопила војни савез са Силама Осовине, схватиће међународна јавност као ударац нанесен престижу двојице диктатора. Био преврат пре или после потписа Тројног пакта, Хитлерова реакција биће у оба случаја у основи иста. У том погледу је без значаја када ће режим бити срушен… Стога ваља ударити прве ноћи по повратку министара, пре но што се Кнежев режим с помоћу Немаца прибере, учврсти у седлу и стегне земљу челичним обручима” (Живан Л. Кнежевић, 27. март 1941, Њујорк, САД 1979, 106-107).
***Због тога сам исто вече замолио да к мени дође дивизиски генерал Гаврило Маринковић, помоћник команданта Београда. Генерал Маринковић ме је знао још као потпоручника, када сам био водни официр у Војној академији, док је он био старешина одељења; 1938/39 године, када сам био командант батаљона у 42 пешадиском пуку у Бјеловару, он ми је био командант пешадије, а 1939/40 године, када сам био начелник штаба Врбаске дивизиске области, он ми је био командант дивизије. Наше међусобно поверење је било безгранично. Доцније, у току рата, он је командовао Унском дивизијом, а ја сам био његов начелник штаба. Генерал Маринковић је био са села, оличење наших старих родољуба, стројев официр и борац у претходним ратовима, мрзео је Немце из дубине душе, волео је наше старе Савезнике. Дубоко сам веровао да ће он ову ствар одмах прихватити, те сам му отворено рекао о чему се ради. Његова је улога требала да буде да, пошто се командант Београда, армиски генерал Милорад Петровић, одстрани, нареди покрете трупа као његов заступник. Генерала Петровића, који је по завршетку Првог светског рата такође био начелник штаба мог оца у Дринској дивизији и Савској дивизијској области, познавао сам као изванредно педантног, савесног и скрупулозног официра. Не знам какав је био његов став према политици владе и да ли би он пристао да се прикључи државном удару да је о њему обавештен, али, пошто је његова дужност била да одржи ред у београдском гарнизону, бојао сам се да он неће хтети да се огреши о своју дужност и да би било сувише ризично упознати га са тиме да се ради на рушењу владе. У његовом отсуству, генерал Маринковић је имао пуно право да командује трупама. Генерал Маринковић је одмах пристао да изврши оно што је од њега тражено. Замолио сам га да на згодан начин ступи у везу са командантом пешадиске подофицирске школе, пуковником Бранимиром Живковићем, и да сазна какво је његово расположење, разуме се, не говорећи му о чему се ради.
Исто вече, 3 марта, замолио сам да к мени дође коњички мајор Милутин Костић, ордонанс официр команданта Краљеве гарде. Са њим сам отворено разговарао. Он ми је рекао да се не може рачунати на команданта Гарде, дивизиског генерала Михаила Стајића, јер се он ни у ком случају неће хтети да огреши о своје дужности, нити се може рачунати на команданте пукова Краљеве гарде, као и то да он верује да ће се моћи придобити неки команданти батаљона. Замолио сам га да испита расположење појединих команданата батаљона и дивизиона и командира основних јединица.***