Анализе

Геноцид над Србима – основно обележје хрватскога генетског кода

  • “Познам довољно историју католичке цр­к­ве. Одатле сам знао да та црква није, ни много ни никад, зазирала ни од про­лива­ња крви ни од клања, па макар у својој белој доктрини учи да је свака богомоља оне­способљена за службу ако у њој уследи излив, па таман и једне капље sanguini vel seminis humane (крви или семена чо­векова). Таква се црква мора поновним наро­читим ритусом при­ре­дити за наставак употребе за службу божју. Католичка црква у својој белој, бескрвној пракси избегава да рукополаже за свеће­ника месарског си­на, јер – образлаже – у крви му је тврдосрдност услед очева занатског проливања жи­вотињске крви. Историјска знаност довољно је рашчистила и кад је и где је като­личка док­три­на о јединоспасавајућој цркви, па је заповед и пракса: Nula communicatio cum infidelibus et schizmaticus (Никаквог додира с невер­ницима и шиз­ма­ти­ци­ма!) довела до великих клања и проливања крви.“

Ђуро Виловић (1889-1958), хрватски публициста и књижевник

ПИШЕ: Драгољуб Петровић

“Крвава црква”

 

Да је римокатоличка црква у Хрватској била и иницијатор и пред­водник свих зло­чи­на над Србима, сликовито сведочи Ђуро Виловић (1889-1958), хрватски публициста и књижевник, по образовању теолог и философ. Овде преносимо тек понешто од тога.

– Језуити су успели да “осигурају столицу загребачког надбискупа, хрватског метрополите и првака католичке цркве у Хрват­ској, свом фамулусу, свом Делпину Алојзију Степинцу”, човеку ко­ји је био “дојенац језуитског римског Германикума… (човеку) без властите иницијативе, без личности и без свести о одговорно­сти, …с мањкавим знањем, па и оним теолошким”. У надмудривању између државе и Като­личке цркве око Степинчевог избора пре­су­дила је чињеница да је он био “добровољац и потпо­руч­ник са Со­лун­ског фронта” мада је он тамо стигао тек крајем децембра 1918. године, кад је већ било проглашено Краљевство Срба, Хр­ва­та и Словенаца. Тако је “мла­ди тамбу­раш и ватрогасац из Кра­шића, па потпоручник са Солунског фронта именован за коадју­тора (cum iure successionis) загребачком надбискупу др. Бауеру” (Ђуро Виловић, Крвава црква : Хрватски попови и фратри у распа­ду Југославије и у покољима Срба, Београд 2009, 50-52).

– Уз пристанак надбискупа Бауера, Степинац је одмах преузео “вођство Ка­толичке акције за загребачку надбискупију”, ин­ституцију замишљену да буде “савез, централа и директорат свих религиозних организација и удруже­ња”, са задужењем да “има водити старе друштвене религиозне организације и бринути се за оснивање нових”, као и за “организацију еухаристичких конгреса, састанака и оста­лих еухаристичких манифестација на подручју дијецезе”. Под маском таквих еу­ха­ристичких скупова одржавани су политички зборови, а на њима су се “од­вијале протујуго­словен­ске и протудржавне демонстрације какве никад нико није прире­ђи­вао ни раније ни касније. Говорити о хрватским и сепарати­стичким мани­фе­ста­цијама уз те састанке и конгресе једва да је и потребно” будући да је “ка­толицизам сам по себи сепаратистичка манифестација”, и да “сепаратизам католицизма продире… unque ad divisionem succi et sanguinis (све до деобе крви и мождине)”. Као школован католички теолог, Виловић у те проблеме има најпот­пу­није увиде и у његовим анализама нема ни “празнога хода” ни домишљања. Две су појединости у вези с тим посебно занимљиве:

а) “Тешко је било пронаћи једног проповедника и чути једну проповед у Југо­славији, на којој усташки клер није засипао своју публику неоснованим поносом неког предзиђа кршћанства. По­сле­д­ња је сеоска бакица знала и изрицала латински антемурале цхри­стианитатис…, с важношћу, с подигнућем, као да изговара неке све­моћ­не, мистичне речи, што имају снагу да преносе брда и да пре­сушују језера. У ства­ри је то… мало па ништа“ будући да су хри­шћанско предзиђе чинили Срби (а Хрва­ти део тога “свог зиди­ћа” пренели у Градишће, да “бране” Беч).

б) “Слично је са пуним циклусом фразурина, као што је она о хрватској хиља­дугодишњој култури, које никад није било у заметљивој количини… да је католицизам дао лављи дио Хрватској садр­жајности, а напосе да му је дао држав­ност, културу и смисао за жртву. Дао му је усташки покрет, а тај је усташки покрет дао пуне доказе о хрватској државности, о хрватској култури и о хрват­ском смислу за жртву. Тај је покрет стварни пород като­лицизма, а по њему се лако закључује лик и садржина родитеља” (Исто, 52-53).

– Усташки покрет углавном је ширен преко католичких само­стана, а ми овде преносимо тек нека Виловићева сведочења:

а) “Само се наивчини може чинити случајним да усташе раде и остварују управ оно што треба католичка црква у Хрватској и њен клер… Само се наивчини може чинити случајним то, да се усташка пракса и идеологија до у танчине покрива и с по­требама и с гледиштем католичке цркве у Хрватској… Очита је индиција, да је Србе и јаче ударао католицизам него хрватство. Занимљива је у овој ствари и та усташ­ка околност да њима, фамулусима нацизма и расизма, није било много стало до чистоће хрватске расе кад су свесно и хотимице множили ту расу са покато­личеним Србима из Хрватске, а којима Будак рече на усташком збору да су бал­кан­ски скот, да су дотепенци, да су Власи, Куцовласи, Румуни. То је… све било у интересу католичке цркве у Хрватској, јер јој је увек у интересу да њена па­с­тва буде јединствена и хомо­гена, да буде што бројнија, јер је тим бројнији бир, лукно и што­ла­рина. По овоме се види да су хрватски попови и фратри, да је като­личка црква у Хрватској први усташа. То се види и по дру­гим чињеницама и до­ку­ментима, од којих ће се… рећи један део. Пуних десет година они су би­ли усташе пре других, пре оних који су у вре­мену НДХ наступили као усташе… Као усташки идеолози насту­пали су усташки министри и прваци, а најиздашније усташки до­глав­ник, министар и, по усташама у мантији и у униформи извикани, ‘нај­ве­ћи хрватски књижевник свих времена’ Миле Будак и, идеоло­шки нај­кр­во­лочнији међу усташама, министар и претседник зако­но­давног Повереништва Ми­ло­ван Жанић. У овом су погледу ве­о­ма значајни њихови говори по усташким збо­ро­вима: Будакови на збо­ру у Вараждину, у Перушићу, у Броду на Сави и у Винков­цима, Жанићеви у Новој Градишки и у Дарувару. Само наивник може да верује да Миле Будак и Милован Жанић воде језуите, надбискупе, бискупе и остали клер, као и целу католичку цркву у Хрватској, а не она њих. Та се црква, опет по диктату својих интереса, а и свог менталитета, никад није дала водити од лаика” (Исто, 33-34).

б) Павелић је с италијанског Ластова врло често кријумчарским бродићима пре­ла­зио на Корчулу и Хвар, где су га у каквој тамној ували дочекивали фратри и од­во­дили у своје самостане; “Павелић је редовито доносио велику и тешку пртљагу” а фратри су је, под својим мантијама, разносили свуда тамо где је била адре­со­вана. Као изузетно активан курир-фратар помиње се Бернар­дин Сокол, настав­ник музике на фратарској гимназији на Бадији (Корчула), а како је све то рађено, раз­јаснио је Миле Будак: “До­лазили су у села и градове разни усташе, који су као фра­три под мантијама носили свашта и припремали народ. Распиривали смо уста­шку мржњу диљем читаве Хрватске, тако да, кад је дошао час, наши нас пријатељи Немци и Талијани не нађоше само спрем­не него већ готово и ослобођене” (Исто, 75-77).

в) Многи фратри заузимали су високе положаје у усташкој хи­јерархији, а неки се китили и почасном титулом “заклети усташа”: “У жупској цркви блаженог Ни­коле Тавелића у Кустошији служио је службу божју велечасни Вилко Цецеља, закле­ти уста­ша”; “Најприје је под ведрим небом одслужена миса захвалница. Служио ју је отац Сидоније Шолц, познати усташки борац”. У ред “заклетих усташа” ула­зило се заклетвом над крижом, бодежом и револвером, што је значило да ће то бити средства за привођење заблуделих у “јединоспасавајућу католичку цркву” (Исто, 81), а да ће све то касније најчешће бити оверавано маљем.

– “Сарајевски надбискуп Иван ев. Шарић објавио је у божић­ним издањима Са­рајевског Новог Листа и загребачке Нове Хр­ват­ске 23. XII 1941. дугу Оду По­глав­нику”, у којој овај високи католички прелат, у базилици све­то­га Петра у Риму, слави вођу усташких логора, “осуђеног на смрт велеиз­дај­ника”. Уистину, кад је Павелић боравио у Риму, Шарића није било у бази­лици Светога Петра, што значи да је “самозвани песник заиста пружио у стиховима са­блазан и докуменат да је био усташа” и да је “тако стајао близу Павелићу и о Божи­ћу 1941, дакле још девет месеци, након што је Павелић поклао до пола ми­ли­она посве невиних људи Срба православне вере и починио мноштво других јавних смрт­них греха, дакле саблазни. Католички му надбискуп за све то пева оду и ту оду објављује у максималној могућности усташког публи­цитета” (Исто, 55-57).

Ако Виловићево писање о хрватским римокатоличким злочи­нима схватимо чак и као помало теоријско, ономе о чему сведо­чи  Србољуб Жива­новић, председник Међуна­род­не комисије за истину о Јасе­нов­цу, таква се замерка не може ставити:

“На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чини­ли свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Берн­баум, који је био у коми­си­ји за истраживање геноци­да у Руанди, рекао да се у Срби­ји и бив­шој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких све­ште­ника, несумњивих почи­ни­лаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1371 католички свеште­ник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника дво­јица били кољачи. А готово сви су били припадници фрање­вачког реда”.

Живано­вић даље истиче да данашња хрватска власт “заступа став да је злочин по­чињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина” а да он непрекидно по­став­ља питање “како ће­мо утврдити имена оних жртава које су, на пример, из­гореле у Пе­ћилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима ку­ване, а од њи­хове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, поме­шан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили пре­ко Црвеног крста. Не зна­мо ни имена жрта­ва које су као острва ле­ше­ва која су пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Са­храњивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се на­ла­зи поред Куле Небојше у Бео­граду. Сматра се да је у њој сахрање­но око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су по не­чијем на­ре­ђењу одве­зена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико не и зна да је ту масовна гроб­ница. Много лешева било је и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила”.

Имајући на уму све довде изложено, могли бисмо закључити да би и надбискуп Хочевар, као високи ватикански достојанственик, могао понешто знати о уделу његове Цркве у српским стра­да­њима у НДХ ,и касније. И могло би се поставити питање да ли Кова­чец, Ба­бић, Красић, Братулић, Микленић и сви они бојов­ници који су се иза њих по­стро­јили у нападу на Матицу српску и САНУ, схватају да су саучесници у “највећем злочину” (Magnissimus crimen) самим тим што су “врло ус­пеш­но” заборавили уче­шће, макар својих очева ако не и сопствено, у самом “вели­ком зло­чину” (Маgnum crimen), па нам, потомцима својих жртава, деле моралне поуке о свему ономе што су заборавили. И, зато, их има смисла подсетити макар на понешто од онога што су потиснули у подсвест и тамо га потпуно успавали.

1) Хрвати припадају “једва историјском народу” (или, како рече Дучић, “наро­ди­ћу”) који је, примера ради, у немачком исто­риј­ском памћењу изједначен са кугом и глађу;

2) Српско памћење препознаје Хрвате не само по Јасеновцу, Јадовну и стотинама дру­гих стратишта, већ и по томе што је Хрватска била једина земља у свету која је има­ла и дечје концентрационе логоре. Кроз њих је, под надзором и благословом своје цркве провела 110.000 деце; а не зна се колико их је тамо побијено, (засад су утврђена имена и адресе за 33.000 малих лого­раша);

3) хрватски Поглавник (или Сабор) додељивао је признање “витез србоклања” са златним сатом, а један од добитника био је Петар Брзица, који је у “кољачком натјецању” 29. авгу­ста 1942. го­дине “побиједио”, тј. поклао 1360 Срба);

4) осим речју србоклање, “хрватски језик”, јер њима други и не приличи, обогаћен је и и таквим “лексичким но­вотворима” као што су србосјек, србосјечи­на, србомлат, вадиоко; хрватска “наци­о­нална ку­хи­ња” – специјалитетима усташки бурек, српски бу­рек, српски мозак, српски одојак, пита од очију; хрватска “наци­онална иконографија” – вијенцем од дјечјих очију или ви­јенцем од српских језика. (Остали су записи да су се на исти начин Хрвати “китили” и у Тридесетогодишњем рату, да су покланима секли но­се­ве и уши и правили од њих привеске, да су јели децу и набијали им главе на кочеве (о чему је сведочио један шведски генерал). Хрватима, дакле, није првина оно што су Србима причинили три пута током 20. века: њима је католичка црква уградила злочин уместо генетскога кода (facebookreporter.org/2014/01/30).

5) по Степинчевом (или папском?) благослову, сваки је жупник или фратар био овлашћен да даје “опрост” за сваки покољ Ср­ба (“Идите и убијте и српску мачку, па дођите да вам дам оп­рост”). Није случајно што је међу највећим зликовцима било и 1.400 кољача у мантијама, а међу њима и таквих који су се љутили на суди­је што их оптужују да су побили “више стотина дјеце” кад они мирно тврде да су побили само – шездесет троје. На тај начин, римокатоличка црква у Хрватској извргла се у беспри­мерну зло­чи­начку заједницу и постала одговорна за смрт, како се проце­њује, “између 30.000 и 1.400.000” људи само на простору НДХ. Она прва цифра, Туђманова, бесмислена је јер је само у логорима за де­цу – а Хрват­ска се, видели смо, и тиме уписала у светску исто­ри­ју бешчаш­ћа – побијено макар двоструко више малих логораша.

Друга је цифра врло блиска стварној.

Све је то, а свакако и много других појединости, имао на уму Јован Дучић кад је записао ону сурово једноставну реченицу: “Хрвати су најгори народ на свету, не због тога што се ничега не боје, него због тога што се ничега не стиде” (Јован Дучић,  Верујем у Бога и у Српство, Кливленд/САД 1990, 22).

И зато Ковачец и његови “разредници” могу сваком погледати у очи – јер се ничега не стиде.

Геноцид

О механизмима које је Ватикан осмишљавао за за­ти­ра­ње појединих народа, Виловић бележи следеће:

“Познам довољно историју католичке цр­к­ве. Одатле сам знао да та црква није, ни много ни никад, зазирала ни од про­лива­ња крви ни од клања, па макар у својој белој доктрини учи да је свака богомоља оне­способљена за службу ако у њој уследи излив, па таман и једне капље sanguini vel seminis humane (крви или семена чо­векова). Таква се црква мора поновним наро­читим ритусом при­ре­дити за наставак употребе за службу божју. Католичка црква у својој белој, бескрвној пракси избегава да рукополаже за свеће­ника месарског си­на, јер – образлаже – у крви му је тврдосрдност услед очева занатског проливања жи­вотињске крви. Историјска знаност довољно је рашчистила и кад је и где је като­личка док­три­на о јединоспасавајућој цркви, па је заповед и пракса: Nula communicatio cum infidelibus et schizmaticus (Никаквог додира с невер­ницима и шиз­ма­ти­ци­ма!) довела до великих клања и проливања крви. Два су таква најпопулар­нија слу­чаја: шпанска инквизиција и Бартоломејска ноћ, довољно испитана и доку­мен­тована. У тој је документацији видљиво колики је напор улагала католичка црк­ва у ова два случаја, па и у свима другима, да прикрије своје уче­шће и да од себе откло­ни јавну саблазан и одговорност за уништене жи­воте и проливену крв своје браће љу­ди, деце истог и заједничког оца небескога, па макар и својих неприја­те­ља, па да подметне не­ко­га другога да за њена дела одговара. У оба поменута случа­ја под­мет­нула је – државну власт” (Ђ. Виловић, Наведени рад, 23). Њима би се могли прикљу­чити и по­ко­љи протестаната у Тридесетогодишњем рату између “европског Југа и европског Севера”, који се “слободно у повести може сматрати Првим општим ев­роп­ским ратом у коме су поје­ди­не регије Централне Европе остале буквално опустошене а нај­више су убедљиво страдали Немци. Након овога рата рачуна се да је око једне тре­ћине немачког становништва побијено а у поједи­ним немачким областима чак и до читавих 90 процената” (facebookreporter.org/2014/01/30).Ти су покољи вршени под надзором и благословом Вати­кана и чи­њено је то на исти начин као и три века касније над Србима: пре него што би “греш­ника” обесили, поп би га “вратио у јединоспаса­вајућу цркву”; усташама је једностав­није било да “проблем” реша­ва­ју камом и маљем него вешањем.

А да у НДХ “није извршен геноцид над Срби­ма”, “доказао” је Александар Корб, чија је дисер­тација “награђена недавно највишом оце­ном на Бер­лин­ском Универзитету”; Корб вели да гено­цида није било ни у Магде­бургу.

Све што се дешавало с усташком црквом и њеним пакленим злочинима, дакле, било је логично и разумљиво, а једино изненађе­ње тицало се чињенице да је, у време НДХ, она “сама, без ика­к­ве суздржљивости и опреза, срнула у проливање крви својим ру­ка­ма и непосредно” и није ни покуша(ва)ла да одговорност пребаци на друге. Објашњење таквог понашања налазимо у Виловићевој из­ја­ви на суђењу када је на питање о томе како је сакупљао грађу за своју књигу одговорио: “Највише из усташке штам­пе. То су били најјачи документи, јер за време јуна, јула, августа, па и септембра ме­сеца 1941. године, клер је у усташкој држави био убеђен да ће по­бедити осовина. И онда су они хтели да покажу хрватском на­роду како Независна Држава Хрватска није толико дело Анте Па­велића, него њихово. У тим чланцима они су такорећи означа­ва­ли­ само себе као творце Независне Државе Хрватске и усташког по­крета. Ту су се истакли крижари, њих је било организованих пре­ко 700 до 800 хиљада” (Вељко Ђурић Мишина, Усташе и православље, Београд 1989, 12-13). А пошто су крижа­ри већ поме­нути, није сувишно рећи да, када су њихови далеки преци, у Четв­р­том крст­а­шком рату (1204), освојили и спалили Цариград, “мо­рално оправдање Латина за незамислив покољ цивила… била (је) борба против православне шизме”; “над њиховим зверствима згрозио се чак и тадашњи папа Иноћентије Трећи”, али су “крсташима греси били опроштени кад су донели благо Цариграда на Запад. Злато које су опљачкали витезови-монаси реда Темплара постало је те­мељ њиховог банкарства… Венеција је изграђена од опљач­каних делова цариградских палата. Украдени су и чувена вајарска ком­по­зиција ко­ња на Тргу Светог Марка, невероватни златни олтар истоимене цркве и непроцењи­ва библиотека… У то време било је уобичајено да пљачка освојеног града траје три дана, а у Цариграду је трајала следећих 57 година” (Борис Субашић, Крсташи поделили Европу, Вечерње новости Београд 25. фебруар 2014).

Јасно је, дакле, да су кољачка ис­куства католичке цркве и давнашња и непре­бројива, мада их Виловић, ваљда у жељи да својој књизи приштеди који табак, своди на Варто­ломејску ноћ и инкви­зицију; могао је тим искуствима додати и зло­чине над Србима по Подрињу и Херцеговини у време Великог ра­та, оне о којима је пи­сао Владимир Ћоровић:

“Си­сте­мат­ско ис­требљење српског народа из Подриња и исто­чне Херцеговине, с намером да се ту насели становништво лојал­но Хабзбурзима по­че­ло је у првим данима Пр­вог светског ра­та. Рат је био идеална прил­ика да се активира план стварања ‘ет­нич­ког зида’ – простора очишћеног од Срба у Босни и Херцеговини дуж границе са Ср­би­јом и Црном Гором, која се родила 1872. у главама тадашњих ау­с­троугарских упра­витеља Босне и Херцего­вине… Није била реч о насумичним зло­чинима, већ о др­жав­ној политици Беча. Само не­ко­лико дана после објаве рата Ср­бији, Аус­тро­угарска је обнаро­до­вала ратне прописе којима су Срби стављени ван закона као ‘не­по­уздано становништво’. Беч тада фор­мира одреде ‘шуц­ко­ра’ (Schutzkorps) од око 11.000 доброво­љаца, углавном муслимана, који су имали одрешене руке у ре­ша­вању ‘срп­ског питања’. Одмах је стављено у погон и 300 кон­цен­трационих ло­гора за Србе. Њихове жртве до данас нису пописа­не” (Владимир Ћоровић, Црна књига : Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата, Београд 1996, 8), нити се зна и нај­приближнији број заточених и умрлих у аустроугарским логори­ма (у Араду је било за­точено и свих 20.000 Срба – то по сведочењу тамошњег заточеника Ђорђа Лазића -, у Шопроњеку 8.000, у Добоју је 1916-1917. са­храњено ви­ше од 1.000 деце испод десет го­дина, свега је тамо умрло око 5.000 људи).

Но, према другим изворима, од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917, само кроз добојски логор  прошла је 45.791 особа, док је од 1914, до 1917. године, “по службеном саоп­штењу”, у БиХ умрло 100.986 деце млађе од 10 година. Нажалост, никада ни­је утврђено колико је стотина хиљада Срба, тих година, поби­је­но или поумирало од глади, дизентерије, црвеног ветра, тифуса или на друге на­чи­не било уморено по другим босанским и аустроугар­ским лого­ри­ма. Миливоје Иванише­вић, пак, тврди у (Република Српска наша највећа победа у 20. веку, Вечерње новости Београд 10. јануар 2016) да је у Босни и Херцеговини тих година страдало 400.000 Ср­ба, али ће се, сасвим је вероватно, и те цифре показати као “одо­ка­тив­не” будући да је у Другом светском рату на простору НДХ страдало макар двоструко више одраслих логораша, а оних малих – тек десетак хиљада више него у БиХ током Великог рата. Те “пропорције” указују на то да је, уз постојање толикога бро­ја ло­гора и непосустало четворогодишње сатирање Срба, мора­ло до­нети не много мање жртава од онога броја колико се за НДХ ма­кар приближно мора сматрати доказаним. С друге стране, никад ни­је утврђен ни број побијених Срба у Мачви, а камоли у целом Подрињу, а за те злочине, “због мира у кући”, никад никоме није ни суђено иако их многи западни историчари “сма­трају зачетком политике систематског истребљења једног народа, која је приме­ње­на широм Европе у Другом светском рату”, а у НДХ тек на­став­ком онога што је та­мо четврт века раније било само прекинуто.

 Ватикан и геноцид “у име Бога”

“Основна делатност” НДХ – геноцид над српским народом -, проширена је формирањем спе­ци­јалног Уреда за рушење православних цркава, у Загребу, у Пра­шкој улици. Уред је функционисао током 1941. и до априла 1942. године а на челу му је био др Фрањо Дујмовић, лекар, у чину пот­пуковника, из Загре­ба. Остала су све­до­чанства да су по налозима тог Уреда, поред осталих, срушене православне црк­ве у Илоку, Осеку, Тр­њанима, Ердуту, Те­њи, Чепину, Клокочевику, Новој Градишки, Златнику, Кобашу, Н­о­вом Топољу, Славонској Пожеги (Динко Давидов, Тотални геноцид : Независна Држава Хрватска 1941 -­-1945, Београд 2013, 35-36). Насупрот томе, говори се да су у НДХ “током осло­бодилачког рата не­мач­ки фа­шистички окупатори уништили 450 православних цр­к­а­ва а оштетили 800… Док су наведене бројке углавном тачне, дотле се одговорност за уништавање српских црка­ва скида са хрватских усташа, правог извршиоца вандализма,  и пребацује на не­мач­ког окупатора! Ипак, прави однос је следећи: више од 90% срп­ских исто­ријских знаменитости уништили су усташе, а мање од 10% немачке окупаторске јединице, претежно у току ратних су­ко­ба у Срему”. Окупаторске војске и нису се особи­то “бавиле” рушењем српских споменика, тако да је, примера ради, немачки окупатор сачувао библиотеку у згради Народне скупштине у Бе­о­граду, у којој је током ратних година деловала ње­гова војна ко­манда. “Само су хрватске усташе и њихове при­сталице обавили најварварскија недела у Европи двадесетог ве­ка”, што је комуни­сти­ма по­слу­жило као основа да њихове зло­чи­не припишу “фаши­стичким окупаторима”, да најмонструозније злочинце амнести­ра­ју од одговорности и “да усташки геноцид по­тисну у заборав” (Исто, 20-21). У тим је рушилачким пословима вр­ло истакнуту уло­гу имао ђаковачки бискуп Антун Акшамовић, за кога је остало записано да је био врло агилан у насилном пре­во­ђењу Срба у ка­то­личанство, те да је двадесет четири српске пра­во­славне цркве или порушио или “преуредио за католичке обре­де”. (Узгред, када су се, после пробоја Сремског фронта, парти­занске јединице на­шл­е пред Акшамовићевом катедралном црквом у Ђако­ву, доби­ле су наредбу да на њу не смеју ни метак испалити, иако су у њеном звонику била постављена митраљеска гнезда; “мудре хронике” ћуте о томе како су та гнезда “неутралисана”). Због так­вога ње­го­вог деловања, Државна комисија за утврђивање ратних злочи­на окупа­тора и њи­хо­вих помагача прогласила га је за ратн­ог злочинца, али то на његову позицију у усташкој цркви није имало ни­каквог утицаја: на захтев хрватске владе, Броз га је амнестирао, а 1959. године за све злочине над Србима – одликовао га Ор­деном братства и јединства првога реда! (Исто, 45-62).

Усташки злочини и правдање

О усташким злочинствима (к­о­ја нису је­ња­вала, чак су се све више “усавршавала”) прочуло се и на страни, тако да је др Никола Рушиновић, лекар, изванредни опуномоћеник (посланик) у Ватикану, маја 1942. го­дине, у писму своме министарству у Загребу, нашао за потребно да све то мало ублажи. Он пи­ше да “има и то­бож­њих пријатеља, који нас страховито нападају, клевећу посвуда, а особито код Ва­тикана, јер сматрају то као нај­подеснији терен, јер међу дипло­матским кором, који је затворен у зидинама Ватикана налазе се многи наши не­пр­и­јатељи, а ти при­повиједају0000 урби ет орби о разбоствима и разбојни­цима у Хрватској. Чујем, да је већ сакупљено 8.000 фотографија као документи извршених звјерстава над срп­ским пучанством од стране усташа”. А да би се ствари урав­но­те­жиле, Рушиновић пи­ше да су му прија­те­љи саветовали, “па и они из Ватикана да сакупљамо точне подат­ке, фотографије и оста­ле документе о злочиначком дјеловању четничко-кому­нистич­ких елемената над нашим живљем” (Тајни документи о односима Ватикана и усташке “НДХ” Загреб 1952, 58-59). Једна од мера у том пра­в­цу било је и стварање такозване хр­ватске православне цркве, које је, према Рушиновићевом писму од 9. маја 1942. године “при­м­ље­но јако добро” и да “у томе Св. Столица гледа пут к вјерској унији и нестанак шизме у Хрватској. То би за њих био ‘драгоцјени дар’ који Хрватска може поклони­ти Св. Столици” (Исто, 118).

Тај дар био би вишеструк:

  1. Укидање прописа о преласку из једне вере у другу било је римокатоличкој цркви велика црквено-политичка победа, утолико више што је за укидање тих прописа вођена дугогодишња борба;
  2. Применом државног бандитизма (тероризма) омогућила би се римокатоличкој цркви да оствари своју мисионарску улогу у погледу покрштавања;
  3. Покатоличавање православних Срба и присвајање имовине српских православних општина, а нарочито српских мана­сти­ра и цркава, значајно би повећало приходе римокатоличке црк­ве;
  4. Превођење православаца у католике, односно “унапређење­” Срба у Хрвате, било би не само политичка победа усташке Хр­ватске, већ би то, после многих векова, био први корак који Ку­ри­ја чини најкраћим путем према истоку; Ватикан је за све то време био под сталним притиском што му се толико близу, тако­ре­ћи под руком, налази православни свет (Сима Симић, Прекрштавање Срба за време Другог светског рата, Подгорица 1958, 144-145).

Да би тај први корак свакако остао упамћен, папа Пије XII “по­бо­жан”), именом Еуђенио Пачели, загребачком надбискупу Степинцу, као награду за истребљење православља у НДХ, доделио је титулу “војног викара хрватских војних снага”, односно хрват­ског усташког покрета; надбискуп се тим признањем сам по­хвалио у свом писму упућеном 20. јануара 1942. године свим хр­ватским би­скупима (Псуњски, Велиша Раичевић, У име Христа светиње у палмену, Бе­о­град 1944, 58).

Па, кад је већ тако, Међународна комисија за ис­ти­ну о Јасеновцу могла је средином 2012. године саопштити да су у злочи­ни­ма над Србима током Другог светског рата, поред обичних гра­ђана, домобрана, крижара, просветних радника, чиновника, инте­ле­к­туалаца, здушно учествовали и римокатолички свештеници. “Према америчким изворима преко 1.400 римокатоличких све­ште­ника у Хрватској и Босни и Херцеговини вршило је лично мучење, убијање, силовање, пљачкање и насилно покрштавање”.

Стварни обим римокатоличких геноцидних рад­њи у Независ­ној Држави Хрватској никада није прецизно утврђен, па се зато може и десити да се на разним странама срећемо са најразличнијим бројевима којима се иска­зу­ју, примера ради, јасеновачке жртве:

– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупа­тора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, године 1946. известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

– Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

– Израелски Јад-Вашем 700.000;

– Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

– Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен пред­сед­ник, др Србољуб Живановић, антрополог) сматра да је у Јасеновцу стра­дало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана. Мимо тога, у интервјуу за београдску Политику од 16. марта 2012. године, др Живановић саопштава да је оновреме­на штампа у Хрват­ској (а она је то сазнавала “с извора”) писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

– Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960,  467, тврди да “према процјени која се осла­ња на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

– Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића каже да “Земаљска комисија Хрватске за утвр­ђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. XI 1945, 0000у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500 000 – 600 000, а у лите­ратури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *