Анализе

Други и ми у сусрет 27. марту

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Италијанске намере

По прилици, Италија није била заинте­ре­со­вана за смиривање односа у блиском суседству, тако да је 20. ма­ја 1940. годи­не саопштена њена намера да истакне своје аспирације у средоземном базену; говоркало се чак да је она с Ен­гле­зи­ма пости­г­ла до­говор о упловљавању у Атлантски океан без икаквих фор­ма­л­но­сти. У ишчекивању да се деси нешто опи­п­љиво, свет је из листа Ил телеграфо сазнао да “Италија намерава да по­стигне извесна територијална по­већања која сачи­њавају или јед­но приро­дно компле­ти­ра­ње националне територије, или чак једно тако­ђе природно комплетирање њене колонијалне империје”. Није на­зна­че­но на чијем би се простору та “колонационална империја”  ком­плетирала, али, исто тако, ниједна од потенцијалних жр­тава у ита­ли­јан­ском суседству није реаговала; Југо­сла­ви­ја понај­ма­ње. Само су се огласили Ма­џари, мада ни њима још ни­је било ја­сно да ли ће Италија ући у рат на страни Не­ма­чке. Ма­џа­ри су нај­новија збива­ња процењивали на ос­но­ву чињенице да се Итали­ја “горко разо­ча­рала мировном конференцијом после свет­скога рата, јер није до­била оно што су јој обећали априла 1915 го­ди­не” (Политика Београд, 11482, 220540, 2. и 6), односно подручје источно од Соче (до Ид­рије и Постојне), целу Истру (до Реке), острва (без Крка, Раба и Брача), Далмацију до рта Плоча (Планка), на тридесетак киломе­та­ра западно од Спљета; кроз италијанску недоумицу, Маџари су проје­к­то­ва­ли своју “тријанонску судбину”.

Ипак, последњи дани маја отклонили су неке ита­ли­јан­ске главоломке, по­што је у сусрету са фашистичким де­ле­га­ти­ма из раз­них области, Мусолини нед­восмислено “обећао” да “Италија нео­п­ходно мора ући у рат”. Нешто прецизнији био је на састанку са че­трдесеторицом партијских пред­став­ника из Тренте, којима је, из­међу осталог, рекао: “Оно што се данас дешава могло се избе­ћи. Од 1919 године ми смо стално показивали на нужност реви­зије Вер­саљ­ског уго­вора… Да Француска и Енглеска нису биле засле­п­љене сво­јим его­из­мом, судбина данашње Европе била би дру­к­чи­ја. Понављам, Италија не­оп­ходно мора ући у рат. Када ће она у­ћи? Сада није тренутак да одређујем датум. Када тај час дође ми ће­мо донети брзе одлуке за наступање” (Исто, 11492, 010640, 6).

У ишчекивању да се донесе таква одлука, Рим је углавном мировао; све припреме за наговештену ин­тер­вен­цију би­ле су обављене, тако да се само чекало на одлу­чу­јућу Мусолини­је­ву реч. Чекали су на ту реч и Немци, бу­ду­ћи да су они Италију сматрали “неопходним сарадником приликом завођења но­вог поре­т­ка у Европи”. По природи ствари, морали су коју реч изгово­рити и вер­ни италијански савезници у Маџарској. Према тврдњама њеног министра спољних послова, грофа Иштвана Чакија, Бал­кан је тих дана био безбеднији него икад. Чак и под условом да се зачују пуцњи и у оним деловима Европе који су дотле би­ли поштеђени ратних стра­хо­та, “ми ћемо и тад сачувати мир, пошто се може сматрати за сигурно да се поремећај ми­ра неће проширити на басен Карпата и неће прећи Кар­па­те. Једна од ос­новних залога подунавског и балканског мира јесте заједница интереса која постоји између Не­ма­чког Рајха, Италије и Мађарске. Главно је да ове две велике силе имају интересе у томе делу зе­мље Подунавља, те могу да без потреса наставе свој продуктив­ни рад. То мишљење је изражено у Немачкој као и у Италији у ви­ше махова. У том погледу интереси су Мађарске истоветни са ин­те­ре­си­ма сила осовине… Њиховој ефикасности увелико до­при­но­си снага мађарске војске” (Исто, 11492, 010640, 6).

Ако је, дакле, примарни интерес Италије био да у рат уђе не би ли се на новој мировној конференцији ре­ви­ди­рао Версајски уговор, и ако су Немци у рат ушли са основним ци­љем да оства­ре но­ву поделу света, онда се ни Чакијева твр­дња да су маџарски интереси “истоветни са интересима сила осовине” не може тумачити друкчије него као по­тре­ба, и обавеза, да се уз ревизију Версајског уговора поништи и онај из Тријанона и отклоне његове дотада­шње после­ди­це. И даље, ако Маџари упор­но говоре о очувању ми­ра на Бал­кану и у Подунављу, то није ништа друго до оче­ки­ва­ње да Маџарска кроз рат прође без жртава и да њене интересе, наро­чи­то територијалне, остваре Немачки Рајх и Италија. Стога, сасвим је ра­зу­мљиво што је и гроф Пал Телеки тих дана по­ручивао сво­јим су­на­родницима да “нема места никаквом узбуђивању. На­ша ствар на­лази се у реду. За двадесет по­сле­д­њих година Ма­ђар­ска је ус­пе­ла да задобије респект це­лога света. Своје са­вез­нике Италију и Не­мачку ми смо по­ма­га­ли у настојањима да се сачува и обезбеди мир у Поду­нављу и на Балкану… Неочекивана брза по­бе­да Немачке даје наслутити да рат можда неће тако дуго трајати већ да ће бити кратак” (Исто, 11492, 010640, 6).

А кад је 10. јуна 1940. године Му­солини обја­вио да Италија улази у рат, уз обећање да неће увла­чи­ти у рат бал­кан­ске и подунавске земље, за Маџарску био је то наговештаја ће рат “бити кратак” (Исто, 11502, 110640, 3)

 

Маџари “брину” о народностима и Тријанону

Тих дана поднесен је један пред­ло­г да се измени за­кон о на­род­ностима у Маџар­ској. Штампа је одмах устала про­тив тог пред­ло­га, не због тога што у тој области није било проб­ле­ма, већ због бојазни да би се пред­ло­же­ним променама могло иза­з­вати поли­ти­чко расуло у земљи. Обра­злажући владино не­при­ста­јање на од­носни предлог, гроф Телеки је рекао да “јавно мње­ње у потпу­ности не одобрава… поменути закон­ски нацрт јер би он исто та­ко нарушио и до­бре односе које Мађарска има са Не­ма­чком, па је очигледно да тај и такав подне­сени законски на­црт штети како унутрашњим тако и спољ­ним ин­тересима Ма­ђарске” (Исто, 11506, 150640, 7).

Став према оста­лим ма­њинским гру­па­ма у Ма­џар­ској, и према Србима, наравно, чак и кад негира “раз­ли­ке етничких нијанса”, Телекија није занимао, а твр­д­њом да се аси­мило­ва­ње поједи­них ет­ни­ч­ких група у Маџар­ској одвија “на основу њиховог сло­бо­д­ног при­станка”, врхунац је ли­це­ме­рја. Ако је он и о­бећао да ће се гре­шке према мањинама “у­бр­зо отклонити”, био је то знак да су Ма­џари заи­ста веро­ва­ли у скори крај рата, у немачку победу, у побе­ду Италије и у скору реви­зију свих аката Конфе­рен­ције мира у Па­ри­зу после Великог рата, укључујући и Трија­нон­ски уговор.

Немачком војничком победом у Фран­цу­ској додатно су подстакнута маџарска надања да ће скорих дана бити обеснажен Три­јанон­ски уговор, али је одушевљење тим чином морало бити непријатно, барем “по службе­ној дужности”, челницима у маџарској влади, нарочито у одно­су на Југославију. Стога, као оправдање, по­ру­чено је ју­жном суседу да маџар­ска оријентација на силе осовине пред­ставља стварну политичку обавезу, будући да је Ма­џарска још од отпочињања ратних опе­ра­ци­ја “јасно и недво­смислено” ис­тицала да са њима “и даље остаје везана искреним пријатељ­с­т­вом” и да је такав свој став задржала до краја; што се односа са Ју­гославијом и југословенским на­ро­дом тиче, порука је била врло кратка, али зато врло обе­ћа­вајућа и сасвим успављујућа: маџар­ска осећања нису у међувремену претр­пе­ла никакву промену (Исто, 11510, 200640, 5).

 

Зашто су Маџари приступили Тројном пакту

Почетком децембра 1940. године, гроф Чаки објавио је у једном маџарском листу ауторски текст под насловом “Зашто је Мађар­ска приступила Тројном пакту?”  У томе тексту, пошто је своје читаоце подсетио да је Маџарска, уз помоћ немачке и италијанске полити­чке (али и војне) силе, остварила своје “ревандикационе за­хтеве”, Чаки је ус­твр­дио да у историји човечанства, пре овог слу­чаја, није забележено да ратујуће силе воде рачуна о интересима других народа и “посвећују им пажњу”. У маџарском случају, Не­ма­чка и Италија старају се, усред рата, да свету покажу своју до­бру вољу и чврсту одлуку да увек и свуда помогну где год могу. Он даље каже “да ће они који се не буду придружили старању сила осовине око уво­ђе­ња новог поретка у Европи, морати да сносе последице, пошто они нису схватили дух времена”. Поред тога, он је додао да “Ма­ђарска не треба да размишља ниједног тренутка, јер њено присту­пање Тројном пакту није ништа друго, већ схват­љиви континуи­тет мађарске спољне политике, која је за читавих двадесет година имала пред очима само један циљ: да се у Европи створи један правичан и трајан мир, нарочито у Југоисточној Европи, и да се у томе простору осигура мирољубиви заједнички жи­вот народа” (Политика, 11682, 091240, 2).

Написано је то у данима док се маџарски министар спољних послова припремао да отпутује у Београд, са намером да тамо пот­пи­ше уговор о вечном пријатељству Југославије и Маџа­р­ске.

Истога дана, на истој страни, Политика је у неколико редова пренела и став објављен у пештанском листу Пестер Лојд да “ова званична посета вође мађарске спољне политике претставља органско употпуњавање програма за Југоисточну Европу који су пројектовале силе осовине”. Није у том тексту објашњено, нити је тај став Политика коментарисала, откуд то Маџарска у Југоисто­чној Европи, али је зато своје мишљење о том проблему дало немачко Министарство спољних послова: “Из­ме­ђу држава Југоистока и Немачке постоји присан додир, који је у складу са чињеницом, да Немачка овај простор сматра као свој велики животни привредни интерес. Због тога постоје између о­вих земаља и наше земље нарочите везе интереса, другарства и при­јатељства” (Исто, 11685, 121240, 5).

 

Амерички емисар у Европи

Без непосредне везе са овом маџарско-немачком причом, али, показаће се, изузетно значајном за будућа догађања, 15. де­цембра јавила је агенција ДБА да је у Ли­сабон “стигао амерички пуков­ник Доновен који путује у Лондон у нарочитој мисији. Г. До­новен одбио је да дâ ма какву изјаву у по­гледу задатака који има да из­врши у Европи. Само је рекао да ће ускоро отпутовати даље за Лон­дон, који је први циљ његовог пу­то­вања” (Исто, 11689, 161240, 6).

 

Југословенски суседи уз Осовину

Односима са Немачком и Италијом бавили су се тих дана сви југословенски суседи. Примера ради, тек да би притврдио оно што је његов министар спољних послова објашњавао неки дан раније, председник маџарске владе гроф Телеки изјавио је да “наше прикључење Тројном спо­разуму, са­мо је нови доказ нашег непоколебивог пријатељства пре­ма сила­ма осовине. А југословенско-мађарски пакт о пријате­љ­ст­ву прет­ста­вља израз искрених осећања оба народа” (Исто, 11690, 171240, 2).

Два дана касније сазнали смо да је бугарски министар правде рекао да Бугарска настоји да осигура мир и безбедност и да су “односи према свима суседним земљама добри”, али да су “односи између Немачке и Бугарске најбољи” (Исто, 11692, 191240, 2).

Тим односима бавили су се и Румуни, тако да је лист Кувентул из Букурешта, под насло­вом “Румунски империјализам”, са­општио “да легионарски покрет има за први задатак да Румуни­ју учини моћном, а када она изнутра постане снажна, за њу неће би­ти довољне ни оне границе које је доскора имала” (Исто, 11694, 211240, 2). Румунска брига за нове границе, односно неодређени израз румун­ских територијалних претензија према својим суседима, не само Ма­џарима који су неколико месеци раније, искључиво захваљу­ју­ћи италијанској и немачкој потпори, отели Румунији добар део Ер­деља (Трансилваније, србске Шумаве), изазвала је узбуђење у Будимпешти, али не и у Београду; званични Београд као да није ни прочитао шта је то Политика пренела из Букурешта.

 

Шта кажу у Ватикану

Како је Ватикан гледао на новонастале прилике, може се видети из једног дописа По­ли­тикиног извештача из Рима:

“О садањем положају држава у свету Ватикан се стара исто толико, колико брине за њихову сутрашњицу. Доцнији догађаји ве­ро­ватно ће показати да интересовање Ватикана за догађаје у све­ту није ниуколико опало. Било би погрешно мислити да се ова ма­ла држава повукла са позорнице светских догађаја. Улога Вати­ка­на није завршена, ма да данас у борбама одлучују топови, бом­бе и авиони…

Много су јаснији односи између Ватикана и фашистичке Италије. Пре прошлогодишње посете Папе Пија ЏИИ италијанским су­веренима, односи између Италије и Ватикана били су више него до­бри. Приликом те посете Папа је у свом говору нарочито по­д­вукао и одобрио политику мира.

Поред свега фашистичка Италија води рачуна о међународном угледу Ватикана и његовом политичком и духовном угледу у самој Италији. Ватикан, са своје стране, не омета живот земље ко­ја је у рату, а у неколико случајева Ватикан је показао пуно ра­зу­мевање за положај народа који ратује.

Ова држава, која је далеко од ратних операција, прилагодила се свим ратним прописима који важе за земљу која се заиста налази у рату. Ватикан није изменио своје односе према зараћеним народима, а исто тако није изменио ни своје гледиште, без обзира на промене које су настале (вероватно се мисли на злочиначко за­по­седање туђих територија – ИП) и које ће се јавити доцније. Ка­кав ће бити став Ватикана у случају да та гледишта не буду у са­гла­сности са ‘новим редом’ – то је неизвесно” (Исто, 11695, 221240, 7).

У Београду није коментарисана порука из Ватикана,  због чега треба претпоставити да је примљена благонаклоно, макар се то односило и на “промене које су настале”. Али, за­то, авион који је наредног дана бомбардовао Сушак и при томе при­чи­нио велику штету, “идентификован” је као “авион непознате на­ро­д­ности”. У целом случају, небитним се сматрало што су се тамо “играли” бомбама само италијански ваздухоплови, тако да је југословенски министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић од­мах изјавио, мада у подалекој вези са бомбар­до­вањем,  да “Југо­славија иде одлучно и истрајно за тим да избег­не све спољне компликације и да на тај начин у овом делу Европе допринесе спре­чавању проширења сукоба”.

Он је још истакао своје уверење “да можемо са пуно права рећи да је спољна политика Кра­љевске владе спро­вођена под просвећеном директивом Њ. Кр. Височанства Кнеза Намесника Павла донела најбоље резул­та­те. То најречитије пока­зује мир који се у овим тешким време­нима осигурао нашем на­роду” (Исто, 11697, 241240, 5), чак и у условима кад “непознати” авиони бом­бардују насеља у Јужној Србији, поз­н­а­тој и под именом Маћедонија, или на северном Приморју.

Не треба сумњати у став да све ово што је овде понуђено у изводима, али и све оно што је у Политици писано о геополитич­ким приликама у тада зараћеној Европи, понекад и без непосред­не ве­зе с Југославијом, било је предобро позна­то и ђенералштаб­ном потпуковнику Василију Матићу.

 

***Једног дана (децембра 1940 или јануара 1941 године) поз­вао ме је министар и наредио ми је да устројим један лично стро­го поверљиви деловодни протокол у који ћу уводити акта која ми он буде давао, тако да никоме, осим мене, не дођу у руке. Том при­ли­ком ми је предао 3-4 акта, која су му била лично упућена. Се­ћам се да је нека од њих потписао министар спољних послова Цин­цар­-Марковић, но да ли су сва потекла од њега или је неки од тих ака­та доставио и начелник Главног генералштаба, тога се не сећам. Поуздано знам да је он у тим актима извештавао о томе, да су сви наши кораци код влада Велике Британије и Совјетског Савеза, да нам се пружи војна помоћ у виду испоруке ратног материјала, ос­тали безуспешни и да су и Енглеска и Русија изјавиле да нису у мо­гућности да нам пруже било какву војну помоћ ни тада, ни у слу­ча­ју рата са Немачком.***

 

Пучистичке “везе” с Енглезима

Да је било некаквих пучисти­чких веза с Енглезима, а “југословенски” теоретичари 27. марта такве ве­зе приписују и ђенералу Душану Симовићу још од 1939. го­дине, ва­љало би очекивати да ће, барем у случају рата са Немач­ком, на­ро­чито ако би будући пучисти успели да освоје власт у Бе­о­граду, Ен­гле­ска вој­но помоћи Југославију.

 

Бугарски ревизионизам

Било је у том времену и извесних наговештаја да се и у Бугарској буди ревизионистички дух, сличан о­ном маџарском тријанонском. Наиме, средином јануара 1940. го­дине, председник бугарске владе Богдан Филов изјавио је да је Бу­гарска врло заинтересована да се очува мир на Балкану, али да то не зависи од ње:

“Ја сам рекао да је политика данашње владе била увек упућена путем мира и споразума. Међутим, ни за ког није тајна, нити код нас, нити у иностранству, да смо ми увек били ревизионисте. Ми смо увек тражили ревизију неправилног нејског диктата. Бу­га­р­ски народ се никада није помирио са тим диктатом. Он је тра­жио његову промену, његову ревизију још у тренутку кад је пот­пи­сан. И кад је бугарски народ био најслабији, кад је имао врло ма­ло пријатеља у иностранству, кад је имао најмање могућности да заступа своје интересе, он се није одрекао те жеље нити начина да мирним путем споразума дође до ревизије нејског диктата. Нај­бољи доказ за ту непомирљивост у односу на нејски уговор могао се видети у оном моменту кад се бугарска влада одрекла да прис­ту­пи Балканском споразуму (склопљеном 9. фебруара 1934. годи­не између Југославије, Румуније, Грчке и Турске, ради одржа­ва­ња постојећег територијалног поретка на Балкану – ИП), који је био створен да овековечи услове нејског диктата”.

Очигледно, бугарски ревизионистички и антинејиски реч­ник нимало се није разликовао од оног антитријанонског маџар­ског. Фи­лов је “мирни пут споразума” о тој ствари видео и у начи­ну на који је Бугарској присаједињена Јужна Добруџа. “Сигурно је да до тога не би тако брзо дошло, да нам Немачка и Италија ни­су пружиле своју потпору. Према њима са бугарске стране изра­же­на је вишеструка захвалност у много махова” (Исто, 11714, 130141, 1).

Један од облика те захвалности био је и бугарски став према пребацивању немачке војске у Румунију, с јасном намером да се по­степено почне спуштати према југу, ка Грчкој. Такво је располо­жење изрекао и Драганов, бугарски амбасадор у Немачкој, на про­путовању кроз Београд: “Ја налазим да је сасвим разумљив став Немачке у овом случају. Њој је известан део трупа тамо по­требан, јер је Румунија земља из које се она снабдева, и разум­љи­во је да она мора та поља обезбедити од сваког евентуалног изне­нађења, које би могло доћи у једном тренутку од стране друге за­ра­ћене стране” (Исто, 11719, 180141, 1).

Целу бугарску реторику лакше је схватити ако се зна да се већ помињани Нејиски мировни уговор добрим делом односи и на Краљевину Југославију, као наследницу Краље­ви­не Србије, која је била бугарска жртва у Првом светском рату.

 

***Из ретких и кратких разговора са Министром, који је избега­вао да са мном разговара о политичким питањима, стекао сам у­ти­сак да је наша влада на путу да постепено приђе Тројном пакту. Министар ми то никад није отворено рекао, али ми је било јасно да је он, због тога што смо били остављени сами себи, што нам ни Енглеска ни Русија не могу да пруже никакву помоћ, док је Фран­цуска већ била побеђена а Немачка била на врхунцу своје мо­ћи и располагала је свим својим снагама, јер тада у Европи није било ни једног фронта на коме би њене снаге биле везане, стекао уве­рење да би нас Немачка врло брзо прегазила те, ако би нам о­на по­ставила категорички захтев да приступимо Тројном пакту, за нас не би било другог излаза. Мој је утисак био да влада настоји да са Немачком закључи пакт о ненападању, али да под прити­ском Немачке неће имати моралне снаге да се одупре по сваку цену и да ће том притиску подлећи и приступити Тројном пакту. Изве­штаји ко­је сам читао у Министарству, као и писање штампе, све више су ме утврђивали у томе уверењу. Несумњиво је да су то­га уверења били и начелник Главног генералштаба, армиски ге­не­рал Петар Косић, први помоћник министра војске и морнарице ди­визиски ге­нерал Александар Стојановић (доцније армиски ге­не­рал), као и велика већина високих команданата. Са искључиво војничке тачке гледишта то је мишљење било сасвим оправда­но, јер се ни један одговорни старешина лака срца не може решити да свесно уведе земљу у рат у коме поуздано зна да ће у првоме на­ле­ту бити прегажена. Али су постојали други, виши разлози, због ко­јих је ово решење било неприхватљиво. Рат који би водиле Не­мачка и Југославија не би био локални рат; немачка би победа би­ла само привремена, а никако коначна; рат је већ вођен на два кон­тинента и било је очигледно да ће се проширити у општи свет­ски сукоб у коме ће морати да узму учешћа и Сједињене Амери­чке Др­жаве и Совјетски Савез, а за који су средства којима распо­лаже Немачка апсолутно недовољна, те га ова мора сигур­но изгу­бити; немачка победа би донела цепање и пропаст Југосла­вије, па били ми у Пакту или не; Југославија, притерана уза зид, мо­ра да дâ свој допринос заједничкој победи, па маколико жртве биле те­шке. Несумњиво је да је за Југославију најбо        ље решење би­ло неутралност, са пак­том о ненападању или без њега, али ако Немачка буде тражила прис­ту­пање Тројном пакту, онда: ‘Боље рат, него пакт’. То је било мо­је мишљење, а такво је било и расположење ја­вног мнења. Што се тиче млађих официра, они су несу­м­њиво има­ли тај осећај. То пот­вр­ђује не само бекство тро­јице водних офи­ци­ра из гардиског ар­тиљериског пука у Грчку (мислим да ће њи­хо­ва име­на знати тада­шњи поручник Сава Кова­лин­ка, сада пу­ко­в­ник ЈНА), одметање је­д­ног командира пешади­ске чете (капе­тан ИИ класе Бо­жидар Ми­тић, у Књажевцу, 14 п.п.) из свог гарнизона на терито­рији Тимоч­ке дивизиске области (ово сам чуо, да ли је и уколико истина, мо­ћи ће да дâ податке тадашњи командант Тимо­чке диви­зиске обла­сти, дивизиски генерал Милоје Попадић, сада у Бео­граду), него и овај случај:

У току зиме 1940/41 године био сам наставник Историје ратне вештине на Вишој школи Војне академије, поред редовне ду­жности. Почетком марта 1941 године било је наређено да се Ви­ша школа Војне академије распусти и да се слушаоци упуте у је­ди­нице које формирају њихове ратне команде. У то се време већ по­чело у јавности осећати да се влада приклања Немачкој. Када сам дошао на последњи час, један од слушалаца (не сећам му се име­на) устао је и у име класе ме је замолио да га упознам са ситуаци­јом и намерама владе, јер се – по његовим речима – налазим на месту на коме ми то мора бити познато. Разуме се да сам био да­леко од тога да знам какве су намере владе, али чак и да сам их знао, не бих их могао изнети са катедре. Одговорио сам му са не­колико умирујућих речи, на шта ми је он, отприлике рекао ово: ‘Господине потпуковниче, сви смо ми овде командири и водници чета, батерија и ескадрона; саопштите горе, нека се зна, да ми не­ћемо дозволити да Немци уђу у нашу земљу ни под којим видом; ако они ипак буду дошли, ми ћемо их са нашим јединицама доче­ка­ти ватром’. О овоме је, на неки начин дознао командант Бео­града, армиски генерал Милорад Петровић. Једног јутра ме је, још док сам био у стану, позвао телефоном управник Војне академије, дивизиски генерал Марко Михаиловић и рекао ми да хитно дођем к њему у Академију, пре него што одем у Министарство. Кад сам стигао пред Академију, затекао сам га где већ излази из старе зграде и када сам му пришао, он ми рече да га командант Београ­да хитно зове да му реферише какво је то узнемирење би­ло на Ви­шој школи на мом часу, јер су се они горе због тога веома узбуни­ли зато што су и 29 мај 1903 године организовали млади офи­цири. Рекао сам му да нема никаквог разлога за узнемирење, јер смо ус­мено обрађивали један задатак под претпоставком да су Ју­госла­вију напале Немачка, Италија, Мађарска и Бугарска (све, дакле, непосредни суседи Краљевине Југославије – ИП) и да је то била само једна обична академска студија.

Расположење ових официра није било усамљено; њега је дели­ла већина младих официра.

Ја сам Министра војног упозоравао на ово расположење официрског кора и јавног мнења. Једном сам му рекао да је боље да претрпимо још једно Косово, него да дозволимо да се без борбе укаља наша национална и војна част; том приликом сам га упозорио на то да су ово судбоносни тренуци и да ће његова одговор­ност пред Историјом бити огромна. Он је то дубоко осећао, али је сматрао да земља ни у ком случају не сме да се уведе у рат у коме ћемо ми бити усамљени, без ичије помоћи, и који ћемо одмах из­губити и годинама бити изложени немачком терору, због чега рат треба избећи по сваку цену.

Седмог јануара 1941 године предлагао сам му да смени начелника Главног генераштаба, генерала Косића, зато што он нема до­вољно одлучности, сувише је крут, нема великих концепција и не сме да преузме одговорност ни за какву крупнију одлуку. Осим то­га, он је, поред редовне дужности, и гувернер краљев, што му оду­зима драгоцено време. Тада нисам ни знао колико је злокобан био ратни план генерала Косића, већ сам о његовој способности за тај највиши положај имао рђаво мишљење због тога, што сам имао прилике да га видим на делу као команданта једне маневар­ске ди­визије на маневрима В армиске области, 1930 године, када сам био у његовом штабу, а и доцније у Главном генералштабу, док сам та­мо био на служби. Предлагао сам (Министру војном – ИП) да на његово место узме генерала Симовића, који је официр врло ви­со­ке спреме, широког хоризонта и веома одлучан. Мини­стар ми ре­че да генерала Симовића не може да предложи за тај по­ложај за­то што га не воли кнез Павле. Тада сам му предложио да узме ар­ми­ског генерала Илију Брашића, тадашњег командан­та ИИИ арми­ске области, који је био храбар официр у рату, енерги­чан и имао здрав војнички смисао. Но, он ни то није хтео да при­хвати.***

 

Доновен у покрету

Онај већ помињани пуковник До­новен, познат и као Дивљи Бил, на­јављен као специјални изасланик америчког председника Фран­к­лина Рузвелта, 20. јануара 1941. године стигао је у Софију. Пре то­га, речено је, он је посетио Лондон, био је на фронту у Либији, а претходних неколико дана боравио је у Атини; за то време, кажу, успео је да скокне и до грчко-арбанашког фронта. Новине су још додале да је пуковник Доновен једна од личности врло блиских Рузвелту, да се за време Великог рата борио на фрон­ту, да је био рањен, да носи већи број највиших одликовања и да је “и­на­че познат као велики војни стручњак”.

Мада је у Софију стигао “изненада”, у јавности се шушкало да ће се тамо задржати неколико дана, те да ће “наћи времена” да сретне највиђеније личности бугарског политичког живота, укључујући и краља Бориса” (Политика Београд, 11722, 210141, 2).

Наредног дана, Доновен је конферисао са министром спољних послова Поповим и председником владе Филовим, а није за­бележено да је био код краља Бориса. Своје “слободно” време ис­кори­стио је да два сата проведе у Војној академији, где су, у њего­ву част, изведене вежбе “са модерним оружјем” (Исто, 11723, 220141, 4).

Ова посета запажена је и у Немачкој, мада, како је то оцењено, она није такве природе да би могла забринути Берлин. За сва­ки случај, Немци су изрекли уверење “да ће Бугарска, као што је то чинила и досад, наставити да суверено води своју политику, па да према томе неће дозволити ничији утицај ма са које стране до­ла­зио” (Исто, 11724, 230140, 2); подразумевало се, ни немачки.

Јануара 23, пуковник Доновен већ је био у Бео­граду, где је одмах посетио председника владе Драгишу Цвет­ко­вића, његовог потпредседника др Влатка Мачка и министра спољ­них послова Александра Цинцар-Марковића; само се по себи ра­зу­ме да ни­је објављено о чему су причали (Исто, 11725, 240141, 4).

За утеху знатижељницима, Политика је још објавила да је Доновен био на Авали и на земунском аеродрому; није речено да ли се испео до споменика Незнаном јунаку, али је зато ову другу посету везала за разгледање “неких аеродромских инсталација” и при­суствовање првом лету једног домаћег ваздухоплова намењеног акро­батском летењу (Исто, 11726, 250141, 4).

Није речено ни да је Доновенов домаћин у Земуну био армијски ђе­нерал Душан Симовић, тадашњи командант ваздухопловства. Де­лом и због те чињенице, а на тражење Војноисторијског института из Београда, Симовић је почетком 1951. године дао изјаву и о Доновеновој посети. За разлику од Политике, Симовић тврди да је Доновен тада био у аудијенцији код Кнеза, а потом се срео и са председником владе Драгишом Цветковићем, министром војске Пе­тром Пешићем и начелником Главног ђенералштаба ђенера­лом Петром Косићем. “Каква је била мисија пуковника Донована и разговори које је водио… нису ми познати. У колико сам могао да оценим из његовог разговора са мном, мислим да тим разго­ворима он није био задовољан.

Да би га се ослободили, надлежни су пуковника Донована упутили к мени да обиђе аеродром и ваздухопловне јединице… У до­ста дугом излагању ја сам му изнео моја предвиђања о Хитлеровом грандиозном плану за овладавање светом, која су углавном обухватала:

– намеру за заузимање Балкана, Блиског и Средњег Истока и петролејских извора у Ираку и Персији;

– неминовност напада на Совјетску Русију;

– неспособност Хитлерове ратне машине да, због климатских прилика и огромног пространства Русије, извојује тамо победу”.

На растанку, Доновен је питао свог домаћина на чијој ће се страни Југославија борити у случају да дође до општег рата. Симо­вић каже да је био изненађен тим питањем, али да је ипак одго­ворио без размишљања, из срца: “Ја не знам шта мисле меродавни горе, али Вам могу рећи само једно: да наш народ никад неће из­не­ве­рити своје пријатеље и савезнике из прошлог рата” (Министарство војске и морнарице Краљевине Југосла­ви­је, П-17, кутије 2. и 2а, кут. 2, 22/2).

У непосредну везу са причом о Доновеновој посети Београду треба довести и  Симовићев одговор у истом запису да “ја лично нисам имао никакве везе с претставницима САД, Велике Британије и СССР”, те да је нечији навод, не каже чији, о његовој, Симо­виће­вој, просовјетској оријентацији “потпуно нетачан” (Исто, кут. 2, 22/2).

После дводневног боравка у Београду, пуковник Доновен отпу­товао је у Атину. Пред полазак, он је изјавио да ће се неко вре­ме задржати у Грчкој, затим ће посетити Турску и Палестину, да би се на крају мало задржао у Египту; у сваком случају, првих да­на фебруара наћи ће се у Вашингтону (Политика Београд, 11727, 260141, 4).

Да ли се радило о домишљању или је “неко нешто знао”, ова Доновенова посета послужила је многим њеним “тумачима” да се једноставно констатује како је ђене­рал Симовић био у дослуху с Американцима. “Више се зна о ње­говим односима са Американцима, мада су ови били несумњиво мање важни од његових британских веза… Приликом Донова­но­вог боравка у Београду, Симовић је приредио пријем у команди ваздухопловства и на београдском аеродрому, и одржао са њим неколико дужих састанака. Изгледа по свему да су тада прет­ста­в­ници САД, у смислу Рузвелтове политике припремања Америке за улазак у рат, сарађивали са британским спољнополитичким ак­цијама, нарочито на Балкану” (Министарство војске и…, кут. 2а, 1/1).

Много година касније, из књиге Душана Лукача Трећи Рајх и земље југоисточне Европе, други део, 1937-1941, Београд 1982, са­знаћемо да је Доновен, “после сусрета са кнезом Павлом 25. јануара 1941., могао да извести своје претпостављене да је опсесија страха почела да осваја и владајуће врхове у Београду, да је кнез Па­вле сувише погођен и обескуражен заокруживањем Југосла­ви­је са правца Бугарске. Све што је могао да добије од кнеза Па­вла било је обећање да ће се Југославија бранити па ма ко се на­шао у улози агресора, али је уз то остала опасност још јачег коле­бања и попуштања Немцима и кнеза Павла и његових сарадника у Београду” (према: Илија М. Павловић, 27. март 1941. Критички осврт на књигу Живана Кнежевића, Београд 1997, 55).

Подели:

One Commnet on “Други и ми у сусрет 27. марту

  1. Србија је данас у истом окружењу као тих година које наведени чланак описује.Исти непријатељи.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *