Анализе

У потрази за истином о 27. марту

ПИШЕ: Илија Петровић

Сведочи потпуковник Василије Матић

Како је војни удар у Бео­граду, по природи ствари, припреман у великој тајности и изведен по ноћи (“све по ладу, да их не познаду”), логично је што је стварна слика о том догађају била недоступна и онима који су се тада, а и го­динама касније, бавили политичким и војним пословима, а на­ро­чито онима који информа­ције о општим темама црпе из дневне штампе или књига писа­них по поруџбини. Да би се ипак створила ка­ква-таква представа о том не тако давном чину, те да би се исто­ријској науци оставили употребљиви извори за његово изучавање у будућем времену, на са­мој поло­ви­ни 20. века започето је трага­ње за учесницима и сведоцима изведеног удара; тог замашног и заметног посла поду­хватио се Војно­изда­вачки завод “Војно дело” из Београда.

На листи оних који су позвани да напишу шта знају о припрема­ма државног (војног) удара током марта 1941. године и њего­вом извођењу (27. марта по поноћи), нашао се и Василије-Васа Ма­тић, ђенералштабни потпуковник Југословенске вој­ске, из Београда.

Тако се и могло десити да из Војноиздавачког заво­да, под бројем 1000 од 6. априла 1953. го­дине, другу рез. ген. шт. ппуковнику Василију Матићу буде послато пи­смо следеће садржине:

“У вези прикупљања историске грађе за Априлски рат 1941 године, настало је спорно питање, зашто одмах по избијању пуча није издато наређење за општу мобилизацију Југословенске војске. У вези тога молимо Вас за податке, сматрајући да Вам је то по­знато, да ли је, од кога и када чињен предлог из Главног ђене­ралштаба после пуча, да се нареди општа мобилизација, као и о другом, што је с тиме у вези”.

Уз тада уобичајени поздрав С. ф. – С. н!, односно смрт фашизму, слобода народу (у уличном речнику: Симо Фол, Симо Недај) уместо начелника За­вода генерал-потпу­ков­ника Душана Кведра, писмо је потписао пуковник М. Перовић. Из овог писма још се види да је Василије Матић произведен у дру­га, да му је у чину прецртана назнака да је био генералштабни офи­цир, те да је, по свој прили­ци,  накнадно уписано резервно свој­ство његовог чина.

Иако ђенералштабни потпуковник Василије Матић није био по­знат у јавном животу, на­рочито не међу онима који су се дотле бавили историјом војног удара од 27. марта 1941. године, њему су писма написана с ваља­ним разлогом; њега је, по прилици, први по­менуо ђенерал Душан Симо­вић, председник пучисти­чке владе, у једној својој изјави из 1951. године, те, отуд, за­ни­мање Војног дела за оно што би се с те стране могло сазнати.

И, заиста, због тога што Матићево сведочење о догађајима везани­м за војни удар, нарочито у припремној фази (док се разгова­рало једино о циљевима) и у часима кад су пучисти узели власт, али нису знали шта с њом да раде, пред­ставља изузет­но важан из­вор, биће овде дат ње­гов нешто подробнији животопис.

 

ВасилијеВаса Матић (Ниш, 1903 – Бео­град, 1988), артиљеријски официр, син Светомира Матића, армијског ђенерала Југосло­вен­ске војске и дру­гог по реду бана Дунав­ске бановине, и Данице Мо­стић, кћери срб­ског ђенерала Васили­ја Мостића; родитељи су му се развели кад је он имао свега четири године; пошто се отац 1911. године поно­во оженио, овога пута Станком, кћерју академика Љу­бомира Ко­ва­чевића, мај­ка се преудала за Петра Пе­ши­ћа, потоњег ђенерала и ми­ни­стра војног у Кра­ље­вини Југо­сла­вији; погинула је заједно са мужем, 8. сеп­тембра 1944. го­дине, у “са­вез­ни­чком” бомбардовању Београда.

После основне школе и седам разреда гимназије, Васа је најпре свршио Нижу школу Војне академије (1922), у којој је почео да службује као водни официр, у чину артиљеријског потпору­ч­ни­ка; по свршетку Више шко­ле Војне академи­је (1926), као млад поручник, упућен је на двогодишње школовање у Вишој ратној школи у Паризу. По повратку из Француске распоређен је најпре за командира батерије у Загребу, да би од новембра 1929. до фе­бруара 1932. године био приправник у Главном ђенералштабу; у ме­ђувремену унапређен је у чин капетана прве класе. Потом, краће време провео је у Обавештајном одељењу Главног ђенерал­шта­ба, годину дана у команди Зетске дивизијске области, три године у Дунавској дивизијској области и годину дана у Наставном оде­ље­њу Главног ђенералштаба. Од априла 1936, у чину мајора, го­ди­ну дана био је војно-технички инспектор, а истовремено и члан испитне комисије за чин мајора. Године 1938/39. налазио се на ду­жно­сти коман­дан­та батаљона у 42. пешадијском пуку у Бе­ло­вару, а наредних двадесет месеци био је помоћник начелника штаба у Моравској, па у Врбаској дивизијској области; тамо је десет месе­ци био и начелников заступник; од јесени 1940. године, поред ре­довне ду­жности, у Вишој војној академији (све до њеног распу­штања средином марта 1941) био је наставник Историје ратне ве­шти­не.

Осмог децембра 1940. го­дине постављен је за шефа у кабинету Министра војске и мор­на­рице, ђене­ра­ла Пе­тра Пешића, свог очуха, али само номинал­но; стварно, био је ангажова­н да помогне у изради нове Уредбе о војној дисциплини и Зако­на о устројству вој­ске и морнарице. Не­задовољан наговеште­ним приступањем Ју­гославије Тројном пак­ту и користећи своје ме­сто у тадашњем вој­ном врху, Васа је пре­дузео читав низ мера да се пре тог чина из­веде војни пуч, али безуспешно.

Пошто је одбијен његов пре­д­лог да се, уме­сто некак­вог “акти­вирања свих јединица”, објави општа мобили­зација и тру­пе кон­центришу према Румунији и Бу­гар­ској, да се, под паро­лом “рат, и то одмах”, у Бугарској изненада на­падну немачке трупе и тако поремете не­мачки пла­нови везани за напредовање према европ­ском југоисто­ку и пре­ма Русији (јер је ђенерал Симовић, потоњи председник пучистичке владе, позивајући се на обећања до­бијена од Италије и Немачке, веровао да Југославија неће бити дирана), повукао се из Министарства војске и морнарице и, по сво­јој жељи, 6. марта, распоређен за начелника штаба Команде официрских школа (пешадијске и артиљеријске) у Сарајеву; није сти­гао да пре­узме ту дужност, јер му је у међувре­ме­ну пону­ђе­но ме­сто војног изасланика у Турској; пошто су се до­гађаји развијали врло брзо, одустао је од странствовања и за­тра­жио да буде ра­с­поређен по рат­ном распореду; у Априлском рату био је на­чел­ник штаба Ун­ске дивизије.

У Априлском рату није био заробљен, те се вратио у Београд. Доцније, неко га је у два маха потказивао Гестапоу, тако да је извесно време про­вео у његовим затворима. После треће пријаве, сре­ди­ном октобра 1942. године пребачен је у Немачку, у заро­б­љенички ло­гор Оснабрик, а за­тим у Хамелбург; тамо је остао све док са­ве­зничким бомбар­довањем с пролећа 1945. године (6. апри­ла) није ос­лобо­ђен; у Отаџбину враћен тек 2. јула исте године.

По повратку из заробљеништва, покушавао је да се негде запосли, али му то, као “непријатељу народа и државе”, дуго није успевало; када се, коначно, 1. јануара 1948. године запослио као портир у хоте­лу “Асторија”, радни од­нос потрајао му је само четири месеца, док се тамо није сазнало за његову “мрачну прошлост”. После тога, некако је “прошао” у набавном пре­ду­зећу графичке индустрије “Хромос”, најпре као чиновник у планском одељењу, а затим као комерцијалиста; тамо се о њему ћутало равно три године, а отпу­штен је с образложењем да “није довољно искоришћен”. Четири месеца касније запослио се као библиотекар у Централној библи­о­теци Југословенске народне армије, да би га средином јуна наре­д­не године генерал Ду­шан Кведер примио у “Вој­но дело”, да буде лектор и преводилац за енглески и француски језик; преводио је разне чланке из стратегије и тактике, а реди­говао је и бројне туђе преводе. (Од свих, помињемо његов капитални превод Рат­не ме­мо­аре француског мар­шала Жофра, Београд 1956; са фран­цу­ског је превео и рад пуков­ника Ликаа (Lucas) Еволуција такти­ч­ких идеја, као и опшир­ни­ји текст генерала Крабеа Тактика коп­не­них тру­па у нукле­ар­но до­ба. У Збирци чланака из тактике И том, Београд 1964, налази се не­ко­ли­ко његових превода са француског и ен­глеског језика). За­др­жао се у “Војном делу” свега две и по годи­не, да би 1. јануара 1955. го­дине, пред наговештајем да би поно­во могао изгубити по­сао, отишао у инвалидску пензију.

Говорио је и писао француски, немачки и енглески језик; овај последњи научио је у заробљеништву у Немачкој, толико добро да се касније, бавио и превођењем са њега.

 

Прича о 27. марту друкчија од званичне

Несумњиво врло са­вестан и молбену поруку Војног дела смат­ра­јући на­редбом, потпу­ковник Ма­тић пожурио је да већ наредног да­на одго­вори на писмо, адре­су­јући га на Начелника Војноизда­ва­ч­ког за­вода.

Све оно што је господин Матић тада написао, али и у одговору на ново тражење од пола годи­не касније, овде ће бити дато без наслова, између трију зве­здица, нешто увећаних на почет­ку (***), и исто толико звезди­ца на крају, вели­чи­не осно­в­ног слога (***). Подра­зу­ме­ва се да ће Матићеви тексто­ви ос­та­ти онакви како их је он на­писао, без икаквих интервенција, са јединим циљем да се његово писање изнесе на видело и сачува од заборава. Тиме ће се њиховим евен­ту­алним читаоцима пружити при­ли­ка да их искористе при ства­рању не само неке нове уопштене слике о двадесетседмомартовским дога­ђајима, пошто се ради о извору прве врсте; мора се имати у виду да је њихов аутор стварно покренуо идеју о бу­дућем вој­ном пучу (мада је тај чин био замишљен са­с­вим друкчије но што је изведен) и да је “измислио” ђенерала Душа­на Симовића за челника зами­ш­ље­ног пуча.

Текстови ко­ји се овде уносе између оних издвојених звездица пред­стављају или приређивачево до­да­т­но објашњење неког Матићевог става, или, најчешће, садрже не­што друк­чије погле­де рет­ких учесника у вој­ном пучу или њего­вих тумача на исту ствар. По правилу, до­датна објашњења овог приређивача (Илије Петровића) вр­ло су кратка, али су зато погледи о­них који су о 27. марту писали као учесници или тумачи, кад год се то могло, пренети у изворном об­лику, ка­ко би се избе­гли могући приговори да је у изворни­ку на­пи­сано дру­к­чије, али да приређивач то није добро разу­мео или је погре­ш­но протумачио оно што је тамо било написано.

 

***Према наређењу бр. 1000 од 6. о. м. достављам следеће по­датке по питању објаве мобилизације 1941 године:

На дан 27 марта 1941 године затекао сам се на положају шефа кабинета министра војске и морнарице.

Познато ми је да су тога дана, а и наредних дана, питање објављивања опште мобилизације покретали генерали Милутин Ни­ко­лић, први помоћник и тада заступник начелника Главног ђене­рал­штаба, Боривоје Јосимовић, начелник штаба ИИ дирекције Глав­ног ђенералштаба (обавештајне) и Василије Петковић, начел­ник Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. Шта су они по то­ме питању говорили са генералом Симовићем, није ми познато, јер тим разговорима нисам присуствовао, но знам да су о томе го­во­рили, и из разговора које сам са њима водио, знам да су били ми­шљења да треба објавити општу мобилизацију. Колико је мени по­знато, Главни ђенералштаб није подносио никакав писме­ни пре­д­лог по томе, а да је то урадио, верујем да би ми било познато.

У разговорима које сам имао са генералом Симовићем пре пуча, почетком и током марта, предлагао сам и настојао да се на сам дан пуча објави општа мобилизација, но генерал Симовић је то одбијао са мотивацијом да ће се тиме дати повода Немцима да нас нападну, а ми морамо да избегнемо све што би Немцима дало повода да нас нападну. По његовом мишљењу, опште активирање је исто што и општа мобилизација, само је прикривена. На моју опа­ску да ће Немци сазнати за опште активирање и да ће то схватити као тајну мобилизацију, те тиме нећемо ништа постићи, а го­то­вост војске ћемо довести у питање, он је давао супротне разло­ге и остао је при своме. Уопште, он је пуч сматрао и настојао је да га иностранство схвати као нашу интерну ствар.

На дан 27 марта ја сам без његовог знања телефоном саопштио свим армијама да одмах нареде да се предузму све припреме за општу мобилизацију, како би се одмах по пријему наређења мо­гло приступити њеном извршењу. О томе сам известио гене­ра­ла Симовића, но он је био противан да се нареди општа мобили­за­ција и рекао је да ће се то  видети доцније и да он то не може наре­ђивати сам, без владе.

28-ог увече био сам код њега у Претседништву владе и о томе сам говорио са њиме, но он је био томе отсудно противан и износио ми је разлоге из којих сматра да нас Немци неће напасти.

1 априла увече пред полазак на дужност по ратном распореду, јавио сам му се и поново говорио о томе да наређено опште активирање није добро, но он је и тада био у уверењу да нас Нем­ци неће напасти и рекао ми је да стојимо пред пактом са Русијом и да рата неће бити.

О неминовности немачког напада говорио сам и министру вој­ске и морнарице, генералу Богољубу Илићу, молећи и њега да се заузме код генерала Симовића да се објави општа мобилизација, но и он је био уверен да нас Немци неће напасти.

Несумњиво је да општа мобилизација није објављена због тога што је генерал Симовић томе био отсудно противан, зато да ти­ме не би дао повода Немцима да нас нападну, а он је до 1 априла си­гурно био уверен да нас Немци неће напасти и да ће моћи да их увери да је пуч само наша интерна ствар. Да је мислио друкчије, ни­шта му није стајало на путу да објави општу мобилизацију још 27 марта, још пре конституисања владе, јер је он у својим рукама држао сву политичку и војну власт. Разуме се да је он после конституисања владе могао имати тешкоћа у влади са политичарима, али знајући какво је било његово лично гледиште по томе пита­њу, уверен сам да он није озбиљно настојао да владу убеди у по­требу за општом мобилизацијом, ако је, уопште, то питање и по­кретао.***

 

Наставља се преписка с Матићем

За даље расправљање о појединостима из овог писма од особи­те је важности сазнање да је потпуковник Матић све то написао још за Симовићева живота, у време док се некадашњи челник пу­чистичке владе (из 27. марта) на­лазио у Београду и једном својом писаном изјавом Војноисто­ријском заводу сведочио о истим догађањима.

По свој прилици, у Војноисторијском заводу сматрали су Матићево сведочење занимљивим, те је отуд крајем октобра исте го­ди­не њему послато ново писмо. Овога пута сматрајући да се ради о захтеву, ђенералштабни потпуковник Василије Матић, за ту прилику проглашен другом и резервним, одговорио је Начелнику Војноисто­риј­ског института једним опширним и врло ин­форма­тивним неда­тованим пис­мом на 38 (тридесет осам) куцаних страна:

 

***На ваш захтев од 26 октобра 1953 године достављам Вам следеће податке о догађајима који су непосредно претходили 27 марту 1941 године и о извршењу државног удара који је тога дана изведен, уколико су мени познати:

Осмог децембра 1940 године јавио сам се на службу министру војске и морнарице, армиском генералу Петру Пешићу, који ме је одредио за шефа свога кабинета. Пок. генерал Пешић довео ме је на тај положај да бих му помагао на исправљању и отклањању извесних недостатака који су постојали у тадашњој нашој војсци, а у првом реду на изради нове Уредбе о војној дисциплини и Закона о устројству војске и морнарице. Редовне послове шефа кабинета ни­сам вршио ја, већ их је вршио артиљериски мајор Милорад Мла­деновић, који је био на служби у кабинету.***

 

Прилике пре Матићевог “кабинетског” периода

Да би се лакше могао пратити садржај Матићевог записа, нужно је освр­ну­ти се на политичке прилике у непосредном суседству Краље­ви­не Југо­сла­вије, у месецима (и неколиким годинама) пре његовог, Ма­тићевог, дола­с­ка у каби­нет Министра војске и морнарице. Пре свега, овде се мисли на по­стојање и улогу Антикоминтерновског пакта, а затим на околно­сти настале стварањем војног савеза Не­ма­чке, Италије и Јапана (27. септембра 1940), са десетогодишњим важењем.

Несумњиво, најосетљивији су били дога­ђа­ји који су, на овај или онај начин, одређивали званичне и ствар­не ставове маџарске државе (И. Петровић, Временик Телекијеве владе – 16. фебруар 1939 – 3. април 1941, Нови Сад 2001, 8-96) према одред­бама Тријанонског миров­ног уго­во­ра из 1920. го­дине и немаџарским “наследницама” поје­ди­них делова некада­шње Хабзбуршке монархије, међу њима и Краљевства (Краљевине) Срба, Хрвата и Словенаца, доцније Кра­љевине Југославије.

 

Маџарски интереси из сенке. Ако се некоме понекад могло учинити да је Маџар­ска после Великог рата имала довољно и својих проблема, на самом поче­т­ку 1939. године по­ста­ло је извесно да се она и у међувремену оз­биљно занимала за “велику поли­ти­ку”. Нај­боље се то видело из пи­тања маџарске новинске аген­ци­је да ли ће и Ма­џар­ска напустити Друштво народа – по угледу на земље Трој­ног пакта које су то раније учиниле: Јапан и Немачка 1933, и Италија 1937. године – и из одго­во­ра грофа Иштвана Чакија, ми­ни­стра спољних послова, да “ми схватамо данашње прилике, ми знамо да већ ево ви­ше од десет го­дина како се Друштво народа на­лази у де­ка­ден­цији, а та­ко­ђе зна­мо и осећамо важност антико­му­нисти­чког пакта”. Такво “схва­та­ње”, “зна­ње” и “осећање” под­ста­кло је грофа Ча­ки­ја, чије речи увек тре­ба узима­ти са ува­жа­ва­њем, јер, “Мађар­ска, то је мађарски мини­стар спољ­них по­сло­ва” (Политика Београд, 11385, 110240, 2), да изјави како је “Мађарска потпу­но верна осо­вини Рим­-Берлин и да Не­ма­чкој признаје привиле­гије у Средњој Европи”. А да се при­ча о поменутим привилеги­јама не би погрешно проту­ма­чила, он је додао да “ис­то тако Мађарска га­ји пријатељска осе­ћа­ња према Југосла­ви­ји, а и односи са осталим земљама сусетства су доб­ри” (Исто, 10992, 020139, 4).

Смисао тих “пријатељских осећања” најбоље је изразио гроф Пал Телеки, председник маџарске владе, рекавши на једном збору вла­дине странке да је “наша света дужност да очувамо отаџби­ну и да обезбедимо интересе на­ци­је”. Он је тада, бавећи се обаве­за­ма, дужностима, очувањем, интересима, стрпљењем, отворено­шћу, и везујући сво­ју причу за цело не­кадашње пространство под угар­ском влашћу, рекао и сле­деће:

“Осећајући потпуно обавезу коју смо на­следили од наших преда­ка, ми се живо интересујемо за суд­бину наше драге браће и у­оп­ште свих народа круне Све­тог Стевана. То интересовање је трај­но. Потпуно смо све­с­ни своје мисије у Дунавском Басену као ма­ђарске мисије, а исто тако и као ев­роп­ске мисије. Никада ни­смо за­бора­в­ља­ли да савесно вршимо те две мисије… То је била наша поли­ти­ка у Дунавском Басену такође и у доба када нам је тај Басен припадао у потпуности. То ће бити наша политика и у будућ­но­сти… Стрп­љи­ви смо, јер хиљадугодишња нација мо­же да буде стрпљива. Отворено ка­же­мо оно што мисли­мо да би свако знао. Ми не нападамо, али износимо што ми­сли­мо, пошто има ствари ко­је свако треба да зна ко хоће да учествује у управ­ља­њу Евро­пом­” (Исто, 11420, 170340, 3).

Не зна се баш колико је Телекијево мишљење о Дунав­ском ба­зену било ва­жно, пошто су Немци и Италијани, у том тренутку,  о ис­тој тој ствари мислили нешто друк­чије, нарочито због тога што је у међувремену дошло до граничних и других суко­ба између Совјетског Савеза и Румуније. Из Берлина су по­че­ли да стижу наговештаји да би Немачка могла на себе пре­у­зе­ти “обавезу” да Ру­мунији га­ран­тује границе, али се то у Букурешту демантује. Исто­времено, у једној рас­прави у Се­на­ту, вођа румунске омладине Си­дорович тврди “да му је при­ликом његове скорашње посете Ита­лији, италијански ми­нистар председник г. Мусо­ли­ни изјавио да би Италија бра­нила Румунију против сваког напада, ма са које стра­не дошао” (Исто, 11421, 180340, 5).

 

Немачка “маџарска” политика. Не само “одбраном” румунских граница, Немачка се бавила и ме­стом и улогом Југославије у будућим европским геополити­ч­ким приликама, што значи и ње­ним могућим утицајем на маџар­ску спољну политику. Јер, тек по­што је не­ма­чки лист Deutsche Diplomatisch-Politische Korespondenz написао 20. марта да “Рајх сма­тра да је јака независна Југославија, која ће жи­ве­ти под режимом који она жели, с једне стране нацио­нална ну­жда а с друге стране и елеменат европске безбедности”, гроф Чаки ће у интервјуу за Њу­јорк тајмс, објављеном 22. ма­р­та, посебно истаћи “умерен став Југославије, која је дала доказа да је најјачи стуб мира у овом делу Европе”. Такав вербализам биће “масовна појава” у ма­џарским по­ли­тичким круговима током на­ре­д­них месеци, а несум­њиво је у складу са њиховом наводном са­мосталношћу у спољној по­лити­ци; чак и иступање своје земље из Друштва народа, гроф Чаки оправдаће “васпитним” намерама и не­саг­ласно­шћу те ин­сти­туци­је “са општим циљевима мађарске спољ­не политике. Дру­штво на­рода је постало платформа антифа­ши­стичке и антина­ци­о­налсо­цијалистичке пропаганде… Ма­ђар­ска је напустила Дру­штво на­ро­да потпуно добро­вољ­но, после зре­лог размишљања и у једином циљу да у што је могуће већој ме­ри обезбеди потпуну не­зависност од­лу­ка земље. Иступање Мађар­ске навешће можда и друге др­жа­ве да се упитају да ли политичка сарадња са Друштвом народа не представља истовремено и заузи­ма­ње једно­стра­не по­зи­ције” (Исто, 11089, 150439, 3).

Који месец касније, средином јула, почели су да се по Маџарској проносе гласови да Немачка нема искрене на­ме­ре према свом југоисточном суседу. Будући да је све то могло ути­цати на распо­ло­жење јавног мнења, гроф Чаки је за­пре­тио да ће држава преду­зе­ти све законске мере против лица ко­ја покушавају “да на тако не­разуман и неодго­во­ран на­чин ремете добре немачко-мађарске од­носе” (Исто, 11183, 210739, 4). По­литичку оријентацију своје земље он је по­тврдио и де­се­так да­на касније, кад је у Шопроњу подвукао да Маџарска “ос­таје искре­но привржена политици сила осовине” и да “не­ма интереса који би били про­ти­в­ни интересима сила осо­ви­не… Мађарска жели да живи у миру и она ће, осла­ња­ју­ћи се на сре­ђеност прилика у земљи, и даље развијати сво­ју спољну по­ли­ти­ку, мирно и одлуч­но” (Исто, 11193, 310739, 1).

Кад су гласине у питању, њих је било тешко за­уста­ви­ти. Вероватно се при­чало и о закључењу војног пакта из­ме­ђу Маџарске и Немачке, што је био разлог да се 11. августа та “новост” деман­тује са “високог места”. Да ли се то са­мо на­га­ђало, или је било не­ких магловитих наговештаја, не зна се, тек, гроф Чаки обрео се 18. ав­густа у Салцбургу; тамо је он стигао као “приватно лице”, није се срео са Хитлером, а за­тим је авионом скокнуо до Рима. Разго­вор Ча­ки­јев са гро­фом Галеацом Ћаном трајао је седамдесетак мину­та; Ита­ли­јани су после сас­тан­ка одбацили све наговештаје о не­ка­к­вим политичким или другим при­ти­с­ци­ма на Маџарску. На пов­ратку у Будимпешту, грофа Чакија дочекао је гроф Те­ле­ки; живо га је занимало о чему је то Чаки “приватно” раз­го­варао са Рибен­тропом и Ћаном.

После неколико дана, 26. августа, Румунија је Маџар­ској предложила пакт о ненападању, али је то, можда због “очу­вања” добросуседских односа, одмах било одбијено. Два дана касније ратификован је пакт о ненападању између Ру­си­је и Немачке, а 1. сеп­тембра, обезбеђена баш тим пак­том, Немачка је на­па­ла на Пољ­ску. Маџарски владини кру­го­ви одмах су изјавили да “Мађар­ска не­ма потребе да из­јав­љује да је неутрална, пошто још не признаје да постоји рат­на опасност. Своју неутралност деклари­ше и Руму­нија, ис­то­времено поново нудећи пакт о ненападању са Маџар­ском (Исто, 11227, 030939, 5. и 6). Ваљда због мира у суседству, Ма­џар­ска је 13. септембра демантовала вести неких страних аген­ци­ја да је Чаки, пошто је за ње­га до­шао је­дан не­ма­чки авион, поново био у Риму и Берлину. Истога дана, своју неу­трал­ност обја­ви­ла је и Ита­лија, образ­ла­жу­ћи то потребом да се бори за мир.

Новонастале политичке прилике у Европи послужиле су гроф­у Телекију да пред посланицима владине странке, уо­чи отвара­ња новог заседања ма­џар­ског парламента, об­раз­ложи неке ставо­ве своје владе у спољној политици. “У ве­ликим мађарским судбо­но­с­ним питањима сваки Мађар ми­сли исто. Време­на су озбиљна. Једна нација која се тек опо­равила од потпуног слома од пре два­десет година, не мо­же да се упушта ни у какве авантуре у тешкој гео­граф­ској ситуацији у којој се налази. Нико не сме да пушта на во­љу својој фан­та­зи­ји и да кује авантуристичке планове. Ми ни­ка­да нисмо били авантуристи”. Изви­њавајући се “својим” посла­ни­цима што у постојећој деликатној ситуацији ни­је у ста­њу да им “открије” нешто више о збивањима, он се оп­рав­дао ставом да “ни­је потребно да вам кажем да ми слу­жи­мо интересима нације, али ја могу да нагласим да се ми на­ла­зимо искључиво у служби мађар­ских интереса. Ми во­ди­мо мађарску политику. Којим циље­вима, на основу којих при­јатељских ве­за, то јасно показују исто­ветни спољно-политички програми, декларације, де­ла, спољно­-политичке везе досадашњих узастопних влада. Ја знам да има љу­ди који сеју неслогу, који шире разне вести у вези са пријатељским и дру­гим др­жавама, али не слушајте их. Наша политика је политика мир­ног рада. Исту по­литику воде, на при­мер, Италија и Југославија, и многе друге државе. Не­ма­чка, као и уопште рату­ју­ће силе, има ин­тереса да у Ду­нав­ском базену влада мир и мирна производ­ња (­Исто, 11239, 150939, 6).

 

У одбрану тријанонског сна. О начелима маџарске спољне политике говорио је и гроф Ча­ки на тајним сед­ницама спољнополитичких одбора у Парла­мен­ту и Горњем дому, али изве­шта­чи су у првом тре­нутку једино могли открити “да су излагања мађарског ми­нистра била исто та­ко задојена мирољубивим духом, као и из­ла­гања пред­сед­ника вла­де”. Тек наредног дана могло се са­знати да је Чаки изразио ду­боку жалост своје земље због то­га што се о­стварило проро­чан­ство покојног грофа Апо­њи­ја из 1920. године, када је у Паризу, на Конференцији ми­ра, рекао да ће се последице тек закљученог мира једнога да­на свакако осетити. Према Ча­ки­је­вим речима, “ми, Ма­ђа­ри, годинама смо се надали да ће се сва пи­тања ре­ши­ти ми­рољубивим начином. Много смо па­тили и пре­тр­пели, једино из разлога да опет не чујемо грмља­ви­ну топова, јер је наша генераци­ја већ много про­па­ти­ла. Шта може ма­ђар­ска вла­да да уради у погледу сукоба који је избио на ње­ној граници? Мо­же само да ос­та­не доследна до сада вођеној по­ли­тици и да бу­де вер­на својим тра­диционалним при­ја­те­љи­ма, имајући у виду да част је­дне др­жаве стоји на првом ме­сту. Иза овако постав­ље­не мо­рал­не бране, ма­ђар­ска војска је спремна да свој народ бра­ни, вер­на политици одр­жања етни­чких услова”.

Чаки, дакле, тврди да се Маџарска више не нада мирољубивом решењу наводне “тријанонске неправде”, без “просипања кр­ви”, и да ће се њени “етни­чки услови” бра­ни­ти војничким сред­ст­ви­ма, “до последњег човека”; није те­шко претпоставити да се “етни­чки услови” односе и на Ма­џа­ре у Југославији, нарочито због тога што су “у погледу Ју­го­славије прилике много лакше и (што) по­стоји жеља да се сва спорна питања реше са благо­на­кло­ношћу, која већ по­сто­ји између Мађарске и Југославије”. Под­ра­зумева се да Чаки, са свим тим у вези, није могао заборавити Ита­ли­ју и Не­мачку: “Необично смо зах­вал­ни г. Мусолинију, који је на­лазећи се на челу једне велике силе, отпочео про­цес ми­ре­ња, што цео свет још није у пламену њему треба за­бла­го­да­рити, ње­го­вој политици мира у интересу целе Европе. Ис­то тако захвални смо и г. Хит­ле­ру који је такође стално на­глашавао да Немачка своја права ис­ти­че без жеље за при­бегавањем просипања крви”. Чврсто верујући у то, гроф Чаки није могао а да не обећа да ће Ма­џарска “на­ста­ви­ти спокојно и хладнокрвно политику коју је водила већ 20 го­дина, све дотле док њени животни интереси не буду уг­ро­же­ни. Никада не­ћемо прибећи неком злочину против свога на­рода, злочину хла­д­но­га хероизма, али у одбрану своје зе­м­ље и за њена права бори­ће­мо се до послед­њег човека, ако то бу­де потребно” (Исто, 11240, 160939, 5).

 

Маџарски “човечни” упад у Пољску. Ако је већ било тако, разумљиво је што се борби за мир, на сасвим специфичан начин, при­кључила и “остала” Ма­џарска, чије су трупе 22. септембра ушле у Пољску и за­у­зе­ле градић Станки са околином; учиниле су то “да би од­р­жа­ле ред и избегле ново про­ли­вање крви”. Италијанска аген­ција Стефани назвала је то пре­ба­цивање преко “до­бро­су­седске” границе привременим, а оно је “било пот­реб­но из раз­лога чо­ве­ч­но­сти”(11247, 230939, 2).

А кад је, после свега тронедељног отпора, Пољска из­бри­сана са европске кар­те, у Маџарској су “с уздахом олак­ша­ња” видели крај рата у свом не­по­сред­ном суседству. Ра­чу­најући да би и Совјет­ска Русија, у међувремену нешто оја­ча­ла, могла у овом делу света стећи некакав утицај, “по овдашњем сагласном мишљењу треба очекивати… период ре­лативног стабилитета, са свима оним ограничењима које рат­но доба доноси собом, иако се у рату дире­к­т­но не уче­ствује”. Према писању Политикиног дописника из Бу­дим­пе­ште, “овда­шњи меродавни кругови убеђени су такође у ми­рољубиве намере Немачког Рај­ха у Подунављу и овде не по­казују никакву сумњу у немачке изјаве да у овом делу све­та треба да вла­да мир. Овде заиста верују да је интерес једне за­ра­ћене Немачке да одржи потпуни мир и стабилност у овом делу Европе који она сматра базом за своје исхране и си­ровине… Држање Ита­ли­је, које је не­сум­њиво допринело да се могао тако учврстити са­да­шњи осе­ћај стабилности… не­ће се много изменити. Њена ситу­ација данас је таква да она хоће и може да обезбеди свој утицај у овом делу све­та, иду­ћи притом на руку општим већ по­сто­јећем струјама у тим државама за одржавањем садашњег стања неу­трал­но­сти или неуче­ствовања у ратним конфликтима” (Исто, 11252, 280939, 4).

 

Југославија “на спавању”. Све то, и упозорења Чакијева, и ма­џарски ставови пре­ма за­ра­ћеној Пољ­ској, није се у Београду сма­трало преп­ре­ком да се о од­носима са Маџарском мисли на изузетно по­во­љан начин. Тако, на пример, Шлезише Тагесцајтунг из Вро­цлава/Пољска, под насловом Присни односи између Београда и Бу­дим­пеште, извештавао је из југословенске престонице да “југо­сло­венско-мађарски одно­си иду пут побољшања, ко­је постаје све јасније. Речи признања, које је мађар­ски пред­седник владе гроф Телеки у свом спољнополитичком го­вору изгово­рио о ‘југосло­венској политици неу­трал­но­сти, која може да служи за пример’, у Београду су при­м­ље­не са ве­ликим задовољством”; у београдским полити­ч­ким кру­говима из тога извлаче закључак да маџарска вла­да нај­ви­ше полаже на јачање пријатељских односа са Југослави­јом (Исто, 11249, 230939, 5).

Подели:

One Commnet on “У потрази за истином о 27. марту

  1. Martovski vojni udar koštao je 1,240.000 srbskih žrtava. Bez toga ne bi se desili NDH-zija, Jasenovac, građanski rat i dolazak na vlast Broza kojeg praviidentitet još danas kriju.
    Kad se Srbija oslobodi, vratiti martovski voji udar u udžbenike istorije za osnovce. Da nije bilo martovskog udara ne bi bilo ni avnojskih granica, građanskog rata 91-95, etničkog čiščenja Srba, lažnih nacija Severomakedonaca, muslimana, Hrvata; ne bi bilo Slobe ni sankcija, otimanja Kosova i Metohije… Imali bi granicu sa Grčkom na Kajmakčalanu i Austrijom kod Virovitice; imali bi južnu Dalmaciju i izlazak na more.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *