Анализе

Муслимане ништа не спречава да буду Срби: Осман Ђикић – „Аманет од ђеда“

  • Данас ћемо вам представити пјесму „Аманет од ђеда“, Османа Ђикића, који се национално изјашњавао Србином, а религијски муслиманом

Осман Ђикић се национално изјашњавао Србином и религијски муслиманом, и у томе је био и страствен и досљедан.

Историчар Салих Селимовић каже да сви историјиски подаци показују да су домаћи муслимани били Срби, да Бошњаци не постоје, као ни посебан босански језик, а да не постоји ни Санџак, јер и у Турској тај појам не постоји.

Познати су нам примјери многих припадника муслиманске интелигенције, који су били опијени српском националном идејом из времена аустријске окупације Босне и Херцеговине.

Дакле – „муслимане ништа не спрјечава да буду Срби муслиманске вјере“, како рече један од Срба-муслимана из Мостара, с краја 19. вијека.

Текст Омер-бег Сулејманпашић Скопљак: Србин и ријечју и дјелом, само је је један од бројних текстова објављених на нашем порталу, инспирисаних људима сличним Осману Ђикићу, о којем ћемо данас писати.

У овом контексту ипак, најзначајније је споменути Мешу Селимовића, који је између осталој једне прилике поручио:

До 1941. сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то“.

Данас ћемо вам представити пјесму „Аманет од ђеда“, Османа Ђикића, који се национално изјашњавао Србином, а религијски муслиманом.

Осман Ђикић се родио 7. јануара 1879. године у Мостару, гдје је похађао основну школу и гимназију. Из гимназије је искључен, па се због тога сели у Цариград, и тамо наставља гимназију.

Из Цариграда сели у Београд, па у Беч, гдје завршава трговачку академију. Радио је као чиновник у банкама: Загребу, Брчком и Мостару. У Мостару је био врло активан у „Просвјети“ и другим српским институцијама и активно се дружио са Алексом Шантићем.

Ђикић је 1909. године изабран за секретара муслиманског културног друштва „Гајрет“ и за уредника листа „Гајрет“ и тим поводом сели у Сарајево. Сљедеће године покреће политички лист „Самоуправа“.

Млади Осман Ђикић је био пјесник занесењак, врло активно је објављивао у листовима „Босанска вила“, „Зора“, „Бехар“ и још неким.

Ђикић је брзо живио, путовао, селио, писао: пјесме, прозу, драме и расправљао друштвена и политичка питања. Бавио се и сакупљањем народних умотворина, али их није успио до краја обрадити, па је сву ту грађу уступио Српској академији наука и умјетности у Београду.

Осман Ђикић се национално изјашњавао Србином и религијски муслиманом, и у томе је био и страствен и досљедан.

Осман Ђикић је умро у 33-ој години живота, у Мостару 30. марта 1912. године.

 Аманет од ђеда

У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: ‘Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да ја ђунах љубнут’
Што љубљаху наши стари…


ИЗВОР: https://www.in4s.net/muslimane-nista-ne-sprecava-da-budu-srbi-osman-djikic-amanet-od-djeda/

Подели:

2 Comments on “Муслимане ништа не спречава да буду Срби: Осман Ђикић – „Аманет од ђеда“

  1. Лично познајем младе муслимане из Пријепоља који тврде да су срби. По њима велики проблем јесте у „србским“ круговима типа „Сану“ па и СПЦ, где се не прихвата да су они срби, чак се одбацују. То доводи да можемо само да метанишемо да су околни „народи“ пореклом срби, и ништа више, јер их одбацујемо. А зашто је то тако? Зашто србин не може бити муслиман? И обичан наркоман изнад свега верује у Бога Иглу, а не у србство, па га и даље као наркомана држимо да је србин?!

  2. Много деценија сам се дружио са муслиманима у БиХ и имао међу њима велике пријатеље. Али је само један од њих уопште причао на ову тему , рекавши да се осећа Србином. Био је то текстилни инжењер Поробић у Дервенти , леп човек који је тако добро певао да је био у рангу са презимењаком из Сарајева Сафетом Поробићем.
    Писање да су САНУ и СПЦ криве што нема више Срба муслимана је у најмању руку смешно. Не идем баш често у цркву али никада нисам чуо да се православни свештеник изјашњавао на ову тему . Поготово обичан свет и не зна какав став по овом питању има САНУ.
    У мом селу Календеровци код Дервенте има један засеок који се у време мог детињства звао Турски Календеровци , а у комунизму је преименован у Доњи Календеровци. Била је то већином сиротиња , па су неки радили на надницу код мога оца, нарочито као косци. Увек сам се радовао њиховом доласку , јер су се знали шалити и били су добре воље. Мајка би питала коме од њих треба да спреми јело без примеса свињетине, и јави само један Хамзалија.
    За време Другог св. рата Хрвати су позвали Србе у центар села ради неке евиденције. А онда су их потерали у Дервенту . Пратили су их муслимани из тих Турских Календероваца . Носили су пушке које су уместо кожног каиша имале дебео канап. Када је колона пролазила кроз Турске Календеровце једна муслиманка је пришла колони и изгрдила свог супруга који је носио пушку, говорећи да је радећи код Срба прехрањивао породицу. И овај је предао пушку и отишао у кућу.
    Неки од тих муслимана су чак били у четницима .
    Мој кум Здравко Ратковац и један муслиман Алага су били трактористи у пољопривредном добру и били су такви другари да су се посећивали у време празника. Некада су комбајне имале само државне фирме, а свакоје хтео да његова пшеница буде пожњевена што пре, због опасности од града. Увек је прво комбајнирано код муслимана, јер су били у мањини. Србима то није сметало.
    Али је дошло до захлађења када је почело растурање Југославије.
    Неко је добро рекао да свака ласта своме јату лети. Зато не треба замерити што су се муслимани окренули ка Турској, иако им је језик српски.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *