Анализе

Ауторски поглед: ЗА ЧАСТ РУСИЈЕ И СРБИЈЕ

  • Сећање на слависту Иљу Числова, председника Друштва Руско-Српског пријатељства…

ПИШЕ: Ирина Ушакова

                        *       *       *

Данас ми поново, као и 1999. године, са забринутошћу говоримо о Србији. Тада нас је Слободан Милошевић упозоравао да ће се сутра са нама десити то исто. Ми смо добили Донбас. Црквени раскол у Украјини и покушај његовог понављања у данашњој Црној Гори – представљају удар по здравим снагама, удар у само језгро словенског света. Рукопис оних који сада жуде за одвајањем Цркве у Црној Гори од Српске Православне Цркве, веома је сличан рукопису који је одвојио саму Црну Гору од Србије.

Можда понављање изгледа банално, међутим, то је чињеница: Србија нам није блиска само по крви и по духу, него још и због тога што је то земља у којој нас, Русе, воле.

Сличност наше историје и јединство словенске судбине су неоспорни. Од битке са муслиманским светом на Косову пољу и на Куликовом пољу – до ослободилачких покрета на Балкану 70-их година ХIХ века о којима је тако упечатљиво писао Ф.М. Достојевски у „Дневнику писца“, од Првог светског рата и геноцида над Србима у Јасеновцу 1941-1945. године, па до сукоба са англо-саксонском агресијом крајем ХХ века: нама је било прописано рушење економије и културе изнутра, а Србима припремљене тепих бомбе и загађивање територије осиромашеним уранијумом.

Иља Числов са Павелом Зиминским и аутором текста Ирином Ушаковом

 

Током 90-их година ХХ века и почетком ХХI, један од вођа консолидације руског патриотског покрета и делатник на пољу руско-српске солидарности, постао је познати књижевни преводилац, члан Удружења писаца Русије (од 1992. године), председник Друштва Руско-Српског пријатељства, главни уредник Сабраних дела светог Николаја Српског на руски језик, Иља Михаилович Числов (14.03.1965 – 16.12.2019).

Младог научника ценио је уметник Иља Глазунов. За скулптора Вјачеслава Кликова, Числов је био главни помоћник и консултант по српским питањима, припремао је могућност откривања првог рада Вјачесава Кликова (на слици) у Србији (Нови Сад) – споменика Сергију Радоњешком, потом Светом Николају Српском у Београду. Иља Михаилович се сусретао и не једном разговарао са академиком И.Р. Шафаревичем, са писцем В.Г. Распутином, српским филозофом и публицистом Драгошем Калајићем, чије је зборнике текстова, попут зборника „Трећи светски рат“, превео на руски језик.

Иља Числов је са одличјима завршио словенско одељење филолошког факултета Мосовског државног универзитета М.В. Ломоносов, као специјалиста за „српски језик и књижевност“. Аспирантуру[1] је спремао на Институту славјановеденија и балканистике Руске академије наука, предавао је у Државној академији словенске културе, у православним просветним установама.

Његови мајсторски урађени уметнички преводи су од стране професионалаца признати као најбољи. Најважније дело његовог живота био је превод дела светог Николаја Српског, а такође и религиозно- филозофске поеме „Луча Микрокозма“ највећег српског и јужнословенског песника, Митрополита и владара Црне Горе Петра II Петровића Његоша (1813–1851), песника који је по свом поетском дару био за Србе једнак нашем Пушкину.

Специфичност српског питања – говорио је И. Числов – огледа се у томе што су Срби при свом, несумњиво више западном менталитету (што је пре свега условљено географским разлозима) истовремено сачували у себи много више исконског од оних које су увек (и апсолутно исправно) сматрали за старију браћу. „Срби су онакви какви смо ми били некада“ – те речи Вјачеслава Кликова веома тачно одражавају суштину поменутог проблема. Откривајући за себе Србију, ми откривамо сами себе. Поново проналазимо сопствену природу (или у крајњој мери неки њен део)“.

И.М. Числов је написао стотине научних и публицистичких текстова о историји, о културној и духовној традицији Русије и Србије, превео је десетине књига изузетних српских песника (Слободан Антић, Ранко Радовић) и прозаичара (Љиљане Хабјановић-Ђуровић), саставио је Антологију српске поезије ХХ века (2003). Числова заслужено сматрају истраживачем духовног наслеђа Светог Саве Српскога, био је и уредник радова преподобног Јустина Поповића.

У великој мери захваљујући Иљи Числову, православни људи у Русији су постали свесни значаја Србије и српске традиције за нас. И заиста, слушајући ватрене наступе Иље Числова, осећајући топлину његове љубави према сунчаном Балкану, није било могуће не заволети Србију. И – сведочим – немогуће је било остати равнодушан према православним светињама. Њему је била дата мудрост – не по годинама – и дар да јача човека у вери.

Од момента оснивања Друштва Руско-Српског пријатељства (1991) Иља Числов је био његов секретар, а од 1996. године – председник Друштва. Сваке године чланови Друштва су сами организовали или су учествовали на конференцијама слависта, учествовали у различитим догађајима у Србији, Црној Гори и Републици Српској. На Видовдан 2015. године И. Числов је водио студенте и ђаке чак и на тада окупирано али још увек несломљено српско Косово. Од 1995. године председник Друштва је сваке године организовао школски празник на дан Светитеља Саве Српског у Хорвинској православној гимназији, а потом у школи која носи име Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова у Москви.

Владика Црногорско-Приморски Амфилохије, несумњиви ауторитет у православном свету, благословио је Иљу Числова много година. „Ја сам жив само благодарећи молитвама владике Амфилохија“ – говорио је он у последњим месецима живота.

Друштво Руско-српског пријатеља било је током 2017-2018. године домаћин познатом песнику Ранку Радовићу у Москви, одржало је две промоције поеме Петра Петровића Његоша у преводу Иље Числова. У том периоду штампано је десетине публикација на црквене и културно-историјске теме, Иља Михаилович је говорио на радио-станицама „Радоњеж“, „Руски свет“. Његов челични глас, импресивни тон и академски манир наступа – просто су незаборавни! У Србији и у Русији је организовано неколико изложби и стваралачких сусрета посвећених породици последњег руског Господара. Срби памте да их је Руски Цар спасао 1914. године и одужују се благодарним сећањем и љубављу према нама. Улице многих српских градова називају именом Господара Николаја II, а у Београду је у његову част подигнут већ други споменик.

Наступи Иље Числова на патриотским зборовима и на страницама „Нашег савременика“ и „Руског вестника“, још почетком 90-их година бодрили су дух сарадника и учврстили руску саборност. Било је то време девастирања и збрке, из кога се, без обзира на све, пробијала нада у препород националне културе и руске самосвести…

У априлском броју „Историјске газете“ за 1999. годину ми смо послали обраћање Слободану Милошевићу, а такође и одабир писама простих Американаца свом председнику са захтевима да се прекине бомбардовање Југославије. Тада су се одржавали један за другим, догађаји у знак подршке Србима, углавном у згради Међународног центра словенске писмености и културе, где је између осталих иступао и Иља Числов. Уредник „Историјске газете“, мој учитељ Анатолиј Парпара, који је добро познавао оца Иље Михаиловича – познатог човека у књижевним и друштвеним поприштима у периоду 1970-1990. године – рекао је о Иљи: „Он је кремен! Он иступа за све нас!“.

Иља Числов је до краја остао такав непоколебљив борац као и током 90-их година. Он се није закључао у професионални научни свет, иако је до последњих дана радио у архивима по старословенским текстовима, преводио светоотачку литературу. Његова оштра публицистика помагала нам је да се разаберемо у многим забрињавајућим појавама савременог живота, да схватимо духовне основе политичких односа Русије и Србије.

Борећи се са смртоносном болешћу целу 2019. годину, И.М. Числов није престајао да се бори за част и достојанство наше браће Срба. Уочи 20-годишњице почетка америчко-НАТОвске агресије против суверене Југославије, у часопису „Слово“ публикован је његов материјал „Лекције словенске храбрости“. Између осталог, аутор у тексту подсећа: „Без обзира на издају Јељцина и Черномирдина, без обзира на колебања сопственог политичког руководства (под притиском не толико са Запада, колико са Истока), српски словенски народ и православно српско војинство је показало свету истинско чудо постојаности и хероизма, као и јасног схватања дубинског смисла догађаја који се дешавају. Српске противавионске јединице обарале су најсавременије авионе САД, Енглеске и Француске уз помоћ застарелих ракетних комплекса, умешно користећи ометање везе и могућности планинског терена на локалу. Потпуковник Живота Ђурић, потрошивши сву расположиву муницију, кренуо је на удар крилом на амерички бомбардер и погинуо заједно са непријатељем који није успео да се катапултира.[2] Икона са ликом трогодишње Милице Ракић – једне од првих жртава америчких ракетно-бомбашких напада по српским селима и градовима – ускоро је постала позната у целој земљи и премда тада није дошло до званичне канонизације, поштовање те младе мученице у низу српских области је добило такав карактер, аналоган поштовању свештеномученика новорођенчета Гаврила Белостокског“.

Ми данас говоримо о превремено почившем водећем научнику, јер он не само да је допринео србистици и словенској књижевности, историји, него је за Русе и Србе проширио поимање наше историје и културе, дајући нам могућност да спознамо сами себе, а то нам је данас најпотребније.

Преводилачка делатност на превођењу херојског српског епа и светоотачке литературе, за Иљу Числова је постала живот и судбина. Њим је руководио херојски доживљај света. Руски научник је веровао да и за Европу „омиљену кћи Христову“, према речима светог Николаја Српског, ослонац остаје херојски идеал, без обзира на гажење хришћанских традиција од стране Европљана. Због тога је он тако високо ценио херојско начело у српској традицији и генетском сећању. „Од легендарних јунака до нашег савременика Сима Дрљаче, бившег начелника градске полиције у Приједору, издајнички опкољеног још у „мирно“ време читавим водом британских специјалаца (уз подршку оклопних возила и хеликоптера), који је упркос свему успео да нанишани и појединачним пуцњем погоди првог НАТО убицу – црвеним нитима, под бојом крви и багренице, провлачи се у српској традицији та централна животно важна линија – писао је И. Числов у свом тексту „Косовски завет“. Боја крви и царска багреница – јер у основи свега лежи Косово, царска жртва на Косову пољу“.

Крајем ХIV столећа Европљани су поредили битку на Косову пољу са битком код Поатјеа (732. г.), која је означила крај арапским насртајима са југа. „И већ тада – наставља Числов, – оболела од многих чирева који су се могли залечити само јелејем истинске вере, а никако уз помоћ отрова католицизма, у то време је Западна Европа ипак још имала очуван не мали део пређашње части и достојанства. Да су тадашњи Европљани могли видети своје жалосне потомке који су 1999. године подржавали војну агресију САД против српског народа, они би вероватно задрхтали – ако не од стида, онда од презрења“.

У радовима Иље Михаиловича, Руси и Срби су бољи него што смо то у стварности. Он је могао оштро да суди онима који су пројављивали слабост у заштити националних интереса. Но, он је подржавао оне који су колико-толико послужили Русији. Колико пута је у тесном стану Числових налазио уточиште песник Николај Мељников! Колико српских филмова је превео Иља Михаилович за међународни словенски филмски фестивал „Златни витез“, на чијим изворима су стајали Н. Мељников и Н. Бурљајев! Колико рукописа за превод је бесконачно летело ка њему од Руса и Срба и ретко је он од некога узимао новац за рад. „То је потребно због дела!“ – био је исти одговор. Иља је делио милостињу у сваку пружену руку, заустављајући се у подземном пролазу, међу реком људи, чак и ако смо веома журили на некакав догађај. „Равнодушношћу нисам увредио земљу отаца“ – то је о њему.

Несумњиво се и следећи појам односи на Иљу: представник руске интелигенције, представник елите. И уопште не због тога што је он могао на српском језику држати лекције о латинском. Елита – то су они који преузимају на себе одговорност за све што се догађа са земљом и народом. Тужно је да се за слависту таквог нивоа, у последњих петнаест година није нашло места на катедрама наших високошколских установа! Иритантно је када замислиш шта је од њега могла добити наша омладина, а била је лишена те могућности.

Приликом разговора са Иљом, који је овладао огромном ерудицијом, који је дубоко знао и који је волео инострану и руску историју, литературу, филозофију, чинило се да је он човек XIX века. Посебно блиски су му били славенофили А.С. Хомјаков, С.Т. Аксаков, К.Н. Леонтјев, Ф.М. Достојевски. Љермонтовски стихови су га одушевљавали, враћали у период раног детињства када су му и ушли у плот и крв. Из Сребрног века био му је близак Николај Гумиљев – официр, један од првих који је испио чашу руске трагедије.

Иља Числов је био и руски официр. Служио је у армији ПВО иако је на МГУ била војна катедра. Његове деде су ратовали у Великом Отаџбинском рату, прадеда је био царски официр. Једнако блиски су му били хероји Куликовске и Косовске битке, са херојима Првог светског рата, светим Борисом и Гљебом и војником Жењом Родионовим. Као да је гледао изнад нашег земног живота. Узимао је само суштину. Журио је да живи – часно, напрегнуто и прилично просто.

Са оваквих позиција лако му је било много тога схватити: „Рушење система социјализма у Источној Европи, распад СССР-а, постали су страшан потрес за цело покољење. Мислим да су чак и православни људи који су одлично схватали суштину свега што се догађа, ипак осећали одређену носталгију. Носталгију не за системом, природно, него за неком стабилношћу, државношћу, која је постојала можда и као наслеђе старе руске традиције, која није била уништена до краја. Шта се заправо десило? Била је срушена још једна Вавилонска кула, каквих је већ било много у историји човечанства. Она је била срушена од стране својих сопствених градитеља и архитекти, које су код нас звали, ако се сећате, руководиоцима перестројке. И срушили су је они управо тада када су приметили колико је та противприродна наказна конструкција почела да пројављује саднице са живим словенским пупољцима“. Те саднице су – Николај Рубцов и Василиј Шушкин, Василиј Белов и Валентин Распутин, Георгиј Свиридов и Виктор Гаврилич… Колико често сам са Иљом говорила о њима! Иља Михаилович је дисао руском културом, памтио је ликове, карактере чак и епизодних хероја руске класике, иако је његов унутрашњи свет чувао и предивне ликове европске литературе.

Иља Числов је често понављао да је Свети Николај Српски веровао у препород, у васкрснуће Европе. Наводио је пример како је 12 италијанских војника примило Православље у манастиру Високи Дечани на Косову, где са древних фресака гледају на нас свети ратници са исуканим мачевима и Христос са мачем у десници, говорећи да „није дошао у свет да донесе мир, него мач“.

Да он није био дубоко верујући човек, о њему би се могло говорити само у хоризонталној димензији. Међутим, Иља је био човек устремљен ка Вечности, који је сваки свој корак мерио са светоотачким учењем. Без благослова духовника и без Светог Причешћа он није приступао никаквом послу. Знајући то, памтећи његову искреност у свему, сада је лакше размишљати о његовом преласку у Вечност. Немогуће је смирено гледати на његов одлазак, јер му замене нема.

Сада, усред грозних догађања у Црној Гори, Иља би већ био тамо, као и раније – 1992, 1999. године. Сада је он отишао тамо у другом својству. И Срби то знају боље од нас. Сведок томе су писма која нам ево већ 40 дана пристижу из Србије. „Многи Срби данас пале свећу за великог српског пријатеља“ – написао је друштвени делатник Ранко Гојковић.

Радио новинар Марија Живковић, ево већ 20 година аутор емисије „Матушка Русија“ на радију „Светигора“ Црногорско-Приморске епархије, послала је између осталог и овакве речи упућене Иљи, у Вечност: „Ко би још причао о нордијском миту, индоевропским врлинама и уметничком наслеђу Византије у православној српској култури, ко би рекао да је „Српска духовна култура – основа српске словенске постојаности“, – ко би то све рекао да Ви нисте „случајно“ упали у српску групу за време свог студирања на МГУ?

Но, ја Вас сада чујем посебно јасно и разговетно када Ви говорите да су Срби у својој већини у моралном смислу изнад својих непријатеља. Притом, не „за копље“ како код нас говоре, него „за два копља“. Драги Иља, не смеју Вас заборавити они које сте толико задужили, они за које сте Ви били спремни и умрети“.

Нама не остаје друго него да тежимо да будемо достојни најбољих представника своје нације. „Када се умножавају праведници, весели се народ, а кад влада безбожник, народ стење“ (Соломонове приче 29; 2).

Иља Михаилович, који је васпитавао у вери и љубави према Отаџбини троје сопствене деце, давао је све од себе у раду са школарцима, схватајући да је неопходно од детињства подстицати код омладине православну и националну традицију. Девет година, заједно са амбасадором Србије у Русији, господином Славенком Терзићем (на слици), они су у српској амбасади организовали музички и поетски конкурс „Србија у мом срцу“ (све те године конкурс је, као и само Друштво руско-српског пријатељства, радило без икакве материјалне подршке). Школарци из целе Русије су долазили на тај форум и читали заједно са руским класицима и дела Петра Петровића Његоша, Јована Дучића, Милана Ракића, Владислава Петковића Диса, Светислава Стефановића и др. Када би на нашој ТВ показали бар на 5 минута ту моћну словенску стихију, тако природно доживљавану од деце, онда у контрасту са њом би сви на крају могли видети тај бездан изопачености сатирика-русофоба, силиконског света, у коме смо се сви обрели!

„Руски војник непобедивог словенског духа“ – рекао је о Иљи Числову руководилац Историјско-етимолошке школе „Младице“, предавач црквено-словенског, енглеског и немачког језика Н.С. Корољчук.

Најбољи пријатељ Иље Числова био је учесник Балканских ратова, руски добровољац Владислав Касин. Треба истаћи да није лако научнику академског склопа какав је био Числов, заслужити уважавање људи који су прошли ужасе рата. Но Иља је заслужио. Као што је Михаил Љермонтов заслужио поверење козачке чете. Научник-слависта је био истог бојевог духа са руским добровољцима.

„Духовно наслеђе словенског света, – сматрао је Иља Числов, – данас захтева сами живот. Улога Цркве у савременом друштву, посебно у православним земљама, муњевито расте. И тако на природан начин јача и актуелизује европску и индоевропску самоидентификацију Словена. Било би глупо не рачунати на тај објективни процес. И уистину – самоубиство је супротстављати се том процесу“.

P.S. У априлу 2020. г. одржаће се Десети јубиларни музички и поетски конкурс „Србија у мом срцу“, посвећен његовом оснивачу И.М. Числову. Председник Жирија конкурса – лауреат Државне премије имена А.М. Горког, преводилац словенских песника Анатолиј Парпара.

Текст посрбио „Саборник србско-руски“

[1] Аспирантура у Русији представља припрему научних кадрова, она долази после дипломског и магистарског рада где аспиранти штите дисертације при високошколским или научним институцијама (прим. прев.).

[2] Код нас је раширенија верзија да је, пошто је авион потпуковника Ђурића погођен после успешно извршеног задатка када је већ био у узлазном положају и да се потом наш херој устремио авионом на положај шиптарских терориста. Било која верзија да је тачна, херојска смрт српског пилота свакако заслужује највише признање (прим. прев.).

 

ИЗВОР: http://sabornik.rs/index.php/autorski-pogledi/1646-zacastrusijeisrbije

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *