Анализе

Рада Стијовић: КРОАТИЗМИ У НАШИМ МЕДИЈИМА

  • „У Србији се нико не осећа непријатно или незгодно, свима је неугодно“, каже се у тексту. Међутим, и угодно и неугодно је било људима у Србији и много раније. Код Боре Станковића налазимо пример: „Мита то примети, погледа је, намршти се неугодно на то њено вечито као шпијунисање“

ПИШЕ: Рада Стијовић

Недавно је у Политици објављен текст у којем се упућују прекори електронским и штампаним медијима преплављеним, како се наводи, кроатизмима. Размотрићемо наведене примере редом.

Прва којој је била упућена замерка јесте реч помак. Она је, каже се у тексту, потпуно истиснула из употребе именицу напредак. Лексема помак је начињена од словенског глагола помаћи (се), попут именица: узмак, домак (обично у споју с предлогом на у прилогу надомак), одломак итд. Да помак не треба да потисне реч напредак нема никакве сумње, поготово зато што оне немају увек исто значење. Помак може значити и само померање, промену места, као у примеру Николе I Петровића – Његоша: „А ти изкрај кнегиње Милице / Гледаше ме — на мој помак сваки“.

Следећа примедба односи се на „кроатизме“ одабир и изведба, које је, каже се у тексту, „гурао и успео да лансира у јавни говор део српске народњачке естраде“.

Одабир је именица изведена од словенског, дакле и српског, глагола одабрати: „Споро иде одабир кад се кромпир бира“, каже се у Љештанском, селу у срцу Србије, крај Бајине Баште, а забележио ју је песник и лингвиста Милосав Тешић. Направљена је попут именица: збир (од збирати, сабирати), презир ((од презирати), извир (од извирати: „Извир вода извирала“ је нередак стих у народној песми) итд.

Изведба је такође настала од словенског глагола, и то уз помоћ суфикса -ба попут именица: борба, берба, журба, паљба, погодба и сл. У Хрватској је извођење суфиксом -ба нешто чешће него код нас, али ни нама није страно. У Закону о шумама, нпр., издатом 1930. у Београду, говори се о „трошковима изведбе радова“. Јасно је да ни овде, као ни у претходној лексеми, нема утицаја естраде.

„У Србији се нико не осећа непријатно или незгодно, свима је неугодно“, каже се даље у тексту. Међутим, и угодно и неугодно је било људима у Србији и много раније. Код Боре Станковића налазимо пример: „Мита то примети, погледа је, намршти се неугодно на то њено вечито као шпијунисање“ (Стари дани). У часопису Српска зора из 1877. овај прилог има нешто другачије значење („незгодно, неподесно“): „При том му је стајао мали шеширић веома неугодно“.

Вук у своме Рјечнику бележи придев неугодан, а налазимо га и у Даничићевом Речнику из књижевних старина српских, и то са потврдама из 13. века. Употребљава га и Милан Ђ. Милићевић у књизи Школе у Србији: „Играње и, на неугодном времену гимнастика (шведска) држаће се у соби за то угодној“, као и Драгиша Васић у Црвеним маглама: „Лежао је на једним неугодним и крвавим носилима“.

У Даничићевом преводу Старога завјета налазимо прилог угодно: „Господу је угодно обраћање безбожника“ (Књига пророка Језекиља, глава 18), као и у Његошевим писмима: „Неколике моје ријечи довољне ће бити, ако је угодно аустријском правитељству“ и Божјим људима Боре Станковића: „Плачу много и некако раскомоћено, једнако намештајући се око гроба угодно, слободно као код своје куће“. Богата грађа за Речник САНУ нуди и обиље других потврда – из дела Лазара Арсенијевића – Баталаке, Димитрија Исаиловића, Доситеја, Бранимира Ћосића и других.

Једна од ретких речи наведених у тексту о коме говоримо, а за коју би се могло рећи да је кроатизам јесте пошаст. Она је, како аутор каже, „стигла и до Петловца, а да у Петловцу нико, а и широм Србије мало ко зна шта значи“. Нема никакве сумње да не треба употребљавати реч чије се значење не зна, али да је ова реч ушла у широку употребу у српском језику потврђују и примери Танасија Младеновића, Добрила Ненадића, Петра Џаџића, Матије Бећковића, Миодрага Павловића, аутора из књижевног часописа Данас из 1934. године и многих других чија су дела ексцерпирана за Речник САНУ и којима ће ова реч бити потврђена када дође ред да се обрађује. Чак и Милован Данојлић каже: „Та пошаст [неписменост] је понајпре погодила село“.

Желећи да покажемо како треба бити веома опрезан када се неке речи проглашавају „туђицама“ и како их не треба олако одбацивати чак и када то јесу (ако су у потпуности уклопљене у систем српског језика), нисмо стигли да поговоримо о свим примерима из текста. Остављамо то за другу прилику.

 

ИЗВОР: http://sloven.org.rs/srb/?p=16265

Подели:

5 Comments on “Рада Стијовић: КРОАТИЗМИ У НАШИМ МЕДИЈИМА

  1. Хрвати се у нашим данима размећу речју „драговољци“, у уверењу да су нашли „праву“ замену за србску реч „добровољци“.
    Заправо, нема ту никакве новотарије, зна ли се да је децембра 1787. године, уочи рата између Аустрије и Турске, од избеглица из Србије (који су учествовали у неуспелом покушају да се Београд заузме на препад) формиран први србски добровољачки одред, фрајкор (на немачком: freicorps), у тадашњем србском говору: ДРАГОВОЉЦИ. И Карађорђе био је међу њима.
    Не да се Хрватима да говоре друкчије но србски.

  2. Дајте људи о каквим кроатизмима ви причате. Па хрватски језик не постоји, то је само дијалект српског језика. Према томе, не могу да постоје *изми у једном те истом језику.
    Тврдња о постојању хрватског језика је тест интелигенције. Не може интелигентан човеч тврдити да су српски и хрватски два језика. Ко инсистира на томе пада на тесту интелигенције.

  3. Хрватски је језик Западних Срба и као такав у легитимној употреби у Србији. Треба само обратити пажњу на нове неприродне кованице и њих избацити из јавне употребе.

    1. Дуле из Бг,
      Сви­ма је јасно, чак и ис­по­дпросечно образованом Хрвату, да “хрватског” језика штокав­ског наречја (“штокавско­-икавског”), и говорног и књижевног, нема пре појаве Ђуре Да­ни­чи­ћа (Ђорђа Поповића, 1825-­1882) у Загребу, 1866. године. По­стојао је само хрватски језик за који Псуњски, Велиша Ра­ичевић (1907-1972), у сво­јој књизи Хр­вати у светлости историске истине, Београд 1944, 93-94, пише да је “био за­ис­та неупотребљив и књижевно незрео”. Он то доку­ментује једном хрватском родољубивом песмом из 1831, из које ће овде бити дато тек неколико “стихова”:
      “Вре и свој језик забит Хорвати / Хоте тер други народ по­стати; / Вноги вре народ сам свој замеће / Срам га јак страњски: ‘Хорват’ рече. / Сам проти јел не штује / и свак слепец сам себе трује”.
      И тако даље. Псуњски признаје да ништа од овога није ра­зумео, а уверен је да то неће разумети не само неки штокавац него ни било који “стручњак” за решавање хрватског питања, укљу­чу­јући и хрватске језикослов­це који се баве такозваним хрватским језиком.
      Пошто си ти Западни Србин „у легитимној употреби у Србији“, вероватно знаш шта је у наведеној песми написано. Стога, било би добро да нам то преведеш, еда бисмо знали какав је то „хрватски језик“.
      Е, мој Дуле, хрватски језикозналче, док имамо тебе и теби сличне, „ово, јолдаш, добро бити неће“.

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *