Анализе

Ко то тамо коље

Персида Милачић-Шујица, Како су ме заклали, Нови Сад 2007.

 

Овај текстић припремљен је за представљање Персидине књиге Како су ме за­кла­ли, али до тог чина (замишљеног да се обави месец или два по њеном објављивању), не зна се због чега, није дошло.

Ако је већ једном Персидином саговорнику из романа којим се бавимо било чудно што се „ико лаћа пера после Ње­гоша“, са пуним разумевањем мора се прихватити и питање било кога од овде присутних шта у лепој књижевности и књижевној расправ­и тражи неко ко се, као моја маленкост, у доколици бави ис­то­риј­ским темама.

Није намера овог причаоца да се на било који начин надмеће с утисцима оних који су стигли да прочитају књигу о којој је реч, са запажањима да је њен склоп необичан, несвакидашњи и, мож­да, збуњујући и, нарочито, не са питањем да ли би књига могла би­ти аутобиографска.

И није му жеља да било чиме утиче на оне који ће књигу тек читати, још мање на оне који ће, можда, своју намеравану шетњу кроз књигу окончати већ после неколико прочитаних страница, редом или на прескок, свеједно.

Ово ће бити само покушај једног мање или више просечног читаоца да неке једва наговештене ауторкине брижне ставове дов­е­де у везу с оним што нам се свакодневно дешава, ризикујући при томе да му се замери за претерано лични приступ.

***

Не знам шта је у театралној рецитацији једне бакутанерке било смешније, тенденциозно штиво да се умилостиви НАТО или помпезно подилажење да му се умиљавањем смилимо па да од­устане од агресије или да га лукавством преваримо, јер су за њих осећања чиста глупост, непостојећи, такорећи.

Челна земља у Северноатлантском пакту, Америка, усхићена је својим злочи­ни­ма на Срб­ској Земљи. Њен апокалипти­чни дух нада се униште­њу још једне старе цивилизације, сербске, оне чије се свеколике вредности још увек нала­зе у темељима људског бивство­ва­ња. Аме­рика тако потврђује ис­тину да све што је људ­ско њој је страно.

Као племенит и верујући народ, без обзира на то да ли се изјашња­вају као атеисти или како друкчије, Срби добро знају за биб­лиј­ски наук да ће грехови отаца пасти до де­ве­тога колена и они се врло труде да неким својим личним грехом не опте­рете своје бли­же или даље потомке; ако им већ у наслеђе не могу оставити не­што корисно, понајмање је потребно да их „задуже“ проклет­ством.

Биће да баш због те забринутости за своје потомство, Срби и у свом ли­чном сећању и у народном памћењу чувају називе својих девет предака; остали свет не познаје такву библијску и родбинску везу предака са сво­јим потомцима, а нарочито то није познато Американцима.

Но, ако Американци тако нешто не знају, не значи да се библи­јска кле­тва не односи и на њих и њихове грехе. Данашњи Аме­риканци су до­брим де­лом потомци најразноврснијих моралних без­надника и европског људског отпада (што не значи да у тој старој Европи није остало довољно отпада да се прикључи Амери­кан­ци­ма у њиховом злочину), од Ко­лумбових дана па надаље, оних које радо називају „пионирима“, заборав­љајући при томе да су ти „пи­о­нири“ својим злочињењем уни­штили барем три извор­не цивили­за­ције такозваног Новог света: Инди­јанце, Маје и Инке.

А касније, међусобно се убијајући у борби за материјална богатства, и од времена Џеферсонове Декларације о независност­и водећи по свету близу двеста „локалних“ ратова, деловање аме­рич-­ких вођа, и оних видљи­вих и оних из сенке, и њихових једно­ми­шљеника, било је условљено генет­ским наслеђем, односно те­шки­м гресима предачким, родитељским и ли­чним. Чи­не­ћи нове злочи­не, они су своје потомке додатно задуживали, а задужују их и данас, несрећом и неморалом, бешчашћу и нељудскошћу.

И чиниће то све док такозвана америчка цивилизација, изопа­чена и су­мрачна, не буде изопштена на оном пространом север­но­америчком ос­трву из­међу Атлантика и Пацифика, да се тамо угуши у соп­стве­ним гресима и моралном безнађу.

***

Ми смо победници! кличе Васа, односно Слободан Мило­ше­вић, не обазирући се на изневе­ра­вање наде. Оглодан и огуљен накнадно ће схватити да је изигран.

Савремена демократија у Србији биће упамћена по то­ме што ће на­ро­д упорно бити онемогућаван да иза­бере владу националне оријентације, што подразумева да су искључене било какве радикал­није мере у ин­те­ресу србског народа; искуство казује да су так­ви или слични по­к­у­шаји по белом свету увек били спре­чавани пу­чем, инвазијом или убиствима. Сједи­ње­не Државе неће толерисати по­литички систем којим не до­ми­ни­рају пословна комбинаторика, оли­гархија и војни еле­ме­н­ти пот­чи­ње­ни интересима америчке ел­и­те, нити ће до­зво­лити да им пропадне улог у петооктобар­ски пуч (2000), када су кон­тролу над најваж­нијим др­жавним инсти­ту­цијама, као и држав­ни­м предузећима, насилно преузеле снаге ко­је је фи­нан­си­рала Клинто­нова админи­страција; америчка држав­на аген­ци­ја УСАИД тврди у једном свом извештају да је само током 2000. године утрошен двеста тридесет један милион долара „за раз­вој демократије“ у Србији.

***

Реч демократија… подиже се одједном ка небу, ка сунцу се пропе као кад се пропињу једра кад у њих дуне снажан ветар. Прижељкујемо демос-кратију, илузију, у ствари величанствену а страшну суштину, бремениту нељудскостима и жртвама које јој претходе.

Без обзира на језичко значење, де­мократија се, у најупрошће­нијем обли­ку, своди на право већине, која троши ви­ше него што про­изводи, да гласањем може узети власништво ма­њи­ни која ви­ше производи него што троши; у слу­ча­ју да се мањина са тим не са­гласи већина има право да своје на­мере оствари си­ло­м, при че­му се „отимање туђег власништва, без об­зира на то под којим мо­том се оно остваривало, зове… ле­г­али­зо­ва­на пљач­ка­“.

Они који демократију цене према управо изреченим судовима, лако ће закључити да „чисто демократске институци­је морају, пре или касни­је, да униште слободу или цивилизацију, или обоје“, а „усвајање демо­кра­тије фатално је за добру власт, за слободу, за закон и поредак, за поштовање ауто­ритета и за рели­гију, и мора да произведе хаос из којег ће се издићи нова свет­ска тиранија“.

Да се дође до таквог закључка помоћи ће и схватање Џорџа Вашинг­тона да је власт „сила, као и ватра, опасан слуга и стра­шан господар“ и, због тога, „има моћ да уни­шти не само по­јединца већ и целу нацију“. Није далеко од таквог размишљања ни Бертранд Расел, који каже да „фанатично веровање у демокра­ци­ју чини демократске установе немогућима“. Додамо ли томе и ми­сао Сигмун­да Графа да су „одговорни људи у диктатури тврда ср­ца, а у демо­крацији тврда слуха“, постаће нам јасно да су народне жеље и на­родни интереси врло далеко од онога што је Абрахам Линколн де­финисао као „владу народа, преко народа и за народ“. Или, ка­ко то вели Ноам Чомски, демократија је „систем у коме одлуке до­носе… повезане ели­те. Народ је само посматрач збивања а не уче­сник у њима… Народу је доз­во­љено да потврди од­лу­ке вишњи­х, али ни­ка­ко не треба да се ме­ша у послове попут со­ци­јалне по­ли­тике који се њих уопште не тичу“.

***

Што пре Програм природне селекције схватимо, мање ћемо па­тити.

Трагајући за новом ратном доктрином „рата без рата“, односно „рата без метка“, амерички војни и поли­ти­чки врх Кенеди­је­вог времена задужио је петнаесторицу најиста­к­нутијих америч­ких антрополо­га, астронома, биохеми­ча­ра, психијата­ра, еконо­ми­ста, социолога и ратних планера да нађу решење за тај „теоријски“ про­блем. После пет година „савесног“ рада, у састанцима одржава­ни­м једном месечно, они су 30. се­п­тембра 1966. године своје закључке представили Кенедијевом наследнику Линдону Џонсону, изража­ва­јући своје жаље­ње што је ме­дицина спречила толике боле­шти­не и наруши­ла при­родну селек­цију да опстају само најспособнији, али и изра­жа­ва­ју­ћи наду да ће се људска врста репродуковати кон­тр­о­ли­саном вешта­ч­ком оплод­њом и да ће опстајати само најјачи и нај­послушнији. Кад је та строго чувана државна тај­на о био­ло­шком ра­ту као замени за рат ору­жаном силом и војном техником от­кри­вена, сазнало се да једино биолошки рат пр­ужа „ефикасан систе­м за стабили­за­цију и над­зор нацио­налних еко­но­мија“, влади даје ну­ж-­ну власт за осигурање сопствене по­литичке ста­билности, со­цио­лошки је нужан ради надгледања опа­сне друшт­вене дисиденције и деструктивних асоцијалних тенден­ци­ја, служи за редуковање броја становника на планети и основна је моти­вациона сила за научни и технолошки напредак државе.

*

Деца у вртићу су угрожена, нема лифта да не кандише дрогом… Ко ће растурити крчму главно стециште пред самим ула­зом у школу? Кокаин се шверцује из Јужне Америке, млади­… гурнути да приме зло оберучке: сипањем у на­пи­так… да первер­зним доспеју у рајско, мистич­но блажено стање, не знајући да ће их болест убрзано одвести у смрт.

Све је то у складу с изреком извесног доктора С. Кина, философа религије, коју су стра­тези новог светског поретка, на Светском фо­руму 1996. године, пропратили „снажним аплаузом“, а која гласи: „Уколико смањимо становништво Земље за 90 проце­ната, неће бити људи који би наносили еколошку штету“.

*

Младе сигурно избацују из строја, Земља да без подмлатка остане и без своје снаге… Земљу могу без оружја да нам заузму…

И, како сам то претходних година, у разним приликама говорио, да би србски народ остао вечан и неуништив, сваком Срби­ну мора бити света дужност да одбрамбену линију заштити сам, или својим телом или својим бројним мушким потомством. Само број­не породице могу сачувати бројне трагове о србској прошло­сти и доспети до звезда у даљини. Данас, порука Десанке Макси­мовић песмом Рађајте на свет децу више него икад подсећа мла­де Србе и драге Србкињице да све што у Србству „живи и роди на­мењује се слободи“, те да ће Србска Земља остати Србска само ако њени Српчићи „помиле дољом и косом“ и „никну као прва тра­ва: да земља наша издесеткована сва се замлади“.

Нажалост, многим младим Србима и Српкињама данас не пада на памет да заснују брак и изроде децу, правдајући се „теш­ким еко­номским и друштвеним приликама“. Таквим безбожничким по­ступком, они своје непосредне претке и свој народ остављају без породичног култа а себе без иједног трага о постојању.

***

Раширене су заразне болести, највише настраношћу, нема ле­ка ни начина да се изопаченој олоши стане на крај. (Али) и то је део Програма, народ да се о себи забави, тајкуни још више да згрћу: шпекулацијом, коцком, дрогом, корупцијом… Усто, свакодневна убиства, чак се и школска деца убијају у међусобним чар­кама. Нека су гладна, нека дрогирана, нека ратнички настројена. Ако је тачно да моћне главогузе није брига, а није судство ни анђеле чуваре… тад никакве вајде од појединачних покушаја.

Култура настала у покрету Ново доба себе саму сматра култу­ром љубави и братства, а из ње су проистекли хипици, сексуал­на револуција, разноврсни мировни покрети, феминизам, хомосе­к­суа­ли­зам и небројене верске секте. Кроз те нове културне облике (ре­лигијске секте, окултизам, магију, медицину, здраву исхрану, ис­точњачки приступ сексу…) „неосетно је заробљена имагинаци­ја више милиона младих људи широм света и одвојена од уобича­јеног начина мишљења и расуђивања“. Подврга­ва­ње тој култури било је праћено, и олакшано, применом најраз­личитијих дрога, бу­дући да је још из енглеског „опијумског рата“ против Кине било познато да се дрогом може читав народ држати под контро­лом.

У том склопу не може се заобићи ни феминизам, покрет заснован на демонстрацијама францус­ки­х проститутки с краја 19. ве­ка, сваке године осмог марта, неза­до­вољних покушајима државних власти да им сузи простор за „ја­в­ни рад“ и прогна их с ода­бра­них улица, и на жен­ском празнику истог датума, установљеном са циљем да се женски род, пре­ко Марк­со­вих и Енгелсових доми­шљања о „заједници жена“, о же­на­ма као „заједничкој својини“, о моногамији и прости­ту­цији као „половима истога друштвенога стања“, и тако даље, по свему изједначи са поменутим „проте­стант­киња­ма“; у нашем времену за­сн­о­ван и на деловању такозва­них невладиних организација, који­ма, у добром делу, барем они­ма које се по Србији баве најпрља­вијим и нај­от­ровнијим посло­ви­ма, рукововоде жене.

Најзначајнији од свих „изума“ Новог до­ба, јесу ми­ровни покрети, механизми ко­ји­ма савремени нови светски поредак на­сто­ји да ос­твари своје да­лекосежне стра­тешке циљеве, поред оста­лог и: принудну кон­т­р­о­лу светског нат­а­ли­тета, контролу обра­зов­ног си­сте­ма, брисање људ­ског индиви­ду­а­ли­зма, верности породич­ним тра­ди­ци­јама, на­ци­о­на­л­ног родо­љ­у­б­ља, религиј­ских и моралних на­зо­ра…

***

Реформишу кобајаги, у ствари разбијају ћелију, да један поред другога не прогледа, да једни од других не чују, не сазнају.

Секундарни циљ новог светског поретка, да се у Србији униште неза­ви­сна штампа и такозвани електрон­ски медији, мање је видљив, али зато он има много трајније и тра­гичније последице по народ. Начином на који се пласирају поли­тичке вести, вести из ку­л­туре и све друго што се нуди читалишту и гледалишту, увек анационал­но обележеним, чак изра­зи­то антисрбски, затире се све што се некад могло сматрати еле­мен­тарним прилогом србској духовности. Скоро све „главне“ но­ви­не препуштене су страним фи­нансијерима (и власницима), док се телевизијске куће свесрдно труде да својим програмом затрују, или исперу мозак оних који одређени програм прате. Сасвим су за­борављене давне емисије на­учног и образовног програма наме­њеног деци школског узраста, програма који је био врло инте­ре­сантан и одраслима и онима који још нису дорасли за школу. Теме из националне повеснице стране су телевизијским после­ницима, једнако као и оне које се баве, ре­цимо, националним земљо­писом или србским језиком; све што је национално, недопустиво је за јавно представљање и при­ка­зива­ње. Уместо да се гледао­ци­ма пружи могућност да виде или чују коју реч о прошлости срб­ског народа, таквој каква је била, свакоднев­но се нуде којекакве бесмислене приче о којечему, нај­че­шће на ни­воу кочијашког (у најгорем смислу), са задивљујућом дозом неу­ку­са и непоштовања и према гледалишту и према срб­ском нацио­налном бићу; у телеви­зијска студија најчешће се дово­де они који представљају само себе и своје менторе са стране, они који у моралном погледу нису досегли ни до „позитивне нуле“.

Телевизијски програм у демократској Србији створен је баш по калупу који нуди америчка пропагандна машинерија: човек се од свог детињства мора моделовати као једнодимензионално би­ће, да би се од њега, на крају, створио послушни аутомат; тре­ба га још у младости лишити воље за избором и уврстити у свет оп­ште стереотипне представе о животу и животним циљевима.

***

Једино за баку могу да кажем… (да је) највећом дужношћу сматрала да децу окупља, да се очува породица по сваку цену. Млађи не знају то да цене, мисле да од њих свет почиње… Многе су уништили дрога и алкохол…

Али, шта може бака наспрам новог светског поретка који, при­меном разних демократских механизама, на­стоји да оствари своје да­лекосежне стратешке циљеве, те да, између осталог, Ср­бе соци­јализује према жељи домаће демо­кратске про­тивнародне власти, а од Србије начини земљу која не­ће бити ни држава ни нација. Ср­бија, дакле, треба да буде лишена најзначајнијег обележ­ја ста­бил­не државе националног језгра срб­ског државотворног на­рода, а срб­ски народ ваља претворити у без­личну масу оту­ђену од со­п­ст­ве­ног историјског, културног и људ­ског бивство­ва­ња и по­ве­зану стра­шћу за зарадом и потрошњом и, наравно, с уса­ђе­ном криви­цом за наводни заједнички злочин про­тив човечно­сти.

***

Тим се темама, између осталог, у овој књизи бавила Персида Милачић Шујица, а њено објашњење како су је заклали садржи у себи и понешто од онога што је моја маленкост управо изговорила.

 

Илија Петровић

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.