​Географска имена, на сваком подручју, потичу из језика староседелаца. То је непобитна чињеница, а она у Румунији су увек из српског, с тим што су многа скрвнављена латинским додацима, или преводима на неки појам из романских језика. Зато је Сава Текелија правилно приметио, да је румунски језик склоп српских и латинских речи. А да су, рецимо, географска имена појмови из српског језика – мало оскрвнављени латинизмом, можемо се уверити на имену једног од најпривлачнијих румунских излетишта у Карпатима – Изворул Рече. Нема спора, да се то место некад звало „Извор Хладни“, или „Хладни Извор“. Српска реч „извор“ је дограђена латинским наставком „ул“ и она одзвања као несрпска, или несловенска. Професор др Реља Новаковић је посебну пажњу посветио географским називима у данашњој Румунији. Користио је најстарије географске карте и записе античких и средњевековних историчара и хроничара. Налази, да су се Карпати у Средњем веку звали „Montes Serrorum“, или „Serorum montes“, што је значило „Српске планине“. Уверава да се то не би могло десити, да су Срби само прешли Карпате на путу до Балкана – пролазници не остављају географска имена. Др Новаковић је нашао стотине српских географских имена у Румунији, од којих ћемо неке навести:
Андра, Бригадир, Будисав, Браниште, Букова, Бока, Циганиа, Червени, Доброта, Деса, Добра, Гура Падина, Градиштеа, Гола, Голиа, Гоставац, Икона, Искрени, Изворул де Жос, Козиа, Кула, Крива, Красна, Ливадеа, Липовану, Липиа, Матица, Марица, Мика, Мура, Новаци, Окна, Орли, Одаја, Поповић, Паланка, Погана, Пипери, Рудо, Раковица, Ракита, Радован, Сербанешти, Срби, Селенце, Стојна, Сара, Сухоја, Слатина, Тиса, Троица, Таја, Трговиште, Теслиа, Уб, Вајда, Веде, Занога, Загор, Злата, Жилава, итд.[1]

Румунски филолози су издвојили нешто више од 100 речи, па за њих кажу да су из дачког језика – који, по њима, није словенски (српски). То је мало вероватно. Јер, да је постојао несловенски језик, онда би у данашњем румунском језику било тих 25% несловенских речи – колико има српских.

​Савремени француски историчар, Френсис Конт, као и остали историчари, пише да су Словени стигли из прапостојбине на Дунав и Балкан у 6. и 7. столећу, али не објашњава зашто су Римљани писали да су Словени живели на Балкану и у Румунији (уз Црно море) у првим вековима Нове ере. Погледајмо то и у његовој књизи:„Током првих столећа нове ере, Римљани сведоче о додирима (непосредним и посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава“.[2]
Јасно, ако су Словени живели дуж целог Дунава, онда је овде реч о данашњој Румунији, кроз коју Дунав протиче у већој дужини, него и у једној другој земљи. Овај римски документ сведочи, да су Дачани једно од словенских (српских) племена.

И проф. др Реља Новаковић, пишући о грађанском рату у Византији, у 4. столећу после Христа, цитира стара документа о територији Румуније, где су, у 4. столећу, живели Срби. Реч је о грађанском рату у Источном Римском Царству (Византији). У опису борби између цара Ликинија и цара Константина Великог, становници данашње Румуније се спомињу као Срби и као присталице цара Ликинија. Мајеров лексикон из 1905. године (Mayers Konversations Lexikon) за Ликинија каже – да је био „Дачанин из нижег сталежа“.[3]

Потврду о Румунији као српској (словенској) земљи, оставио је, несмотрено, и аустријски историчар Константин Јиречек, задужен (од аустријских власти) да својим делом докаже сеобу Словена из руских степа на Балкан и Средњу Европу. Омакла му се истина (у само две реченице) – кад говори о 6. столећу после Христа и о античким становницима Балкана:

1) „Стога се хтело забавити Словене у њиховој рођеној земљи, у данашњој Влашкој“[4] и

2) „Од јужних племена, знатни беху Дасарети у планинском крају, све до Охридског језера, а поред њих Птоломејеви Албани – са вароши Албанопољ…“[5]

О словенској Влашкој је све јасно, а скоро и о словенском Балкану. Јер, да Срби (Словени) нису живели на његовом југу у античко доба, онда овај град, у том пределу (Албанопољ), не би могао имати словенску (српску) реч у свом називу – “поље“. Тако се изговарало име споменутог града, мада већина историчара и лингвиста тврди, да то „поље“ долази од грчке речи „полис“ – што значи „град“ или „град државу“. Но, Срби (Словени) су то, непромењено, изговарали као „поље“ – и у случају осталих насеља на Балкану, у Румунији, Молдавији, Придњестровљу, Русији: Скоп’ље, Севастопољ’, Јенопоље, Вр’поље, Прокуп’ље, Константинопољ’, Пријепоље, Трипоље, Ускоп’ље (уско поље)…

​О народу на данашњем подручју Румуније, у време Византије, детаљно је писао српски историчар, др Владимир Ћоровић. У питању су византијски ратови од 6. до 9. столећа против Обра и Словена. Ћоровић не налази о Румунима ни речи у тадашњим грчким документима. А кад та документа спомињу Дачане (по званичној историји несловенске претке Румуна), онда их обележавају као „словенске Дачане“, али се др Ћоровић не осврће на ову чињеницу. Ваљда, под утиском званичне историје, да Румунија не може бити прапостојбина Словена, он не коментарише византијске записе – да су Дачани Словени.[6] Др Ћоровић овако описује тадашње прилике на тлу Румуније:
„Византијска војска, пуна неповерења према новом врховном заповеднику, није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој обали Дунава“.[7]Да су, рецимо, Дачани (преци данашњих Румуна) били нешто друго, а не Словени, не би се њихове земље могле обележавати као „словенски крајеви“.
Пишући о 6. и 7. столећу, српски историчар, др Ћоровић, наводи значајан запис византијског цара Лава: Тактика и извод из њега о Словенима у Румунији:„У Тактици цара Лава, то се место јасније означава: да је њихова (словенска, СЈ) земља с оне стране Дунава“.
И као што то бива, ова византијска тврдња, да је на левој обали Дунава словенска земља, не слаже се с тврдњама у званичној историји, да су Словени само пролазили Влашком (Румунијом), па др Ћоровић додаје (помажући званичну историју) да су ту Словени „на туђем тлу“.[8]
Овај кратки коментар, да Влашка (Румунија) није словенска земља, демантовао је сам др Ћоровић – у истој књизи. О борби Византинаца и Словена у Румунији, пише да је то земља Словена – „дачанских Словена“. Погледајмо:

„Приск је, после првог успеха, наставио ратовање. Његове чете иду за Словенима – дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Словени се повлаче у околне шуме и ритове, где су намеравали навући непријатељску војску, невешту том терену, и сасвим је сатрати… Цар је желео, да сва та акција не остане на половним мерама и стога нареди, да војска презими на словенском подручју, како би одмах с пролећа могла почети поново чишћење и леве обале Дунава“.

Како се види, нема спомена да су Словени у Влашкој на „туђој земљи“, како је претходно тврдио др В. Ћоровић. Ту своју тврдњу ће оповрћи и у опису ових битака пошто су се у њих умешали и Обри:
„Јасно је, према томе, ма колико, иначе, вести биле нејасне, да су словенска насеља, и то не само она на западу, око Саве, него и она у Дакији, била у извесној мери зависна од Обра; само су ова источна, због удаљености од главних обријских средишта на подручју између Дунава и Тисе, била умногом слободнија. Приметили смо, уосталом, већ раније да је каган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је, када су они одбијали, присиљавао на то“.[9]

Да је Румунија била заиста исконска словенска (српска) земља, др Ћоровић то не може да прикрије, јер мора да се користи византијским подацима, а у њима пише:

„Обри су, према томе, сматрали себе господарима подручја на којем су живели Словени и понашали су се, у тај мах, као позвани да узму на себе дужност њихових заштитника… Каган је жртвовао источне, дачке Словене, дозвољавајући Ромејима да у борби против њих могу прелазити Дунав“.[10]
Ево још једне потврде да, на данашњој територији Румуније, није било другог становништва осим словенског (српског):

„Словени су, вероватно, пребегавали и прелазили на византијско подручје још и зато да би избегли суровости обријске власти, која је била врло тешка“.[11]
Овде је најзанимљивије то што историчари не објашњавају откуд у византијским документима тврдња да су Дачани – Словени. Они ту етничку одредницу преписују у своја дела, али је не објашњавају. Тврде (супротно том податку), да су Словени само прешли преко данашње Румуније, а да су Дачани остали у њој, док су се Словени населили на Балкану. А то што у документима пише, да су и Дачани словенско племе – као да се не тиче југословенских историчара.

Историчари се нису бавили ни одгонетањем имена “Власи“, па данас групе становника у Србији под тим именом сматрају националном мањином у односу на српску нацију! Мало која је реч била везана за српски етникум као реч “Власи“. Историчари су бежали од те одреднице за Србе, па су “Влахе“ претварали и у „влахе“ – подвлачећи да је то назив за сточаре у средњевековној Србији. Има ту неке оправданости, јер је српски (словенски) бог Волох (Влах) био заштитник пастира. Али, историчари не објашњавају тако једноставну чињеницу – сваки Србин сточар је под заштитом бога Влаха (Волоха, Волоса, итд), а сточарство је било најраспрострањенија привредна грана у прединдустријском добу.

Европски народи су Србе звали Власима – тако често као и Илирима, Рашанима, или, како су то најчешће чинили Мађари – Рацима.
Аустрија је (1630), живот и организацију Срба у Војној Крајини, регулисала Влашким уставом (Српским уставом) – на латинском: Statuta Valahorum.
Да су Аустријанци Влахе сматрали за Србе, посебно ако су се још служили српским језиком, сведочи саветник аустријске царице Марије Терезије (18. столеће) Јохан Христиф барон Бартенштајн.[12] Аустријски гроф Бартенштајн пише и о Србима у данашњој Трансилванији, у Румунији, или Ердељу – како овај крај зову Мађари. По царичином саветнику, овде су средином 18. столећа живели само Срби – без Мађара и Румуна. Говорили су српским језиком. Он те Србе зове Власима и каже да су већина православни, а део је признао папу за поглавара – поунијатио се, или, како Бартенштајн пише, они су „сједињени“ (с Римокатоличком црквом).

Укратко, Бартенштајн наводи податке о становништву Трансилваније из пореских књига и каже, да је ту 135.000 пореских домаћинстава, од којих су 85.000 православни Срби. С обзиром да су тада породице биле бројније, него данас, а да је становништво било малобројније у 18. столећу, него у двадесетом, можемо само претпоставити колико је Срба било у тих 135.000 домаћинстава.[13]

Нажалост, данас се потомци тих становника у Трансилванији убрајају у Мађаре – говоре мађарски и сви су католици. Њих је два милиона и имају политички захтев за аутономијом у Румунији. Занимљиво је, да ти Срби нису асимиловани у Румуне, него у Мађаре. Одлуку о томе је донео Ватикан и Аустрија у 18. столећу, вероватно да би повећали становништво с римокатоличком вером, јер да су их порумунили – имали би, иако не Србе, ипак, незгодно православно становништво. И оно би ометало – римокатоличко ширење ка Украјини, Белорусији, Јерменији, Грузији и Русији.

​Дачани (Румуни и Молдавци) су покрштени на српском језику, јер у време прихватања Хришћанства у Византији (од 4. столећа), није било румунског језика и његове молдавске варијанте. У ове две покрајине, исповедана је вера на српском језику до средине 19. столећа, кад је Српска православна црква имала надлежност над православним црквама у Румунији. О томе је писао историчар Љубивоје Церовић, истраживач историје Срба у Војној Крајини – у Аустрији. Описује издвајање Румуна из Српске православне цркве и успостављање Румунске православне цркве:„На основама привилегија из 1690. године (Срба у Хабсбуршкој Монархији /Аустрији/, објављене 1630, СЈ), Патријарх Српски, Арсеније Трећи Чарнојевић, приступио је реорганизацији Српске православне цркве у Хабсбуршкој Монархији (Аустрији), под чијом су се ингеренцијом налазили, осим Срба, и Румуни, Грци и Цинцари. До 1706. године, седиште Патријарха се налазило у Сентандреји, у Мађарској. После избора првог Митрополита Исаије Ђаковића, 1708, седиште Миторполије је премештено у Крушедол, да би се, од 1713. до 1919, седиште налазило у Карловцима (Сремским Карловцима, СЈ). Другом половином 18. века, Карловачка митрополија је захватала подручје од Јадрана до Буковине, од Саве и Дунава до Горње Угарске.У њеним оквирима су се налазиле епархије: Горњекарловачка, Пакрачка, Сремска (архидијецеза), Бачка, Будимска, Арадска, Темишварска, Вршачка, Ердељска и Буковинска. Борба Румуна за националну еманципацију се огледала и кроз настојања румунске јерархије, да се издвоји из састава Карловачке миторполије. Ова борба је достигла кулминацију 1848. године, када је Румунска православна црква прокламовала издавајање из састава Карловачке миторполије, што тада није било остварено.

То је учињено тек царским декретом 1864. године, када се румунска Сибињска митрополија издвојила из састава српске Карловачке митрополије. Царским рескриптом из 1868, дошло је до поделе парохија и манастира, што је довело до многих неспоразума између двеју цркава. Када је остварено коначно раздвајање цркава, наступио је период сарадње међу Србима и Румунима. Неколико епархија Карловачке митрополије, у целини или делимично, налазило се на тлу данашње Румуније (после поделе, СЈ): Темишварска епархија је захватала северни Банат, према Моришу, Тиси и Ердељу. Она се први пут помиње 1608. године, у време владавине Турака. После њиховога истеривања и укључивања Баната у састав Аустрије, све до 1919, Темишварска епархија се налазила у саставу српске Карловачке митрополије. После укључивања већих делова Темишварске и Вршачке епархије у састав Краљевине Румуније, успостављена је данашња Темишварска епархија, чије се ингеренције односе на све српске православне црквене општине у Румунији.Вршачка епархија је захватала Јужни Банат. Први помен ове епархије је из времена Банатског устанка 1594. После истеривања Турака и успостављања аустријске власти 1718. године, седиште епархије се налазило у Карансебешу, а од 1741. до 1919, у Вршцу. Ова Епархија се увек налазила у саставу Карловачке митрополије. Приликом раздвајања цркава, 1864, из састава Вршачке епархије је издвојен источни део, који је, као Карансебешка епархија, укључен у састав Сибињске митрополије. Делови Вршачке епархије, који су се 1919. нашли у Румунији, прикључени су Темишварској епархији.

Арадска епархија је имала надлежност на подручју северно од Мориша и у Кришани, односно Покришју. Настављала је традиције Јенопољске епархије из времена пре доласка Турака. Обновљена је као Јенопољско-арадска епархија после Велике сеобе 1690. године. До 1864, налазила се у саставу Карловачке митрополије, да би се, после раздвајања српског и румунског дела, нашла у саставу Сибињске митрополије.

Ердељска епархија је била у саставу српске Карловачке митрополије од 1716. до раздвајања цркава.

Буковинска епархија се, такође, налазила у саставу српске Карловачке митрополије.

Ердељска и Буковинска епархија су биле у Карловачкој митрополији и, заједно са Арадском и Карансебешком епархијом, укључене су у састав румунске Сибињске митрополије – 1864. године“.[14]