Анализе

Непријатељ у улози арбитра?

  • Оно што је компромис за Фанар и Вашингтон, сигуран је пораз за Српску цркву и Србе у Црној Гори

ПИШЕ: Зоран Чворовић

Поводом актуелне ситуацију у Црној Гори, САД нас убеђују да, речју Метјуа Палмера, „Руси виде овај закон (црногорски Закон о слободи вероисповести) као рањиву тачку коју могу да искористе, као прилику да направе раздор између Србије и Црне Горе, да повисе тензије“, а то је, наравно, „супротно од онога што желе да виде Сједињене Државе“. „Ми желимо да видимо мир, хармонију и сарадњу у региону, где земље сарађују да би превазишле разлике“, док „Руси свакодневно раде на томе да продубе и повећају те разлике и поделе“. Иако је из интервјуа који је Палмер дао „Гласу Америке“ очигледно да су се пропагандно-политички капацитети Стејт департмента срозали на ниво јефтиних русофобских стереотипа о „злим“ Русима из холивудске Б-продукције, и оваква банална пропаганда, прилагођена интелектуалним дометима бирача-купохоличара из шопинг молова, служи као димна завеса за америчко деловање у Црној Гори и на Балкану.

РАТ ПРОТИВ МАЛИХ РУСА

Насупрот ономе у шта нас убеђује Палмер, Вашингтону у тродеценијском рату против Срба као „малих Руса“ одговара заоштравање црквеног проблема у Црној Гори, као што им је то одговарало и у Украјини. Наиме, суочен са чињеницом да процес расрбљавања православног становништва Црне Горе не може да буде окончан без давања, за почетак, аутономног статуса епархијама СПЦ у Црној Гори, Вашингтону је садашњи жестоки притисак државних власти на СПЦ у Црној Гори добро дошао као средство којим ће у процесу решења овог конфликта од СПЦ покушати да изнуди што већу унутрашњу децентрализацију. У свему томе кључну помоћ Вашингтону може пружити његов пион, патријарх Вартоломеј, чије би посредовање лако могле да прихвате обе супротстављене стране у Црној Гори, државна власт и СПЦ. Истовремено би таква посредничка улога била идеална за даљу афирмацију папистичких амбиција Фанара, те додатно слабљење престижа Московске патријаршије у православном свету.
Да ће Стејт департмент доделити Фанару посредничку улогу у будућим разговорима између власти Црне Горе и СПЦ поводом спорног Закона о слободи вероисповести, посредно се може закључити из информације коју је 29. 2. објавила грчка агенција „Ромфеа“, а која је потом пренета и на порталу „Савеза православних новинара“ (Союз православных журналистов). Тог дана је амерички државни секретар Мајк Помпео упутио писмо архиепископу Цариградске патријаршије Елипидофору (Ламбриниадису), у коме га обавештава да САД „подржавају Владу Црне Горе у вођењу отвореног и транспарентног дијалога са СПЦ о Закону и његовој примени“, истовремено стављајући му до знања да званичницима САД није непознато „да су поједине религиозне заједнице изразиле узнемиреност због законских одредаба које се тичу права својине на имовини и правних поступака којима ће се доказивати својина на спорној имовини“.

ПОРУКА СПЦ

Писано уздржаним дипломатским стилом, ово кратко писмо није интересантно због свог садржаја већ због избора адресата.
Стејт департмент се поводом проблема са црногорским Законом о слободи вероисповести није обратио јерархији Српске цркве, чије интересе овај закон тангира, већ архиепископу Елипидофору, који се налази на челу Сабора православних епископа у САД. Тиме је, како примећују сарадници руског православног Центра Св. Василије Велики, поручено СПЦ да може да очекује помоћ САД само уколико се у спору између Цариградске и Московске патријаршије определи за америчког фаворита. С друге стране, избор адресата који је направио Помпео убедљиво показује да се додељивање неканонског томоса украјинским расколницима не сме тумачити као епизодни и искључиво политички мотивисани чин у сукобу Запада и Русије, у коме СПЦ, наводно, не треба да се гласно определи.
Обраћајући се цариградском јерарху на територији САД у вези с питањем које се тиче наше помесне цркве, а не Епископском савету СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, Стејт департмент се показао као заговорник папистичких претензија Фанара да под своју јурисдикцију подведе дијаспору свих помесних цркава. Стављајући овим до знања да би Фанар за САД био и те како прихватљив у улози посредника у спору СПЦ са државним властима Црне Горе, Вашингтон је исказао, заправо, пуно разумевање за један од основних постулата фанариотског источнопапистичког учења, према коме је цариградска катедра позвана да се као апелациона инстанца меша у спорове и проблеме унутар свих аутокефалних помесних цркава.

УЛОГА ПОСРЕДНИКА

Реч је о старом искривљеном тумачењу 17. правила IV Васељенског сабора, које у папистичком духу проширује, пре свега, судску власт цариградског првојерарха и ван граница области која му је опредељена одлукама III и IV Васељенског сабора. Улога посредника у разговору између Владе Црне Горе и СПЦ Фанару би добро дошла да потврди папистичко тумачење позиције цариградског патријарха коју је ових дана изнео један од фанариотских епископа, митрополит Апостол (Данилидис), истичући да је „Први Архиепископ Цариградски – Новог Рима и Васељенски Патријарх“ у „Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној Цркви“ њен ни мање ни више него „промислитељ и руководилац“ и „верни чувар јединства и вере“.
Увек спреман да осуди српски, руски и бугарски етнофилетизам, а сам заробљеник хеленског национализма и концепта Megali Idea, Фанар би као посредник у разговорима између Владе и СПЦ вероватно понудио такво „компромисно“ решење које би епархије СПЦ у Црној Гори лишило свих националних обележја, уз очување танке везе канонског јединства са Српском патријаршијом. Ако на руском националном простору фанариотска јерархија здушно подржава формирање лажног украјинског идентитета, зашто на српском националном простору не би у црквеним стварима протежирала лажни црногорски национални идентитет.
При томе нам тродеценијско искуство украјинског црквеног раскола показује да је спремност Московске патријаршије с почетка деведесетих година прошлог века да ради очувања црквеног јединства изађе у сусрет захтевима за црквеном аутономијом локалних укрокомунистичких и укронационалистичких елита, с једне стране, додатно појачала апетит за аутокефалношћу и допринела даљој украјинизацији руског народа и Цркве у Украјини, а с друге стране отворила простор за мешање Фанара и Вашингтона.

ОСУДА ПОЛИТИЧКОГ ПРАВОСЛАВЉА

Иако је аутономна Украјинска православна црква сачувала канонско јединство са Московском патријаршијом, њен сабор је још 2007. године осудио тзв. политичко православље, под чим се подразумевала обавеза сваког православног верника да учествује у политичкој борби на страни проруских снага. Оваква званична политички неутрална позиција УПЦ МП довела је до тога да се током борби у Новорусији и присаједињења Крима матици јерархија УПЦ званично залагала за очување територијалне целовитости Украјине. Док су поједини епископи и свештеници УПЦ МП током 2014. године отворено испољавали своје русофилство, дајући подршку „антимајдановцима“, као одески митрополит Агатангел, у исто време је, примера ради, митрополит черкаски Софроније Владимира Путина назвао „бандитом“, а проруске патриоте из Украјине који су пред терором „мајдановаца“ избегли у Русију називао је „издајницима отаџбине“. Неканонско формирање „Православне цркве Украјине“ од стране Фанара тек је делимично очистило редове УПЦ МП од укронационалистичког кукоља, који се сакупио током тридесетогодишње аутономије црквене организације у Украјини. Једно је сигурно, политички неутрална црквена јерархија тешко да може да одговори улози која се од УПЦ МП очекује у Украјини, да као део јединствене Руске цркве заустави давно започети процес украјинизације и истовремено поврати изгубљену руску националну свест својих верника.
Посматран из стварности масовних литија украјински црквени сценарио делује као неостварив у Црној Гори. Ипак, треба имати на уму да специјални амбасадор САД за верске слободе Сем Браунбек није у децембру прошле године Законом о слободи вероисповести „запалио“ Црну Гору да би угрозио власт америчког штићеника Мила Ђукановића већ да би под притиском неподношљивог закона Црна Гора потпуно била извучена из српског националног и руског цивилизацијског оквира, у коме се још увек налази, пре свега, захваљујући епархијама СПЦ на њеној територији. Оно што је компромис за Фанар и Вашингтон, сигуран је пораз за Српску цркву и Србе у Црној Гори.


ИЗВОР: Печат

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *