Анализе

Краљевина СХС и Источни Банат (III)

ПИШЕ: Илија Петровић

Расправа о границама и даље неизвесна

Мада је 31. јануара 1919. године саслушао југословенске и румунске захтеве, Врховни савет Мировне конференције формирао је једну посебну комисију и препустио јој да цео проблем изучи и предложи одговарајуће решење. Током наредна два месеца југословенска мировна делегација највише се бавила техничким уобличавањем свога захтева, а добила је и једну прилику да нека допунска објашњења пружи Комисији за територије непосредно. Из ретких контаката са представницима победничких сила тешко да се могла стећи иоле јаснија слика о будућем решењу банатског граничног чвора: чинило се чак да србска ствар стоји лоше. Поред чињенице да се србска војска, у складу са наредбом Врховне команде савезничке војске, морала повући из средњег Баната, таквом утиску доприносило је и сазнање да италијанска пропаганда интензивно ради против признавања нове југословенске државе. Победничке силе третирале су Краљевину СХС као земљу која зависи од њихових будућих одлука: чланови њене мировне делегације дошли су у Париз као југословенски делегати, а на Конференцији називани су делегатима Србије; југословенска делегација често се позивала на ратне заслуге Србије, а савезници су били много обзирнији према својим обавезама из тајних уговора са појединим земљама; чињеница да је у југословенској делегацији било и бивших поданика поражене Хабзбуршке монархије, до крајности је срозала србске војне заслуге у тек минулом рату. У таквим околностима, предност је нужно морала припасти земљама без неке особите војничке репутације; ако је према некој од таквих земаља постојала и обавеза из каквог тајног уговора, као што је то у свему био случај са Румунијом, било је разумљиво што су се србски изгледи све више тањили.

Крајем фебруара 1919. године, стручњани водећих сила у Мировној конференцији већ су имали припремљене своје нацрте за будућа разграничења. Из кругова блиских Врховном савету могло се сазнати да ће Краљевству СХС, односно Србији, припасти западни Банат и добар део Бачке, да се Срем и Славонија не доводе у сумњу, а да ће средњи Банат и северна Бачка бити додељени Румунији, односно Маџарској. Оно што је наговештавано за Бачку и Банат, унело је видан немир у србски део југословенске мировне делегације, нарочито због тога што се сматрало да би губитак Беле Цркве, Вршца, Кикинде, Суботице и Сомбора представљао озбиљан ударац националном уједињењу. Можда управо због страха да би тај део земље могао бити изгубљен, југословенски интерес за Барању био је одједном скоро напуштен. Србска страна била је чак спремна да одступи и од својих захтева у северној Бачкој, уколико би за узврат успела да задржи Темишвар; само се тако може тумачити једна одлука Велике народне скупштине у Новом Саду од 27. фебруара 1919. године, коју је Протић проследио делегацији тек 7. марта, и која “моли Конференцију мира у Паризу, да Банат прикључи Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, пошто је Банат од 6. века већ насељен српским и словенским живљем, па од 6. века био средиште свих српских покрета и српске културе”. Из чињенице да се у њој не помињу Бачка и Барања, иако су и оне биле угрожене, биће да је ову одлуку наручила или србска влада, односно сам Протић, или србски део Делегације у Паризу. Потврда за такав закључак налази се и у Пашићевој забелешци на приспелом документу да се влади “депешира да даде упутства да се такве резолуције шаљу директно конференцији мира, јер имају већег дејства”.

Из многобројних контаката које су чланови југословенске делегације током прве половине марта имали с америчким, француским и енглеским стручњацима, може се закључити да се проблематици везаној за разграничење приступало заиста студиозно, мада се понекад не може избећи и утисак да је постојала и извесна њихова спремност на уступке. Ово се нарочито односи на гласове да би Италија подржала неке србске захтеве на истоку, уколико би се на тај начин помогло сплашњавању србских интереса на јадранској обали.

Директна веза банатског и јадранског питања на Мировној конференцији утицала је и на испољавање великих разлика између србског и хрватско-словеначког дела делегације, нарочито када се радило о предлозима да се гранична питања решавају плебисцитом. У јадранском случају, и плебисцит је могао бити користан, будући да би се скупним гласовима србске, хрватске и словеначке већине, Италија могла елиминисати из крајева на које и “Југословени” полажу право. Инсистирање на евентуалном плебисциту у Банату могло би изазвати и одлуку да се плебисцит спроведе и у Бачкој. У таквом случају ризиковало би се много, пошто се не може предвидети како би гласали Немци и Маџари. Осим тога, плебисцит у овом другом случају одлучивао би о евакуацији србских трупа, што ни у ком случају не би могао бити србски интерес. Зато, иако је показивао велику спремност да се максимално ангажује у расправи о границама с Италијом где се назирао много већи залогај, Пашић је своје предлоге за плебисцит ограничио само на Темишвар.

Пашићева логика била је здрава, пошто је 20. марта могао известити Престолонаследника да је у комисији за територијална питања формулисан предлог да Србији припадну Вршац, Бела Црква и Велика Кикинда, док би Темишвар био предат Румунији. Истина, до коначног решења има још доста јер “ово питање има да дође вишој комисији, а кад ова донесе решење, решава онда Комитет десеторице, тј. Комитет великих сила”. Што се Бачке тиче, ствар “стоји много боље, нарочито после нових дата”, док за Барању каже, без икаквог коментара, да стоји “врло хрђаво”. Потврда ове Пашићеве приватне информације стигла је тек 6. априла 1919. године, када су објављена два извештаја о разграничењу у Банату. У оба извештаја дат је исти текст о разграничењу, док је у извештају број 2 садржан и предлог за границу између Маџарске и Краљевства СХС.

У основи, комисија је прихватила гледиште да је Банат предмет југословенско-румунског спора, али је он ипак подељен између трију суседних држава: Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Румуније и Маџарске. Образлажући свој предлог, савезнички стручњаци истакли су да су “с највећом пажњом узели у обзир румунску тврдњу да је Банат недељива област и да су доиста утврдили да нема једне линије која би представљала природну границу поделе за ову област, те да је свака демаркација вештачка и прети поремећајем целокупног привредног живота. Међутим, нагласили су, на југозападу живи веома снажно југословенско становништво (population yougo-slave), које је најтешње повезано са Београдом. Што се тиче дела територије на левој обали ушћа Мориша у Тису, он је етнички и економски мађарски, а непосредно се и везује за Сегедин. С обзиром на овај општи налаз, комисија је сматрала да јужно од Сегедина треба оставити Мађарској једну малу зону, а област Баната поделити између Румуније и Југославије на основу равнотеже броја оног националног становништва једне и друге стране које остаје на туђој територији. Стога је одлучено за решење по коме би око 75.000 Румуна остало Југославији, а 65.000 Словена Румунији. Такође се упоредо настојало наћи и решење које би у највећој могућој мери довело до поделе саобраћајница. Најзад, комисија се залагала да се машине, било на којој страни да остану, морају реципрочно заштитити сагласно одредбама Друштва народа”.

Могу ли се границе још померити

Обриси нових граница Краљевства СХС у Банату, Бачкој и Барањи назирали су се већ крајем маја 1919. године. У преосталом конференцијском времену требало је порадити на њиховој корекцији, у мери коју су углавном диктирали накнадно прикупљени статистички подаци о етничкој припадности становништва. “Југословенска” Делегација је посебан интерес показивала за померање целе барањске границе ка северу, док се борба за Бају и за евентуални плебисцит у Темишвару могла свести на пуки вербализам. У ствари, о Барањи се није много знало, а подаци који су Делегацију засули нарочито током маја, изненада су отворили могућност да се србски етнички простор дефинише и тамо. Наредни месец донео је Делегацији и бројне поруке из барањских села, са жељама за присаједињење Краљевству СХС. Није се радило само о словенском становништву, већ и о немачком, па чак и маџарском. Ако се у првом случају радило о носталгичним тежњама да се оствари уједињење са јужнословенском браћом, није искључено да су они други покушавали да узмакну пред налетом “совјетске” идеје у новоуспостављеној Маџарској Републици.

Како се радило о преко стотину села са већинским немачким и маџарским становништвом које је тражило присаједињење Краљевству СХС, Цвијић је сумњао у вредност приспелих изјава. Све оне потицале су са подручја која је запосела србска војска, а највише што се из свега тога могло извући, било би слање једне међународне комисије да се на лицу места увери о чему се стварно ради. Станојевић и Радонић били су још неповерљивији од Цвијића: “Цео тај материјал непоуздан је и њиме ће се наша Делегација послужити само у ограниченом обиму и врло пажљиво”. Поред тога што су многе изјаве биле идентичне, “од речи до речи, и по садржини и по тексту”, неке од њих, нарочито из маџарских села, биле су штетне и по државне интересе Краљевства СХС. Маџари су, наиме, тражили да остану у јужном суседству “само дотле док је у Мађарској на управи комунистичка влада”, па чак да им се за то време остави управа “по старим мађарским законима”. Но, без обзира на све, и не упуштајући се у било какве расправе, Делегација је 25. јуна само обавестила Конференцију да сто шеснаест барањских општина “траже уједињење са државом СХС”. Сматрало се довољним што су све општине наведене појединачно и што је израз њихове воље стигао пред Конференцију.

Током маја и јуна 1919. године стигле су до Делегације и многе молбе из севернобачких општина да “лица која одлучују судбину народа… на темељу узвишених принципа председника Вилсона о самоопредељењу народа, споменуте крајеве определе држави Срба, Хрвата и Словенаца”. Истовремено, пристигле су у Париз и неке стручне анализе постојеће каналске мреже у Бачкој и Банату, посебно наменског коришћења воде из дунавског рукавца од Баје до Бездана. Станојевић и Радонић обрађивали су и ову материју, а њихов предлог о будућности Баје с околином, ослоњен на народносне и економске разлоге, тражио је од Конференције (23. јуна) да ово подручје припоји држави Срба, Хрвата и Словенаца Прво, најновији статистички подаци потврдили су да Бају и њену околину већином насељава србски и буњевачки живаљ, и друго, Францов канал који “средином Бачке попреко спаја Дунав са Тисом… служи као најглавније саобраћајно средство у тим крајевима (и) даје воду за заливање целој оној околини између Дунава и Тисе”, не може се ваљано користити без воде из оног већ поменутог дунавског рукавца. “Ако би Баја, дакле почетак рукавца који даје воду Францовом каналу, остала у туђој држави, тај би се рукавац могао ма под каквим изговором затворити, услед чега би цела средња Бачка остала без једног важног комуникационог средства, а у сушним годинама то би могло за цео онај крај имати катастрофалних последица”.

До ове расправе о коришћењу каналске мреже дошло је после једног инцидента изазваног наредбом румунских власти да се 19. јуна затвори брана за превођење воде из Тамиша у Бегеј. Бегеј је тако остао без воде, а Темишвар, град под србском управом, и без воде и без електричне струје. У ствари, само седам дана раније потекло је из Министарства пољопривреде једно упозорење да се кроз канал код Лугоша може пустити толико воде да у Бегеју буду уништена сва постројења која га чине пловним. Један извештај из истог извора, упућен Делегацији 17. јуна, тврди да се у околини Темишвара налазе сви технички објекти који утичу на водостај банатских водотока. Изгубити Темишвар “значи губити команде над воденим токовима у Банату и стављање једног дела Баната у зависност од Румуна значи да га могу плавити према своме нахођењу или да му поједине токове оставе у суву”. Посебном нотом од 1. јула упознат је председник Конференције с овим проблемом, али тада није поменуто гранично питање. Наредних дана припреман је концепт нових “хидротехничких и хидролошких” захтева за благо исправљање граничне линије према Румунији, али се од њих одустало: стало се на становиште да “приступ теми” није довољно широк.

Да ли су се при томе имале у виду и војне активности против Беле Куна и његове Маџарске Совјетске Републике, тешко је рећи, тек, јун и јул 1919. године ставили су југословенске политичаре на велику муку. Румунија је већ била преузела водећу улогу у интервенцији у Маџарској несумњиво рачунајући и са могућношћу да се прошири у Банату. Очекивало се да би учешће Краљевства СХС у “контрареволуцији” не само ојачало његову војну позицију у односу на Маџарску, него би се лакше оствариле и територијалне претензије према њој. У супротном, све предности биле би на страни Румуније. Због тога, Делегација Краљевства СХС на Мировној конференцији предложила је својој влади да учешће у савезничкој интервенцији услови “добитком у Банату”, а Пашић је поручио: “Скрећем пажњу г. председнику да ће се на учествовање полагати велика важност, да савезници желе да се што пре сврши са свим питањима о миру и да ће много више бити наклоњени ка оној држави која учини оно што се од ње очекује… По мом мишљешу и оцени расположења политичког, држим да ће нам много помоћи да се сврше и она мања територијална питања која су остала и која се односе према Мађарској… Ми ћемо овде на погодан начин тражити да се наши захтеви при одређивању граница приме, а ви тамо тако исто говорите да ће се наша војска радо одазвати ако се исправе наше границе у Банату, Бачкој и Барањи”.

Од учешћа Краљевства Срба Хрвата и Словенаца у рушењу Беле Куна није било ништа, а цео јул 1919. године био је испуњен изучавањем низа меморандума из Барање, Баје и северног Баната, који су, сваки на свој начин, образлагали потребу да се ти крајеви прикључе држави Срба, Хрвата и Словенаца. Био је ту и један меморандум маџарског становништва из Барање, којим је тражено ла се продужи “српско-хрватско-словеначка окупација”. Овај необичан захтев био је мотивисан жељом да се Барања спасе бољшевичке власти и страхом да ће после повлачења србске војске ова област доживети економски слом. И највећи део разних аргумената из тих меморандума искоришћен је у Делегацији приликом сачињавања накнадних захтева за корекцију граничних линија према Румунији и према Маџарској.

За такву делатност била је небитна чак и наредба генерала Д’Епереа која је, у виду Протићевог телеграма, саопштена Пашићу 15. јула, “да евакуишемо Банат и повучемо трупе на линију коју је Највиши савет савезнички дефинитивно утврдио између нас и Румуна”. Телеграм је садржавао и објашњење да је у Београд већ допутовао један француски пуковник не би ли утврдио “детаље и време извођења ове операције”, што је значило да у Банату више не треба очекивати било какве значајније промене. Истина, тражено је од Врховног савета да Д’Епере повуче своје наређење, али без успеха. Узалудна је била молба команданта Коњичке дивизије од 22. јула “да се употреби и последњи покушај и по сваку цену да се евакуација ових крајева одложи на неодређено време, тумачећи у исто време опште уверење да судбина ових крајева не може бити решена на овој неправедној основи, већ онако како захтевају морал и правда, тј. да наши буду”. Војвода Мишић обећао је своме потчињеном команданту да ће извештај проследити претпостављенима, да надлежни чине све што могу, али да се наређења “морају извршавати без дискусије и одуговлачења”. Некорисна је била и Протићева телеграфска порука од 23. јула да је “вест о напуштању Темишвара и о нашој новој неправедној граници у корист Румуна изазвала огромно разочарање и огорчење” код свих србских официра и војника стационисаних у овим крајевима, да би се могло десити да наређење о повлачењу изазове отпор код војника и да ће србско становништво, “утучено овом неправдом”, оружјем спречити да Румуни уђу у ове крајеве. Пашићева порука Протићу од 28. јула “да влада не би требало наређивати евакуацију Баната док се питање дефинитивно не реши од стране конференције мира”, била је само једна закаснела реторичка фигура.

Наредног дана послата је у Париз порука пуковника Данила Калафатовића: “Румунску зону Баната наше трупе су потпуно евакуисале 28-ог о. м. и предале Французима”. Посредовањем шефа војне мисије, ова порука уручена је Пашићу 31. јула. Ван сваке сумње, у том тренутку потпуно се истопило србско очекивање да би војничко поседовање једне територије могло представљати девет десетина права на њу. Првог августа делегацији је поднет и један меморандум др Јована Вулетића, изасланика Банатске Клисуре. Његов предлог нудио је да се румунске општине Чорда, Селеуш и Марковац и немачка општина Кудриц замене за чисто србске општине Златица, Луговет, Соколовац, Дивић и Белобрешка, чиме би се добило шест до седам хиљада “свесних Срба”, боља стратегијска граница, део пруге Вршац — Бела Црква — Базјаш и манастири Базјаш и Златица. Делегација је предлог оберучке прихватила одлучујући се да са Румунима ступи у непосредне преговоре о местимичној замени граница, пошто се “сад излажемо опасности да изгубимо општине румунске, а наше да не добијемо”.

Можда је то био и случајни сплет околности, али је чињеница да је тих дана из француских кругова потекла једна тиха иницијатива да се Југославија одрекне својих размирица са Румунијом због “мало комадића земље”. У невољама наспрам Италије, Аустрије, Маџарске, Бугарске и Арбаније, не би јој сметало да са Румунијом буде у добрим односима. Кад се већ очекује да Румунија буде велика и моћна држава, и за Југославију би корисно било да се србски престолонаследник Александар ожени румунском принцезом.

Одлука о разграничењу

Граница у Бачкој третирана је у оквиру другог предлога Комисије за територије, датованог са 25. јулом 1919. године, и то само у делу који се тицао захтева да се Краљевству СХС доделе Баја и њена околина. Комисија је узела у обзир информације да у тој области живи 34.000 Словена и 55.000 осталих, да је Баја привредно везана за Сомбор који се већ налази у Краљевству СХС и да од њеног статуса зависи рад Францовог канала, али је Врховни савет стао на становиште да се све то мора занемарити у односу на опште етничке прилике. Због тога, одлучено је да се граница дефинисана 6. априла 1919. године, и као таква у начелу усвојена, потврди као коначна. То је, у ствари, значило да се Бачка дели једном косом линијом која од границе на Тиси, близу Сегедина, иде у југозападном правцу ка тачки на Дунаву северније од Кишкесега, тако да Краљевини СХС остаје Суботица и сва област у којој релативну већину чине “Југо-Словени свих врста”.

У истом пакету био је садржан и предлог за разграничење са Румунијом. Гранична линија била је дефинисана још 6. априла, о чему је Делегација Краљевства СХС била извештена нотом генералног секретаријата Мировне конференције од 20. јуна 1919. године. За ову прилику, Комисија за територије размотрила је и неке накнадне србске захтеве. Први захтев тицао се Базјаша. Комисија је одбацила понуђене аргументе о србској већини у односу на Румуне, а питањима у вези са србским власништвом у шумама Клисуре могу се касније бавити и заинтересоване стране непосредно. Одбачен је и србски захтев да се граница на потезу од Жомбоље до Модоша (Јаше Томића) прилагоди потребама постојећег хидротехничког система и саобраћаја на железничкој прузи између Вршца и Кикинде; стручњаци су сматрали да се ова проблематика може решити у оквиру Комисије за режим лука, водених путева и железница при Конференцији мира. Врховни савет потврдио је све ставове прихваћене у Комисији укључујући и онај да граница у северном Банату, јужно од Сегедина, још остаје отворена за комисијске студије. Банат је тако подељен на три дела: Краљевству СХС додељени су Бела Црква, Вршац и Кикинда. Румунији мали део Торонталске жупаније, готово цела Тамишка жупанија са Темишваром и цела Крашовско-северинска жупанија, а Маџарској мања област јужно од Сегедина.

Да ли је могло друкчије

У настојању да се дође до што повољнијег разграничена са Румунијом и Маџарском, делегација Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца на Конференцији мира у Паризу своје захтеве темељила је на неколико начела: географском, етничком, националном, национално-историјском, привредном и стратегијском. Како примећује Андреј Митровић, “стратегијска аргументација је често била слична географској: поклапале су се онда кад је неки географски објект сматран одличном стратегијском границом, али тиме није исцрпљивано ни једно ни друго начело. Тако се стратегијски разлог разликовао од географског када је тражено дубље залеђе за Београд или за долину  Мораве, а географски од стратегијског када је указивано на природну повезаност посебних територија у једну целину. Национално начело је у речнику делегата и стручњака имало најчешћи облик израза етничког начела, али је у извесним случајевима јасна другојачија употреба: понекад се говорило о национално свесном становништву, а понекад о етничком елементу, без обзира на то да ли је национално свестан или није… Ипак су делегати често мешали и спајали ова два начела, што је најчешће исказивано изразом начело народности. Етничко-историјско начело примењивано је онда кад се позивало на права с обзиром на етничке прилике кроз историју. Привредно начело је било коришћено кад се говорило о потреби за житом или угљем, односно о иригационом систему и сл. Централно и основно било је национално начело, а остала су коришћена као њему допунска или помоћна”.

Мада у примени националног начела није увек јасно у име којег се осећања оно користило и о каквом се националном осећању радило, да ли о “југосповенству”, “србо-хрвато-словенству” или Србству, чини се да тада то и није сматрано особито битним, нарочито не у србском делу Делегације. Из тога угла треба оцењивати и све покушаје Делегације Краљевства СХС да најпре, сходно стратегијском начелу, око “угословенског” језгра добије што ширу територију, да би се, када то не би успело, задовољила и оним што је у својој основи етнички србско, односно “југословенско”. Разумљиво, и већ помињана “Пешићева линија” била је заснована искључиво на стратегијском начелу; она је представљена делегацијама великих сила на Конференцији, али Конференцији није званично поднесена. Никола Пашић унапред је пошао од поставке да су захтеви у оквиру “Пешићеве линије” максималистички, да они могу послужити искључиво као пробни у натезању са суседима и да ће се, на крају, сви захтеви бранити националним, а не стратегијским разлозима. Несумњиво, таква његова логика била је предалеко од доцније Черчилове изреке да је “поседовање девет десетина права”.

Занемаримо ли отпор који су у Мировној делегацији тек створеног Краљевства Срба, Хрвата и Стовенаца србским територијалним претензијама пружали хрватски националисти Смодлака и Трумбић, и искажемо ли благо разумевање за недовољну доследност Делегације у одбрани појединих србских захтева, чак и повремену неприпремљеност за аргументовану расправу, не може се мимоићи србско наивно веровање да су права новоствореног Краљевства (као члана победничке коалиције) на захтеване територије неспорна, да су та права стечена  изузетним ратним заслугама србске војске, те да Румуни и Маџари не могу парирати тим захтевима. Ово утолико пре што су велике силе одмах ставиле на знање каква је чија улога и где је чије место на Мировној конференцији. Оне су, наиме, на десетак дана по отварању Конференције, малим државама омогућиле да изложе своје захтеве, територијалне и друге, тек толико да, барем глобално, сагледају и њихова гледишта и њихова размимоилажења, али и да би могле ублажити њихове евентуалне приговоре како се на Конференцији не ради демократски. Малим државама, према томе и Краљевству СХС, није пружена прилика да учествују у непосредном одлучивању о будућим мировним уговорима. Велике силе о свему су одлучивале саме, док су мале државе остављане чак и без елементарних обавештења о правцу у којем се расправе одвијају. “Удаљени од стола одлуке”, каже А. Митровић, “окружени зидом ћутања, изложени изненадности сазнања неких чињеница у вези са током одлучивања, у могућности да донекле утичу тек посредно и после великих напора, представници малих народа били су стављени у ситуацију да воде уситњену политику без правих… повезујућих нити”.

Несумњиво, циљ Конференције мира у Паризу био је да силе победнице поделе власт над светом водећи рачуна о снази појединих земаља и о њиховом доприносу у обарању Централних сила. Чланови Конференције били су: Велика Британија, Француска, Сједињене Америчке Државе, Италија, Јапан, Белгија, Бразил, Британски доминиони, Гватемала, Грчка, Индија, Кина, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, Куба, Либерија, Никарагва, Панама, Пољска, Португал, Румунија, Сијам, Хаити, Хеџас, Хондурас и Чехословачка, исто као и Боливија, Еквадор, Перу и Уругвај, земље које нису биле у рату са Централним силама, али су почетком рата прекинуле дипломатске односе са Немачком.

Конференција се у пленуму састала свега седам пута, али само као гласачка машина. Шефови делегација Велике Британије, Француске, Сједињених Америчких Држава, Италије и Јапана чинили су Веће петорице. “Појачани” својим министрима иностраних послова, они су сачињавали Веће десеторице. Прва четворица, без представника Јапана, били су у Савету четворице, али су о свему одлучивали само председник француске владе Жорж Клемансо, председник енглеске владе Дејвид Лојд Џорџ и амерички председник Вудроу Вилсон. Шеф италијанске делегације Виторио Емануеле Орландо био је у таквом друштву мање-више неприметан, “присутни грађанин”, такорећи.

Безизгледно пред великима

Француска, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, све у страху од тек побеђеног ратног непријатеља, у жудњи за колонијама и репарацијама и у мржњи према тек рођеном бољшевизму, до услова за мир дошли су диктатом, а не преговорима. Супротно очекивањима неких италијанских политичара, која је у својим мемоарима синтетизовао Карло Сфорца, да “треба порадити на томе да Антанта, склона да Немачку посматра као свог главног непријатеља, не дође у искушење да поштеди Аустрију, главног узрочника кризе”, одговорност за рат бачена је на Немачку. Немачка и њени савезници били су искључени са Конференције, а припремљени мировни уговори њима су дати само да их потпишу, без права на било какав приговор. Немачкој су одузете све колоније, на свим њеним границама успостављене су територијалне промене и наметнуте су јој силне ратне репарације. На рачун срушених царстава створене су нове државе или признате оне које су зачете на дан кад је прихваћен Вилсонов принцип о слободном самоопредељењу народа, међу њима и Чехословачка, Пољска и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца; ова последња на србским војним и цивилним жртвама, добрим делом настајалим и деловањем оних који су одлучивали на Конференцији мира у Паризу.

Ево како:

Французи. Средином октобра 1915. године, док су Немачка и Аустрија већ уве­лико ратовале против Србије и Црне Горе, у рат улази и Бугарска. У међувремену, 5. октобра, савезничка Источна војска почела је да се искрцава у Солуну, са прилично нејасним на­мерама.

Ср­бија се опирала колико је могла, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Бео­град, По­жа­ревац, Смедерево и Голубац, после чега су кре­ну­ле у наступа­ње према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. ок­тобра, аустроу­га­р­ска војска пре­шл­а је Дрину код Вишеграда, а до тога да­на Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Веле­су. Срп­ска вој­ска морала се повлачити према југу, а очекиване по­моћи од фран­цуских и енглеских савезника, са солунског пра­в­ца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Кра­љеву, у Лесковцу и Крушевцу.

Српска Врховна команда покушала је тада да своје снаге при­купи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије пре­ма Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, Источ­ном војском командовао је тада један не­за­интересовани францу­ски генерал, по имену Морис Сарај, који је у међувр­е­мену, не оба­ве­штавајући о томе српску страну, своје трупе повукао према гр­ч­кој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина са­обраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати.  Српској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море.

Енглези. Тај пробој и труд да се избије на море нису текло ка­ко се мо­гло очекивати. Британски став према србској страни мож­да је најбоље “об­јаснио” њен министар војни Хорејшо Киченер, рекавши нека два месеца раније да, “што се данас налазите (Срби – ИП) у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одби­јали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви из­ги­нете него да Бугарима учините уступке”.

Тај енглески цинизам понајбоље је формулисао историчар Драгољуб Живојиновић у једном интервјуу датом 2008. године, пошто му је из штампе изашла књига Не­во­љ­ни ратници, велике силе и Солунски фронт:

Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Да­кле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не во­ле, ни њи­хово јавно мнење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. пи­сали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног ли­ста, ни готово политичара, ни генерала иоле наклоњеног Ср­би­ма…. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку про­тив Србије, отворено су је и у најтрагич­нијом тренуцима уце­њи­вали и опту­живали за почетак Пр­вог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас”. А такву енглеску “са­везничку” логику најјезгровитије је исказала једна изјава Карла  Маркса, парафра­зирана јула 1914. године у енглеском дневном ли­сту Манчестер гардијан: “Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и пото­пити је на дно, Ев­ропа би постала чистија”.

Италијани. По доласку на арбанашко приморје и пред опасношћу од продора аустро­угар­ске војске ка Скадру, србска Влада и Врховна команда са­гл­а­силе су се да војску упуте према јуж­ној Ар­банији, али морем. Италија која је, у складу са фран­цуско-енглеско­-итали­јан­ским спо­ра­зу­мом од 10. маја 1915. године, “имала главну команду над поморским операцијама у Јадранском мору”, није се сагла­сила са србским предло­гом, већ је у договору с Енглезима “из­јавила да не може да обезбеди њихов транс­порт мо­рем, чак ни делимично, од Медуе до Валоне”, нити да “у­че­ствује у упућивању одреда за заштиту правца повла­чења ако Срби буду ишли сувим”. Уза све то, Италија се “најенер­гичније успротивила да се Срби приближе Валони на 80 км, где је почињала њихова интересна зона, страхујући да би улазак Срба у ту област… угро­зио њихове позиције у Ал­ба­нији”.

Сви они заједно. Кад се србска војска већ нашла на арбанашком приморју, Французи су пред­ложили србској влади да се смести негде у Француској, што је од­мах било одбијено. Срби су сматрали да ће њихов политички ути­цај са Крфа увек бити вреднији за српску ствар него што се то мо­же ос­тварити са лагодне удаљености на францу­ск­о­м југу. Оправ­даност такве логике показала се већ у расправи на савезничкој војној кон­ференцији у Шантијију, 20. фебруара 1916. године, када је кључно питање било да ли Солунски фронт треба распустити и војскама са њега, укључујући и србску, ојачати западни фронт. Наравно, Енглези су били заинтересо­ва­ни за такву варијанту, Италијани су заступа­ли логику по којој би србску војску тре­бало задржати код Валоне “ради коопе­рације са талијанским трупама”, док је француски генерал Жозеф Жофр највећи проблем видео у недостатку транспортних средстава за превоз војске на за­па­дни фронт.

Американци. Макар колико се говорило да је Велики рат избио због атентата на аустроугарског престо­ло­наследника Фрању Ферди­на­н­да (28. јуна 1914. у Сарајеву), моћни светски банкари испланирали су тај сукоб знатно раније. Наиме, још 1909. године, Комитет Пред­ставничког дома за испитивање фонда­ци­ја изузетих од пореза, истражујући концепт “Кар­негијевог фонда за међу­на­родни мир” бавио се само једним питањем: “да ли постоје средства ефи­ка­снија од рата, уколико се жели да се про­ме­ни живот читавог на­рода”. Расправа о томе трајала је годи­ну дана, а  њен закључни став гласио је да Америка треба да уђе у један “добар ев­ро­п­ски рат”. Припреме за то почеле су када је 25. октобра 1911. Чер­чил је био постављен за првог лорда Адмиралитета у Енглеској, а у Америци када је убр­зо потом председник Вудроу Вилсон имено­вао Франклина Дела­ноа Рузвелта за министра морнарице. У рат се ушло кад се већ мо­гао наслутити његов крај, а видљиви разлог који је Вилсона (и амерички народ) убедио да треба ратовати, би­ло је немачко потапање енглеске лађе “Лузитанија” (7. маја 1915), с око 1.100 пут­ни­ка и америчким товаром од шест милиона шар­жера муниције на­мењеним за продају Енглеској и Француској, “да би им се помогло у рату против Немачке”.

Тај догађај био је само епизода у прип­ре­ми Сједињених Америчких Држава да се силовитије ук­ључе у европске дог­а­ђаје, а прави разлози за то уско­ро су почели да бивају извеснији: Вилсон је 1916. први пут пред­ло­жио оснивање Лиге народа као “потребу света за једном светском владом која ће спречавати да се овакви ратови понављају у будућ­ности”. Под притиском масон­ске елите и њеног капитала, Вилсон је 6. априла 1917. објавио да се Америка налази у рату “за оконча­ње свих ра­това” и “за осигу­ра­ње развоја демократије у свету”.

Рат је потрајао још годину и по, а окончан је мировним преговорима у којима је водећу улогу себи прибавио председник Вил­сон. Из тога рата, као и осталих ратова које је амери­ч­ка политика покретала и у којима је њена војна сила учест­вовала – привреда и еко­номија САД излазиле су спектакуларно и спасоносно обога­ће­не. Према истраживањима др Мартина А. Ларсона који је скоро цео свој научни век провео студирајући систем америчких федерал­них резерви, Америка је у своме Рату за независност (1775-1783) зарадила седамдесет пет милиона долара, у Грађанском рату (1861-1865) три милијарде, у Великом рату 30 милијарди, да би цифре Другог светског рата биле “вртоглаве и мере се билионима долара”; ради се о “нашим” милијардама, а др Ларсон још објашњава да амерички банкари у својим ратовима краду своје грађане, а у ратовима на другим странама краду остале.

У тој крађи “осталих” током Великог рата, послератна женидба краља Александра Карађорђевића румунском принцезом Маријом била је само србски “колатерални добитак”.

Крај

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *