Анализе

Војвођански клуб (део IX): Војводина „дођошима“

Изгубивши поверење староседелаца, војвођански аутономаши очајнички вабе потомке оних којима су се ругали због „воза који их дон`о“. На слици: Сцена доласка колониста у САП Војводину 1945. г, ТВ серија „Осма офанзива“, ТВ Београд и ТВ Сарајево, снимљена у режији Соје Јовановић по сценариу Бранка Ћопића и Арсена Диклића, 1979. г.

  • Последњим јавним иступањем у својству председнице Војвођанског клуба, Бранислава Костић је пружила руку „дођошима“. Тиме је одбацила стогодишњи темељни вредносни став аутономаша о културном ексклузивизму староседелаца Војводине

ПИШЕ: Душан Ковачев

С јесени 2018. г. Војвођански клуб је објавио Зборник „Војводина и Србија – 100 година после“. Поводом овог издања одржан је у Новом Саду разговор о књизи у форми трибине под модерацијом Роберта Чобана[1].

Пред крај трибине, председница Војвођанског клуба, Бранислава Костић је изнела став да је „тензија између дођоша и староседелаца“ била „историјска грешка“, јер „нити су дођоши лоши, а сви ми добри, нити су сви они добри, а ми лоши“. Насупрот основној  вредносној поставци војвођанског аутономаштва, Костићева је рекла да су дођоши „наши људи, наше комшије“ и закључила: „Ако хоћемо да буде Војводине, морамо са комшијама, нема нам друге“. Заборавила је да се Војвођански клуб ради рушења Милошевићевог режима, пре две деценије, није обратио „дођошима“, већ НВО сектору Хрватске, земље из које су десетине хиљада Срба избегле да  би се настанили у Војводини. Ова изјава председнице Војвођанског клуба представља напуштање вековне замисли о престижу староседелачког војвођанског менталитета над дошљачким, темељне вредности војвођанског аутономаштва. Поделу на „староседеоце и досељенике“ је још 2007. г. јавно критиковао Теофил Панчић[2], али је Војвођански клуб тада тврдоглаво остајао при своме. Наиме, Војвођански клуб је 2011. г. протестовао због запошљавања Срба који су из Хрватске протерани у операцији „Олуја[3]“, a 2013. уопште није протестовао када су се у Новом Саду јавиле пароле „Дођоши марш из Војводине и Новог Сада“ и „Смрт дођошима!“[4] које се према прописима Р. Србије морају подвести под забрањено дискриминационо понашање. У Новом Саду је тада против оваквих графита протестовао само СПО Вука Драшковића.

До аутономашког отварања према „дођошима“ је пре или касније морало доћи. Чини се да је Костићева идеју о интегрисању „дођоша“ преузела из „Карусела распетих“ у којем је Томислав Кетиг објавио да треба повезати „две Војводине“. За ову прилику, „Карусел распетих“ је штампан ћирилицом. Уосталом, већ деценијама у војвођанском аутономаштву руководећу улогу у своје руке узимају управо потомци „дођоша“. Временом, они себе промовишу као веће Војвођане од самих војвођанских староседелаца, нарочито ако су „дођоши“ били тек њихови очеви, дедови или прадедови. Понекад су и они сами употребљавали поштапалице, фразеологизме и анегдоте којим би пред војвођанским аутономашима оправдали своје бављење политичком и културном стварношћу Војводине.

Ненад Чанак је неколико пута гостујући у ТВ емисијама јавно коментарисао наводе о свом „дођошком“ пореклу духовито говорећи како су „у Војводини староседеоци само жабе и трска“. Још 2004. године, током промовисања хералдичких накарада за Војводину, он је јавно употребио и рогобатни израз „мултизавичајност[5]“. За Динка Грухоњића „као Босанца, важан аспект аутономије је интерзавичајност[6]“, шта год му значила ова фраза коју је први пут, у контексту Војводине, употребио 2014. г. интервјуишући Ерика Гордија[7]. Чини се да ни социологија јужне Калифорније нема појма шта би „у контексту Војводине“ могла да значи лексема „интерзавичајност“.

Проблем завичајне неукорењености аутономаша који воде порекло ван простора Војводине је злодух који још од XIX века прати најпрестижније „господство“ војвођанских нотабилитета. „Историјске породице“ Дунђерски и Јагодићи су у аутономашкој перспективи својеврсне иконе војвођанске екслузивности. За војвођанске аутономаше су они ноблеси Хабсбуршког доба. Горка истина, коју аутономаштво скрива, је да преци икона војвођанске ексклузивности нити су „дошли с Арсенијем Чарнојевићем“, нити су „Чарнојевића дочекали“. Дунђерски су херцеговачка фамилија која се на простор Војводине населила из Гацка најраније крајем XVIII века, иако се погрешно тврди да су се доселили раније. Последњи велепоседник ове фамилије је био Богдан Дунђерски који је тестаментом покушао да установи Пољопривредну академију коју би похађали само православни Срби из Војводине. Јагодићи су, такође, херцеговачки Срби који су се у Панчеву  обогатили као абаџије и сапунџије. Према предању којег је забележио Јован Ердељановић, у књизи „Срби у Банату“, Јагодићи су потомци неке баба-Јагоде, досељеници из околине Ливна. Ове чињенице су врло неугодне аутономашком завичајном ексклузивизму.

                     Недовршена игра, рад Анкице Опрешник, 1968. г.

Међу војвођанским аутономашима је од 1990. године гајена нетрпељивост староседелаца према неприлагодљивим „дођошима“. Ова нетрпељивост староседелаца брижљиво је усмеравана на „дођоше“ који потичу из крајева јужно од Саве и Дунава, а не желе да прихвате војвођанско политичко аутономаштво као некакву „староседелачку културу“. Војвођански аутономаши су намерно заборављали да је управо успостављањем САП Војводине режим Јосипа Броза у Војводину доселио толико колониста, па је у њеном становништву још тада остало свега 52% староседелаца[8]. Према тим досељеницима и каснијим избеглицама се олако и увредљиво злоупотребљавала Балашевићева флоскула о „возу који те дон`о“.

Истини за вољу, у традиционалној култури говора староседелаца је „дођош[9]“ одувек био лик речи дошљак којим је означаван сваки придошлица, било да се ради о колонисти, оптанту и било каквом досељенику из другог завичаја. Досељеници из другог села или другог краја града су једнако називани „дођошима“, па чак и њихова деца и унуци, без обзира јесу ли досељеници у Војводину или потомци староседелаца. Израз „дођош“ у говорима Војводине није имао улогу пејоратива, постао је погрдан тек у политичком дискурсу војвођанских аутономаша. Они су се чак трудили да изразу „дођош“ супротставе израз „нађош[10]“ – измишљен да се увећа дистанца староседелаца према придошлицама у Војводину. Чак су након 2000. године писане аутономашке пароле „дођоши = прођоши“, али оне нису могле да заживе у Војводини. У говору војвођанских староседелаца постоји назив за оне који су напустили своје јато да би се прибили туђем. Тај израз потиче из традиционалне терминологије живинарства и врло је увредљив када се употреби за човека.

Како год било, крајем 2019. г. у Војвођанском клубу више није било никог да одбрани „супериорну“ староседелачку културу од председнице тог клуба. Уосталом, Костићева је и сама староседелачког порекла, а нико је није терао да пружа руку „дођошима“. Аутономашис у књижено припремљени да романтично прихвате досељенике и да тај однос постане „мико фо“. У „Каруселу распетих“ Томислав Кетиг је 2016. г. романсирао да је староседелачка Војводина „између живота и успомена“ а високо вредновао предузимљивост Личана у Војводини. Уосталом, војвођанско аутономаштво је одувек имало и политички подобне „дођоше“ којима се није упућивао подсмех флоскулом о „возу који те дон`о“. Нарочито ако су такви родом из Лике.

Јован Дејановић је био потомак личких „дођоша“ колонизованих у село Велебит код Кањиже, а и Никола Кмезић је био „дођош“ који се у Војводину доселио из Личког села Врховине код Оточца. Преци Ненада Чанка су досељеници из личког села Зрмања. Динко Грухоњић се пре три деценије доселио из Бањалуке да би у време режима Слободана Милошевића у Новом Саду студирао књижевност. За њим и Тузлак Недим Сејдиновић који се у сред рата из родне Босне доселио у Нови Сад којим је владао Милошевићев режим. И деда Бојана Костреша је био „дођош“ са баније. Дедин унук је средином деведесетих година прошлог века у Ечки постао довољно завичајан да организује серију рок концерата под паролом „Војводина Војвођанима“, а у XXI веку ратарску народну игру Цуре прогласи „паорском игром“ преименујући је у „Банатске шоре“. Данас је координатор коалиције Војвођански фронт[11].

Карусел распетих, роман Томислава Кетига, Прометеј, Нови Сад, 2016. г.

Томислав Кетиг (родом из Нове Градишке у Славонији, хрватски књижевник и академик илегалне ВАНУ) био је и сам „дођош“ који је у Каруселу распетих 2016. г. романескно ожалио невоље војвођанских староседелаца којима је Војводина „сан“. Тиме је Кетиг завршио своје животно дело, романсирање историје Вовјодине по укусу војвођанских аутономаша. Кетигово књижевно моделовање будућих војвођанских аргонаута у потрази за завичајним идентитетом XXI века ипостазирано је у неколико књижевних ликова бизнис-јапијевског хабитата, али ограничено у грађански миље. Овим је изворно поље завичајног идентитета Војвођанског завичаја измештено из аграрне привреде и села где је настало, да би пало у слепу мрљу будућег војвођанског аутономаштва. Изворни завичајни идентитет Војводине је коначно запостављен у сврху придобијања свих оних који нису староседеоци Војводине. Огромна заоставштина сеоске аграрне културе Војводине, на којој је две деценије Веселин Лазић са својим сарадницима брижљиво радио не би ли је отео од заборава, у Кетиговом романсирању је сасвим запостављена. То је и логично, јер Томислав Кетиг за разлику од Веселина Лазића о Војвођанској култури није имао појма. Да ли је за Кетигове истомишљенике завичајни идентитет са становишта неког ко је рођен у Бачком Брестовцу сувише „сељачки“ за „грађанску Војводину“ XXI века, или се ради тек о превазиђеним „сновима и сећањима“ војвођнских  „индолентних мужека“?

Током 2018. г. се Кетиг бавио историјом Шваба у Војводини (фамилија Кетиг потиче из градића Кобленц одакле су се преци писца у XVIII веку доселили у Вараждин, а потом у Вуковар). За зборник Војвођанског клуба „Сто година Војводине у Србији (1918-2018)“ објавио је Томислав Кетиг у својству дописног члана илегалне ВАНУ прилог „Војводина – самосвесна геополитичка и цивилизацијска целина“. Умро је почетком 2020, убрзо након што су Чанкови лигаши преузели руковођење Војвођанским клубом. Остало је још само да Томислава Кетига лично ожали Живан Берисављевић[12] који је, ипак, војвођански староседелац.

Наставиће се…

[1] Book Talk 2019 – Promocija zbornika „Vojvodina i Srbija – 100 godina posle“, Color Media Communications, Youtube, 8. 10. 2019.

[2] Pančić, Teofil –  Kulturni identitet Vojvodine, Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007, Autonomija info, 24. 12. 2007.

[3] Vojvođanski klub: Sve činimo da „Oluja“ traje, Autonomija info, 4. 8. 2011.

[4] Grafiti mržnje protiv dođoša u Novom Sadu, Autonomija info, 18. 6. 2013.

[5] Didanović, Vera – Predizborna radikalizacija, reme br. 687, 4. 3. 2004.

[6] Beta – Gruhonjić: Inicirati osnivanje građanske platforme za ideje i prava Vojvodine, N1, 1- 8- 2019.

[7] Nacionalistička priča je vrlo pogodna za lenje ljude, Časopis za podsticanje interkulturalne komunikacije „Interkulturalnost“, br. 7, Zavod za kulturu Vojvodine, mart 2014. g. Dostupno na:

https://issuu.com/zavodzakulturuvojvodine/docs/interkulturalnost_7

[8] Dimković, Borislav – Međusobni odnosi i uticaji starosedelaca i kolonista posle II svetskog rata,

Sociologija i prostor: časopis za istraživanje prostornoga i sociokulturnog razvoja, No. 5-6, 1964. g, str. 100-109. Dostupno na: Hrčak

[9] Мр Дејан Милорадов, Катарина Сунајко, мр Ивана Ћелић и др Драгољуб Петровић, Речник српских говора Војводине 2, 2002. г,  Матица српска, Нови Сад.

[10] Најстаријаи податак о употреби израза „Нађош“ нашао се на страницама хрватске Википедије у чланку којег је 2004. г. поставио тадашњи студент заштите животне средине Иван Свирчевић, тада статиста опере Српског народног позоришта у Новом Саду. Видети: Vojvodina, hr.wikipedia.org

[11] Beta – Vojvođanski front izlazi na izbore, Bojan Kostreš koordinator, Insajder, 1. 3. 2020.

[12] Berisavljević,  Živan –  In Memoriam: Tomislav Ketig, Autonomija info, 16. 1. 2020.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.