Анализе

Краљевина СХС и Источни Банат (II)

Румунија 1918. године

ПИШЕ: Илија Петровић

Румунски збор у Алба Јулији

Не обазирући се на многе ставове1 србске војне команде о забрани политичких зборова, председник Централног румунског националног савета Трансилваније, Баната и угарских крајева др Штефан Чичо Поп заказао је народну скупштину за 1. децембар 1918. године. Сазив је објављен 21. новембра, а наредног дана пренела га је сва румунска штампа. Припреме за скупштину отпочеле су одмах, чему се србске војне власти уопште нису супротставиле. По свим местима у којима је живело и румунско становништво, одржавани су зборови и изабирани делегати за скупштину у Алба Јулији. Проблеми су искрсли тек уочи одржавања саме скупштине, кад су изабрани делегати кренули на пут у Ердељ, ка тој варошини на Моришу, удаљеној од Темишвара око двеста километара, источно. Делегати из зоне Лугоша и Карансебеша успели су да дозволу за путовање издејствују од француског команданта, а пуковник Грујић дао је сагласност да из србске зоне у Банату отпутује свега шездесет делегата, уместо преко триста изабраних.

На прелиминарној конференцији одржаној 30. новембра, делегати банатских Румуна изјаснили су се за безусловно присаједињење Баната Румунији, а затражили су и да србске трупе у Банату буду замењене француским.

Скупштина у Алба Јулији одржана је у заказани дан, а прва тачка њене резолуције гласи: “Национална скупштина свих Румуна Трансилваније, Баната и угарских земаља путем својих опуномоћених представника у Алба Јулији, на дан 1. децембра 1918. одлучује уједињење са Румунијом свих Румуна и свих територија које они настањују”.

Према извештају команданта Моравске дивизије од 7. децембра, на том великом румунском националном збору учествовало је око сто хиљада душа. “3бор је донео резолуцију којом тражи, да се 26 жупанија од бивше угарске територије присаједине Румунији, а три жупаније у којима су Румуни у мањини да добију аутономију… На овом збору учествовао је и један Румунски генерал и изјавио је, да ће кроз осам дана Румунска војска окупирати све крајеве у којима живе Румуни и да ће Србе силом истерати, а у исто време правдао је задоцњење Румунске војске у ове крајеве тиме, што су Немци напуштајући Румунију порушили све објекте на главним комуникацијама”.

Мора бити да су сва та збивања навела србску Врховну команду да се позабави и деловањем пуковника Ђорђевића. Да ли се радило само о претпоставкама, или је у питању било нешто “опипљивије”, не зна се, тек, у писму од 6. децембра пуковник Ђорђевић одбацује све оптужбе на свој рад. Информације Врховне команде он назива нетачним, а њихове изворе (од којих, због стварне ненадлежности, мора да прикрива своје деловање), сматра необавештеним. Своју одбрану да је већ успео да за србску ствар придобије Немце, Маџаре и Јевреје, и да ће се то ускоро десити и са делом Румуна, Ђорђевић завршава самоуверено: “Будући на лицу места и најбоље упознат са месним приликама радим баш онако како би наша општа ствар што више успеха имала, а резултат овога видеће се у најскорије време, па с тога молим да се верује мом раду и да ми се остави пуна слобода”.

Супротно толиком самоуверењу, Петар Пекић у својој Повијести ослобођења Војводине замера пуковнику Ђорђевићу што је, уместо да у дужност великог жупана уведе Мартина Филипона, оставио на власти др Ота Рота и његову Банатску републику. “Др. Рот је дакле и даље несметано играо улогу централне власти у Банату, те издавао наредбе о снабдјевању српске војске живежним намирницама итд, што је с правом огорчило ондашње Српсгво и љуто погодило њихове националне осјећаје… Како је пуковник Ђорђевић још увијек упорно подржавао представнике Банатске републике, то је он морао бити смијењен а на његово мјесто постављен командант Моравске дивизије пуковник Панта Грујић, који је Филипона одмах увео у дужност великог жупана. Др. Рот и др. Јакоби су пак на два аутомобила побјегли у Мађарску и однијели сто милиона круна, што је иначе требало припадати нашој државној благајни. Тиме су они хонорирали наивност наших људи, који су их на штету наших националних интереса подржавали на челу пропале Банатске републике”.

Мимо свих ових запажања која указују и на корупцију, није без значаја ни податак да је пуковник Ђорђе Ђорђевић уписан у југословенску Војну енциклопедију и са немачким презименом Грос.

Персоналном променом у србском командном врху у Темишвару, односно Ђорђевићевом сменом и довођењем пуковника Панте Грујића на његово место, цео случај био је за Врховну команду окончан. Она, по прилици, није истерала ствар на чистац, а мање од два месеца било је довољно да Ђорђевићева политика доживи потпун крах: губитник је постао србски народ из Темишварског Баната.

Најпре, српска Врховна команда била је 22. децембра извештена да су Румуни захтевали да њихова војска уђе у Банат. Команда Савезничке војске из Солуна одбила је такву могућност,  али је предложила Паризу да се између Срба и Румуна, источно од демаркационе линије, поставе француске трупе. Из Париза је стигла инструкција да Румуни не могу ући у Банат, а да ће Французи посести његов источни део. У ту сврху, према Д’Епереовој наредби, тамо ће бити пребачена једна од оних француских дивизија упућених преко Новог Сада према Пешти, а србска дивизија која остане у Банату биће стављена под команду француског генерала Анрија. После таквог размештаја, у Србији више не би било француских трупа, “осим мањих етапних делова”. Француске трупе затечене северно од Дунава могле би се распоредити “што више на север”, а једна њихова дивизија, ако стигне сагласност из Париза, биће из Бачке премештена у Пешту.

Србска Врховна команда оценила је Д’Епереове планове нереалним и штетним по морал србске војске, те је затражила од свога министра војног да утиче на њихову измену. Иако је са француске стране, од команде њене Источне војске, у међувремену стигла порука да је учињено све да се “да морална сатисфакција српској влади и јавном мнењу” и да најновији војни покрети неће утицати на будуће одлуке Мировне конференције, из Врховне команде савезничке војске у Солуну стигла су озбиљна упозорења србској страни. Пре свега, замерено је војводи Бојовићу што је у разговору са представницима Банатске републике тврдио “да је Темишвар био и да ће остати српски”, а препоручено је “да избегавамо све што би нас могло представити као империјалисте”.

Мировни преговори на видику

Поред Николе Пашића, у делегацију Краљевства СХС (нешто касније преименованог у Краљевину СХС) за учешће на Конференцији мира у Паризу, уврштени су: Хрват др Анте Трумбић, министар иностраних дела новога Краљевства, Србин др Миленко Веснић, краљевски посланик у Паризу, и Словенац др Иван Жолгер, бивши професор државног права и аустријски министар током Великог рата. Одређени су да на Конференцији мира учествују, са подједнаким правима, Србин Матеја Бошковић, краљевски посланик у пензији, Хрват др Јосип Смодлака и Словенац др Отокар Рибарж, обојица адвокати и бивши народни посланици у аустријском парламенту. Накнадно је у Делегацију укључен и Андрија Радовић, црногорски политичар и оснивач Одбора за уједињење Црне Горе са Србијом. За генералне секретаре Делегације именовани су Словенац Богумил Вошњак и Србин Јован Марковић. У саставу делегације налазио се и Пашићев лични секретар др Нинко Перић.

У Етнографско-историјској секцији мировне Делегације Краљевства СХС, под председништвом Јована Цвијића, налазило се и пет представника из Бачке, Баната и Барање. Како примећује Андреј Митровић, двојица од њих, Јован Радонић и Станоје Станојевић, “стварно су били људи предратне Србије, чију су политику и интересе носили у себи, у чији су културни и политички живот већ били уградили део себе и са којим су, као њени истакнути представници, поделили судбину тешких ратних година… За њих се ипак не може рећи да су изгубили свест о свом родном крају, напротив. Последица свега овога било је то да су они били Србијини стручњаци за војвођанске крајеве, али и интелектуални представници политике присаједињења Баната, Бачке и Барање југословенској држави и то, изгледа извесно, путем уједињења са Србијом. Пошто нису били без утицаја, што нарочито важи за Радонића, они су очевидно доприносили одређеним делегацијиним погледима на питање Војводине, али… се чини да су ипак претежно разрађивали основне политичке линије које су стварали три политичка делегата Србијанца (Пашић, Веснић, Бошковић – ИП), односно, тачније речено Никола Пашић”. Уз њих је деловао и Сремац Никола Радојчић кога је, исто као и владику Илариона Зеремског, проту Стевана Михалџића и Васу Стајића, у Париз делегирала Народна управа из Новог Сада, “да се тамо нађу приликом заседања Конференције Мира”. Био је са њима делегиран и протођакои др Иринеј Ћирић, потоњи владика бачки, али, чини се, он није ни путовао у Париз.

Може се само претпоставити да је Николу Радојчића, у то време младог професора карловачке гимназије, препоручило за ове послове његово писмо упућено 6. децембра 1918. године “драгом Господину Колеги” Тихомиру Остојићу, секретару Матице српске. Ово писмо открива са коликом је озбиљношћу и научном скрупулозношћу Радојчић предвиђао предстојеће дипломатске игре са србским правом на Банат, Бачку и Барању:

“Мислио сам се о овим, што ћу Вам писати, усмено с Вама разговарати, али пошто не могу доћи, то Вам морам само писати. Ја не знам, да ли се са српске стране спрема материјал којим се може показати историјска и етничка припадност Бачке, Баната и Барање српском народу, али нема сумње да би се с тим морало што пре почети, ако се већ око тога не ради. Маџари и Румуни учиниће све да антанту увере, како они на те крајеве имају права, и српској ствари никако не може шкодити, ако се јасно докаже ово: да су Срби од вајкада у овим крајевима живели, да су их од Турака бранили и ослободили, да у њима као граничари бране себе и Европу од Турака, да су Срби готово сами у њима становали,  док нису аустријске власти почеле насељавати Немце, а маџарске – нарочито од 1867. – Маџаре, да их је поред свих насиља и прогона остало толико да њихов број и земљишни посед сведоче о њиховој необичној живости и способности за живот. Ми се морамо исто онако оградити против плебисцита као што је то Поенкаре учинио за Алзацију и Лорену, јер би иначе морали тражити да гласају и они Срби које је маџарско насиље растерало по Срему, Србији, Бугарској и целом свету: ко би признао плебисцит за БББ (Банат, Бачку и Барању – ИП) признао би, да вреди све оно што су Маџари радили са Србима од увек, а нарочито последњих деценија.

Због тога свега бих ја Вама предложио ово, ако Ви то већ нисте урадили, да одете код војводе Бојовића и да му понудите сарадњу Матице Српске у том послу, јер на то нико није позван као она и једва се то може игде тако и урадити као онде. Епископ Зеремски, наиме, има веома много материјала за то што га је скупио… Осим тога имам и ја материјала о историјској и народној припадности БББ Србима: уз извештај морали би дати историјске карте на којима су ови предели означени као Србија и поуздану етнографску карту, какву ми данас немамо. Тај би извештај могао бити прилог српским предлозима које ће, разуме се, саставити одговорне и за то одређене власти.

Ја сам говорио о овом с епископом Зеремским и он се потпуно слаже и вољан је учинити све што год може, да се састави оваки материјал. С послом би се могло тако удесити, да се састане једна комисија – можда Српска краљ, академија и Матица Српска – којој ће се тачно саопштити, какав научни материјал треба сабрати и средити и она мора што брже израдити што буде потребно. Радити се може само овде, јер у Београду нема потребних књига за то, нарочито не маџарских и румунских, а биће од највећег ефекта побијати противнике с оном научном грађом коју су они обелоданили или обрадили…”

Србски територијални захтеви

Представници савезничких држава на Мировној конференцији били су упознати са србским територијалним захтевима још пре доласка делегације Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца у Париз. Ове захгеве, понекад називане југословенским, а често и “Пешићевом линијом”, тамо је образлагао ђенерал Петар Пешић, шеф војне мисије при “југословенској” мировној делегацији. Он је, наиме, своје становиште о разграничењу са Румунијом и Маџарском изнео у неколико меморандума: граница је требало да се повуче “на неких 25 км источно од Беле Цркве, 30 км источно од Вршца, око 10 км источно од Решица и на око 28 км источно од Темишвара, па је уз нека кривудања, у основи ипак попут вертикале везивала Казан на Дунаву са Липовом на Моришу. Од Липове (по Пешићевом предлогу, Липова и Арад остављени су Румунији – ИП) требало је да скрене нагло на запад, готово под правим углом и, пратећи реку Мориш до утока у Тису, да се одмах испод Сегедина, 15 км северно од Суботице, непосредно северно од ње, 15 км северно од Печуја, 20 км северно од Сигетвара и непосредно јужније од Велике Кањиже”.

Гледано из војничке перспективе, може се сматрати логичним што су сви гранични захтеви према Румунији и Маџарској правдани стратегијским разлозима и неопходношћу да Краљевство СХС заузме најповољније дефанзивне положаје у односу на њих. Тако је, на пример, границом према Румунији требало осигурати не само равни Банат, него и Београд, а није била без значаја ни потреба “да се осигура долина Мораве од свих могућих оперативних изненађења”. Према Пешићевом схватању, граница с Маџарском била би и у интересу савезника, пошто би неко “јужније” решење отворило могућност за поновну аустроугарску експанзију.

Насупрот Пешићу, Јован Радонић, Станоје Станојевић и Јован Цвијић, стручњаци у Делегацији, своје концепције о разграничењу заснивали су не само на стратегијским, него и на етничким, географским, привредним и историјским чињеницама. Тако се и могло догодити да Историјско-етнографска секција, на Цвијићев предлог, прихвати као начело “да се у целокупном раду за Конференцију пре свега и једино руководимо истином, и да цео рад поставимо на чисту научну, и по томе потпуно објективну основу”. Има ли се то на уму, на вредности добија Радонићева теза да “од данашњих народности у Банату, Срби су најстарији, непрекидно од 6. века (бечко-берлинска порфирогениталија, наравно – ИП), нарочито у његовом западном делу”. Румуни су се у источном делу Баната појавили тек у 13. веку, где су затекли “густо југословенско насељење, које је овде дотле становало већ неколико векова”. У равни Банат, односно у крајеве изразито србског привредног, верског и културног карактера, Румуни су сишли целих пет векова касније. Из таквог Баната, србског, потекле су личности које су оставиле дубок траг у научном, културном и јавном животу: гроф Ђорђе Бранковић, Доситеј Обрадовић, Јован Стерија Поповић, Ђура Јакшић, Михаило Пупин, војвода Радомир Путник, сликар Паја Јовановић,  сликар Урош Предић, и многи други, “док Румуни из Баната немају ниједног книжевника ни јавног радника”.

Што се тиче Станоја Станојевића, он се и пре закључења примирја са Маџарском залагао да србска војска не напушта територије које је запосела на северу од Саве и Дунава и да што пре консолидује своје позиције у Војводини Србској, све тамо до Баје, Суботице и Мориша. Пошто је ангажован за рад у Делегацији, он је србске аспирације на Банат, Бачку и Барању правдао чињеницом да је “у правној, а особито у економској науци признато право на живот и на потпору оним јединицама које су показале у борби за живот, у слободној економској и интелектуално-културној конкуренцији, способности и снаге за одржање и напредак”. Према његовом уверењу, “српски народ у Јужној Угарској је показао у борби за опстанак ретке способности и ретку снагу”.

Краљевство СХС било је још увек нејединствена и слаба државна творевина, а Србија је претходних скоро целих седам година водила исцрпљујуће ратове; евентуални нови рат био би за њу велики ризик. Стога, иако је полазио од уверења да је Банат неспорна србска земља, разграничење са Румунијом морало је за Пашића бити ствар компромиса: “Од када се у историји зна, није било никада рата између та два суседна народа. (Није било, наравно, Румунија је створена на Србској Земљи, делу које се некада звало Дачка Србија – ИП). То је јединствени историјски факат. При разграничењу с Румунима желимо да се то добро суседство сачува и остане стално и неповредиво. И због тога, пре повлачења границе између та два народа, треба се руководити обзирима да се сачувају садашњи и будући интереси једног и другог народа… Начело народности је водиља у овом светском рату, њиме се треба руководити у овом разграничавању… При повлачењу границе имају се узети у обзир српски и румунски народ и, прилагођавајући се принципу националности, има се повући државна граница, која мора имати карактер и географски и стратегијски”.

Иако без једнаке теоријске подлоге, србски пројекат нове државне територије према Румунији и Маџарској требало је да захвати цео равни Банат, целу Бачку са Бајом и Барању оивичену Дунавом, Дравом и гребеном планине Мечек.

Први отворен и доследан противник таквог пројекта појавио се у кругу саме мировне делегације Краљевства СХС, у лику њених хрватских чланова. Не часећи, Смодлака се најодлучније успротивио србском граничном пројекту и, као основ за будуће расправе, понудио национално начело. Наравно, Смодлака и Трумбић имали су своје “принципијелне” разлоге за тако нешто, а њих је најбоље дефинисао сам Смодлака:

“Ја сам као увјерени демократ већ од првог почетка узео позициони став против Пашићеве политике разграничења. Дапаче, будући у независнијем положају од Трумбића, који је био министар, заступао сам у свим питањима разграничења још одлучније од њега начело народног самоопредјељења, једнако побијајући наше и непријатељске освајачке тезе… Ја и Трумбић, прихватајући Вилсонова начела, осуђивали смо границе силом наметнуте, били смо за плебисцит, за заштиту права мањина и за идеју споразума између демокрација. Пашић, који није озбиљно узимао Вилсонову идеологију, мислио је сасвим противно. Иако се није изражавао о Вилсоновим идејама, као што уопће није волио да открива своје мисли, он је водио ствари тако да је било очевидно да вјерује само у грубу силу, да признаје само старо правило мача, по којему побједник може да отме побијеђеноме све што хоће. Као сви националисти,  Пашић је прикривао та освајачка начела плаштем хисторијског права народности (под којим се разумијевао језик), па географским и стратешким разлозима”.

Смодлакини и Трумбићеви разлози били су, у ствари, врло провидни и они то нису умели сакрити. Одричући Србима право да се у одбрани својих граница позивају на историјске, географске и стратешке разлоге, они су бранили хрватске позиције наспрам Италијана. Знајући да би против италијанских истих таквих права било тешко бранити многе хрватске територијалне захтеве на западу и југу, они су супротстављање српским правима подигли на ниво “принципијелног”. Због тога, они су инсистирали да се Срби одрекну источног Баната и Барање јер би се у супротном дале “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”. Или, како каже Смодлака, “разноврсност у крилу наше делегације најјаче је избијала у нашем различитом гледању на јадранско питање. По Трумбићеву и мојему схватању, оно је било наше главно питање, далеко важније од свих других, која су се рјешавала на Конференцији мира”.

У суштини, проблем је био јасан: Хрвати који су у мировној делегацији Краљевине СХС имали статус равноправан са Србима, полазили су од става “да делегате не може везивати овај ранији званични рад” јер су “прилике измијењене, друга је влада, а други министри”. Они су успели да у новој држави, без великих жртава, постану врло респективан партнер; србска страна држала се према “западној браћи” врло толерантно, чак толико снисходљиво да је у мировну делегацију, супротно правилима Конференције, укључен један аустријски министар из ратног времена, Иван Жолгер!

Повлачење српске војске из Темишвара

Своје захтеве према Румунији, делегација Краљевства СХС изложила је Врховном савету Мировне конференције на седници одржаној 31. јануара 1919. године, истога дана кад је то учинила и румунска делегација. Румуни су захтевали да у основи разграничења буду савезничка обећања из 1916. године, дата у тајном уговору пред њен улазак у рат. Југословени су инсистирали на примени етничког принципа. Румуни су тражили цео Банат сматрајући га недељивом целином. Југословени су били заинтересовани само за равни Банат, до линије која би се могла сматрати природном границом. Румуни су Тису и Дунав сматрали најбољом природном границом. Југословени су ове две реке третирали само као спону између становништва исте народносне масе на супротним обалама.

Наравно, решење није одмах нађено, али је Никола Пашић свом председнику владе реферисао 7. фебруара 1919. године о граничној линији договореној у Делегацији:

“У Банату оставили смо три  среза на северу и западу од Темишвара и то Липовски, Ракајски и Бузјашки, а на југу, преко Дунава, ушли смо у жупанију Крашовску, тако да наша граница почиње између Молдаве и Љубкове, па обухвата Белу Цркву и Вршац и иде северно од Мориша источно од Темишвара…”

Мада се у свему томе не може занемарити румунски притисак и утицај француских фактора, односно присуство њене Источне војске на демаркационој линији у Банату, договор у Мировној делегацији СХС био је условљен фактичким стањем на терену, дефинисаним у поруци председника владе Стојана Протића од 1. фебруара: “Српска војска повукла се са линије Оршава – Лугош за десет до петнајест километара на запад. Она може, ако се жели, повући се још мало на запад, до иза равнице или гребена планинског, али даље не”. На тај начин, повлачењем србске војске из Банатске Клисуре, Крашованског краја и Банатске Црне Горе, подручје под ингеренцијом Народне Управе битно је смањено. Чим је на свега десетак километара источно од Темишвара повучена нова демаркациона линија, Румуни су одмах запосели простор са кога се повукла србска војска.

Док су на Мировној конференцији трајале прелиминарне расправе, Народна Управа из Новог Сада покушала је да реши правне, административне и организационе проблеме искрсле избором др Мартина Филипона и великог жупана темишварског и градоначелника Темишвара. Скоро двомесечно опструктивно деловање Банатског народног већа и његовог лидера др Ота Рота нагнало је србску страну да затражи помоћ краљевског министра унутрашњих послова, не би ли се одлуке новосадске Скупштине спровеле у живот и тако створило “расположење да се најјаче несрпске трупе (из Темишвара и околине – ИП) милом задобију и у наш табор без потреса уведу”. Боравак Јоце Лалошевића у Темишвару и разговор са представницима маџарске стране окончан је у уверењу да ће Филипон бити уведен у звање без икаквих проблема. Ствар се ипак отезала, а из Темишвара стигао је нови предлог да се функције градоначелника и великог жупана раздвоје и, чак, да се за велике жупане именују два лица. Народна управа није пристала на такве сугестије и изједначујући новонасталу ситуацију са питањем поверења, поново се за помоћ обратила министру унутрашњих послова. За кривца што Филипон није могао бити уведен у звање означен је онај већ помињани пуковник Ђорђевић. Због тога, могло се и десити да Темишвар остане без србске цивилне администрације, а да власт буде у рукама маџарских републиканаца окупљених око др Рота.

На једвите јаде, Филипон је 16. фебруара 1919. године уведен у дужност великог жупана, за градоначелника постављен један Немац, а дужности су разрешене дотадашње жупанијске и градске старешине. Срби су преузели пошту, пореско звање и још неке важне установе. Напори да се преузму судство и просвета донели су велике невоље србској власти: судско особље које је одбило да потпишу заклетву, било је отпуштено, а одговарајућих замена није било; само су неодложни судски послови могли бити препуштени србским војним судовима. Највећи број просветних радника био је избегао у Маџарску, а на њихово место није имао ко да дође; вишедеценијска маџаризација успела је да из просвете скоро сасвим потисне србске кадрове.

У таквим условима, Банатско народно веће наставило је са својим деструктивним деловањем. Његов крајњи циљ био је усмерен на отцепљење Баната из Краљевства СХС и прикључење Маџарској. Ипак, са великим закашњењем, 20. фебруара 1919. године, Народна управа донела је одлуку о распуштању Банатске републике и о забрани свим њеним органима на терену да делују. Само дан касније, у Темишвару, Печују, Суботици и Сомбору избили су штрајкови; била је то најава генералног штрајка маџарског и немачког становништва са подручја Бачке, Баната и Барање, припреманог са циљем да се паралише рад србске администрације, после чега би Мировна конференција тај чин оквалификовала као довољан разлог за прикључење ових трију области Маџарској. Ипак, догађаји су се одвијали друкчије но што је маџарска влада очекивала. Најпре, жалба Банатског народног већа француској команди у Темишвару била је одбијена, а руководство Банатске републике, међу њима и др Ото Рот, избегло је у Маџарску. Скоро истовремено, 22. фебруара, штрајк искључиво политичког карактера, наводно организован “против повреде Вилсонових принципа и повреде услова Примирја”, био је растурен интервенцијом србске војске.

Док је Народна управа настојала да успостави своју власт у Темишвару, у замашне дипломатске расправе о Банату умешало се и британско Министарство рата. Његово становиште било је нешто помирљивије: “Етнички Румуни немају право на захтевање Торонталске жупаније, упркос уговору од 1916” и, без обзира на то што Срби треба да своје повлачење иза линије Оршава – Лугош – Липова окончају у што краћем року, “свако даље повлачење није неопходно док конференција мира не донесе одлуке о питању румунских аспирација”. Некако истовремено, 17. фебруара, Протић је својој Делегацији саопштио да “Франше Депере наређује опет телеграмом категорично војводи Мишићу да евакуишемо Банат у линији која иде 10 км западно од пруге Вршац – Темишвар”. По свој прилици, ова наредба није потекла из војних кругова, већ од самог Жоржа Клемансоа, председника Мировне конференције, због чега је и теже било избећи њено извршење. На срећу, поново се умешало британско Министарство рата, оценом да је повлачење на већ поседнуту линију сасвим довољно, а да се румунским оптужбама против Срба не може веровати, пошто су оне усмерене само на подстицање територијалних претензија. Овај став прихваћен је и у енглеском Министарству спољних послова, тако да је његовим заузимањем формулисан и заједнички став Сједињених Америчких Држава, Италије, Француске и Велике Британије о одржању постојеће војне ситуације. Тако је под србском контролом, барем до коначне одлуке Врховног савета Мировне конференције, остало подручје под пругом Темишвар – Вршац – Базјаш, са местима: Бела Црква, Вршац, Кикинда и Темишвар.

Наставиће се…

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *