Анализе

Краљевина СХС и Источни Банат (I)

Овај текст могао би бити нешто опширнији одговор на питање “зашто је краљевина предала источни Банат Румунији”, постављено пре неколико дана на сајту Балканске геополитике.

ПИШЕ: Илија Петровић

Прилике на крају Великог рата

Већ првог дана по примирју, србска војска се на поседнутој територији суочила са низом проблема цивилне природе, због чега је њена Врховна команда, у интересу реда и мира, затражила од министра војног да у што краћем року издејствује решење за пријем потребног броја жандарма; био је то одговор на бројне захтеве да се одржи ред и спрече “лична разрачунавања, отимања итд”.

Из дела источног Баната маџарске власти повукле су се чим је потписано примирје, из чега су локални србски команданти извукли закључак да је “неопходно послати власт у ове крајеве”. У другим деловима Баната, по многим местима, било је уочљиво да затечене маџарске власти пружају отпор било каквим променама. У недоумици да ли да их смењују и на њихово место постављају одане људе, војни команданти затражили су помоћ своје Врховне команде. Њен одговор био је јасан: “Где су већ постављене наше власти, треба да остану, а тамо где су још маџарске власти не треба их насилно смењивати све донде док оне извршавају наредбе наше војске. Уопште целокупну радњу по овом питању подешавати према месним приликама са тежњом, да се избегне незадовољство и нереди код месног становништва”. Са тим у вези, командантима армија наложено је да наредбе Врховне команде “извршавају најтачније” и да се од свих србских официра и војника затражи коректан однос према становништву “у нашим земљама преко Дрине, Саве и Дунава”.

Тек што је инструкција о “подешавању према месним приликама” издата, командант места у Суботици сменио је маџарску општинску управу “јер се веома нетачно односила према његовим наређењима”. На њено место постављена је нова управа, а само се по себи разуме да све то није могло проћи без приговора “да је акт незаконит”. Уз оцену да је поступак тога команданта био оправдан, Врховна команда назначила је да проблематика те врсте не би смела негативно утицати на деловање званичних србских органа. “Грешка је што је нова управа одређена наредбом команданта места. Те ствари треба остављати њиховом самоопредељењу, а потпомагати где год наши општи интереси захтевају. Овако јавним званичним радом даје се повода оправданим протестима од стране Угарске Владе која се већ иначе жалила команданту Савезничких трупа на неиспуњавање обавеза од наше стране, баш у погледу администрирања областима, које су према уговору о примирју остале под нашом управом”.

Ставови Врховне команде према “оправданом поступку команданта” и “оправданим протестима од стране Угарске Владе” одразили су се и на века будућа догађања у Бачкој и Банату, а најпре на однос затечених маџарских чиновника према србским војним командама на терену. Због тога је војвода Петар Бојовић у неколико наврата молио да Врховна команда интервенише, чак тражећи 14. априла 1919. године да се анулира члан први Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и АустроУгарске: “Молио сам стога… да ми се да овлашћење да могу суспендовати од дужности сваког маџарског цивилног чиновника за кога се посумња да је нелојалан и да се интернира онај који је опасан и штетан”.

По несрећи, Врховна команда није реаговала на ово писмо, као ни на још једно слично, а војвода Бојовић, резигниран, могао је да пошаље нов допис: “Међутим, из дана у дан показује се као неопходно потребно да се по овој ствари донесе хитно решење. Пасивна резистенција маџарских чиновника на железницама, на пошти, телеграфу и телефону продужава се непрестано”.

И другде, наравно, јер је, примера ради, судија из Титела и средином јуна исте те године доносио своје пресуде у име Маџарске републике!

Французи као “мирођија”

Пуковник Драгомир Милојевић, командант Дунавске дивизије, проценио је да би се бављење француских трупа у Суботици негативно одразило на србске интересе и да би дало за право онима који тврде да ће се Срби морати одатле повући. Због тога, он је тражио да се Французима не дозволи задржавање у зони коју је запосела србска војска. Став војводе Бојовића није се разликовао од Милојевићевог, осим у уверењу да тај боравак неће дуго трајати: “Обзиром на велики број агитатора мађарских и румунских, који у тим пределима пропагирају прилично безочно, да ће сви крајеви северно од Дунава остати под Мађарском, односно потпасти под Румунију и да је Мађарска Влада тражила да те крајеве окупира француска војска до решења тог питања, мишљења сам да би било врло штетно по наше интересе, да се француска војска бави дуже у Банату… У економском погледу такође би било неполитички, да се француска војска задржава дуже у тим крајевима, јер ће их исцрпсти а и иначе у том ће народ гледати незаштићеност од наше стране” јер су се француски војници понашали недисциплиновано и крајње недолично.

Са тим у вези, ваља знати да је из Дунавске дивизије потекао један допис на основу којег је србска Врховна команда затражила да француски генерал Пате интервенише и уведе ред у својој војсци. Већ 21. новембра, непосредно по смештају у једну новосадску касарну, Французи су обили магазине и из њих разнели прехрамбене и разне друге артикле. Са шлепова у новосадској луци, они су 26. новембра самовољно однели двадесетак кола сена не обазирући се на протесте стражара и лучког чиновника. Истога дана, у петроварадинској касарни поразбијали су ормаре, сандуке, врата и кревете, па су све то ставили на гомилу и запалили. Француски војници напали су и на магазин дивизијске интендантуре, при чему су чувару нанели тешке телесне повреде.

Врховна команда затражила је од свог делегата код Источне француске војске да се њеном команданту, генералу Полу Анрију, укаже на све последице које из наведеног понашања француских војника могу произвести и да затражи предузимање строгих мера, не би ли се изгредима стало на пут. “Ово је потребно, како у погледу самога становништва Новога Сада и његове околине, тако исто и у погледу одржавања великих пријатељских односа између Француза и Срба у опште како је то увек до сада било”.

Невоље са француским војницима умножавале су се толико брзо да је војвода Бојовић 3. децембра морао затражити посредовање Врховне команде:

“Са свих страна — и званичних од Команданта дивизије, и приватних од појединих људи и угледних грађана Новога Сада, после првих речи имао сам у Новоме Саду да слушам и само жалбе и тужбе на неупутно понашање, безобзирност, пљачкање, отимање и у опште све врсте изгреда од француских трупа у Новом Саду. Разбојништва, изгреди најниже врсте, силовања нису ретка и у њима често узимају учешћа и официри. По извештају Команданта Дунавске дивизије ђенерал Пате и сам признаје да има таквих ствари и да он колико може чини од своје стране да их спречи. Међутим, све спречавање састоји се у томе, што је придао неколико својих патрола полициским нашим патролама.

Ја не могу још сад да побројим сва недела и сматрам да је то излишно, а молим да у интересу реда и мира а поглавито угледа наше војске, Врховна Команда предузме од своје стране све мере и сав свој утицај да француске трупе што пре напусте територију коју поседају трупе ове Армије и преместе се у Угарску, где их жељно чекају и траже, а сем тога молим да Врховна Команда подејствује где треба да се у Нови Сад и места где су француске трупе на становању, пошаље једна комисија од енглеских виших официра, која ће све ово констатовати, како ови веома неуљудни и неупутни поступци не би остали неконстатовани, ако не и некажњени.

О боравку француских дивизија у Војводини Србској после Великог рата није се код нас раније писало, исто као ни о њиховом премештању на демаркациону линију према Румунима и ка Пешти. Сада, може се без двоумљена констатовати да је србска Врховна команда ослоњена на тезу о наводном француско-србском пријатељству, непромишљено дозволила да се француске трупе стационишу у Војводини Србској и да одатле, самим својим присуством, потпомогну нарастању и маџарских и румунских аспирација на србске етничке територије које је србска војска већ била запосела.

Румунски територијални прохтеви у Банату

Будући да је почетком новембра 1918. године остала и без последњег савезника, Немачка је била принуђена да од својих ратних противника затражи прекид оружаних дејстава. Примирје је потписано 11. новембра, а немачке трупе затечене у Аустроугарској и Румунији морале су се отуд повући без одлагања. Два дана касније, жељна да засебном конвенцијом о примирју демонстрира своју самосталност у односу на Аустрију, и маџарска влада је без великог опирања прихватила да у року од осам дана своје трупе повуче преко Мориша и Драве и северно од линије Барч – Баја – Печуј – Суботица. Да би се извојевана победа осигурала, француски генерал Луј Франше  д’Епере, од јуна 1918. године командант савезничких снага на Солунском фронту, наредио је да Прва србска армија поседне територију коју су Маџари морали да напусте, а да Друга србска армија поседне Црну Гору, Херцеговину и Босну. Француској Источној армији и делу Прве србске армије стављено је у обавезу да штите Србију, док је Дунавска армија, груписана у Румунији, требало да помогне у реорганизовању румунске војске. Румунија која је у рат на страни Савезника први пут ушла тек 27. августа 1916, после двогодишње премишљања, а други пут кад је све већ било готово, 8. новембра 1918. године, пошто је проценила да јој сепаратни мир из пролећа исте те године неће много користити, добила је задатак да са својом војском запоседне Трансилванију, односно Ердељ – србску Шумаву. Заправо, Румунија је у рат ушла инспирисана сопственим захтевом да ће за тај чин добити Ердељ и Банат. На такву њену одлуку пресудно је утицала директна савезничка претња да од обећања о уједињењу румунског народа нећ

Дотле, да не би била изненађена некаквим тајним уговором о уступању Баната Румунији, србска влада ангажовала је људе од науке да израде један мемоар о србском карактеру Баната. Захваљујући раду Јована Цвијића и Јована Радонића, србска права на Банат утврђена су недвосмислено. Никола Радојчић, један од учесника Мировне конференције после Великог рата, с правом је записао да је борба око румунско-србске границе у Банату почела “још за трајања рата, чак и док је Румунија била неутрална и нећкала се око свога приступа антантним силама. Као најмлађа латинска сестра, Румунија је имала одличне везе у Паризу и није се снебивала да их користи против Србије. Између осталих могућности, она је преко (новинских) ступаца постепено откривала своје намере. Заиста неумерене, испочетка, ипак, уздржљивије, да би се оне, што даље, испињале у све лакомије захтеве. Испрва су Румуни ограничивали своје жеље на источни Банат, да би јурећи према Западу, затражили цео Банат. При томе су се служили непробирачким средствима – тврдили су, на пример, да се Срби налазе у Банату тек од XVIII в, а да би померили однос између Срба и Румуна у своју корист, они су прикључили Банату читаву Крашовску жупанију. Неумереност је била дотле допирала да је Србији препоручивано да премести своју престоницу у унутрашњост, ако јој је непријатно да Београду суседна обала буде румунска”.

Незнање или

У ратним условима, све док је трајало повлачење немачких трупа, румунска војска држала се по страни. Чим је ратна зона северно од Оршаве почела да прелази у србске руке, Румуни су запретили да ће и они тамо послати своју војску. Већ 18. новембра 1918. године, командант Коњичке дивизије пуковник Ђорђе Ђорђевић тражио је од војводе Бојовића наређење како да поступи у случају евентуалног упада румунске војске у Оршаву. У складу са правилом да на једном подручју не могу деловати две војске, одговор који је стигао од Врховне команде недвосмислено је налагао да се румунским трупама ни у ком случају не сме дозволити улазак у Оршаву и остала места која је до тада запосела србска војска.

Истога дана, пуна обзира према румунском суседу, Прва србска армија тражила је од своје Врховне команде и упутство како да поступа са румунским агентима који у зони србских војних дејстава пропагирају идеју о прикључењу целог Баната – све тамо до Тисе – Румунији. Знало се, наиме, да по банатским селима крстари извесни аустријски поручник Лазар Бајк и агитује за присаједињење Баната Румунији и за реорганизацију румунске гарде, уз чију би се подршку то присаједињење и извело. Румуни су по својим селима формирали јединице народне гарде са по сто пушака, а ради заштите од Румуна, своје гарде формирају и немачки сељаци. Румунским селима управља румунски комитет из Арада. Највероватније на тражење румунске стране, командант француске Источне војске затражио је 24. новембра од србске војске и од својих потчињених команди да, договорно са румунским властима, устале границу запоседнутог подручја. Не знајући шта иза тог предлога стоји, начелник србске Врховне команде поручио је преко Солуна “да наша војска поседа на истоку линију Оршава – Мехадија – Каран Себеш – Лугош – Арад. Пошто смо ову линију борбом заузели а наше трупе држе је од дана потписа конвенције са Маџарском, то ће српска војска исту и даље задржати. Ова линија потпуно одговара и тактичко-стратегијским разлозима: те према томе источно од ове линије могле би бити румунске трупе. Наш је интерес, да румунске трупе ни у ком случају не пређу преко ове линије; те сам зато издао наређење нашим трупама, да не дозволе прелазак ни маџарским ни румунским трупама, те како би се избегао сваки оружани сукоб. Ово је потреба са чисто војничког гледишта, не уносећи никакав политички мотив, пошто је детаљно решење овог питања ствар одговарајућих влада”.

На другој страни, Народно веће из Арада не задовољава се само пропагандом, оно румунском живљу потајно шаље оружје припремајући га тако на борбу против банатских Срба. Доследна у тумачењу својих територијалних права, србска Врховна команда наредила је да се забрани и спречи свака румунска агитација у Банату, да се према ухваћеним агитаторима примене најстроже законске мере и да се, по потреби, ојача источна граница запоседнуте области, успостављена на линији Оршава – Мехадија – Карансебеш – Лугош – Нови Арад.

Четири дана касније, 22. новембра, пуковник Ђорђевић поново се обраћа својој вишој команди информацијом да је једна румунска депутација тражила од њега одобрење да 1. децембра “одрже Румуни зборове у Ердељу, Буковини и Угарској ради избора делегата за једну резолуцију у смислу Вилсонових начела”. Мада је одговорио да на територији под србском војном контролом нису допуштени било какви зборови, ни политички ни други, пуковник за сваки случај тражи поновну инструкцију. Због тога, он је био укорен: “Најбоље је у оваквим приликама, да се не ангажује ни Краљев. Влада, нити Врх. Команда”, како би се званичној србској политици оставио маневарски простор у евентуалним каснијим расправама о збивањима на подручју које је запосела србска војска.

Ван сваке сумње, пуковник Ђорђевић нашао се у Темишвару под утицајем слаткоречиих домаћих политичара и он се 24. новембра, после сусрета са комесаром Банатске републике др Отом Ротом, поново оглашава. Уз оцену да је то “врло интелигентан, енергичан, независан, веома одлучан, млад човек, Јеврејин, интернационални и од веома јаког уплива на раднике”, командант изриче бојазан да др Рот, без обзира на исказану наклоњеност према Србима, “доцније не буде радио на аутономији Баната”. Но, и поред изречених резерви према др Роту, пуковник Ђорђевић није имао довољно слуха за политичка догађања у својој војној зони. Иако су србске војне власти по уласку у Темишвар одмах приступиле смењивању затечених чиновника и постављању нових, углавном Срба, и поред тога што је већ од 22. новембра, после укидања народне гарде, ред у граду одржавала цивилна полиција уз подршку србске војске, пуковник Ђорђевић није онемогућио деловање Банатске републике. За узврат, др Рот, на речи привржен Србији и пун хвале за “учтивост, предусретљивост, пажљивост и љубазност” пуковника Ђорђевића, живо је радио против задржавања србске војске у Банату. Стварно оријентисан према Угарској, Рот је својим прикривеним антисрбским ставом спречио увођење србске администрације не само у Темишвару, већ и у Темишварском Банату.

Иако није дао сагласност за одржавање оних најављених зборова, пуковник Ђорђевић није много учинио ни да се они спрече, он је чак толерисао све што је предузимано на противсрбској страни. За такав закључак може се наћи потврда и у једном његовом извештају команди Прве армије, у Оперативни дневник Врховне команде уписан 18. новембра/1. децембра 1918. године:

“Данас су били код мене владин комесар др. РОТ, Велики Жупан господин Текеш и Велики Жупан Темишвара др. Јакоби.

Господин др. РОТ је вођа социјалиста у Банату. У Темишвару има 12.000 организованих социјалиста а у Банату око 200.000. Он је први прогласио републику у Банату и од јаког је угледа. Друга два су његови најглавнији сарадници и такође од јаког утицаја како у Темишвару тако и у Банату.

Њима сам саопштио резолуцију Ново Садске Скупштине и изјавио да ће Српско Народно Веће да приступи, и у Темишвару. Али да би се ово извршило на леп и миран (начин) и без икаквог потреса питао сам их шта они мисле о резолуцији у Новом Саду, одговорили су:

Примамо резолуцију на знање и стављамо се на услузи и у новој ситуацији.

А кад су ме запитали шта ће бити ако Банат не буде Српски ја сам им одговорио:

Све ће бити наше што је окупирала наша војска а да ли ће те добити што на истоку то је ствар конференције. Ако по несрећи нашој конференција мира оцепи Банат онда ћу вам ја свом силом помагати да Банат буде аутономан чему ви тежите.

На ово је др. Рот одговорио:

Молим не уступите Жупаније. Узмите их све три целе а нарочито Петрошени јер Банат без њих не може да опстане пошто у Банату сем железница има много фабрика. Заступајте то ваше и опште мишљење… кроз Банатску штампу оног тренутка кад будете наш грађанин, одговорио сам му.

Др. Рот тронуто је изјавио да се не би примио никаквог положаја изван Баната јер је његова личност од подужег времена копча и залога од четири народности са којима је до сада могао одржати најбољу хармонију…

…Како ова три човека имају силан углед и утицај а по већ досадањем искреном раду дају сигурног јемства да ће таки бити и у будуће и како је потребно у интересу реда и добијања Јевреја и Немаца за нашу ствар, то сам мишљења да би за овај мах они требали остати на досадањим местима са придатим правима из овдашњег Народног Већа. Ако би се по овоме противно урадило, сумњам да би се могла Ново Садска резолуција спровести и бојазан је, да би се одржао овакав мир и ред. Ништа друго само они да буду пасивни према нашој ствари па би… ствар у овом крају узела други нежељени обрт. Ово у толико пре што је румунска агитација врло јака а они је заједно са мном енергично сузбијају…

…Молим да се има у виду и то, да је наш овдашњи живаљ и сувише експлозиван. Не познавајући опште политичке и војничке прилике бесвесно (улазе) у грешке, које отежавају општи положај наш и с муком се и великим тешкоћама исправе… Ово тешко пада осталим народностима, које треба придобити.

Са своје стране чиним све, да испади и несугласице не буду и нема их овде али у унутрашњости Баната постоје и јављају се посведневно. Сем тога наш живаљ незнајући до сада шта је то слобода, срозавају је на ниво самовоље у овом моменту кад треба бити широких погледа и када се мора имати обзира и према осталим народностима које су овде у трећини”.

Без обзира на “искрен рад” др Рота и на његове изјаве о “пажљивом и коректном држању српских опсадних трупа у читавом Банату”, у оптицају су се налазили и извештаји да србске војне власти изнуђују од Румуна изјаве о жељи да се поседнута територија присаједини Србији. Истовремено, румунске политичке организације у више наврата протестовале су пред европском и американском јавношћу због наводне србске окупације Баната. Србској Првој армији није било непознато да се међу банатским Румунима осећа извесна узнемиреност због ускраћивања политичких зборова, а темишварски листови чак су објавили саопштење “Румунског комитета” о споразуму са генералштабом румунске војске да се Арад и Арадска жупанија преотму од србске војске. Врховна команда и сама је процењивала да се команданти Моравске и Коњичке дивизије круто придржавају одредаба Војне конвенције и да толеришу административне власти затечене у зонама њиховог деловања. Напротив, “они не ступају у везу са представницима и виђенијим људима нашега народа у тим крајевима, нити врше ма какву лојалну пропаганду у нашу корист”. Због тога, затражено је да војне власти у Банату развију јачу усмену агитацију у србску корист и да тамошњем србском живљу помогну “у еманциповању од досадашњих маџарских административних власти, па свуда, где би само становништво хтело сменити досадашње маџарске власти, бити им у томе на руци”.

Чудно је у свему томе што и сама Врховна команда тражи од министра војног решење како даље да се поступа према све израженијој антисрбској пропаганди у Банату. Као пример таквог деловања наведени су демонстративно проношење румунске заставе кроз Вршац и јавно истицање позива у Ковину да румунски војници положе заклетву Румунском народном већу из Арада. Док командант Моравске дивизије пуковник Панта Грујић последњег дана новембра извештава да се припремају демонстрације у источном делу Баната, у местима са већинским румунским живљем, пуковник Ђорђевић истога дана тврди да, иако се о томе отворено говори и пише по новинама, “по досадашњим подацима нема знакова, да се Румуни спремају да нападну наше трупе у источном Банату”. Пуковник Грујић зна да највећа живост влада међу Румунима око Оравице и Лугоша, тамо где србских војника има мало, и у околини Молдаве, где их
уопште и нема, и признаје да је “осетљивији моменат у овом стању… то, што се имало врло мало успеха у одузимању оружја, нарочито од њихове гарде”. Њему је такође познато да “извесна организација постоји код румунске гарде, јер у њој има и њихових официра из бивше аустроугарске војске, те се може закључити, да извесни немири нису искључени, али до ког степена може да се испољи, тешко је унапред сигурно рећи”. Без обзира на своје информације, пуковник Ђорђевић не искључује могућност да после народног збора у Ђула Фехервару (Алба Јулији, Београду), планираног за 1. децембар, и кад се румунске трупе приближе србској источној граници у Банату, не избије на површину расположење “овостраних” Румуна да се присаједине својој матици.

Макар колико ови извештаји били противречни и несигурни, србска Врховна команда извукла је закључак да румунске регуларне трупе, народна гарда и добровољачке формације спремају упад у Маџарску и у територију под заштитом србске војске. Због тога, и у жељи да избегне сукоб са Румунијом, она је преко свог делегата у Солуну затражила да се француске трупе поставе између србске и румунске војске, источно од линије коју су Срби већ запосели.

Био је то први корак ка несумњивом политичком поразу у будућем натезању око разграничења са Румунијом.

Наставиће се….

ВИШЕ У ТЕМИ У КЊИГАМА „АНАТОМИЈА РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ“ И „РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА“

НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 064 224 334 9

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.