Анализе

Ко брани истину и јединство Цркве

  • Не зна се шта је горе, кад епископи раде у потаји и кад се не обраћају своме стаду или кад се обрате да адвокатским експозеом бране од парохијана своје поступке

АУТОР: В. Ивковић

Како год да се заврши црквено-народни сабор у Клирвотеру, у Флориди, и с каквим год ефектом прође посјета патријарха Иринеја Источно-америчкој епархији, вриједно је инсистирати на разумијевању повода за панику међу вјерницима у Америци. Прави повод није у таблоидним насловима, него у правним детаљима.

Из прегледа документа насловљеног “У одбрану истине и јединства Српске православне цркве“, објављеног од стране тројице од укупно пет епископа СПЦ у Сјеверној и Јужној Америци, а оспореног и обореног од стране остале двојице чланова Епископског савјета, Митрофана и Кирила, више је него јасно колико се тројица епископа крију иза својих адвоката у одбрани својих поступака. Шта није сасвим јасно је колико ови цијењени адвокати вјерују у оно што говоре, а колико просто служе епископима.

У монсуну текстова на тему поступака америчких епископа, којим олујно море трвења унутар Српске православне цркве запљускује обале српског православља, обилују они навијачки, али неколико писаца се осврнуло и на противрјечности у самом горепоменутом Документу, који на шеснаест страница покушава оправдати поступке епископа Иринеја, Максима и Лонгина у посљедње три године.

фото: Србист

У овом тексту ћу се позабавити неколицином тврдњи изнесених у “Одбрани истине и јединства“, с циљем да испитам колико аутори Документа стварно држе до истине и јединства.

Тврдња број 1: Напади на наше епископе су се појавили углавном у жутој, таблоидној штампи на српском језику, на прекоморским фантомским вебсајтима и на друштвеним мрежама.

Зар се, међутим, нису и текстови у одбрану америчких епископа појавили на сличним платформама, попут портала Директно? Зар портали као Сербијан Тајмс из Чикага, Саборник и Србин Инфо у протеклим мјесецима нису објављивали и чланке подршке и чланке критике овим епископима?

Тврдња број 2: Напади су “углавном“ писани или од стране анонимних аутора или аутора који који познати као активни чланови и старатељи иједне српске православне парохије у САД-у.

Чак и да је ово “углавном“ тачно, амерички епископи треба да се запитају зашто се њихови парохијани не осјећају комотно да ставе свој потпис испод својих ставова. Да ли је то зато што се плаше посљедица, иако им Први амандман америчког Устава омогућава слободу говора? Можда су у питању свештеници или мирјани који су активни у својим парохијама? И шта би могле бити те посљедице којих се плаше? Па, сам епископ Иринеј се не либи казнити оне који се не слажу са њим. У парохији Светог Саве, у Њујорку, је приморао једно Повјереништво да поднесе оставку, друго је смијенио, а протојереја је суспендовао у мају 2019. године. У Аустралији је, према извјештајима тамошњих Срба, чак екскомуницирао један број вјерника због противљења његовим поступцима. Сазнаје се и да је 18. фебруара ове године епископ Иринеј послао писмо једном критички постављеном свештенику из Средњезападноамеричке епархије, у којем му забрањује учешће у раду Цркве у Источноамеричкој епархији, а самим тим и представљање своје парохије на пресудном црквено-народном сабору у Клирвотеру, у Флориди, који се одржава данас, 29. фебруара. Такође, пред сам сабор у Клирвотеру, свештеници Источноамеричке епархије су примили писмо од епископа, у којем он захтијева њихову потпуну оданост, исказану у писменој форми.

За човјека за којег његови адвокати тврде да није учинио ништа погрешно, чини се прилично уплашеним због нечег што би подређени могли наглас да кажу о њему.

Тврдња број 3: “Клеветници“ не нуде никакве доказе осим лажних биографија на Википедији и твитер профилима.

Нејасно је на шта правни тим тачно мисли овим, али кад већ бране биографије, ред би био да помену и најважнији дио политичке биографије епископа Иринеја: депеше Викиликса у којима се епископ Иринеј јавља као доушник америчке амбасаде у Београду и доставља им критичне податке о стању у Српској православној цркви. Ако је епископу Иринеју толико стало до истине и јединства, могао би да објасни како томе доприносе поступци који се граниче са велеиздајом.

Тврдња број 4: Према Светим канонима Православне цркве, крајњи ауторитет у епархији је институција Епископа.

Да ли ово значи да је власт епископа неограничена? Може ли и да крши одредбе Устава чијом снагом је рукоположен и без којег није епископ? Може ли да поступа против одлука Светог Синода? Има ли право кршити локални свјетовни закон? Чисто сумњам. Епископ није изнад закона, иако се чини да цијењени адвокати, аутори Документа, сматрају да кад се ради о измјенама црквеног Устава, прописани поступак може да се прејаше.

Тврдња број 5: Епископи су као правног заступника ангажовали Џејмса Серителу из фирме Берк, Ворен, Мекеј и Серитела, а “он је један од истакнутих правних експерата у Сједињеним Државама у представљању цркава и религијских организација“.

Из професионалне биографије господина Серителе јасно се види да се добро разумије у вјерске организације, јер је и он сам завршио католички семинар Светог Карла и Папски грегоријански универзитет у Риму. Представља Римокатоличку цркву већ 50 година и посебно је био активно ангажован у одбрани римокатоличког клира у случајевима сексуалног насиља. Чињеница да баш ова фирма заступа америчке епископе баца јаче свјетло на снажан фокус на питања правне одговорности и осигурања, на којима се инсистира у Документу. Ипак, сигуран сам да су се ова питања могла ријешити и без кршења Устава наше Цркве.

Тврдња број 6: Новорегистроване корпорације су подређене Светом Архијерејском Сабору.

У Статуту сваке од новорегистрованих корпорација заиста видимо одредбу која налаже да у случају смрти или смјене епископа, његовог насљедника именује Свети Архијерејски Сабор. Међутим, оно што нам Документ не каже је да је прилично лако промијенити било коју одредбу Статута кад је у питању непрофитна корпорација има једног јединог члана – епископа. Да, овдје се ради о баш таквој регистрацији, за разлику од регистрације вјерске корпорације, о којој ћемо говорити мало касније. Значи, погађате – све што је потребно да се Статут промијени је амандман који донесе епископ, као једини члан тако регистроване организације. Епископ може да избаци и дода било шта, па чак и да његова корпорација прелази у власништво Црвеног Крста или Римокатоличке цркве. Али да ли је овај Статут могао боље заштитити права Светог Архијерејског Сабора? Наравно. Све што се требало уградити је била одредба по којој сваку измјену Статута мора да одобри Свети Архијерејски Сабор, умјесто једног човјека. У најмању руку се могла регистровати корпорација са чланством које би сачињавао читав Епископски савјет. За неупућене, измјена Статута у држави Њујорк кошта само 60 долара.

Даље, од кључне је важности објаснити разлику између вјерске корпорације и непрофитне корпорације, јер је поступак конверзије прве на другу и најалармантнији чин читаве ове ујдурме. Наиме, из Документа сазнајемо да амерички епископи нису само регистровали нове непрофитне корпорације, него су преиначили постојећу корпорацију из 1935. године из вјерске у непрофитну.

На вебсајту једне друге адвокатске фирме специјализоване у заступању вјерских корпорације стоји слиједеће:

          “Ако прочитате Закон о вјерских корпорацијама, видјећете да се он најприродније примјењује на деноминације које врше значајну контролу над својим локалним црквама. Писан је у вријеме кад је већина цркава била структуирана на тај начин. Многе новије цркве постоје изван традиционалних хијерархијских деноминација као сасвим независне или као удружене са другима на добровољној основи. За овакве цркве, стари закон из 1872. године је лош оквир.“

Адвокатска фирма Bea & VandenBerk

Овдје можемо закључити да су тројица епископа преиначили корпорацију Светог Мардарија из вјерске у непрофитну да би је учинили независнијом. У Њујорку, као што и Документ потврђује, сличан Закон о вјерским корпорацијама постоји и све парохије Српске православне цркве су под њим регистроване, као што је под њим била регистрована и Источноамеричка епархија 1963. године. Чиме овај закон толико вријеђа да се морало пререгистровати епархију у другом правном оквиру? Да није у питању чињеница да Закон о вјерским корпорацијама захтијева да се епархија региструје под специфичном деноминацијом, умјесто кад изолован правни субјекат?

У Њујорку, постоје четири примарне источно-православне хијерархијске категорије под којима се могла регистровати Источноамеричка епархија по Закону о вјерским корпорацијама, специфично одређене према централним надлежностима: Васељенска Цариградска Патријаршија, Антиохијска Патријаршија, Московска Патријаршија и – нама релевантна – Српска Патријаршија. Кад региструјеш епархију Српске православне цркве, просто одабереш категорију “Српска Патријаршија“ и нема грешке.

Умјесто тога, нова непрофитна корпорација је припадност Српској православној цркви назначила Статутом који шеф те корпорације, епископ, може промијенити сам, без ичијег сагласја, за 60 долара.

Тврдња број 7: Име правног лица је промијењено са “Српска православна црква у Сједињеним америчким државама и Канади“ у “Српске православне епархије у Сједињеним америчким државама“ на предлог спољњег правног савјетника.

Овдје долази по логичких вратоломија. Кажу нам да је име промијењено на предлог спољњих правних савјетника 2017. године, а кад су измијенили Устав 2019., рекли су да је то било по упутству Светог Синода. Прилажући доказ у виду дописа Синода од 21. маја, 2018. године, занемарили су чињеницу да оно што су у реалности извели не одговара препорукама из тог дописа. Шта ово значи? Устав су мијењали послије маја 2018. по препоруци Синода, али су нове корпорације – по препоруци спољњег правног савјетника – већ били регистровали 2017. године. Поврх тога, кажу да су мијењали име и ограничавали Устав на америчке епархије јер ријеч “Канада“ у називу би повећала правну одговорност! Ево неких хуманитарних организација које имају Канаду у свом називу, а регистроване су у Њујорку: “Удружење теолошких школа у САД-у и Канади“, “Добротворно друштво Елефтеријани САД-а и Канаде“, и да не заборавимо “Удружење масонских одбора за помоћ САД-а и Канаде“. Масони вјероватно нису имали тако добре адвокате као наши епископи!

Association of Masonic Boards of Relief of the United States and Canada 42-50-19 391280679 NFP WEST HEMPSTEAD NY
ASSOCIATION OF THEOLOGICAL SCHOOLS IN THE UNITED STATES & CANADA 16-73-89 562476876 NFP PITTSBURGH PA
Axiell ALM Canada, Inc. 45-94-43 NO DATA AVAILABLE NFP TORONTO
Benevolent Society Eleftheriani US & Canada, Inc.

Тврдња број 8: Сабор у јулу 2019. није донио никакве одлуке о промјени Устава!

Логиком и језиком на којем би им Орвел позавидио, кажу да је једина одлука са сабора у Чикагу била она о повећању минималних плата свештеницима. Не само да су копије новог Устава подијељене делегатима и да су делегати негодовали тим поводом, него су и наслови вебсајта промијењени, а парохијама је наређено да се почну водити измијењеним Уставом по завршетку сабора. Такође, чланци који правдају промјене су постављени на епархијске вебсајте као да су промјене ступиле на снагу. Сад, из Документа, сазнајемо да се, у ствари, радило само о нацрту промјена. Како амерички епископи очекују да их неко уопште узме за озбиљно? И како да парохијани поштују епископе који се спрдају с њима?

Не само да се спрдају са својим парохијанима, него и са Патријархом и са Светим Архијерејским Сабором. Два дописа су послата из Синода са захтјевом да се пониште све одлуке са јулског сабора у Чикагу, а по Документу испада да Синод поништава одлуку о повишици свештеницима. Јадни српски попови по Америци кад им ни Синод не да да буду коректно плаћени…

Не зна се шта је горе, кад епископи раде у потаји и кад се не обраћају своме стаду или кад се обрате да адвокатским експозеом бране од парохијана своје поступке.

Завршавам ово писање док се сабор у Флориди приводи крају. На њему ће бити одлучено да ли ће се кормило Српске православне цркве исправити курс или ће се рат за очување Светосавља у Америци наставити.


ИЗВОР: srbist.com

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *