Анализе

СПЦ и обнова српске државности

  • Рат су јој објавили европски либерали, амерички генерали и црногорски главари, а СПЦ је први пут после конкордатске кризе заузела положај активног учесника
ПИШЕ: Славољуб С. Лекић

Ове године судбина је ставила на дневни ред црногорско питање, изненада и на неочекиван начин – великом литијом. Никада до сада литија није обухватила читаву Црну Гору нити је трајала данима. Развојем прилика изненађени су посматрачи и учесници збивања, домаћи и страни. Али најснажнији утисак учинила је појава Српске православне цркве (СПЦ) на балканској сцени. Пошто су јој рат објавили европски либерали, амерички генерали и црногорски главари, листом огорчени православљем, СПЦ је први пут после конкордатске кризе (између два светска рата) заузела положај активног учесника. Мада је с почетка изгледала слаба, чак неприметна, муњевито је под свој барјак ставила већину становништва.

Црква је примила рат на терену који познаје боље и дуже од изазивача, с одлучним и организованим предводницима и људством које је упућено у циљеве борбе, у временским приликама бољим од очекиваних. Црногорске власти запретиле су голом силом а Црква је одговорила брзином, концентрацијом и знамењима и поразила противнике без борбе. У рату против православних белаца који се води у Европи и САД, СПЦ је прва створила слободну територију на којој су сложни атеисти и верујући. Зато се о овој великој победи громогласно ћути. На свакој страни из другог разлога. Вреди истаћи да РПЦ није била у прилици чак ни да покуша у Украјини што је СПЦ урадила у Црној Гори. Истине ради, није била сасвим сама. Свеједно, питамо се да ли је на делу смена власти или се на црногорском кршу решавају крупнија питања? А можда присуствујемо почетку обнове српске државности?

Као и много пута до сада, на Балкану се продубљује криза европског света те ће на њему, не по први пут, бити испробана нова геополитичка решења. Али пре даљег разматрања корисно је осврнути се на распоред утицајних интересних група и периодни систем моћи користан за позиционирање садашњих и будућих учесника збивања у Србији и на читавом Балкану.

СКАЛА МОЋИ
У савременом свету посебну улогу имају политичка вођства држава империјалног захвата (САД, Русија, Велика Британија), великих националних држава (Кина, Индија, Иран, Турска, Немачка, Јапан, Кореја, Француска), те државе Израел чије мрежно деловање сеже до већине кључних чворишта одлучивања. Најутицајније групе на вертикали моћи чине малобројни визионари, духовници, људи родослова (грбова), житија, тајних знања повезани крвљу, предањем, страшћу и дуговима. Окупља их завет Богу или Краљу, маговима или златном телету, али и обавеза преношења тајне наследницима. На највишем спрату моћи су главе династичких и племићких кланова, верски вођи, езотерици, мистици, оснивачи држава и важних институција, велики земљопоседници, аристократе, истакнути представници верских секти, јавних и тајних друштава.

Биолошки гледано они су на врху ланца исхране, попут китова, тигрова и слонова. Посредно обликују друштво организацијом државе (војска, полиција), успостављањем обрасца расподеле материјалних добара и уобличавањем највеће стихије савременог света – јавног мњења (мишљења). Осећају позвање да утврде смисао и тежње људске врсте, да додељују награде и одликовања и управљају друштвом. Знатна материјална богатства ослонац су сакралним циљевима за које се залажу. Већина ових група налази се у западном делу Европе и северне Америке (250-300 породица) а окупљају европско црно племство, Ватикан, геронтократију усидрену у Ситију, инсајдере са Волстрита итд. Изнад духовника стоји Бог, анђели и пали анђео, који их подсећају на лепоту и вечност, на Рај и изгон. Међу Србима људи родослова, житија и езотерије беху Свети Сава, цар Лазар, Никола Тесла, Димитрије Митриновић.

Нешто ниже су људи власти и јавног утицаја који су својим животом и пореклом стекли поверење духовника и визионара – државници, вођи великих покрета, оснивачи утицајних обавештајних мрежа, ратници. Од судбине добијају фабулу и уз помоћ јавног мњења режирају комад једне епохе (Спартак, Стаљин, Наполеон, Трамп, Путин) или остају режисери забавних политичких ситкома (Обама, Хрушчов, Клинтон, Кенеди). Сваки од њих настоји да великим подвигом заслужи чланство у клубу духовника и визионара или се у њему учврсти. Ако изгубе поверење духовника, застране или изневере обећања, ако их напусти фортуна, губе положај, некада и живот.

На трећем нивоу налазе се верни и одани људи, велики организатори, администратори, угледни интелектуалци и теоретичари епохе најчешће ограничени на једну државу или ужу јавност (политичку, академску, културну). Овде сападају напр. Ђулио Андреоти, Ж. П. Сартр, Маргарет Тачер, Збигњев Бжежински, Хенри Кисинџер, Ворен Бафет, Џорџ Сорош, итд. У нас су били Ј. Броз и С. Милошевић, што посредно потврђује и низ личности с којима су преговарали о судбини Југославије. Брозу некада придају и виши ранг. Ова група моћника испуњава незахвалан задатак тумача и преносиоца одлука представника највише моћи локалном становништу. Њихов је живот посвећен служењу великим државницима и езотерицима.

Испод верних и оданих налазе се људи новца и предузетници смештени у корпоративни свет јер имају богат CV (си-ви) и радну биографију испуњену доказима о успешном службовању бројним послодавцима. Мамац су широким народним масама, посебно ако су на челу великих компанија и милијардери.

На самом дну лествице моћи налазе се угледни локални руководиоци, стручњаци и професионалци из различитих области живота који су углед задобили благодарећи свом знању, умењу и наградама стеченим обављањем сложених задатака од јавног значаја. Непосредно владају масама које живе свој мали срећни живот на крају предаторског ланца (планктон). Али вратимо се Балкану.

КОНАЧНО РЕШЕЊЕ
На српском простору најважнији активни учесник збивања последњих деценија била је и још увек је Суперструктура – скривена олигархија настала после 1944. прегорним обједињавањем носилаца различитих идеја. Састављена од неколико стотина породица, ризничара Револуције, контролише све активе Србије и Црне Горе или је руковалац послова мултинационалних компанија на простору бивше СФРЈ. Најважнији задатак елите Југословенске револуције беше поткопавање споразума постигнутог на Јалти (1945.), тј. борба против СССР-а, с почетка у источној Европи, касније широм света. Главно средство за извршење постављеног задатка била је русофобија и сузбијање светскоисторијских назора државотворног народа (Срба) за рачун тактичких циљева евроатлантских елита. Да би био делотворан геополитички конструкт ваљало је одржавати комунистичку власт и то најубојитијим оружијем – Грађанским ратом.

Балканске локалне елите нису могле да се супротставе Грађанском рату будући да су им до данас остали страни спиритуални елементи поретка и простора у коме послују. Уз то оне су биле и остале на дну вертикале моћи сврстане међу предузимаче регрутоване из круга локалних стручњака и политичара (пети ниво), знањем и опитом удаљени од светских управљачких центара. Непрекидност братоубилачког рата Суперструктура је потврдила 1992-1995. изнова се на њему богатећи. То једино и уме.

Основном задатку било је све подређено – идеологија (магловити троцкизам, корпоративни комунизам, после 1992. дивљи капитализам), унутрашња подела власти и исцртавање републичких граница (устав), социјална политика. Необуздана потреба југословенске револуционарне елите да живи у благостању (капитализму) довела је до настанка јединственог облика геополитичког паразитизма.[1] Он је био толико примамљив да је Суперструктура у зрелом стадијуму биполаризма поверовала у своју изузетност те је спољну политику прикривала самоувереним фразама: несврстаност, ванблоковска политика, и исток и запад и сл. Иза високопарних речи југословенских комуниста стајала је борба против Русије, данас видљива у огољеном облику у читавој Европи. Неупућени странац био би запрепашћен спознајом да чак ни генерал Милан Недић, мада идеолошки супротстављен бољшевицима, није пристао на русофобију одбивши Хитлеров захтев да пошаље трупе против СССР-а.

Суперструктура устоличена на српском простору разликовала се како по настанку тако и по развоју и дометима од свих источноевропских и ваневропских комунистичких елита и њихових савремених либералних деривата. Док су совјетски великаши после 1945. иза себе имали подвиг – ослобођење СССР-а и половине Европе, заставу на Рајхстагу, убрзо и атомску бомбу, дотле је елита Југословенске револуције вешто жонглирала совјетским победама (ослобођење Југославије) и атлантистичким поклонима и кредитима. Суперструктура је преживела Хладни рат и рушење Берлинског зида а почетком ХХI столећа израсла је у балканског Доријана Греја. Док свет хрли ка мултиполаризму, она брижно негује душмански однос према Заједници (Србија савременика) и словенском свету, идеолошки замрзнута у раздобљу закулисних споразума 1948-1953.  Притиснута обавезама према Империји и старачком изнемоглошћу, у протекле три деценије Суперструктура није сачувала чак ни привид државности (суверенитет), нити контролу над масама (социјални договор). Досадашња пракса атлантистичких елита да се у подјармљеним државама успостави охлократија окреће се против њих. Суперструктура више нема ни знање ни пасионираност да чува поредак Револуције. Није ни чудо што се олако одлучила на коначно решење – укидање СПЦ и завршни обрачун са Заједницом.

Апстрактни симболи Заједнице: слобода, православље, љубав, правда, равноправност, чојство, јунаштво, Косово… све више је узнемиравају. Њени претходници, југословенски комунисти, још за време Ужичке републике (1941) најављивали су да ће Руси населити Србију Кинезима ако Немци истребе Србе (уморство 100 Срба за једног погинулог Немца). Права је занимљивост досељавање скромног броја Кинеза у Србију у последњој деценији ХХ столећа. Последњих година знаковит је испраћај квалификоване радне снаге у Словенију, Аустрију, Немачку и др. под будним оком домаће службе запошљавања.

Суперструктура има традицију трговања радном снагом (постмодерним кметовима) још од средине прошлог столећа када је делила црвене пасоше „мале Америке” (СФРЈ) и слала пролетере на „привремени” рад широм капиталистичког света. Осим што је смањивала социјалну и политичку напетост у земљи, примала је милијарде марака марљивих југословенских трудбеника из читавог света. Времена су се променила и данас би Суперструктура као замену за одсељене радо узела Пакистанце, Авганистанце, Сомалијце, Сиријце и др. мигранте недовољно квалификоване за немачко тржиште рада. Суперструктура подједнако добро профитира док насељава странце или одсељава „реметилачки фактор” и отвара врата за етногенетско инжењерство чије резултате већ видимо широм ЕУ. Ако би Суперструктура до краја успела у науму, пораз Револуције поклопио би се с нестанком Србије какву знамо. Није се чудити што се пре тридесет година пробудила Босна и родила Републику Српску, а данас Црна Гора прави велико гумно.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ УЖИВО
Светосавска црква одувек је проповедала мир те је после дугог страдања и узмицања пред Суперструктуром морала ући у отворени сукоб. Посебно што је на простору Црне Горе свим силама подстицан обрачун Кајина и Авеља. Само од себе се намеће питање: зашто је обнова српске државности започела уз помоћ СПЦ? Зар европске институције – војска, полиција и академска елита (здружено или одвојено) не могу бити спасиоци Заједнице? А тек странке и њихови угледници? Збуњени не можемо да не приметимо да државни апарат, страначка и невладина мрежа, идеолошки и командно потчињени Суперструктури, нису ни покушали да промене улогу државе створене да охрабри поделе у дехристијанизованој Европи.

Другим речима, нису ни имали задатак да се баве питањем суверенитета. Полиција по природи свог посла нема дубинско разумевање друштва и процеса, мада на њима плови. Војска је немоћна јер је органски наставак ЈНА (иначе би била Српска војска). А академици не хају ни за Заједницу нити за духовност већ се баве препричавањем европских снова и популарисањем колонијалне историје Европе. И пошто више није било никога од позваних, Црква је ношена новом стварношћу постала организатор будући да је сачувала устројство, духовност и најважније – православље. Данас једино СПЦ може да усмери миран пренос власти из руку елите југословенске Револуције у руке нове елите која ће се измирити са Заједницом.

Друго важно питање је: зашто је Судбина одабрала Црну Гору која од давнина више мари за обичаје него за Цркву? Да бисмо дошли до одговора морамо издвојити одлику динарских брђана – поимања предања, знамења, родослова, чојства, јунаштва, заставе. У тој мери изражено преношење сећања с колена на колено не среће се у било које етничке скупине или посебне интересне групе на Балкану. Али најважнија је одлика чланова елитних клубова, духовника и људи родослова на врху лествице моћи. Организатори и учесници литија у Црној Гори добро знају важност својте (рода) и на њу се ослањају, са њом разговарају, расправљају, суде нелојалним члановима племена, а другима остављају правну државу, независно правосуђе и полицију под демократском контролом. Није тешко замислити како би завршила недавна расправа између чланова фамилије Виндзора (одвајање принца Харија) или сукоби и абдикација Едварда VIII (пред Други светски рат) да су вођени пред демократским парламентом или оставинским судом. Српска аристократија добро зна да Фамилија има своја правила која су обавеза сваког члана од рођења.

Црногорци се неочекивано и на велика врата враћају у игру с јасном идејом да изађу као победници. Одабрали су прави тренутак и пред читавим Српством уживо играју Горски вијенац. Потврђују то и наизглед чудне изјаве политичара и појединих министара у влади републике Србије (И. Дачић, З. Лончар) о Црногорцима. Већини у Васојевићима, Пиперима, Грбљу, Паштровићима, Црмници, јасно је да је данашња Црна Гора стешњена уским границама. Црногорци ка Хрватској не могу јер их тамо сматрају непријатељима а још важније је то што ће се Хрвати ускоро пробудити буновни после еуропског сна и са њима ће бити опасно друговати и пословати. Ка Албанији не могу јер немају ништа заједничко (кријумчарењу се назире крај), а уз то не желе да постану европски Курди. У Босни и Херцеговини је Република Српска која није стигла да организује мирне литије јер су јој на Башчаршији првог марта 1992. објавили рат те је носила пушку у једној и ратну заставу у другој руци пуне четири године. А у Биограду је све већа одбојност према Црногорцима и све ближе неповратно удаљавање после кога ће Црна Гора остати сирак тужни без иђе икога. Предалеко се отишло с црногорисањем – време је за ново тумачење истраге потурица. Испит пред којим ће се наћи нови господари Црне Горе већи је од било ког у последња два столећа. Црква им помаже више но што може, али сами морају да савладају Лучу микрокозма и да нађу излаз из ћорсокака у који су их одвели пад и користољубивост распомамљених очева и ђедова.

КОНТРАЕЛИТА
До убиства краља Алкександра Карађорђевића и удаљавања кнеза Павла из политичког живота, српско друштво имало је непосредни додир с европским династијама, црним племством, елитним клубовима а преко њих и осталим актерима светске политике. Али већ после 1944. захваљујући одлуци Виндзора, Карађорђевићи су као и раније Романови уклоњени са сцене. И то није било довољно већ је у читавој Србији 1944-46 организовано превентивно истребљење виђених људи (мирнодопски Јасеновац), после проређивања Срба у НДХ. У Црној Гори десетковани су љути горштаци (1941-45-48) и тако ослабљена динарска популација, непресушно извориште високих службеника, официра и руководећег кадра у Београду. Преко ноћи су Милован Ђилас и Крцун, Блажо Јовановић, Темпо, Д. Ћосић, заменили Слободана Јовановића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, кнеза Павла… Писци партијских докумената, оснивачи и гости логора на Голом отоку сменили су осниваче приватних музеја и пасиониране посетиоце бијенала и галерија. О какве ли погибије!

Од дела Југословенске револуције опоравак је дуг и мукотрпан. Већ разабирамо да је на размеђу епоха почела смена главног циља (смисла) и да су групе с политичке маргине старог поретка почеле његово рушење. Суперструктура више није на задатку подривања јалтског договора (једнострано је опозван) нити заступа нови пројекат (триполаризам, мултиполаризам, постхуманизам и сл.) будући у дубокој позадини Атлантског савеза. Док се читав свет окреће улево, Суперструктура чврсто стоји на социјалним основама раног капитализма и предаторске економије непрестано се двоумећи између атеизма, паганизма и протестантизма. У српској елити одавно је уврежена мисао (и пракса), својствена најнижој етажи моћника, да је материјално благостање претходница слободе. А не становиште светске елите да је безбедност и сувереност претходница благостања и духовног уздизања.

И ето, пред очима света појавила се СПЦ као предводник онтолошког устанка против Револуције с једним циљем: да прекине исцрпљујући Грађански рат. Следи покајање и братско помирење. Залог је блистава духовна победа Заједнице извојевана у претходне три, четири деценије. На предстојећој мировној конференцији на којој ће се преиспитивати многе одлуке од Бечког конгреса (1815) до данас, неће бити места садашњој либералној елити. Решавајући велике задатке и загонетке данашњице, Србија ће добити прилику да поново изнедри велике људе. Рођене после 1985. а уз то и посвећене читаоце Константина Философа, Јефимије, деспота Стефана Лазаревића, Достојевског, Гогоља, Стерије; сапутнике Дучића, Надежде, Исидоре, Црњанског, професора Воланда, Хомера, Сервантеса; посетиоце Чевенгура, стрелце од детињства, чека узбудљиво раздобље у коме ће имати прилику да се вођени руком провиђења и смионошћу попну високо. Вероватно је ово последња година у којој стање светског поретка изгледа као велики али привремен поремећај. Од 2021. неповратност процеса започетих у претходне две деценије постаће очевидна и најватренијим присташама старог режима.

Дошло је време да сваки заузме своје место и покаже умење и чојство. Буде ли се Црква снашла на задатку који јој казује Небо, Србија ће обновити своју државност и духовност, и завршити дуго и страшно ХХ столеће. Ако би СПЦ одустала од отклањања дела Револуције за неколико деценија вероватно би се суочила са неслућеним прогонима душмана, али и ђавољом равнодушношћу пастве. У последњих неколико столећа Србија није заиграла на тако велики улог нити је на сто ставила своју последњу карту, Цркву православну. Најјачу.

УСПЕЊЕ
Изволите у лифт. Иде до врха. Сваки лествичник пролази духовно и физичко искушење уздизања. Број места је ограничен. Следећи успон је у ХХII столећу. Да ли смо спремни?

Славољуб С. Лекић је професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду. Аутор је више универзитетских уџбеника из области пољопривреде и стручних и научних чланака из области семенарства, геополитике и геополитике хране. Ексклузивно за Нови Стандард

__________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Видети чланак: Лекић, С. 2013. Геополитички паразитизам Југословенске револуције. http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=7780:geopolitiki-parazitizam-jugoslovenske-revolucije&catid=38:cat-komentari-vesti&Itemid=54

Насловна фотографија: Борис Мусић/mitropolija.com

Извор Нови Стандард

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *