Анализе

Србе оптужују за Сребреницу, а геноцид у НДХ не помињу

  • Мала и самоникла удружења, као што је то и Фондација за сећање на Јасеновац и Холокауст у Лондону, нису у стању да се носе с овим проблемима без институционалне помоћи, истиче директорка Драгана Томашевић

Са изложбе „Анатомија заборава” (Фото Представништво РС у Вашингтону)

Дан сећања на жртве Холокауста у Лондону обухвата и све геноциде после Другог светског рата, а на централној комеморацији овог 27. јануара, нажалост, нису споменуте српске жртве усташког геноцида, али су зато помињани Срби који су починили „геноцид” у Сребреници. У енглеским медијима Сребреница се приказује као најгнуснији злочин на европској територији после 1945. године.

Притом се, наравно, не помиње ни операција „Олуја”, ни погром у Братунцу и Подрињу, каже за „Политику” Драгана Томашевић, директорка лондонске Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст (ЈХМФ), која је 7. фебруара у главном граду Велике Британије организовала обележавање Дана сећања на српске жртве усташког злочина у НДХ.

Прошле године је одржала предавање о геноциду над српским народом у америчком конгресу, 2017. у британском парламенту, а тренутно у фондацији разматрају предлог да говоре и у немачком Бундестагу. У изјави за медије после Дана сећања на српске жртве усташког злочина у НДХ, међутим, Томашевићева је приметила да је на Дан сећања на жртве Холокауста у Лондону српски народ приказан искључиво у светлу починитеља, а не и жртве геноцида.

„Нико не може да оспори да се ратни злочин над муслиманским мушкарцима у Сребреници десио. Али ратних злочина је током одбрамбено-отаџбинског рата било на све три стране и ако би новонасталу дефиницију геноцида Хашког трибунала применили доследно, а не политички, онда би дошли до закључка да су све три зараћене стране починиле акт геноцида”, каже она и објашњава да је и српској дијаспори све теже да се носи са овим видом дискриминације и све веће србофобије на Западу.

На питање у чему се та дискриминација огледа, Томашевићава одговара: „У  медијима. У школској лектири. У вестима. Прошле године је новинар Канала 4 Србе назвао фашистима. Од шестог разреда основне школе, на пример, моја деца ће да уче из историјских читанки да им је сопствени деда починио геноцид у Сребреници, иако тамо никада није ни био, те да сами потичу од геноцидног народа. У филмовима смо, поред Руса, једино и искључиво окарактерисани као ’лоши момци’. Како то обичан британски народ доживљава и схвата, оставићу читаоцима да закључе. Али наше државе на овакве ствари остају, бар наизглед, и неме и глуве. Потребно је дакле, јаче присуство и наше стране.”

Проблем је, како истиче, што у матицама (у Србији и Републици Српској) не постоји институционално и стратешки организована политика за неговање, очување и ширење културе сећања на сопствену историју, што доводи до све јачег присуства не само ревизионизма, већ и дисторзије историјских чињеница. Мала и самоникла удружења, као што је њена фондација, нису у стању да се носе с овим проблемима без институционалне помоћи.


Драгана Томашевић (Фото архива ЈХМФ)

„Српске земље, нажалост, не баве се озбиљним институционалним неговањем културе сећања, нити истраживањем, архивирањем и очувањем артефаката и докумената овог периода, као што то раде израелски Јад Вашем и јерменски Национални институт. Наше земље немају чак ни организацију као што је, на пример, Добротворна организација за очување Дана сећања на жртве Холокауста у Лондону, коју је основала држава Велика Британија и која окупља све мање организације, удружује, потпомаже и подржава активности у оквиру Дана сећања”, истиче Томашевићева и износи свој предлог:

„С обзиром на то да ’мало’ каскамо за остатком света, а будући да су Јевреји и Јермени направили једну јако солидну конструкцију за очување културе сећања, можемо једноставно да прекопирамо ту матрицу, јер знамо да је ефикасна, проверена и да ’ради’. За почетак, држава (било која) могла би основати институцију за прикупљање, архивирање, приказивање, истраживање и едуковање, а која би била на државном буџету и независна од било које владајуће странке и политичке власти.”

Како додаје, политика не би смела да се уплиће у ову причу, којој треба приступити мултидисциплинарно упркос мишљењу које  покушава да нам се наметне да је треба препустити историчарима. Да би се направила стратегија културе сећања и образовала не само наша будућа покољења већ и остатак света, потребна је армија људи из различитих стручних поља, сматра Драгана Томашевић.

Делује ипак да су разна српска удружења и клубови у Енглеској све видљивији. Фондација за сећање на Јасеновац и Холокауст, на пример, сваке године организује Дан сећања, на који долазе стране дипломате из различитих земаља, као и британски политичари. У Лондону је парох Горан Спаић организовао молебан у знак подршке Српској православној цркви и верницима у Црној Гори, коме су се прикључили бројни лондонски Срби.

Томашевићева указује да постоје српско-британска удружења која се заиста труде да промене преовлађујуће јавно мњење и да покажу српски народ у другом светлу, али – немају подршку британских „мејнстрим” медија. Због тога већина њих делује на локалном нивоу.

Фебруар – српски месец у Великој Британији

Тема овогодишњег Дана сећања на српске жртве усташког злочина у НДХ била је „Удружимо се” (против заборава), јер Фондација за сећање на Јасеновац и Холокауст, као и сваке године, прати тему о Холокаусту Добротворне организације за сећање на Холокауст (ХМДТ).

„Одлучили смо, због тога, да Дан сећања на српске жртве обележимо 7. фебруара, на дан најмасовнијег једнодневног покоља током Другог светског рата на територији НДХ, када је више од 2.300 жена, деце и стараца изгубило живот на сопственим кућним праговима. Реч је о покољу у селима Шарговац, Дракулић, Мотике, Рудник, Раковац и основној школи у Шарговцу. Операција је трајала мање од девет сати, а предводио је фратар Мирослав Филиповић”, истиче Драгана Томашевић и додаје да се ова комеморација одржава у оквиру „Српског месеца” у Великој Британији.

Манифестацију организује Округли сто српских организација већ дванаесту годину и то је највећи фестивал наше културе у дијаспори, који обухвата више од 30 културних, религиозних, историјских, едукативних садржаја у 10 градова у Великој Британији. „Српски месец је изузетна прилика да се Србија и Срби промовишу у најбољем светлу британској јавности, осликавајући позитиван допринос наше заједнице у британском друштву”, истиче Томашевићева.

Анатомија заборава

Драгана Томашевић је 21. новембра прошле године у америчком Конгресу одржала предавање на тему „Јасеновац: неизговорени геноцид и Холокауст 1941–1945”. Спремала се шест месеци да би у тридесет минута говора сажела векове српске историје и страдања, почевши од Косовског боја, до данас.

У заједничкој акцији са Српским народним савезом из Питсбурга и још неколико институција из Републике Српске, истовремено је у Рејбурн фоајеу Конгреса постављена тродневна изложба „Анатомија заборава”, посвећена систему логора смрти Јасеновац и страдању Срба, Јевреја и Рома у Независној држави Хрватској.


ИЗВОР:http://www.politika.rs

Подели:

One Commnet on “Србе оптужују за Сребреницу, а геноцид у НДХ не помињу

  1. Све правилно и безрезервна подршка!!
    Игнорисање и затирање геноцида србског народа дугујемо коммунистима, чији наследници и даље заузимају руководеће позиције. Намерно недодељивање новчаних средстава за филмски пројекат „Деца Козаре“ иде из те србофобске кухиње: https://www.blic.rs/kultura/lordan-zafranovic-razocaran-sto-filmski-centar-srbije-treci-put-nije-podrzao-film/wln6nqg

    Кстати, термин „кама“ је реч из хебрејског:
    кама = 1. сколько 2. несколько, сколько-то 3. как / кама [лихмоhа, камеhа, ихма]=страстно желать, изнывать

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *