Анализе

Мира Алечковић – ТО ИДУ ВЕКОВИ

То иду мајке, то иду очеви
и праочеви, дедови и прадедови с коцима,
с вилама, с пушкама, жилама да се бране,
то иду у побуну, против смрти се буне –
гнездо питомо
а осињаци –
једино уточиште ове сиротиње слободе жудне;
иду децу да бране од овог покора,
од овог помора
и сваки псује, грди, лелече, куне.
Ту само кукавица,
ту само издајица није!
То иде цела Србија,
то иду векови у сусрет вековима,
то иду реке у сусрет морима,
иду сањари, иду маштари, иду дечаци –
Обуће чистачи, сејачи, занатлије, шегрти, ђаци,
То иду нечујна јадања,
иду безгласна плакања,
жеља за светом љубави
и недоживљеном лепотом.
То иде земља моја злочином отрована
а чиста, а будна.

То иде Старина Новак у помоћ
И Смиљанић Илија,
То иде Јанковић Стојан
и иде до делије делија:
Вујадин Стари, од Семберије Иво
то иде сељачка, иде слободна Србија –
све што је поштено и што је остало живо,
у сусрет цевима што смрт добују,
то иду људи што неће да робују.
То коло не игра само од Бела града до Стамбола,
ту где гром грома догања
ту муња муњу вија,
то коло ватрено игра, чује га далека Русија
и свет га цео чује, до Норвешке се повија.
То иде у буну
још једну буну Србија.
Дижу се мртви свију времена,
маштари драги –
бораца браћа,
на земљи овој сто покољења
у овом једном дану
корача.

ИЗВОР: https://www.poezijasustine.rs/2020/02/mira-aleckovic-to-idu-vekovi.html

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *