Анализе

Маркс и Енгелс – Другови својих другова

  • У србским Брдима и у Старој Црној Гори био је распрострањен обичај (полако се гаси у нашим данима) да се мушкарци од покојника опраштају лелеком врло гласно, у краткој форми, бираним речима истичући карактерне особине покојникове и тако изражавајући своје саучешће ожалошћеној породици.
  • Трагови сатанистичког култа могу се запазити и у његовим каснијим радовима. Савременик и добар познавалац Марксовог дела, ита­лијански мислилац и политичар Ђузепе Мацини (1805-1872), описао је Маркса као ‘деструктиван дух’ и додао: ‘Његово срце испуњено је пре мржњом, него љубављу према човеку’.

ПИШЕ: Илија Петровић

Лако је залелекати часног и поштеног човека, али је мука када се ради о некоме за кога се лепа реч тешко може наћи. У једном таквом случају, у Пиперима, једном од Седморо србских Брда у данашњој Црној Гори, док се повећа група примицала кући извесног покојника, Мила Радова по имену, сви потенцијални лелекачи правдали су се да им није до лелека, да им грло није баш „како треба“, да нису расположени, да због неких тамо невоља нису у стању да се приберу… Како се неко од њих ипак морао огласити, онај на кога је пао избор то је и учинио, кратко и јасно:

„Леле мене, Мило Радов,

Друже својих другова,

За тобом, леле, леле!

Чини се да је дошло време да се, упркос труду „доцената и професора угледних факултета Универзитета у Београду“ овлашћених да званично тумаче ликове неких у чија су се дела клели многи заточеници левичарске идеологије и праксе, почне о њима писати оно што је стварно било.

Овога пута о Карлу Марксу (1818-1883) и Фридриху Енгелсу (1820-1895), Друговима Својих Другова.

Маркс

Овај момак, рођен и одрастао у буржоаској породици, „револуционар, вођа међународног радничког покрета, највећи теоретичар социјалистичке мисли и покрета“, барем формално није се понашао по рецепту припремљеном за друге: био је ожењен са Џени фон Вестфален, аристократкињом по рођењу, која је, „заједно са својим мужем којему је била вјерна помоћница и суборац“, стрпљиво подносила „све тегобе емигрантског живота и сва прогонства“.

Можда је Џени и знала да је њен муж многе идеје преузео од Адама Вајсхаупта (1748-1830), разочараног језуита, професора канонског права на универзитету Инголштат, намерног да створи Novus Ordo Saeculorum, нови светски поредак, али не може бити да њен Карло није схватао какве је суштине Вајсхауптова илуминатска („просветљена“) философија:

Приватна својина проузрокује ратове, људска страдања и беду у свету;

Оданост отаџбини и национализму, као фаталне по човечанство, треба заменити универзалном љубављу човека према човеку;

Треба се отрести свих облика власти и религије, мада је само реткима познато да појам religo,religare значи, изворно: бити у ве­зи, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран, или, како то казује слависта Драган Недељковић (1925-2015), „ре­лигиозно стање је­сте стање љубави, степен јединства“; и

Треба укинути породични живот и успоставити институције за заједнички одгој деце.

Наравно, све то утицало је на Марксово „свемоћно учење“ и развој његове политичке мисли, утолико пре, и утолико више што је он „у својим студентским данима припадао тајној секти Сатаниста, која је у то време била у великој моди… Под утицајем тих идеја написао је неколико песама и мало познату драму ‘Оуланем’ у којој описује уништење света ‘уништити да не остане никаквог трага. Његова поема Играч’ читана је на почетку ритуала сатанистичког реда. Током студија Маркс је еволуирао у својим схватањима, и како каже у једној својој каснијој песми: ‘Открио сам најдубље мисли медитирањем’. Међутим, трагови сатанистичког култа могу се запазити и у његовим каснијим радовима. Савременик и добар познавалац Марксовог дела, ита­лијански мислилац и политичар Ђузепе Мацини (1805-1872), описао је Маркса као ‘деструктиван дух’ и додао:Његово срце испуњено је пре мржњом, него љубављу према човеку’. Тамна страна Марксовог живота и његови породични односи вешто су прикривани, а његови тек­стови у прештампавању чишћени од шокантних детаља“ (Смиља Аврамов, Ко управља светом, Моћ тајних организација, „Вечерње новости“ Београд, фељтон, 4. октобар 1998, 1. наставак, 9).

По очевом узору живеле су и његове кћери: старија кћи Џени, публицист, била је удата за француског социјалисту Шарла Лонгеа, који је након пада Париске комуне избегао у Енглеску. Пошто су комунари амнестирани, обоје су се преселили у Француску. Млађа кћер Лаура бавила се политичким радом, а неколико очевих и Енгелсових дела превела је на француски језик. Била је удата за Пола Лафарга, философа и публицисту, једног од истакнутих вођа марксистичког крила у француском радничком покрету, а неко време живели су, као емигранти, у Шпанији и Енглеској; колико му је била привржена казује и податак да су обоје завршили живот истовремено, самоубиством, 1911. године. И Елеонора, трећа кћи, удајом за лекара и писца Едварда Евелинга, такође социјалисту, активисту тајне секте Сатаниста, засновала је своју породицу; и њих двоје самоубили су се истовремено, 1898. године.

А све то, у малом кругу, породичном, било је одраз онога што је, инспирисано вајсхауптовским анархичним и антихармонијским нотама, довело до свргавања бурбонске династије и извођења Француске буржоаске револуције 1789. године, о којој многи аутори данас говоре „као о ‘сатанској кланици’, ‘непотребном крвопролићу’ и ‘почетку владавине терора, који ће се наставити и у совјетској револуцији’. Један од њих пише да ‘када је Француска револуција отишла својим путем, за собом је оставила преко милион мртвих Француза; разорену управу, трговину и пољопривреду; смањену вредност валуте и обезвређену уштеђевину народа. Француска је била спремна за диктатуру, али не Илумината, него Наполеона’. Тако се завршио први модерни нови светски поредак. Лењин је, касније, изјавио да ‘Француска револуција није довољно далеко отишла’, па је руски комунизам, са својим чисткама, показао колико се даље може отићи“ у крвопролићима и терору (Биљана Ђурђевић-Стојковић, Верске секте и покрети, Ловци на душе, Београд 1997, 119-120). А жељу да и од даљег оду даље, нарочито са Србима, исказали су касније и творци „социјалистичке револуције“ у Југославији.

Енгелс

Није нас много занимало да ли је Енгелс био ожењен и да ли је имао своју породицу, али се не може избећи утисак да је био оптерећен причама о хетеризму, проституцији, браколомству и слободном полном животу. Године 1884, кад је већ био на средини седме деценије живота, он пише да постоје „три главна облика брака, који углавном одговарају трима главним стадијима људског развоја. За дивљаштво групни брак, за бар­барство брак парова, за цивилизацију моногамија допуњена браколом­ством и проституцијом. Између брака парова и моногамије уклопљена је, на вишем ступњу барбарства, команда мужева над робињама и многоженство“ (Фридрих Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе, Загреб 1945, 65, лат). Он сматра да се, што више време протиче, „женама све више одузима сполна слобода групнога брака, док се мушкарцима не одузима… Међутим, идемо у сусрет друштвеном преокрету гдје ће досадањи економски темељи моногамије исто тако неминовно нестати као и њезина допуна, проституција“.

А све то као потврда сатанистичких и Марксових „научних“ теза да породицу, као основну јединицу свакога друштва и сваке државне организације, треба укинути.

 

Маркс и Енгелс

Код Зорана Милошевића читамо да је „о Марксовој и Енгелсовој мржњи према Словенима постојало мноштво података и то од људи који су лично познавали творце марксизма, али су током трајања СССР-а и СФР Југославије скривани од јавности“, те да „бројни западни историчари сматрају да је мржња према Словенима (посебно Русима) која је манифестована код Адолфа Хитлера позајмљена од Маркса“ (З. Милошевић, Маркс и Енгелс о Словенима, Национални интерес број 3, Београд 2019, 218).

Ову двојицу момака најпре смо упознали преко „Комунистичког манифеста“, а нешто касније сазнали смо да су они везујући „своју судбину са судбином пролетаријата“ и изјашњавајући се за идеје научног социјализма и одбацујући сваку завереничку тактику, створили радничко удружење илегалног карактера, названо Савез комуниста. Било је то у лето 1847. године, а до јануара наредне године они су, као програм свог удружења, написали Манифест комунистичке партије; не смета што ћемо на једном месту прочитати да је ово „дјело хисторијског значења“ писао Маркс, „али је при томе Енгелс најприсније учествовао“ (Енциклопедија Лексикографског завода, том 2, Загреб 1969, 273, лат). Прво издање Манифеста изашло је у Лондону, фебруара 1848, на немачком језику, а до 1959. године штампано је око хиљаду издања на 86 језика. „Тај свој свјетски хисторијски успјех захваљује Манифест у првоме реду дијалектичком и материјалистичком назору његових аутора, који су спознали хисторијску улогу радничке класе и протумачили битни развојни процес грађанског друштва у вријеме кад је оно било још у почетку својега развоја“ (Исто, том 4, 220). Негде при крају свог живота, 1890. године, Енгелс је писао да је Манифест постао „најраспрострањеније, најинтерна­ци­оналније дело целе социјалистичке литературе, општи програм многих милиона радника свих земаља од Сибира до Калифорније“, а пет година касније Лењин, Влдимир Иљич (1870-1924), потврдио је да „ова мала књижица вреди колико читави томови књига: њеним духом живи и креће се досад цео организовани и борбени пролетаријат цивилизованог света“ (А. В. Јефимов, Историја новога века од Француске револуције до Париске комуне 1789-1870, Београд 1947, 92).

Ипак, с обзиром на чињеницу да је Енгелс многе редове исписао са циљем да докаже како су Руси и Јужни Словени (које најчешће треба читати као Срби) „нужно контрареволуционарни“, да је историја осудила „реакционарне“ Србе на нестанак са историјске позорнице и да Руси имају намеру да од Немаца направе „кметове православног цара“, да је Маркс тврдио да „ако би фи­зички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Ев­ропа би постала чистија“, те да су и један и други „знали“ да је ос­т­варена „ре­волуционарна“ парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на физичко, или биолошко, уни­штење Словен­ства („Нека тада бу­де борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словен­ством; бор­ба до истраге и бе­зоб­зирни теро­ризам“), показаће се да су они, кроз Комунистички манифест, били не само идеолози „научног соција­лизма“, већ и међународ­ног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уни­ште­њу србског и ру­ског народа.

На манифестни тероризам и Марксово потапа­ње мислио је Џорџ Грајм Ват­сон (George Grime Watson, 1927­-2013), исто­ричар и књижевни кри­тичар, професор на Кембриџу, када је написао:

„Можда многима није познато да су само социјали­сти отворeно заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чиње­ница и звучи шокантно. О томе сам говорио на предавањима, овде (на Кембриџу ИП) и на другим универзитетима, и стално сам наилазио на запа­њеност.

Зашто је убијање битно.

Први пут се појавило у јануару 1849. године у Марк­совом листу Нове рајнске новине, Neue Rheinische Zeitung.

Енгелс је писао о ‘класној борби’ говорећи марк­систичким те­рминима. Кад избије социјалистичка ре­во­лу­ција, избиће и клас­на борба. У Европи ће посто­јати примитивна друштва, заостала за две фазе, јер она још нису капиталистичка. Енгелс је при томе ми­слио на Баскијце, Бретонце, шкотске горштаке и Србе. На­зи­вао их је ‘расно смеће’ (velkerabfahle). Требало их је истребити, јер како су две фазе у заостатку у ис­то­риј­ској борби, било их је немогуће уздићи довољно да буду револуционарни.

Говорио је о вулгарности и прљавштини Словена. Сматрао је, на пример, да Пољска нема никаквог раз­ло­га за постојање. ‘Класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим животним условима морају преста­ти да постоје’, објаснио је Маркс. ‘Морају нестати у рево­луционарном холокаусту’.

Маркс је био отац савременог политичког геноци­да. Не знам ниједног европског мислиоца модерног до­ба пре Маркса и Енге­л­са који је отворено заговарао ра­сно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Прет­п­о­стављам да је све почело с њима“.

Смисао Марксове и Енгелсове идеологије непогрешиво је следио Адол­ф Хитлер (1889-1945?) тврдњом да „сва дела имају сми­сао, па и злочин“:

„Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут га­мади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. Има више мотива да се један на­род уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништа­вање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст сло­вен­ских народа“.

Укидање породице

За писаре Комунистичког манифеста, укидање породице само је „позитивна поставка о будућем друштву“, што образлажу тврдњом да је оновремена буржоаска фамилија „почива(ла) на капиталу и на приватном привређивању“, те да су „принудна безбрачност пролетера и јавна проституција њена природна допуна. Са падом те допуне пашће и сама буржоаска фамилија, а са нестајањем капитала нестајаће и једне и друге… Буржоаска ћаскања о фамилији и васпитању, о нежним односима између родитеља и деце у толико су одвратнија, у колико више крупна индустрија раскида фамилијарне односе пролетера и децу њихову претвара у просте трговинске артикле или у алате за рад. Али ви комунисте хоћете да установите заједнице жена, која је последица ових услова т. ј. да ће нестати како званичне тако и незваничне прости­туције“ (К. Маркс и Ф. Енгелс, Комунистички Манифест, Београд 1907, 41-43).

Округло па на ћоше, али са разумљивом поруком: заједница жена, односно жене као заједничка својина, одувек постоје, а буржоаски брак, са могућношћу сталних излета ван брака, уз сексуалну злоупотребу жена и кћери зависних радника, при постојању званичне проституције, потврда је чињенице да таква заједница опстаје у прикривеној форми. Комунисти се противе таквим лицемерним односима и нуде да се фамилија укине и на њено место уведе „званична, отворена заједница жена“, ваљда да би се оправдала једна дефиниција брачне конвенијенције коју Енгелс позај­мљује: „Као што у граматици двије негације чине једну афирмацију, тако у женидбеном моралу двије проституције важе као једна кријепост“ (Ф. Енгелс, Поријекло породице, приватног власништва и државе, Загреб 1945, 63), односно врлина.

Укидање отаџбине

Своју идеју да се у некој ближој или даљој будућности обезвреди и избрише стварни и емоционални однос према отаџбини, земљи у којој је неко рођен и чији је држављанин, аутори Манифеста сабили су у циглих петнаестак редова. Знајући да се кому­нистима пребацује како „хоће да укину отаџбину и народност“, они су без икаквог устезања записали да „радници немају отаџбине. И оно што немају не може им се одузети. Но пошто пролетаријат тежи да политичку власт освоји, да се у националну класу организује, да се сам као нација кон­ституише, то је и он националан, и ако не у буржоаском смислу. Национална цепања и супротности народа ишчезавају све више и са самим развитком буржоазије, са трговинском слободом, са светским тргом, са једноликошћу индустриске производње и њој одговарајућим животним односима. Влада пролетаријата ослабиће још више ове супротности. Јер је удружена акција, бар цивилизованих земаља, први услов пролетерског ослобођења. Упоредо са укидањем експлоатације једне личности другом, биће укинута и експлоатација једне нације другом. Са падом класних супротности у недрима једне нације, пашће и међусобно непријатељство нација“ (К. Маркс и Ф. Енгелс, Комунистички Манифест, Београд 1907, 43).

Разложном уму тешко је одгонетнути шта су „класици маркси­зма“ подразумевали под идејом да се пролетаријат „сам као нација кон­ституише“, пошто је „он националан, и ако не у буржоаском смислу“, али су неки њихови доцнији тумачи обзнанили да „разуме се, капиталистичке земље нису отаџбина пролетера. Али сада пролетери целог света имају отаџбинуСССР. Радничка класа СССР, израђујући комунистичко друштво и систематски учвршћујући одбрану своје социјалистичке отаџбине, бори се за ствар пролетера и угњетаваних трудбеничких маса целога света“(А. В. Јефимов, Историја новога века од Француске револуције до Париске комуне 1789-1870, треће издање, Београд 1947, 93). И заиста, та нова отаџбина оних који „као радници немају отаџбине“ била је конституисана као Савез Совјетских Соција­листичких Република (СССР), као земља без имена, као држава којој је укинут сваки руски предзнак.

Као „примерак“ на који се угледала доцнија брозовска Федеративна Народна Република Југославија, не само без србског предзнака, већ искључиво као антисрбска творевина, по марксовско-енгелсовском рецепту.

Класици и Срби

Званична „југословенска“ историографија деценијама се чврсто држала тезе да је „учешће Југославена на страни аустро-мађарске контрареволуције 1848/49. било пресудан моменат, од кога су Маркс и Енгелс полазили пишући тих година о њима у својим чланцима о револуционарним збивањима током 1848. и 1849. у Аустрији и Угарској. При томе су о држању и понашању Југославена судили са становишта интереса и потреба демократске револуције у великим европским земљама, сматрајући да се у позитивном, односно негативном односу сваког покрета и народа према европској револуцији испољава и потврђује његов прогресивни, револуционарни, односно реакционарни, контрареволуционарни карактер. Посматрајући их у том свјетлу, Маркс и Енгелс аустријске Југославене су прогласили реакционарним народом, кога је, по њиховом увјерењу, историја осудила да нестане са њене позорнице (Енвер Реџић, Аустромарксизам и југославенско питање, Београд 1977, 5-6, лат). Иста та историографија тврдила је да, „као што је познато, Јужни Славени нашли су се на страни контрареволуције и у гушењу револуције одиграли веома значајну улогу. Понесени рево­луционарним гњевом против непријатеља револуције, Маркс и Енгелспосебно Енгелс казали су на рачун славенских нација Аустрије, прије свега Јужних Славена, веома тешке ријечи, проричући да их у будућности чека пропаст и потпуно уништење… Маркс и Енгелс су, објашњава Кауцки (Карл 1854-1938), вјеровали да ће се револуција убрзо обновити, па су под утицајем тога увјерења у побједи револуције видјели крај ‘закржљалих’ славенских нација Аустрије, које су, по њиховом мишљењу, са неразвијеном друштвеном структуром, са заосталом ситном буржоазијом и слабим пролетаријатом, морале да нестану у њемачкој нацијибез потребе да буду насилно германизиранезахваљујући снази и утицају модерне њемачке културе и саобраћаја“ (Исто, 27).

Мора бити да се међу поменутим „аустријским Југославенима“ налазе и „угарски“ Срби будући да, на једном месту, Енгелс под Аустријом „у правом смислу“ подразумева крајеве „јужно од Судета и Карпата, горњу долину Лабе и средње подручје Дунава“, односно земљу коју „у раном средњем веку… настањују искључиво Словени. По језику и обичајима ти Словени припадају истом племену којему припадају Словени у ТурскојСрби, Бошњаци, Бугари, трачки и македонски Словениплемену такозваних, насупрот Пољацима и Русима, Јужних Словена“ (Коста Милутиновић, Маркс и Енгелс и Јужни Славени, „Радови“ 1964/1967, Задар 1969, 142). Када томе дода да су се „у ту компактну словенску масу забили са запада Немци, а са истока Мађари у облику клина“, да су Немци освојили западни део Чешке, да су Аустрија, део Моравске и највећи део Штајерске тада германизовани, да су Ердељ (србска Шумава, данас у Румунији ИП) и средња Угарска очишћени од Словена и запоседнути од Маџара, да су Маџари одвојили „Словаке и неке русинске крајеве (на северу) од Срба, Хрвата и Славонаца, те подвргли себи све ове народе“, да су и Турци подјармили све Словене јужно од Дунава и Саве и да се Срби из двају царстава, више мрзе међусобно но што се мрзе са Маџарима, Енгелс ће беспризивно закључити да је „историјска улога Јужних Словена (у које он убраја и Чехе и СловакеИП) била заувек одиграна… Победници над тим Словенима, Немци и Мађари, преузели су историјску иницијативу у дунавским крајевима. Без Немаца и нарочито без Мађара Јужни Словени постали би Турци, као што је један њихов део доиста и постао,чак мухамеданци, као што су словенски Бошњаци још данас. А то је толика услуга да за њу аустријски Јужни Словени не плаћају сувише скупо чак ни заменом своје националности за немачку и ма­ђарску“ (Карл Маркс и Фридрих Енгелс, Дела, Том 9, Београд 1977, 142-143).

Занемаримо ли логику ове двојице ДруговаСвојихДругова по којој су „јужни Словени“ срећни што ће, уместо турске, „заслужити“ маџарску и немачку националност, уочљиво је да Енгелс највише „барата“ Словенима, нешто ређе Јужним Словенима, а Србима тек по изузетку. Због тога што се у Енгелсовим текстовима Срби срећу као „Славонци“, „Далматинци“, „Морлаци“, „Словени“, „Јужни Словени“, „Илири’, а врло често се међу Хрватима морају потражити и Срби, површном читаоцу може се начас учинити да су, макар колико била уопштена, његова знања о овој тематици довољно широка и уверљива. А стварно, он замагљује народносне прилике у Аустрији и Угарској не трудећи се при томе да, као „комуниста без отаџбине“, односно, како то каже први чехословачки председник Томаш Масарик (1850-1937), као „кршни Немац који је прошао либералну школу свога времена“ (Енвер Реџић, Прилог разматрању Енгелсове теорије о историјским и неисторијским народима, Философија број 3, Београд 1967, 42, лат), барем мало потисне своју немачку заинтересованост за промену постојећих односа и за проширење германског утицаја. Енгелс нас уверава да се у сваком приручнику може прочитати да је „Аустријска монархија произашла из покушаја да се Немачка уједини у јединствену монархију на исти начин на који су то спроводили француски краљеви“, али да је тај „покушај пропао због мизерне локалне ограничености и Немаца и Аустријанаца, и због одговарајућег ситнокрамарског духа хабзбуршке династије. Уместо целе Немачке, Хабзбурговци су добили само оне јужнонемачке земље које су се налазиле у директној борби с појединим словенским племенима или у којима су немачко феудално племство и немачко грађанство здружено владали подјармљеним словенским племенима“ (К. Маркс и Ф. Енгелс, Дела, Том 9, Београд 1977, 140, лат).

Револуционарна 1848. година „донела је у Аустрију најпре страховиту конфузију тиме што је за моменат ослободила сва различита племена која су се дотада… међусобно тлачила. Немци, Мађари, Чеси, Пољаци, Моравци, Словаци, Хрвати, Русини, Румуни, Илири, Срби дошли су у сукоб између себе, док су се у свакој од тих нација поједине класе бориле једна против друге. Али у тој конфузији убрзо се направио ред. Завађени су се поделили на два велика војна табора; на страни револуције Немци, Пољаци (које Енгелс иначе сматра „највернијим ослонцем хабзбуршке монархије“ и „словенским народом коме је слобода милија од словенства“ и који „већ тиме доказује своју способност за живот, обезбеђује већ тиме своју будућност“ИП) и Мађари; на страни контрареволуције остали, тј. сви Словени изузев Пољака, Румуни и ердељски Саси… Међу свим нацијама и нацијицама Аустрије само су три које су били носиоци напретка, које су се активно умешале у историју, које су још сада способне за животНемци, Пољаци, Мађари. Зато су оне сад револуционарне. Сва друга велика и мала племена и народи имају засад мисију да у светској револуционарној олуји пропадну. Зато су сад контрареволуционарни“ (Исто, 141-142).

Овако једноставну поделу Енгелс је могао направити и због тога што је стално имао на уму да је, у турско време, на „словенском подручју“ у Аустрији, под Бечом и на угарским пољима, „био угрожен цео европски развој. А кад се радило о томе да се он спасе, је ли требало да то зависи од неколико давно распаднутих, изнемоглих националности, као што су аустријски Словени“. Насупрот њима, „покретачка класа, носилац крета­ња, грађанство, била је свуда немачка или мађарска. Словени су тешко могли, а Јужни Словени ту и тамо, догурати до националног грађанства. Словени су интелектуално дошли под власт Немаца, чак до Хрватске. Исто се догађало, само касније и стога у мањој мери, у Угарској, где су Мађари заједно с Немцима преузели интелектуално и комерцијално руковођење“ (Исто, 143).

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.