Анализе

Зналице и незналице – Одговор Душану Ковачеву и Ришони

  • Можда би било добро да се србски научници (не само етимолози) почну мешати у свој посао и оглашавати на друштвеним мрежама (сајтовима) где би, под пуним својим именом и звањем, обично добро необавештеном свету квалификовано (стручно) могли представљати своја знања и истину о темама којима се баве. Рачунам, не би требало да им буде зазорно, или срамотно, да мало искораче из својих кабинета, са катедри „угледних факултета Универзитета у Београду“ (како то тумачи извесни Радивоје Радић), из строго ограничених стручних часописа, из академијске заветрине, макар им се тамо, на сајтовима, чак и несувислим коментаром супротставио неки умишљени зналац свега и свачега, можда и неспособан да прочита и оно што му пише у сопственој личној карти.
  • А све са циљем да Ришона, Душан Ковачев и ја, или ја, Душан Ковачев и Ришона, али и безбројни други, почнемо обазривије и промишљеније писати и говорити о нечему што је „основна делатност“ других.

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Етимологија

Потписник ових редака једва је успео да пронађе некакав стари речник страних речи, и тамо „открије“ да се речју „етимологија“ означава „наука која истражује порекло, корен и основна значења речи“.

У страху да би неко могао приговорити овом тумачењу јер ко то од данашње „дигиталне“ младежи чита књиге, из Википедије се могло сазнати још и да „етимолози (биће да су то они који се баве етимологијом ИП) користећи разне методе покушавају да утврде када је и како нека реч ушла у језик, колико су се и на који начин променили њен облик и значење“.

Ова ретка врста стручњака још се ређе оглашава на друштвеним мрежама, односно сајтовима, мада се потписнику ових редака, старијем човеку, чини да је крајем претходне и почетком ове године на сајту „Балкнске геополитике“ у више наврата наишао на језичка тумачења неких појмова затечених у србском језику. Овде ће бити поменута свега три овогодишња, јануарска, али зато сва три на сајту „Балканске геополитике“.

Првим, 17. јануара, Душан Ковачев у тексту Бизмарк није имао српско порекло, тврди да се „код нас без икаквог стварног основа припи­су­је“ Бизмарку да је србског порекла, а „то што немачки грофови у својим називима имају имена поседа која су очигледно словенског порекла не значи да су и сами били Словени, већ значи да су своје феудалне земљопоседе отели од Словена“.

Толико „памети“ заслуживало је да му се каже, у коментару, како је Чехиња Хана Скалова пре шездесетак годи­на, у Чешкој академији наука објавила књигу са преко 12.000 (два­наест хиљада) србских топонима између Одре и Лабе, књигу због ко­је је, по прилици, изгубила главу. Има ли се на уму да толики број топонима сведочи о етничком карактеру те области, као и да је мо­ре северно од ње, данас познато као Балтичко, некада било познато као Срб­ско море, онда постаје јасно да је старина свега тамошњег ста­нов­ни­штва друкчија но што казује Душан Ковачев.

Надмоћан у своме „знању“, Ковачев је, после сат или два, одговорио:

„Знам да је још од доба Реље Новаковића топоним нагла­ше­но до­жив­ља­ван као чињеница која сведочи о пореклу. Филоло­шки се нацио­на­л­ност доказује још од доба Милана Будимира. Ме­ђутим, топоними и фи­ло­лошки аргументи су помоћно доказно средство.

Исправе и документи доказују директно и неумољиво“.

Како се све може фалсификовати, и „исправе и документи“ наравно, све осим деловодног протокола, Ковачева је и томе ваљало подучити:

„Рећи да је ‘топоним наглашено доживљаван као чињеница ко­ја сведочи о пореклу’, представља елементарно непоштовање несумњиве истине да топонимију не стварају пролазници, већ из­ворно становништво, а обезвредити филолошке аргументе ис­то је што и залагати се за неписменост.

Ако заиста мислиш да србска топонимија у крају у коме су из­расли преци Бизмаркови и лингвистичка ‘археологија’ тек нека­кво ‘помоћно доказно средство’, онда ти се не може помоћи“.

Врло увређен, Ковачев је одустао од даље етимологизације.

Другим, 20. јануара, испод текста Терор латинице над Сло­венима (читај: Србима), извесни Ришона конспиративно доказује да су „сви језици настали из еврејског (прециз­није древноеврејског, арамејског, финикоијског и наречја којне), одатле је настао старогрчки, али и латински“, да су „стари словенски језик, пра­сло­венски, праматерински и прасрбски они су низом РЕФОРМИ изгуб­ље­ни и избрисани“, да је „особина србског језика да олако усисава туђи­це, да је препун туђица, али има особину да миксује туђице и да их пре­ком­понује, са посебном склоношћу ка УПРОШЋАВАЊУ“, те да је „термин латини од хебрејског глагола ‘лаат’=крити, муљати, прикривати“.

И ово је „знање“ заслуживало да се прокоментарише:

Ришона, Роде,

Претпостављам да си чуо за латинску изреку timeo hominem unius libri (на србском: бојим се човека који из једне књиге учи), а ти се понашаш баш као да си из једне књиге учио. За тебе је све еврејско јер да није тако, ти не би написао да су ‘сви језици на­стали из еврејског (прецизније древноеврејског, арамејског, фи­ни­коијског и наречја којне), одатле је настао старогрчки, али и ла­тински. Стари словенски језик, прасловенски, праматерински и прасрбски они су низом РЕФОРМИ изгубљени и избрисани’.

Мора бити да ниси прочитао, или чуо, ка­ко су, својевремено, Антоан Меје (1866-1936) и Андре Вајан (1890-­1977), писали да је „за­једничким словенским језиком го­ворио некада један једин­ствени народ, који је поседовао свест о својој јединствености“, те да је Сипријан Робер (1807-1857) том јединственом народу, срб­ском, дао назив почетни народ мајка, а његовом језику, србском, назив је­зик­-мајка. Пропустио си да сазнаш и за Роберову тврдњу да је „читава Италија била насељена словенском расом, но прио­ри­тет старине припада Словенима Илирије“, односно хелмским (бал­канским) Србима.

Помињеш и неки феникијски језик, ваљда као неку „прециз­нију“ варијанту хебрејског, чиме прикриваш истину (можда не знаш, па овде неће бити употребљена реч „злонамерно“) да је на­зив Феникија (грчки ‘феникес’) изведена од речи Венети којом је, поред мно­гих других, именован сербо-рашки пранарод. Ина­че, грчки писац Аполодор (II век пре Христа) пред­стављајући до­гађ­а­је од Тројанског рата до свога вре­ме­на, пише у књизи „Пре­глед времена“ да је Или­ри­ос, родоначелник илирског рода, био син Феничанина Кадма и жене му Хармоније. Још се тамо налази и по­да­так да је Кадмо био син феничанског краља Агено­ра, те да је имао сестру по имену Европа (која је Илириосова тетка).

Твоје тумачење да је реч „латински“ изведна од хебрејске „ла­ат“, муљати, крити симпатична је досетка која не може оп­стати пред оним што је пре двеста година писао србски лингвиста, географ, архео­лог (са тим својим знањима и историчар!) Павле Соларић (1779-1821) у књизи „Римљани словенских обележја“, а нешто касније и француски историчар Фистел де Куланж (1830-1889) у својој студији о праву у државама старога века (1864).

Прво Соларић који пише да је “ зи­да­њу и у првом насељавању и стварању гра­да Рима највише било Латина… По њиховом име­ну, такође, а не по Риму, све до данас оби­чај је међу словенским народима да Италију назива­ју Латинска, Влашка и Лашка земља, а њене жи­теље Латини, Власи, Влоси, Волоси, Лахи, Лацмани… Рекао бих да Словени, још из древних времена, памте у томе не­што своје, и то више воле. И заиста, за Влах, Власи, Латини види се да су из­ведени од Власт, Властниј, Владика, нешто као Вла­дини од Владати, од којега је и римско valere, validus, valde.

Ми знамо да се ‘в’ губи пред ‘л’ у суглас­ничким групама, ка­да се налази на почетку речи такво ‘Вл’, на пример обладати, облешчи, наместо обвладати, обвлешчи; а и изван сугласничких група, на пример, Лади­слав, Латско (Лацко, Латко ИП), наме­сто Вла­дислав. У Латско (Ладско ИП) видимо ка­ко глас ‘д’ пре­лази у ‘т’. ‘Ин’ је такође сло­венски завршетак… За­кључно, од Владин није ништа ни страно ни на силу постало Латин“.

Потом Де Куланж који је бавећи се и извесним етнолошким категоријама, највећи део својих закљу­ча­ка извео из неких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Латина, Сабињана и Етру­ра­ца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м слу­чају позивајући се на Мануове законе и химне из Ве­да и истичући да „књига Закона Ма­нуових говори о богопо­што­ва­њу умрлих као најстаријем, које су љу­ди икад имали“.

Не упу­штајући се у расправу о мишљењима да су „Ср­би на­род који је ство­рио Веде“, те да „по своме фило­зоф­ском систему, ми­то­ло­шком, као и другим мотивима, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу вед­ску прошлост“, овде ће се ипак конста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и индијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зване данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих србских стари­на­ца посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њихових обележја, најпре језик, а потом и бројне култове.

Нажалост, ни строго конспиративни Ришона не одступа од навике многих србских језичких стручњака да сваку србску реч која и по некој безначајној ситници личи на неку страну, одмах проглашавају туђицом.

На пример, у Карађорђевом имену, оно „Кара“ то им је турцизам, са значењем „црни“, али само зато што не знају да су неки стари Срби палили шумарке и закоровљене ливаде да би добијену заГАРављену површину поорали, уГАРили, еда би на њој, као земљораднички народ (за разлику од Турака који су у тим давним временима били номади), нешто сејали, или садили. Од тога црнила, гара, и црнка је постала гара, гаравуша, а Турци, да би реч „гара“ лакше изговорили, умекшали су глас „г“ и добили „к“ „кара“.

Или, топоним „Петроварадин“, они ће, без устезања, због онога „вар“, прогласити маџарским. Хрватски етимолог Петар Скок, још док је био „наш, југословенски“, у тексту Топономастика Вој­водине, Зборник Војводина I, Нови Сад 1939, 120), сматрао је несум­њивим да је Петроварадин маџарски топоним, коме „Сло­ве­ни до­давају… наста­ва­к -ин. Од Peter Varad(ј)а (за кога Маџари кажу да је био власник тога места ИП)… настаде код нас Пет­ров Вара­дин“, односно Петроварадин.

Иако каже да за Петроварадин „словенски истозначни топо­ним јесте Каменица коју Мађари пишу 1237 villa Komanch“ (за Немце, то би за њихове градове били Kamenz, или Chemnitz), Скок се не досећа да се у изворима Ромејског царства, или Ви­зантије која је још на самом почетку 6. века, за владавине царева Анастасија I (491-518) и Јустина I (518-527), а пре доласка на престо цара Јустинијана I (527-565), своју границу имала на Дунаву, много пре упада Ма­џара у Панон­ску низију, то место назива Петрикон, нити да онај латински Varadinim Petri није град Петров већ Град на стени, и то још утврђен.

Забуну „у сопствене редове“ уносе и они тумачи овога топо­ни­ма који без икаквих резерви полазе од уверења да реч вар у називу ове тврђаве јесте маџарска и да она значи исто што и тврђава, како се то редовно чита и у најмањим маџарско­-срб­ским речницима. А то је потпуно погрешан приступ, будући да су речју вар у старом србском језику означавани утврђен двор, замак, или било какво друго утврђено или заштићено место. Чувари тврђаве називани су вари или варда, а та реч, пошто се прошетала кроз неке стране језике, вратила нам се као гарда, или гвардија; ваљда само због тога, Братољуб Клаић тврди у Великом рјечнику страних ријечи, Загреб 1974, да реч вардати потиче из итали­јанског језика, иако ту реч налазимо и у Речнику српско­хрват­ског књижевног и народног језика књига 2. БогољубВражо­грн­ци, Српска академија наука Београд 1962, са значењем пазити, чува­ти, али уз претходну напомену да је та покрајинска реч (са Дрине, из Крушевца и испод Кучкога кома!), преузета из итали­јанског, преко глагола guardare. Да реч није маџарска, доказују нам и бројни топоними по земљама које нису биле под угарским утица­јем: називи насеља Варна (у Бугарској), Варшава (у Пољ­ској), Варшов, Варшин, Вартин, Варшетин, Варни, Варнов, Вар­ни­ца, Варнава (и многих других у Немачкој, у крају између Одре и Лабе који су некада насељавала српска племена Љутића и Бод­рића), називи градова (утврђења) Вардов, Варин, Варнов, Варно­во, Вар­не (опет у Немачкој), називи река Вардар (у Маћедонији), Варта (у Пољској), Варна и Варнава (у Немачкој) које су некада заиста представљала природне препреке, тврђаве. Да занемари­мо топониме по нашим крајевима који су са Маџарима долазили у додир накратко, тако да се не може говорити о маџарским ути­цајима на макротопонимију: Варадин (код Медвеђе), Вараге (код Косовске Митровице), Варда (код Косјерића, као и више планина по Црној Гори и другде), Варево (код Новог Пазара), Варине (код Пљеваља), Варовиште (код Криве Паланке), Варварин, Варна (код Шапца), Варнице (код Горњег Милановца), Вартево (код Рашке)…

Уосталом, и савремени српски речник казује да се реч вар користи и у значењу опрез, и као синоним за креч, који, када се по­меша са песком, даје малтер за чврсто везивање камених зидова, што, и једно и друго, упућује на заштиту.

А онај већ поменути „словенски“ наставак –ин само је Ско­ково домишљање, пошто се не ради о наставку већ о келтској речи дун (dunum) са значењем тврђава, утврђење, односно било које стани­ште ограђено земљаним насипом ојачаним каменом или кољем. Та реч, дун, нама може бити најпрепознатљивија из топонима Сингидунум (Београд), сложеног из дачког или трач­ког (у оба случаја србског) племенског назива Синги и келтске ознаке за утврђење. Зна ли се да Келти нису били некакав посебан народ, већ да су били војнички ред у србском народу, те да је дун лако могао бити модификован у дин (као што су од њега настали и појмови беден (бедем) и бетон, лако је закључити да топоним Петроварадин представља комби­нацију грчке речи п¾тра, камен, или стена, и старих српских речи којима се означавају одбрана и утврђење, тако да се он мора превести као Град на стени, понегде и Град на неосвоји­вој стени, у сваком случају: Каменица.

Али се зато Ришони могло омаћи да напише срамотно је и цитирати га како србски језик не постоји, пошто су „стари сло­венски језик, прасловенски, праматерински и прасрбски… низом РЕФОРМИ изгубљени и избрисани“.

Трећим, испод текста „Декадентна Европа : у Шведској легализовали сатанисте“, неименованог аутора а на Балканској геополитици објављеног 25. јануара, већ поменути Ришона поново нас подучава:

„Шведском поодавно управљају чојзн пипл. Занимљиво је да термин ‘швед’ није шведски но хебрејски (означава џемпер трговца, статусни символ), затим термин Штокхолм или Стокхолм није по шведском језику но хебрејском. Затим символика на застави и на грбу, првоначално је хебрејска, а приволели су је шведи. Израз ‘викинг’ је из хебрејског и сложеница је ‘ви-ики-инх(г)е’… преведено означава оне који владају силом, и који величају снагу и удар снагом.

Да, некима је познато, али да подсетимо, комплетном Скандинавијом (термин ‘скандинави’ је из хебрејског, влада еврејска фамилија Валленберг“.

И, шта сад? Евреји дошли у Скандинавију и Шведима објаснили како ће се убудуће шта и како именовати оно што је њихово, шведско, чак и сви најкрупнији топоними (швед ваљда и Шведска, Штокхолм или Стокхолм, Скандинавија).

Потписнику ових редака, нелингвисти, пада на ум да је у старом веку постојало неко племе познато и као Суеви, и као Свеви, и као Суеби, и као Свеби, чему су блиски и појмови Швабе, и Шведи. Могло би бити да све то није далеко од речи „Срби“.

 

Пацком и науком

Само у далекој вези с овим тврдњама, или нагађањима, ваља се присетити једне језичке расправе од пре четрдесетак година, у којој је, у новосадском „Дневнику“, учествовало неколико новинара, углавном свршених студената књижевности или србског (онда србско-хрватског) језика, међу њима и два магистра лингвистике. Расправљало се надугачко и нашироко о разним речима и њиховом настанку (етимологији). У тој се групи нашао и један песник који је све то врло пажљиво слушао, да би се у неко доба, кад су „стручњаци“ застали да узму ваздуха, огласио и он:

Људи, наишао сам у некој књизи на реч „рамудавала“ и никако нисам успео да докучим, ни по смислу, шта би то значило.

Стручњаци су једва дочекали да крену у објашњавање. Поменули су Рамајану и Махабхарату, Таџ Махал и Утар Прадеш, Брамапутру и Чандрагупту, Упанишаде и Аватаре, Тагору и Питагору, а нису прескочене ни кама сутра и мало сутра…

При новом застоју зарад онога малопре поменутог ваздуха, песник се лупи по челу и прозбори:

Аууу, каква сам ја будала, а ја мислио да је то оно „Ја сам Јовицу шарала, варала / шећеРА МУ ДАВАЛА“.

 

Где би могао бити излаз

Можда би било добро да се србски научници (не само етимолози) почну мешати у свој посао и оглашавати на друштвеним мрежама (сајтовима) где би, под пуним својим именом и звањем, обично добро необавештеном свету квалификовано (стручно) могли представљати своја знања и истину о темама којима се баве. Рачунам, не би требало да им буде зазорно, или срамотно, да мало искораче из својих кабинета, са катедри „угледних факултета Универзитета у Београду“ (како то тумачи извесни Радивоје Радић), из строго ограничених стручних часописа, из академијске заветрине, макар им се тамо, на сајтовима, чак и несувислим коментаром супротставио неки умишљени зналац свега и свачега, можда и неспособан да прочита и оно што му пише у сопственој личној карти.

А све са циљем да Ришона, Душан Ковачев и ја, или ја, Душан Ковачев и Ришона, али и безбројни други, почнемо обазривије и промишљеније писати и говорити о нечему што је „основна делатност“ других.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.