Анализе

Кад је Берлин био српски

  • Ко су били Лужички Срби, када су они владали Берлином и због чега се данас овај братски народ дискриминише у савременој Немачкој?

Стајао сам пред елегантном малом палатом у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина, не верујући својим очима. Поред  улаза, златним словима било је написано: СЕРБСКИ МУЗЕЈ. Леп дворац на два боја, открио сам одмах затим, био је један од најзанимљивијих музеја у Немачкој: „Да, ми смо Срби“, рекао ми је тада директор музеја. „Са вама, јужним Србима делимо име и заједничко порекло. Али ми смо чисти Срби. Док сте се ви мешали са старобалканским становништвом и другим народима ми смо углавном остали онакви какви смо били пре 1400 година.“

И то све на језику који сам једва разумео, лужичкосрпском. Чудном, архаичном, али схватљивом и блиском по сазвучју, по нечему што се не тиче толико морфологије и граматике колико духа језика; ово је запазио још Станислав Винавер, патријарх српске књижевне авангарде и један од најзначајнијих српских писаца свог времена, који је походио ове просторе двадесетих година прошлог века, док је службовао као југословенски краљевски дипломата у Берлину.

ДВЕ ГЛАВНЕ РЕЧИ: БОГ И СРБИН

„У близини Берлина, у блатима и шумама, живи једно словенско племе, које пева словенске песме, говори језиком српским и носи се старински“, писао је Винавер. „У Будишину је другчије. То је Горња Лужица. Ту су обичаји мало избледели, па и језик, али је свест много јача… Доњи сербски, крај Берлина, мекши је, топлији и ја бих рекао већма песнички језик. Јесте да личи каткад на чешки, каткад на пољски, али ја налазим у њему ону српску искреност које нема ниједан словенски језик, ону просту свежину, ону сочну сељачку неизвештаченост. И све то врло благо, врло меко, врло осетљиво… Овај српски језик, са густом шумом граматичких облика, са старинским цвркутањем расцветалих грана – слави Бога боље но наши садашњи језици…. Најмањи словенски народ – а највеће богатство речника“, бележи Винaвер.

„С ким год сам разговарао, чуо сам две речи. Једна је Серб. Друга је Бог. Они та два појма везују. Како ће, уосталом, и да се тумачи чудо да је, крај свих напора германизације, ипак остало преко сто хиљада Словена који хоће да живе својим народним животом? Они то тумаче интервенцијом божанства. Бог је сачувао. Бог не жели да тај језик пропадне. Сам Бог се стара за њихов језик. Питам старога патријарха[1] шта је главна особина српскога језика и српских песама. Одговара ми: љубав. Љубав наспрам природе, наспрам своје српске земље, својих обичаја, своје вере. Једна древна нежност, детињска и топла…  Они кад кажу: Серб, пуна су им уста, пуно им је срце, пуне су им груди. Никада нисам чуо да се реч Србин изговара са толико љубави, среће, са таквим мистичним надахнућем“ (Винавер, 1925). Eто, српска реч је жива („serbska rĕc jo žywa“).

Винаверов луцидни и надахнути есеј[2], који сам имао прилике да читам много касније, права је антрополошко-поетичка студија која нам одговара на питање одакле су не само ови него и сви Срби и шта им је заједничко. Снага са којом су се одупирали и којом се и данас опиру насилној германизацији, виталност њиховог етничког и националног бића и читава њихова хиљадугодишња историја сведоче о непрестаној борби за самоодржање. „Српство је некада било у огорченој борби са германством“, наставља Винавер. „Његова се област сузила, и оно је, до пре кратког времена, за Немце, остало само као неки декоративни куриозум у срцу мирних равница, оно што је пријатно штрчало и одударало архаизмом језика, дражју прастаре ношње и смерном срдачношћу обичаја“.

Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и стално изложени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књижевност и самобитност, речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа. „Они знају да нису Немци, већ Словени, потонули у немачко море“. Као припадници веће групе Полабских Словена настањивали су некада целу горњу Немачку, испод Балтика – простране територије западно и источно од реке Лабе, од данашњег Шлезвиг-Холштајна и границе са Данском па све до Одре и Висле у Пољској, подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Древљане, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче, Шпреване, Стодоране (Хафелане), Далеминце, Рујане, Суселце, Прекопјенце, Нелетиће…

Амерички научник нашег порекла др Вучковић објавио је књигу свих српских топонима у Германији, која обухвата више хиљада назива места, вода и шума који су се задржали до данашњег дана у Немачкој, што сведочи о трајном и дубоком присуству Срба на овој земљи. И данас деведесет одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Мекленбургу, Саксонији, Брандербургу, граду Берлину и другим, носе српска имена (Каменица, Корјен, Стара Њива, Селишта, Лаз, Горски Млин, Доњи Млин и Пастирски Млин, Леска, Црквица, Луг, Десно, Загора, Радовица, Папратна, Бела Гора и Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Дрежница, Јаблан, Велика и Мала Добриња, Зелени Дол, Радовица, Козле, Граница, Стрела, Дреново, Трново итд.) иако тамо углавном више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне српске државе, која је цветала између V и XII века.

ОДАКЛЕ СУ СРБИ?

И ево прве енигме Северних Срба. Одакле овај народ на простору данашње Немачке, хиљаду и више километара далеко од нас? Постоје међу научницима најмање две теорије. Једна каже да су се они тамо доселили у VI или VII веку из заједничке постојбине свих Срба (ретко се прецизира и одакле); да су били бројан седелачки народ, који је овладао напуштеним просторима када су се одатле одселила германска племена Свеви, Хермундури и Вандали, прохујали Херули и становништво остало разређено. То је и званична германска (нордијска) теорија, коју су били принуђени да прихвате и многи лужичкосрпски историчари, напосе они који су писали у окриљу немачке науке (нпр. Brankačk-Mětškova Stawizny Serbow, 1977, види библиографију), као и званична лужичкосрпска публицистика.

Сасвим супротно овој, друга теорија тврди да су Срби овде живели одувек и да је баш ова област прапостојбина Срба. Прва теорија је широко прихваћена од западних, нарочито немачких научника (што и не чуди); невоља је што претендује да буде и једина. Друга теорија, коју заступају нараштаји историчара (међу којима опет највише немачких и пољских) нимало не уступа и може се навести број њених присталица (нпр. Lehr-Splawinski, 1947, 1954; Leciciejewicz, 1976, види библиографију и карту испод). Овој теорији иде на руку, између осталог, византијски цар и писац Константин Порфирогенит (X век), који у свом делу О управљању државом каже да су балкански Срби дошли из „земље Бојке, која се на западу граничи са Франачком, а на истоку са данашњом Пољском и да су ту Срби „пребивали од почетка. А то је управо тамо где их налазимо и данас: у горњој Немачкој (види Порфирогенит, 2014, библиографија). То Порфирогенитово „од почетка“ уноси огромну сумњу и представља „камен у ципели“ за целу „нордијску“ теорију.

Словенска племена на тлу данашње Немачке у деветом веку наше ере

Сам Порфрогенитов спис (ако је уопште Порфирогенитов) под жестоком је критиком још од кад се мистериозно појавио у латинском преводу 1611. „из ватиканских извора“. Овде ћемо питање аутентичности царевог дела оставити по страни и покушати да оно што он тврди о постојбини Срба у данашњој Немачкој сагледамо у светлу других, старијих или савремених Порфирогениту извора. Највећи део ових извора сакупио је и детаљно критички анализирао проф. др Реља Новаковић, директор Историјског института САНУ. У свом капиталном делу под насловом Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво (1977) Новаковић наводи  изворе старије од Порфирогенита, које ћемо сада укратко прегледати.

Пре свега треба знати да је савремена наука уопште не спори чињеницу да писана историја „затиче Словене на Балтику и јужно од њега“ при чему се мисли на Птоломеја (70-147 г. не), који их налази у „базену Висле по целом Венедском заливу“ (ούενεδικός κόλπος) тј. Балтичком мору, што каже и Тацит („Венедима је припадао простор од Балтичког мора и Карпата“), као и сви антички писци које ћемо цитирати (Sedov I, 2012, 10-11, 28 passim; Новаковић, 1977, passim). То значи да бисмо Порфирогенитово „одувек“ могли прихватити као апорију, јер пре Птоломеја и Тацита и нема историјских извора о овом питању. А после њих, до Порфирогенита, јављају се следећи. Римски писац Корнелије Непот (средина I века нe) проналази неке Инде (Винде) на обали Sinus Venedicus-a у суседству германских Свева („није  искључено да су тамо били још раније“ – Новаковић, 1977, 83). Овај налаз потврђује пољски научник Лех Лехјевич (1976), чију карту распореда Венда, Свева и суседних народа у I и II веку овде доносимо.

    Лех Лехјевич, Словени у I-II веку на тлу данашње Немачке

У Јордановом опису (средина VI века, Шафарик каже 552), Венети живе „западно од Висле и сасвим је могуће да је Словена под именом Винида или Венета било западно од Висле и далеко пре VI века“ – (Исти, 95). Јорданов савременик Прокопије (551) наводи да су германски Херули у свом повратку на запад, према данашњој Данској, „прошли сва племена Словена“, што можемо узети „као врло јак доказ да је у поречју горње Висле и горње Одре, а и западно одатле сигурно било Словена већ у V веку а можда и раније“ (Исти, 97).

На такав закључак нас упућује још један западни писац – Вибијус Секвестар (око 550) , који даје и најстарији савремени извор о постојању Срба („Cervecii“)  у Полабљу: „Лаба раздваја Свеве од Срба и отиче у Океан“, те је сасвим извесно да су „Срби живели уз Лабу док су на другој страни реке живели Свеви“ (Исти, 98), чиме се по први пут именује граница између Германа и Словена на простору горње Немачке[3]. Дискусија о овој Вибијевој вести развила се доцније да би открила веома важне податке о градовима Sorbecum и Servestum (Zerbst – Србиште), кога је Меланхтон сматрао „старом насеобином Срба“ (на истом месту). Ромејски писац Теофилакт Симоката (око 629) извештава да су Грци у пропонтидском приморју ухватили неке Словене, који су изјавили да живе „на граници Западног океана“ – занимљиво! – баш тамо где их налази Корнелије Непот пет векова раније (Исти, 99-100). И овде је наравно у питању Балтичко море и река Елба као граница словенског света.

Енглески краљ Алфред Велики (871-901) налази Србе („Surpe, Surfe“) северно од Далеминаца (који су и сами били Срби – Гламочани, Гломачи) у сливу Одре и Лабе (Исти, 102-103). Ти Срби („Zeruiani“) имају, наводи Баварски Географ (826-890), „краљевство толико да су од њих потекли сви овдашњи словенски народи“ и даје листу и описе градова и становника српских земаља северно од Дунава, захватајући пространу територију источно и западно од Елбе. Овај опис највероватније је настао на основу дела Codex Reginbertinus сачуваног у библиотеци опатије Рихенау.

Коначно, пре Порфирогенита хроничар Карла Великог и сина му Лудвига Побожног, Ајнхард  (770-849) наводи учешће Ободрита, Срба, и Вилца, сада већ становника Балкана, на државним саборима у Херсталу (818), Франкфурту (824) и Ахену (824). На Франкфуртском сабору цар Лудвиг Побожни саслушао је изасланике свих словенских племена и то Ободрита, Срба, Вилца, Чеха и Мораваца, дакле својих поданика који су становали и на северу и на југоистоку тадашње Европе, што је други значајан извор да се једна сеоба Срба заиста догодила. Нарочито место међу овим изворима заузима тзв. Фредегарова хроника, која вероватно потиче из средине VIII века и укључује различите франачке изворе, али је за наш предмет кључна, јер описује ратовања и државу српског лужичког кнеза Дервана (631-2), ослобођење од франачког јарма и прикључење Лужичких Срба Самовој држави (623-658). Овде се по први пут срећемо са причом о двојици Дерванових синова, од којих један одводи половину својих Срба на Балканско полуострво, извор који сасвим потврђује и Порфирогенит и који је од великог значаја за питање етногенезе данашњих Срба.

Очигледно је, дакле, да друга теорија има довољно аргумената и да се Порфирогенитово одувек помера на барем два столећа (V и VI век не) пре него што би „нордијска школа“ то желела. Иако се овим ни издалека не исцрпљује питање археологије аутохтоне лужичке културе, о чему има много научних претпоставки (Sedov, I и II, passim, Lehr-Splawinski, 1954, passim) ми остајемо при раздобљу VI – XII век што значи да имамо у виду српски дијахронијски и историјски континуум од седам векова на просторима данашње Немачке. Седам векова! Седамсто година испуњених насилном асимилацијом, дословно огњем и мачем, једног малог, нама братског народа, који је успео да се одржи до дана данашњег.

СРПСКЕ ТВРЂАВЕ КОПАНИЦА И СПАНДОВ

Оближњи Берлин играо је у тој борби велику улогу. Између VI и XII века, дакле пуних седам векова, овим простором су владали Срби – Шпревани, лужичко племе настањено по мочварама, језерима и ритовима око реке Шпреве (нем. Spree), која протиче кроз данашњи Берлин. Ова земља природно је заштићена „подводном“ густом шумом и мрежом водених канала, које Срби називају „Блато“ („Blotа“). Цео тај крај између главног града Доње Лужице Хоћебита (нем. Cottbus) и Горњег Блата, Бранибора (нем. Brandenburg), градића Лубњов (нем. Lübbenau) и Боркови (нем. Burg) и тврдих градова на речним острвима и ушћима рекe Шпреве, као што је чувени Радуш (нем. Slawenburg Raddush), Торнов и други, чије је географско средиште данашња Шпревска шума (нем. Spreewald), северна Венеција изукрштана плитким каналима и рукавцима по којима плове дуги чунови, настањивао је искључиво српски народ.

                              Модел тврђаве Радуш деведесетих

И данас се овде говори и мисли српски, одјекује српска народна песма, на чамцима служе укусна лужичка јела, која послужују једре снаше у живописној народној ношњи, често у бојама националне српске тробојке, идентичне нашој, коју описује и гарантује актуелни немачки устав. Пуна недирнуте лепоте, данашња Шпревска шума постала је туристичка атракција и главно излетиште немачке престонице. Некад је то, због несавладивих природних препрека, где су лужички ратници усавршили и нарочите технике подводног дисања „на трску“ била неосвојива тврђава Лужичких Срба, којом је владао кнез и жупан Дерван.

„Сам Берлин био је место словенско и звао се Барљин, Брљин“, вели Винавер. Лужички Срби и данас кажу да иду „do Barlinja“, кроз „bagno“ i „bludnjik“ дакле преко барја и ритова. Постоји и друга теорија по којој је Берлин добио име по српској речи за вршу, којом се ловила риба у мочвари („brlo“), тек име града нема никакве везе са медведом, који је доцније одабран за симбол Берлина и стоји на његовом грбу. Некада се из барја могло изаћи на суво тек у близини ушћа речице Даме у Шпреву где се „уздиже“ 115 метара над водом највећа кота у овом крају, брдо Степеник или нем. Müggelberge, место где се могло стати ногом на суво и чврсто, копно, где се могло копати, дакле срп. Копаница, Копјеник или нем. Köppenick. Данашња градска четврт Кепеник, (коју иначе сматрају „зеленим плућима Берлина“ захваљујући великом броју паркова и зеленила), развија се као најстарији део града вековима пре него што је Берлин (помиње се први пут тек у XII веку!) био уобличен, спојен са варошицама Келн, Фридрихштат и Доротеенштат и 1709. декретом краља Фридриха III проглашен за престоницу Пруске.

Положај града и подграђа Спандова из доба војводе Јакше, 12. век, авио-снимак данашњег дела Берлина, према Херману

Српске тврђаве у Блату (Spreewald)

Српски Кепеник развијао се столећима раније на описаном ушћу, на речном острву Schlossinsel, одакле се разводе канали који спајају Шпреву и Одру преко градића Смоквица (Schmökwitz) и чине пловним и повезаним читав север Немачке и Пољске, до Балтичког мора. У археологији је развој српског средњевековног Берлина од утврђења до града темељно описан (радови Гребеа, Бема, Милера, Зајера и највећег стручњака за рану историју Немачке, Јоакима Хермана; потоњи је, између осталог аутор монографије о средњовековном Кепенику – Sedov II, 86, види библиографију), све до епохе српског војводе Јакше од Кепеника и његовог устанка против германске најезде у XII веку, коју ћемо овде описати у кратким цртама.

Војвода Јакша био је кнез Шпревана, жупан на Копаничком граду, који се оружјем супростављао анхалтском маркгрофу Албрехту Медведу од 1151. до 1157. у покушају Франака да освоје шпреванску српску кнежевину и припоје је лену Анхалт-Зербст (Zerbst је био већ раније освојено и покатоличено Србиште, по коме је добила име династија у којој је, из рода лужичкосрпских кнежева, рођена доцнија руска царица Катарина Велика). Јакша је био рођак кнеза српских Стодорана Прибислава-Хајнриха, који је маркгрофу Алберту још 1140. већ био преписао своју земљу и град Брену (Бранибор, касније Brandenburg). Када је кнез Прибислав умро 1150, његова удовица Петрица требало је да се, по истом уговору, уда за Алберта, али је сакрила мужевљево тело и обавестила Јакшу, који се позвао на рођачко право и одмах заузео Брену.

То је подигло на ноге стодоранско племство. Избио је велики устанак против Немаца, које је имао и социјални карактер, јер су се уз Србе дигли и многи немачки сељаци. Албрехт привремено успева да освоји Брену, али пољски велики војвода Мјешко шаље своје чете у помоћ Јакши, сукоб поново добија међународни карактер, као у доба пољског владара Болеслава Храброг, Шпревани отварају капије својим земљацима и Албрехт бежи из града. Устанку се придружују и већ покрштени Срби Љутићи, што сведочи о томе да католичење и германизација још нису имали трајни карактер, већ да се стара тежња ка слободи и независности јављала са сваком променом ратне среће, када су и многи немачки витезови прелазили на српску страну (Brankačk, 67).

Даље низ Шпреву, на самом њеном ушћу у Хафел, стајала је од VII века тврђава Спандов (данашњи Шпандау), тврди град Стодорана, који су 1971. сондирали и истражили немачки археолози Адриан фон Милер и жена му Клара (Мüller, Die Slawishe Burgen von Spandau, види библиографију). Да није ограничен простор и да је била могућа једна лепа културна дигресија, заиста би било занимљиво пратити како је данашњи Берлин настајао према обрисима раносредњевековних српских градишта. Спандов је већ био пао под Албрехтову власт кад је букнуо устанак и његови становници пришли су војводи Јакши. Још за време друге германске експанзије, 928. године, Спандов и оближњи Гатов освојио је краљ Хајнрих I али су га Срби повратили 983. и он од 1151. улази у састав Јакшиног војводства, значи сасвим напушта бранденбуршку марку. Више од двеста година, дакле, Срби су успешно одолевали немачкој експанзији и предузимали ратничке походе из којих су се враћали као победници са великим бројем заробљених непријатеља, о чему сведочи једна стара фреска и стих из лужичке народне песме:

„Našy hólcy z wójny jedu, našoh pana konja wjedu“
(„Наши борци с боја ходе, нашег кнеза коња воде“)[4]

         Средњовековна фреска са делом народне песме

Бранденбуршки маркгроф Албрехт Медвед, упркос свом хвалисавом карактеру и високом стасу коме дугује надимак, није успео ама баш ништа све док му у помоћ није притекао сам немачки цар Фридрих Барбароса, који је спремао велики крсташки рат против Пољака. Тако 11. јуна 1157. Франци преотимају Шпандау од Јакше, што се и узима као рођење маркгрофовије Бранденбург, данашње немачке савезне државе. Јакша се повлачи у Кепеник, који још дуго одолева германизацији, ослањајући се на Пољску, која почиње да га својата. Тако је војвода Јакша израстао у моћну симболичку фигуру отпора и слободе, као што су били лужички жупан Дерван и на северу ободритски војвода Никлот, оснивач мекленбуршке династије, чије су се инсигније, све до пре неку годину, могле видети у Српском музеју у Котбусу.

Реконструкција тврђаве Спандов (Шпандау) у 10. веку према Херману

Прво што се могло наћи на улазу у Музеј била је витрина са примерцима свих пет редова „Ордена Српске круне“, кога је 1864. године установио херцог Фридрих-Франц од Мекленбурга (1823-1882), српски ободритски кнез 21. генерације и потомак војвода Никлота, Прибислава и Јанка, који су столовали у ободритској престоници Зверину (Schwerin), у некада кнежевини, а сада савезној држави Мекленбург. Раскошна инсигнија са мотом „Per aspera ad astra“ („Преко трња до звезда“), симболизује хиљадугодишњу судбу ове кнежевске породице, која је морала примити хришћанство и германска обележја (а ипак у називу остала ободритска), за одржање на северу Немачке. Потомци Никлота владали су пуних 750 година (1167-1918) као једна од најстаријих европских династија.

ЈЕСЕН ЛУЖИЧКИХ СРБА

Сада је Музеј затворен, као и оближњи археолошки парк „Радуш“, српска тврђава из средњег века у средишту Шпревалда, која је била претворена у велелепан туристички објекат и почела да доноси лепе приходе. Једног дана је замандаљена и опасана жицом, наводно због реновирања, али од времена затварања нема ту никаквих радова, нити је ико у стању да каже када ће српски Радуш бити поново отворен, што важи и за сам Музеј кога сам посетио и коме сам се дивио пре двадесет година.

У мају ове године, београдска Политика донела је ауторски тескт Јустине Михњук из Котбуса и Биљане Митриновић у коме се назире сва озбиљност чињенице затварања српског Музеја. У тексту се, између осталог, каже:

„Захваљујући напорима неколицине људи, Музеј Лужичких Срба је поново отворен 3. јуна 1994. и ове године би обележио 25 година постојања – да, нажалост, није опет затворен 2016. Образложење је гласило да се музеј затвара због реновирања, али се оно већ три године одлаже из месеца у месец. Лужичким Србима је чудно то што су потребне толике године да се реновира овако мали музеј. Чудна је и одлука управе музеја, града Котбуса, да због реновирања затвори целу зграду музеја, а не да се то чини део по део. Јер, многи велики музеји су такође били реновирани, али нису никада били потпуно затварани, него је поставка, или бар њен део, била изложена у другом делу зграде. Због значаја који овај музеј има за Лужичке Србе у Немачкој, поставља се питање зар реновирање није могло да се обавља корак по корак, остављајући део музеја отвореним за посетиоце. Нарочито у овом тренутку, када постоји велика опасност од изумирања језика Лужичких Срба у Доњој Лужици, у којој је овој националној мањини потребна подршка. Музеј је затворен на ‘неодређено време’, а директор Штефан Крестин ни данас не износи датум отварања. Приликом последњег разговора само је поменуо да би отварање могло да се догоди ‘на јесен’. У тренутној ситуацији у којој је доњолужики језик на црвеној листи језика који изумиру, Доњолужички Срби, који се питају ‘на јесен’ које године ће бити поново отворен њихов музеј – знају да ће, ако га изгубе, изгубити и своју културу“.

„Јесен“ је дошла и прошла, а још нема ни речи о поновном отварању српског Музеја и археолошког парка „Радуш“. За то  време број доњолужичких Срба се рапидно смањује и питање је да ли ће икада дочекати ту своју „јесен“. Шта се то променило у односу немачке државе према правима српске (званично, „сорбске“) мањине у Немачкој, која је по Уставу обавезна да чува и унапређује њен културни идентитет?

Српски град Радуш, данашњи изглед (Фото: Божидар Зечевић)

У Пакту Уједињења Немачке, основном документу из кога је 1990. насталo целокупно законодавство Савезне Републике Немачке, у члану 35. гарантује се право на развој српске културе и традиције. Устав савезне државе Бранденбург, члан 25, алинеја 1 и 3 гарантују право на чување и одржање националног идентитета и културе у јавном животу Лужичких Срба, о чему је донет и посебан закон 1994. о коме би требало да брину српски заступници у Ландтагу (Срби, међутим, немају ниједног посланика у земаљској скупштини Бранденбурга). Коначно, у Конвенцији Савета Европе о заштити етничких мањина из 1998, српске мањине у Горњој и Доњој Лужици признате су и заштићене, а држава је обавезна да чува и унапређује њихову баштину. (Све премa „The Sorbs in Germany“,1998).

Али једно су папири, а друго стварност. „Случајеви“ Музеја и тврђаве Радуш показују да је још увек на делу „пузећа дискриминација“ и маргинализација Срба као уставне народности у савременој Немачкој, о чему сведоче и други примери. У августу и септембру 2001, српска мањина у Кросвицу штрајковала је због затварања српске основне школе „Јуриј Чешка“; школа је заувек затворена 2002. године. Крајем 2006/2007. године затворена је основна школа „Ћишински“ (име је добила по највећем лужичкосрпском песнику, Јакубу Барт Ћишинском), у Паншвиц-Кукау. Следеће, 2008. године, 29. маја, одржане су у Берлину велике демонстрације због неадекватне новчане подршке Фондацији српског народа, коју је немачка држава основала због финансирања српских установа итд.

Сада је, изгледа, на делу нови вид дискриминације: српске установе се затварају „привремено“ или због „реновирања“, али годинама се не предузимају икакви радови. Са места директора ових установа смењени су Лужички Срби, а доведени Немци, чији је задатак да продуже ионако дугу јесен једног малог, незаштићеног народа. Готово као некад.

Божидар Зечевић је српски филмолог, историчар филма, драматург и редитељ, професор анализе филма, члан Европске филмске академије (Берлин), филмски критичар Вечерњих новости и стални сарадник недељника Печат.  Објављени текст је поглавље из његове књиге „Велики филмски знак – Велимир Бата Живојиновић“, која је недавно изашла у издању Нишког културног центра. Ексклузивно за Нови Стандард

________________________________________________________________________________

БИБЛИОГРАФИЈА:
Brankačk Jan-Mĕtšk Frido, Stawizny Serbow, zwjazk 1, Domowina, Budyšin, 1977.
Váňa Zdeněk, Die Welt der Alten Slawen, Artia, Praha, 1983.
Винавер Станислав, Србовање у Германији у Код Лужичких Срба (Мићо Цвијетић, ур), Свет књиге, Београд, 1997.
Kostić Rastko, Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma, Atos, Beograd, 2009.
Lehr-Spłaviński Tadeusz, Plemiona Słowiańske nad Łaba i Odra w wiekach srednich, Wroslaw, 1947.
Исти, Rozpravy i szkice z dzijejów kultury Slowian, Warszawa, 1954.
Leiciciejewicz Lech, Slowianszczyzna Zahodnia, Ossolineum, Wroclaw-Warszava-Krakow-Gdansk, 1976.
Михњук Јустина, Митриновић Биљана, Музеј Лужичких Срба затворен три године, Политика, 02. мај 2019.
Musiat Siegmund, Volksleben, Volksfrömmigkeit und Volksbrauch in der Lausitz, Domowina, Bautzen, 1992.
Мüller Adrian von, Die Slawishen Burgen von Spandau, Ausgrabungen in Berlin, II, Berlin, 1971.
Müller Adrian von – Müller von Muči Klara, Ausgrabungen und Funde auf dem Burgwall in Berlin-Spandau, Wiesenshaftsverlag Valter Spiess, Berlin, 1978.
Новаковић Реља др, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Народна књига-Историјски институт у Београду, 1977.
Исти, Baltički Sloveni u Beogradu i Srbiji, Narodna knjiga, Beograd, 1985.
Порфирогенит
Sedov Valentin Vasiljevič, Sloveni u dalekoj prošlosti (I), Sloveni u ranom srednjem veku (II), Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.
The Sorbs in Germany (Maria Schiemann, ur), Založba za serbski lud, Bautzen, 2014.
Herrmann Joachim, Köpenick, Ein Beitrag zur Frühgeshichte Gross-Berlins, Academie-Verlag, 1962.
Исти, Die Slawen in Deutchland, Academie-Verlag, Berlin, 1985.
Исти, Welt der Slawen, Urania-Verlag, Leipzig-Jena-Berlin, 1986.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] Арношт Муха (1854-1932), најистакнутији јавни, културни и научни радник Лужичких Срба у XIX и XX веку, члан Српске краљевске академије.
[2] Текст Станислава Винавера под насловом Србовање у Германији из 1925. објавио је  др Мићо Цвијетић, велики познавалац културе Лужичких Срба у књизи Код Лужичких Срба са још неким путописима овдашњих Срба, који су далеко претходили мом „открићу“ Музеја у Котбусу, 1997 (види библиографију).
[3] Ово потврђује још један немачки извор из периода после Порфирогенита. Адам Бременски (1081-1086) пише: „Срби су они Словени који живе у равници између Албе и Сале. Са њиховим областима се граниче Тиринжанска и Саксонска. На другој страни реке Одре налазе се други Срби“ (Adam, apud Kostić, 2009,46). Такође и арапски путник Ал Масуди, који у X веку описује велелепни српски храм на обали Балтичког мора (Al Masudi, ibid, 24-25).
[4] „Naši hólcy z wójny jědu, našoh pana konja wjedu. Witaj pan, witaj k nam, hija, hija witaj dam“ део из старосрпског епског спева, као и песма „Срби се на Немце спремаху“ („Serbja so do Němcow hotowachu“) које су се певале уз гусле, Brankačk, 79-80.

Насловна фотографија: boehmbedachung.de

Извор Нови Стандард

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.