Анализе

Амерички поглед на људска права

ПИШЕ: Илија Петровић

Амерички рани радови

Демократија је, после много векова „изби­ва­ња из историје“, оживела поткрај 18. века; најпре у Сједи­ње­ним Америчким Државама, кроз Декларацију независности од 4. јула 1776, а потом у Фран­цуској, кроз Декларацију права човека и гра­ђа­нина од 26. августа 1789. године.

Америчка демократија родила се у ус­ловима америчког рата за независност, на почетку последње че­твртине 18. века, кад је извесни Ричард Хенри Ли из Вирџиније рекао у Конгресу да „ове Уједињене колоније јесу и имају право да буду слободна и независна држава“ (лат: Андре Мороа, Повијест Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 120) и кад је прихваћен предлог да се донесе Де­к­л­арација независности. Мимо подужег ни­за уопштених ставова ма­ње трајног значе­ња, кључним прогла­сом треба сматрати онај ко­ји се тиче једнакости, слободе и среће: „Ми сматрамо, да су очи­г­л­е­д­не и не­оспорне ове истине: да су сви љу­ди створени као међу собом једнаки; да им је Створитељ дао становита неоту­ђива права; да међу та права припадају право на жи­вот, право на сло­боду и право на постизавање властите среће­“ (Исто, 121). Ова­ј проглас неки ње­г­о­ви тумачи сматрају „полазном то­чком свих демократских по­к­р­е­та на свијету, почевши од Француске револуције“, будући да се њим утврђује „да је сврха сваке владавине, да се за­јамче човјекова пра­ва; да се овлаштења сваке вла­де морају те­ме­љити на пристан­ку оних, којима та влада управља; да је дужно­ст народа, кад нека вла­да престане гарантирати сва та права, да је измијени или сру­ши­“ (Исто, 122).

На једном месту, пак, речено је да има „неких ‘очигледних истина’ у овом кратком параграфу, а оци-оснивачи Америке били су их у потпуности свесни. Једна од таквих је и тврдња да су љу­ди створени једнакима, али да нису сви једнаки. Ово значи да љу­ди једнако имају приступ правима на живот, слободу и власниш­тво, без обзира на њихов друштвени положај, боју, националност, пол или веру. То не значи да су људи једнаки по способностима, личним вредностима и да својина међу њима треба једнако да се де­ли“ (лат: Ралф Еперсон, Невидљива рука – Увод у историју завере, Београд 1999, 17); записано је то у књизи чији мото упозорава на опа­с­ности које прете америчкој слободи!

Али, зато, није у Декларацији записано да је америчка независност настала „на крви, костима, земљи и поседима више од 100 ми­лиона убијених и мучених Индијанаца, првих власника ове земље“ (Олег Платонов, Тајна светска влада Зашто ће пропасти Аме­ри­ка, Београд 2001, 6); били су, истина, први власници, али је баш на њихо­вим животима утемељено доцније америчко робовласништво; уте­мељио га је Кристифор Колумбо, тако што је са својом пратњом за­робио петсто Индијанаца и послао у Севиљу, у Шпанију, да их продају. Ко­лумбо од те продаје није добио очекивани део, само је посмртно до­био признање да се на „његовом“ робовласништву по­чела ра­ђа­ти америч­ка демократија (Исто, 10).

 

Срећа или власништво

Мада је неким реалистичнијим Аме­ри­канцима милије било да је Декларација, поред живота и сло­бо­де, гарантовала и власни­штво, њен аутор Томас Џеферсон (1743­-1826) више је волео да се човеку га­рантује право на постизање властите сре­ће. Та при­ли­ч­но не­од­ре­ђе­на формулација учинила је Декларацију идеали­сти­ч­ком, због чега је Џеферсон веровао да ће Американци прих­ва­тити као из­весно да је револуција изведе­на једнако за све.

Са тим у вези, на једном другом месту прочитаћемо да „оно што је ова деклерација садржавала била је филозофија демократије, филозофија која никада раније није била изражена у тако ре­читом и кратком облику. Има ствари, говорили су Американ­ци, у које ниједан паметан човек не може сумњати, то су истине ко­је су очевидне: сви људи су створени једнаки, сви су људи једна­ки пред богом и пред законом. Тиме се не каже да у Америци није било неједнакости, јер ње није било између богатог и сиромаха, из­међу мужа и жене, између белог човека и Црнца, али чињеница да друштво не остварује идеал у потпуности, не значи да је тај иде­ал рђав“ (лат: Ален Невинс, Хенри Стил Комаџер, Историја Сједињених Америчких Држава, Суботица 1953, 73). Да се америчка схватања декларисаних једна­ко­сти, које је Џеферсон сматрао очигледним, не би довела у сумњу („ако су сви људи створени једнаки, зашто ми видимо да су сви не­једнаки“), било је потребно рећи да „има ствари… у које ниједан па­метан човек не може сумњати“. Како ниједан човек не воли да се сумња у његову памет, свима је „постало јасно“ да оно што је Џе­ферсону било очигледно мора постати очигледно и свим оста­ли­м Американцима; био је то трик којим је означен почетак не­че­га што је много касније постало познато као испирање мозга.

Кад је већ речено да су живот, слобода и тежња ка срећи неоту­ђива права, права са којима су сви људи рођени и која они не мо­гу изгубити, било је потребно да тај принцип почне да „ври у све­сти Американаца“. По Џеферсоновим речима, задатак је свих вла­да „установљених међу људима, да гарантују та права, а да те вла­де држе своју власт пристанком оних којима управљају. Да једну владу која би дошла дотле да уништи тај циљ народ има право да измени или обори и да постави другу, чије ће основе бити на гор­њим начелима (живота, слободе, тежње ка срећи ИП) и да ор­га­низују своју власт тако, да она буде више у стању да обезбеди сви­ма сигурност и срећу“ (Исто, 73). Из таквог тумачења проистекао је и став да свака влада почива на „договору“ да су људи најпре живе­ли у „природном стању“, да су у том стању били у сталној опасно­сти и да су се зарад сопствене сигурности удружили и установили власт која треба да чини добро а не зло и која им, у складу са та­к­вим уверењем, штити живот, слободу у тежњу ка срећи. „Оно­га часа кад једна влада престаје да испуњава задатак ради кога је по­стављена она не заслужује више потпору или послушност гра­ђа­на. Кад људи могу образовати владе, они их могу и растурати, јер имају права да промене или оборе рђаву владу и поставе другу. Ова промена вршила се увек насиљем и проливањем крви и сма­трала се као револуција. Али ево сад Американци кажу: да то није ни ре­волуционарни ни насилни поступак, већ један правичан и по­штен поступак“ (Исто, 74).

Условна толерантност

Но, исти тај Џеферсон говорио је да у револуционарним временима мора постојати нетолерантност пре­ма мишљењима оних који нису на „победничкој страни“. Као и Џе­ферсон, и Вашинг­тон, и Адамс, и Пејн, веровали су „да не мо­же да буде толеранције према озбиљним разликама у мишљењу у погледу независности, ни­ти прихватљиве алтернативе потпуном подвргавању патриот­ској ствари. Свугдје постоји неограничена слобода да се она хва­ли, али не и да се критикује“ (лат: Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 505-506). Оту­да, све до Првог свет­ског рата постојала је у Сједињеним Држа­вама „незнатна основа за слободу говора“, а тек је 1964. године је­дан стари закон о бун­тов­ним списима био оборен у Врховном су­ду. Читава два века по­сле америчке револуције, суд је најзад ус­во­јио став који је 1776. го­дине бранио један отац-оснивач, да свака сло­бодоумна влада мо­ра дозволити неистомишљеницима да „са­оп­ште своја мишљења, са­чине своје планове и спроведу сваки на­чин опозиције без ствар­ног револта, прије него што би извршна власт могла да дозволи се­би да их спријечи у томе“ (Исто, 505-506).

Неједнакост у власништву

Поштапалицом о тежњи ка срећи врло се лако могла прикрити чо­векова тежња за једном заиста вр­ло жељеном, али зато пот­пу­но неостварљивом једнакошћу: једна­кошћу у власништву. Не­је­д­накост у власништву производила је неједнакости у најразли­чи­тијим облицима, укључујући и неједнакост у праву гласа. Јер, иако је амерички Устав (написан пре краја 1787), барем на­челно, народу признао суверенитет, ништа није учи­њено да се истом том народу, у целини, осигурају грађанска пра­ва. „Гласачко право уте­мељено на имовинском стању, готово ни­ко­г није вријеђало због великог броја малих посједника. Замисао о по­дјељивању бирач­ког права свима грађанима сматрало се рево­луционарном зами­сли, коју би прихватило свега неколико изјед­на­читеља. Станови­ште, што су га заузели Утемељитељи (четрде­сет петорица оних ко­ји су учествовали у формулисању америчког Устава, међу њи­ма петнаесторица робовласника, а нико као пред­ставник фарме­ра и радника ИП), било је, да би грађани без зе­мље, будући да не­мају што изгубити, могли доћи у напаст да их при­маме најбе­сми­сленији покуси, па би тако били изложени на мило­ст и немилост де­магогâ„. Представник Вирџиније у новоств­о­реној др­жави, један од оних који су допринели и уједињењу и пи­са­њу аме­ричког уста­ва, отворено је признавао таква страховања: „Зар не би интереси посјед­ни­ка били преслабо заштићени у таквим бу­ду­ћим изборима?… Кад би у Енглеској данас цијело становни­шт­во имало право гласа, по­сједовање земље дошло би у питање. Био би изгласан закон о под­јели земље“ (А. Мороа, Наведено дело, 171).

То, као најзначајније, да би се, постепено, тековине америч­ког си­стема владавине све више усавршавале. „Велики нови демо­к­ра­т­ски талас који се као право море уздигао за време Џексонове владе надмашио је у многоме висину коју је била достигла Џе­фе­рсонова демократија… Обичаји и начин живота демократизо­ва­ли су се; било је мање церемонија и мање старања о тачности. Странци су се зграњавали гледајући како сви жваћу и пљуцкају ду­ван, каквом брзином гутају своја јела, како су неуљудно радо­знали, како је широко распрострањена уображеност, хвалисање и велика нервоза код свију становника градова на Северу. А дру­штвени живот одликовао се безобзирношћу и насиљем. И као што је природно у једној таквој земљи која се брзо развија, уносан посао је изгледао важнији од човечјег живота… Двобоји су били врло чести, и често, без икаквог другог покушаја да се изравна ствар, породичне свађе решавале су се ножем или пиштољем ка­ко на Југу тако и на Северу. У кра­је­вима где су судови и полици­ски службеници уживали слабо пове­ре­ње, линчовање је, разуме се, било ухватило корена… Живот је у многом погледу постао де­мократичнији. Рађала се јевтина штампа“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 132-133).

Мада, без обзира на то колико био усавршен амерички систе­м владавине, Абрахам Линколн, један од оних који су са самог врха владали Америком, рекао је да „исто онако, као што не бих хтио би­ти роб, тако не бих хтио бити ни господар. Тако ја схваћам демокрацију“ (А. Мороа, Наведено дело, 300).

Збрисати Индијанце

У превеликој бризи за стицање амери­ч­ке независности и утемељење уставних начела, нико од америч­ких политичара није ра­чунао с Индијанцима и њиховим правом на територију, нити с ис­тином да је и Индијанцима „Створитељ дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на сло­бо­ду и право на постизавање властите среће“, оно што су творци Де­кларације о независности предвидели за се­бе и припаднике своје ра­се. Уништење индијанске расе био је ос­новни предуслов да се до краја примени тек усвојена Декларација о независности.

У тим раним годинама Сједињених Држава, велечасни Тимоти Двајт, председник колеџа Јејл, иначе човек пуританских погле­да, једну своју поему посветио је свирепом покољу индијанског племена Пекота. Колонијалисти су, пише он, на Пекоте гледали „са великодушним оком“ и настојали су да задобију њихово прија­те­љство; можда би се то и остварило да их „у пријатељским на­ме­рама“ нису омели „лажни канадски пријатељи“, због чега Амери­ка­н­ци нису имали другог избора него да све Пекоте масакрирају, и жене, и децу, и мушкарце. Тај „придобијачки“ неуспех Џефер­сон је приписао „милосрдном плану који смо овдје спроводили за срећу исконских урођеничких становника у нашој близини, енг­л­е­ских непријатеља“, али је „због заинтересоване и непринципи­јел­не енглеске политике сав наш труд да се спасе ови несрећни људи, пропао“. Енглези су, каже Џеферсон, „завели (Индијанце) да узм­у сјекире против нас“; они су, дакле, а не Американци, били криви и одговорни за „ову потврђену бруталност, ако не и за истребљење ове расе у нашој Америци“. Због тога, Џеферсон је подстицао сво­је истомишљенике да крену у освајање Канаде, а Џон Адамс се њим сложио, јер би „заузимање Канаде ућуткало Индијанце зау­ви­јек (што би била) велика благодет и за њих и за нас“ (Ноам Чомски, Наведени рад, 58-59).

Иста теорија о одговорности других примењена је и „кад је ге­нерал Ендрју Џексон дивљао Флоридом уништавајући стварно већи дио свог становништва и стављајући шпанску провинцију по­д контролу САД. Његову крволочну кампању против индијанског племена Семинола бранио је Џон Квинси Адамс у једном пи­сму шпанском министру Џорџу Ервину“. То писмо, „одавно по­знато као једно од најзначајнијих државних докумената у истори­ји америчких спољних послова“, Џеферсон је означио као једно „из­ме­ђу најмоћнијих које сам икада видио и што се тиче логике и сти­ла“. Дивећи се, заправо, том документу, Џеферсон ни­је само опра­в­давао Џексонову агресију и бруталност, већ се врло трудио да ди­пломатским вербализмом о „логици и стилу“ код ев­ропских поли­тичара очува и, можда, поврати „коректно мишљење о нашем (аме­ри­чком) моралу“ (Исто, 58-59).

А стварни мотив за тај брутални рат против Индијанаца био је а­м­е­рички експанзионизам и, на­водно, „коришћење Флориде као склоништа за разбијешњене Индијанце и америчке робове“. У тој раној фази америчке државности, „уклањање Индијанаца, ро­пство, кршење уговора и употреба војне силе без одборења Конгреса“, Адамс је оправдавао коришћењем уобичајених фраза о са­моодбрани. Кривица за све што се дешавало, по његовом тумаче­њу, лежала је у сплеткарењу Енглеза у Флориди; енглески агенти и трговци су током рата 1812. године подстицали „све одбјегле Црнце, све дивље Индијанце, све пљачкаше, и све издајнике своје земље“ да се укључе у рат против Сједињених Држава до истреб­љења. По истој логици, „сви индијански ратови због којих смо би­ли ојађени (Американци) очигледно налазе трагове у подбадању енглеских трговаца или агената“. Адамс се упорно трудио да код међународног суда оправда америчке поступке против „нехума­ног непријатеља“ и, позивајући се на праксу 18. века, изјављивао да се „оправдање ових принципа налази у њиховој спасоносној ефи­касности против терора и примјера ради“ (Исто, 59).

Због такве логике водећих америчких личности могло се десити да за време врховног судовања Џона Маршала (дуже од три­де­сет пет година, све док 1835. није умро) бу­де истребљено неко­ли­ко милиона Индијанаца (О. Платонов, Наведено дело, 22-23). И могло с­е десити да 1828. године за председника Сједињених Држава буде иза­бран Ендрју Џексон, „ветеран ратова са Индијанцима у Њу Ор­ле­ансу“, „у Тене­сију ловац на Индијанце“, онај што нешто касније „грубо исели Индијанце из Џорџије“ и потом да­де опште право гла­са, али са­мо мушкарцима (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 119, 130. и 132).

Може бити да је баш ова последња околност подстакла „границу“, снагу која је највише допринела изградњи (или барем заче­ћу) америчког начина живота, да се упусти у немилосрдно истре­б­љење индијанског света. За „граничаре“, један енглески пут­ник записао је да је „то смела, енергична раса људи, која живи у бе­д­ним колибама, утврђеним за време рата против Индијанаца. Они мрзе Индијанце, али много личе на њих у погледу облачења и оби­чаја… Али пушка је главно средство њиховог опстанка“ (Исто, 136). Карак­тер ових граничара „имао је нарочито трагичне последице у њихо­вим односима са Индијанцима. Они су се стално провла­чи­ли на индијанске земље, не водећи рачуна о закљученим уговори­ма; они су уништавали племениту дивљач коју су Индијанци чува­ли за сво­ју исхрану и одевање. Многи су били готови да убију Цр­вено­ко­шца при првом сусрету. Кад су Индијанци покушали да се бране дошао је рат… Најгрознији ратови били су они који су во­ђени про­тив Крикса на Југу, а у којима Ендрју Џексон однесе кр­ваву побе­ду, затим против Семинола у мочварима и на граници Фло­риде и против племена Текумсеха и Индијани.

Млади капетан Аб­рахам Линколн био је капетан у рату са Црним Соколом, који је во­ђен кратко и изузетно сурово. Неки претставници индијанских племена Цр­ни Соко и Фокс („купљени“ ситним, светлуцавим пред­метима ИП) били су уступили федера­л­ној влади своја права својине на земљу која је обухватала око педесет милиона јутара. Али поглавица и већина племена оспора­вали су важност овог ус­тупања земље. Пред претњом да ће бити употребљена сила, Црни Соко испразни кукурузна поља и пресе­ли се на десну западну оба­лу Мисисипија. Ту га пак снађе глад и он­о идућег пролећа пређе реку да би се придружило Винебаго­си­ма из Висконсина, која су му племена била савезник, а да би с њи­ма гајио кукуруз. Племе се у свом наивном поверењу надало да ће његове пријатељске наме­ре бити добро схваћене. Али Бели их од­мах нападоше. Црни Соко морао се повлачити, и понудио је мир, али милиција у јачини од две хиљаде људи није хтела да зна о то­ме. Ови очајни људи били су гоњени преко Висконсина чак до Ми­сисипиа, где су мушки, же­не и деца били немилосрдно уништавани кад су покушавали да пре­ђу реку. »То је била грозна слика«, писао је један од милиционера, »видети ситну децу, рањенике, како се муче и превијају од ужас­них болова, па и ако су били дивљаци и не­пријатељи«. Такви су би­ли људи ‘са границе’ у својој рђавој и же­стокој природи“ (Исто, 139).

Етничко чишћење као амерички изум

Занемарујући подва­лу да се ра­дило само о људима „са границе“, иако су у склопу управо да­те пр­иче поменута два будућа аме­ри­чка председника, дописа­ће­мо ов­де да „мисао о једном општем пребацивању Индијанаца с Истока на ону страну реке Мисисипи ка Великим Равницама, за које се мислило да су неподесне за бе­лога човека, била је усвојена званично под Монроем и енергично настављена под Џексоном. Конгрес опуномоћи председника да из­вр­ши замену индијанских старијих поседа на Истоку за земље на За­паду. Била је створена ‘Индијанска држава’ која се протезала од границе Канаде до Тексаса. То је била област у коју су одба­че­ни Индијанци без великих тешкоћа. Али на Југу, где су племена била многобројнија и моћ­ни­ја, Индијанци дадоше снажан отпор и последице тога биле су трагичне. Племена која су се звала »пет ци­вилизованих народа«, а наиме: Крики, Чичасоуи, Чироки и Се­ми­ноли волели су јако своју постојбину. Многи међу њима, наро­чито Крики и Чироки, већ су били усвојили пољопривредну култу­ру, постали фармери, озидали себи добре куће, стекли домаће сто­ке, подигли воденице и своју де­цу слали у мисионарске школе. Индијанци су се грчевито држа­ли за своју земљу до краја и често су уступали само сили. Они су се кренули на колима или су одлазили пешке и страдали су од глади, болести и непогода. Многи су успут помрли, али ипак 1840. године готово сви Индијанци источ­но од реке Мисисипи су пребачени на своја нова насеља“ (Исто, 139-140).

Нарав­но, ни Север није занемарен, пошто је амерички генерал Ентони Вејн 1795. го­дине „тешко поразио Индијанце и отје­рао их с по­дручја данашњег Детроита и Чикага“ (Исто, 190).

Истине ради, многи Индијанци нису могли бити протерани са своје земље, нарочито они који су уништени путем епидемија, преко ћебади заражених великим богињама или другим опасним боле­стима, на пример, али и продајом отрованих пића (Ноам Чомски, Година 501 Конквиста се наставља, Нови Сад 1998, 27; О. Платонов, Наведени рад, 12-13).

И све то под видом демократског ширења на Запад.

Па ће Токвил рећи да „сва индијанска племена која су некад живела на територији Нове Енглеске: Нараган­сети, Мохиканци, Пекоти, живе још само у сећањима људи; Ленапи, који су пре сто педесет година дочекали Пена на обалама Делавера, данас су ишчезли. Срео сам последње Ирокезе: просјачили су. Сви народи које сам поменуо простирали су се некад до морске обале; сада треба заћи више од стотину миља у унутрашњост континента да би човек срео Индијанца. Ти дивљаци нису се само повукли, они су уни­штени. Што се више домороци удаљују и изумиру, на њихово место ступа и увећава се један огроман народ. Никад се међу наци­јама нису видели такав џиновски развој, ни тако брзо униште­ње“ (Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Нови Сад 1990, 276).

Бизони истребили Индијанце

Мада су се трудили да кривицу за уништење Индијанаца пребаце на побијене бизоне („уништење бизона проузроковало је про­паст индијанских племена, којима су те животиње давале храну и кожу, од које су израђивали своје ша­торе и одјећу“) и Буфала Била („постао је велики опскрбник рад­ничких екипа, па их је хранио бизонским месом“), они којима у све­му томе није било тешко препо­знати злочин младе америчке дем­о­кратије стигли су да признају и још понешто: „Бијели сточа­ри и фармери одузели су им (Инди­јанцима ИП) дивљач и прео­те­ли (ваљда отели, јер је та земља припадала Индијанцима ИП) њихо­ве земље. Индијанци су се додуше борили, али су мо­рали узмица­ти. Тај индијански проблем био је тежак. На крају гра­ђанског рата (1864) остало је између Мисисипија и Стијењака (Сте­новитих пла­ни­на ИП) још око дви­је стотине двадесет и пет ти­сућа урође­ни­ка. Многа племена била су цивилизирана. У најбо­љој вјери скла­пала су са Сједи­ње­ним др­жавама уговоре, који су им признавали власништво ста­новитих по­дручја. Затим су бијел­ци од њих тражи­ли право прола­за. Пле­мена су им то допуштала. На то су до­ла­зили сточари и фар­мери и приморавали Индијанце да им продају своју земљу. А ако су то Ин­дијанци одбили, Блиједа ли­ца би их на­просто поклала. У Оре­гону су бијелци 1871. уз помоћ паса, послије праве ловачке хај­ке, опколили Индијанце у некој пе­ћини, па су их све поубијали, и му­шкарце, и жене, и дјецу… Војска је жељела да поведе прави рат и цијело питање оконча. ‘Једини добар Инди­ја­нац је мртви Инди­јанац’, говорио је Шеридан. А Шер­ман је ре­ка­о: ‘Морамо про­тив Сијукса поступити осветн­ч­ком ревношћу, а ако устреба, мо­рамо их чак потпуно истрије­би­ти, без разлике: и мушкарце, и же­не и дјецу’… Пред страховитом снагом бијелаца Индијанци су се нај­зад морали помирити својом судбином. Посље­д­њи ратни сукоб из­међу бијелаца и Индијанаца до­годио се 1890… Године 1901. чла­но­ви пет цивилизираних племе­на добили су аме­ри­ч­ку национал­ност. Најзад, год. 1924., један је законски пропис Конгреса форму­лирао одлуку, по којој је сваки Индијанац, рођен на америчком подручју, одсад амерички грађанин“ (А. Мороа, Наведено дело, 345-346).

И Мексиканци су непожељни

Не само против Индијанаца, Сједињене Државе ратовале су и против својих мексичких суседа; од њих су ог­њем и мачем „преузели“ Калифорнију, на крајњем за­паду аме­рич­ког континента, у којој се 1846. године налазило це­ли­х 1.200 (хиљаду двеста) страних досе­ље­ника, угла­в­ном Американа­ца; баш због те „велике“ циф­ре, „неки људи су ми­слили да ће Ка­ли­фор­ни­ја пасти као гњила крушка у раширене руке Сје­дињених Држава, т.ј. да за то не мора бити примењена си­ла“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 149). Мо­жда би се тако нешто и десило, али је у међу­вре­мену из­био сукоб између Сједињених Држава и Мексика око грани­це у Тек­са­су. „За Сје­дињене Државе то је био кратак и славан рат… Према уго­вору о миру који би закључен, Сједињеним Државама би уступ­ље­на не само Калифорнија, него и велики про­стор између ње и Тек­саса, зва­ни Нови Мексико… Укупно, у том де­лу и у Тек­са­су Сједи­њене Државе задобише око 918.000 квадра­т­них миља“ (Исто, 149).

Сједињене Америчке Државе „интервенисале“ су и после тога, а наро­чи­то пре бољшевичке револуције. Тако је, на пример, аме­рички пред­седник Вуд­ро­у Вилсон, онај ко­ји је крајем Великог рата са својих 14 та­чака ус­постављао нове по­литичке односе по Европи, „напао Мек­сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску Репу­бли­ку­) – гдје су њего­ви ратници убијали и уништавали, успоставили поново пра­во роп­ство, срушили политички систем, и (те) државе су се чвр­сто смје­стиле у руке инвеститора САД… Ранијих година, освајања и интервенције су предузимани у одбрани против Брита­није, Шпа­није, и немилосрдних индијанских дивљака према декл­а­ра­цији о независности у ствари, против било кога ко би био на путу“ (Ноам Чомски, Контролисана демократија, 57-58).

И тако даље.

Злочин и „морална начела“

Природом „високих морал­них на­чела“ на којима је заснивана „сеча Инди­јанаца“, неко се бавио те­оријски а неко практично. Тако ће, рецимо, Ху­го Гротиус, „во­де­ћи хуманиста и зачетник модерног међуна­род­ног права у XVII ве­ку“, формулисати тезу да је „најправеднији рат… онај против ди­в­љачких бештија, а после њега рат против љу­ди који сличе бешти­ја­ма“. Таквом схватању знатан су допринос дали и оци Америке, па је „прагматични“ Џорџ Вашинг­тон 1783. записао да ће „посте­пе­но ширење наших насеобина… довести до то­га да се дивљак, исто као и вук, повуче будући да су и један и други граб­љиве животиње, иако им се обличја разликују“. На ис­тој линији налази се и схва­та­ње Томаса Џеферсона, који вели „да ће заостала племена’ са по­гранич­них терито­рија »поново да па­д­ну у беду и варварство, пре­трпе губитке у људ­ству кроз ратове и не­маштину, тако да ћемо би­ти приморани да их протерамо за­једно са дивљим животињама у Стеновите планине«; исто је било и са Кана­дом, где би, по ње­го­вој визији, после освајања, сви Црн­ци били проте­рани у Африку или на Карибе и земља би остала без ‘мрље и мешавине’. Годину дана после Монроове доктрине (објављене 2. децембра 1823. го­дине ИП), председник је позвао да се Индијанцима помогне да ‘превазиђу све предрасуде према својој родној груди’, тако да ‘м­и постанемо у стварности њи­хови доброчинитељи’ тако што ћемо их преба­ци­ти на запад. По­што нису дали пристанак, Индијанци су пребачени силом.“ Такво насиље касни­је је добило законску форму: „От­кри­ће (континента) донело је ексклузивно право да се Ин­ди­јан­ци­ма одузме право становања, било куповином њихове зем­ље, било освајањем“ будући да је „закон који регулише… односе између ос­ва­јача и осво­јених уопште неприменљив када се ради… о индијан­ским племени­ма… неукро­тивих дивљака чије је занима­ње рат и чи­ји опстанак зависи углав­ном од шуме“. Сличне је по­гледе о то­ме заступао и Теодор Рузвелт који је, примера ради, „грозан и кукавички масакр у Сенд Крику, Колорадо 1864, наци­сти­чки по својој бестијал­ности“, оценио као „један од најисправ­ни­јих и нај­ко­риснијих чинова који су се икад одиграли у погра­нич­ним краје­вима.“ Са друге стране, „тај мисионар племенитог ума“ означавао је као дивљаке и бандите све оне народе који су поку­шали да се одупру инвазији и ширењу америчких „доброчини­тељ­ских“ пре­те­н­зија. Са њим су сагласни и Винстон Черчил, који је сма­трао да је употреба бој­них отрова „сасвим подесна“ у борби против „не­ци­вилизо­ва­них племе­на“, и Лојд Џорџ, који је одби­ја­ње енглес­ке дипломатије да на конференцији за разоружање 1932. прихвати забрану бомбардовања цивила подржао речима да су Енглези мо­рали „задржати право да бомбардују црнце“ (Н. Чомски, Година 501… 28-31).

Лепу потврду америчког „доброчинитељства“ представља уништавање Индијанаца ширењем епидемија, на пример, преко ћеба­ди заражених великим богињама или другим опасним болестима, али и продајом отрованих пића (Исто, 27; О. Платонов, Наведни рад, 12-13). У реторици дана­шњих креатора светске судбине то се обично назива „хумани­та­р­на помоћ“ и она се најчешће своди на расподелу хране и лекова чи­ји су рокови употребе давно прошли и чије је уништавање у зе­мљама порекла неупоредиво скупље од транспорта до оних који ће њима бити отровани!

На крају, обичан амерички свет из најраније фазе америчке демократије имао је срећу што америчка револуција борећи се за не­зависност, није стигла да се непосредно бави разарањем породи­це, укида­ње­м религије и брисањем националних особености; то све дошло је на ред касније.

Не само код њих, већ и у „осталом свету.

Кроз такозвани нови светски поредак.

Подели:

One Commnet on “Амерички поглед на људска права

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *