Анализе

О песми „Моје срце и ја смо решили да све окончамо“

  • Реже Шереш, чијој је погребној хит-песми „Тужна недеља“ замерано да је покренула талас самоубистава између два светска рата, данас је јављено да је и он окончао свој живот самоубиством. Власт је објавила да је Г. Шереш скочио кроз прозор свог малог овдашњег стана прошле недеље, недуго после 69-ог рођендана
  • Деценије између 1919. и тридесетих обележене су тешком економском депресијом и политичким потресима који су довели до Другог светског рата. Меланхолична песма коју је компоновао Г. Шереш, са речима његовог пријатеља, Ласла Јавора, песника, изјављује на свом врхунцу: „Моје срце и ја смо решили да све окончамо“
  • Песми је замерено да је изазвала много самоубистава, па су је мађарске власти коначно забраниле. У Америци, где је Пол Робсон лансирао верзију на енглеском, неке радио станице и клубови су забранили да се изводи. Г. Шереш се жалио да је успех „Тужне недеље“ заправо увећао његову несрећу, јер је знао да никада неће бити кадар да напише још један такав хит.“  

ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић

Мађари важе за велике алкохоличаре, а званична статистика износи податке да су по стопи самоубистава први у Европи. Намеће се питање – зашто је то тако?

Мађарска је, као држава поражена у Првом великом рату, мировним споразумом, закљученим и потписаним у палати Тријанон у Версају крај Париза 4. јуна 1920. године изгубила чак око седамдесет процената своје дотадашње територије, а близу три и по милиона Мађара остало је да живи ван граница нове мађарске државе. Био је то за већину Мађара крај света (мађ. Vége a világnak, чита се „Веге о вилагнок“), или како бисмо ми Срби рекли „смак света“, и тако је гласио првобитни наслов песме о којој ћемо говорити.

                 Реже Шереш (мађ. Seress Rezső, 1899–1968)

Музичку партитуру и првобитни текст песме „Тужна недеља“ (мађ. Szomorú vasárnap, чита се „Сомору вошарноп“), написао је двадесетих година прошлог века изузетно даровити самоуки песник, певач и пијаниста Реже Шереш (мађ. Seress Rezső, 1899–1968, према неким изворима право јеврејско име му је било Rudolf Rudi Spitzer). Првобитни Шерешов текст под насловом Vége a világnak („Крај света“), гласио је, у дословном српском преводу овако:

То је јесен, а пожутели листови набрекну/ Људска љубав је умрла на земљи./

Јесењи ветар јеца са тужним сузама/ Моје срце не чека на нови извор и без наде./

Узалуд плачем и патим узалуд/ Одвратни и похлепни људи…/

Љубав је умрла!

Крај света, крај наде/ Градови умиру, рушевине се играју./

Људи са црвеном крвљу на шареној ливади,/ Мртви су на путу./

Рећи ћу вам још једном у тишини:/ „Господине, људи су лоши и греше…“/

Крај света!

Било је то тужно и драматично време опште светске депресије настале после пада Њујоршке берзе 1929. године, која је додатно погоршавала трагичну атмосферу сужене и јадно осиромашене Мађарске. Музичар Реже Шереш је своју композицију покушао да уновчи и објави, па је кренуо да тражи издавача. Они су га одбијали најчешће под изговором да су и стихови и мелодија сувише тмурни и мрачни (што је била истина), па би могли да додатно деморалишу и у очај баце ионако довољно напаћени мађарски народ. Један од издавача који је одбио Шереша, образложио је то овим речима: „Није само што је песма тужна, има у њој неког ужасно убедљивог очајања. Не мислим да би ова песма учинила било коме било шта добро слушајући овакву песму.“ (It is not that the song is sad, there is a sort of terrible compelling despair about it. I don’t think it would do anyone any good to hear a song like that.)

Шереш је ипак 1933. нашао издавача који је песму „Крај света“ објавио као музичку композицију без текста (Немци би рекли „Песма без речи“, Lied ohne Worte). И већ следеће, 1934. године, надахнут лепотом Шерешове мелодије, а под утиском несрећног раскида са вереницом, мађарски песник Ласло Јавор (мађ. Jávor László, 1903–56) испевао је песму „Тужна је недеља“, која у дословном српском преводу гласи овако:

Тужна (је) недеља са сто белих цветова,/ Чекао сам своју драгу црквену молитву,/

Недељни јутарњи сан/ Замах моје жалости се вратио без тебе;/

Од тада тужно увек у недељу,/ Суза је моје пиће, једем тугу…/

Прошле недеље, драга моја, дођи/ Биће свештеник, ковчег, гавран, жалост;/

Ту је и цветни дворац, цвет и ковчег;/Цветна стабла под мојом стазом последња;/

Моје очи ће бити отворене да ме виде поново,/ Не бој се мојих очију, мртав сам…/

То је јесен, а пожутели листови набрекну,/ Људска љубав је умрла на земљи./

Јесењи ветар јеца са тужним сузама,/ Моје срце не чека на нови извор и без наде;/

Узалуд плачем и патим узалуд,/Одвратни и похлепни људи… Љубав је умрла!“

Славу и популарност Реже Шереш је стекао песмом „Тужна је недеља“, али и неславну фаму како она подстиче читаве таласе самоубистава у ионако депресивној Мађарској.

Први случај самоубиства уз ову песму забележен је у фебруару 1936, када је Мађар Јозеф Келер (Joseph Keller), по занимању обућар, извршио самоубиство са опроштајном цедуљицом на којој је писало “Szomorú vasárnap” („Тужна недеља“).

Келеров пут без повратка следило је више од сто потресених слушалаца песме. Двојица су се убила док су слушала песму у извођењу неког циганског састава. Неколико њих се после слушања песме удавило у Дунаву чврсто стежући у руци ноте „Тужне недеље“. А један господин је себи пуцао у главу пошто је изашао из ресторана у коме су му претходно одсвирали поручену „Самоубилачку песму“.

Штетно-ненормални учинак је био тако велик да је полиција Будимпеште одлучила да песму једноставно забрани. Тада је та мера већ прилично окаснила, јер је широм света „Тужна недеља“ односила своје жртве. У Берлину се због песме једна млада продавачица обесила. Испод њених ногу лежале су ноте „Самоубилачке песме“.

У Њујорку се једна лепа дактилографкиња угушила гасом. Оставила је писмени захтев да се на њеној сахрани свира „Gloomy Sunday“.

Многи су сматрали да су раскиди љубавних веза истински узрок ових бројних самоубистава. А шта рећи онда за господина који се бацио са седмог спрата праћен „посмртним маршом“ Самоубилачке песме. А имао је више од 80 година! Као контраст овоме је самоубиство једне четрнаестогодишње девојчице, која се утопила држећи чврсто у руци ноте „Тужне недеље“.

Можда је најчуднији и најдирљивији случај једног младог разносача робе у Риму: он је с бицикла чуо просјака како певуши „Тужну недељу“, одложио бицикл, дао сав свој новац просјаку, отишао до оближњег моста и са њега скочио у реку.[1]

Но, вратимо се причи о аутору ове, најблаже речено, чудне песме. Шереш је наступао у једном пештанском локалу који се звао Kispipa („кишпипа“ је мала лула или лулица која је била изложена на средини овог „објекта“). Певао је углавном своје песме, пратећи се на клавиру. Кишпипа је, заправо, била боемски ћумез у који је, кажу, долазио читав мондени свет Европе, као у светилиште, чак и персијски шах. Славни музичари су га слушали стојећи, јер није било места. А био је потпуно самоук, ни дана школе. Прича се да је компоновао звиждућући. На кухињском столу је цртао дирке, прелазио рукама преко њих и звиждао. Излудео је овим шлагером Европу.

А Шерешов хит „Тужна је недеља“, објављен 1933., нашао је свој пут до ушију напаћених душа широм света нарочито када га је 1936. године песник и певач Сем Луис (Sam M. Lewis, 1885–1959) препевао на енглески, а Хал Кемп (James Hal Kemp (1904–1940), познати алт-саксофониста, композитор, аранжер и вођа оркестра, снимио и објавио на пластинки. Затим је црни амерички певач Пол Робсон (Paul Robeson,  1898 –1976) учинио исто.

Врхунац славе и популарности „Тужна  недеља“ (Gloomy Sunday) доживљава тек кад ју је 1941. године у свој репертоар уврстила и свом стилу прилагодила славна џез и блуз певачица Били Холидеј (Billy Holiday, 1915–1959), обрадивши је као џез стандард. Управо је ова верзија „Тужне недеље“ наишла на оштру осуду и забрану Британског државног радија (BBC) са образложењем да штети моралу британских војника. Ипак, ни тада а ни касније, ништа није могло да се испречи између осетљивих слушалаца и ове потресне песме Шереша и Јавора.

У току Другог светског рата Реже Шереш или Руди Шпицер је као Јеврејин у нацистичкој Мађарској био интерниран заједно са мајком у концентрациони „радни“ логор у Украјини, који је неким чудом преживео, али не и његова мајка. После рата је кратко време радио у позоришту и у циркусу као артист на трапезу. После незгодне повреде, окончао је каријеру у циркусу, па се вратио у кафану да поново наступа као певач и сада као једноруки пијаниста. Гладне послератне године једва је преживљавао захваљујући својим кафанским шлагерима као што су Fizetek főúr  („Келнеру, да платим!“), Én úgy szeretek részeg lenni  („Баш волим да сам пијан“), и сличнима. Године 1949., „народна власт“ је отварала обновљени и реконструисани Мост са ланцима (Lánchíd, чита се „Ланцхид“), који од 1849. године повезује Будим са Пештом и представља један од препознатљивих симбола велеграда. Реже је био толико лојалан комунистичкој власти, да је, у спомен овог значајног догађаја компоновао песму Újra a Lánchídon (Ујро о Ланцхидон „Ево опет Моста с ланцима!“).

Како је Шерешова слава почела да тамни, тако је полако али сигурно његова душа тонула у депресију. Тугу је увећавало сећање на мајку страдалу у конц-логору. Иако им је био лојалан, комунисти су Режеово музичко стваралаштво оценили као „буржоаски сентиментализам“, и тиме га као уметника дисквалификовали и лишили средстава за преживљавање. Иако је на основу ауторског права као композитор најпопуларнијег светског хита имао врло лепе приходе од продаје плоча и музикалија у Америци, Шереш није хтео, или ће пре бити да није могао, да одпутује у САД и подигне новац неопходан за живот у гладној и осиромашеној Мађарској.

И најзад, судбина Реже Шереша имала је расплет идентичан јунаку његове најпопуларније песме: „Срце и ја смо решили да све окончамо“. У јануару 1968. Реже је скочио кроз прозор свог малог пештанског стана. Пад је преживео, али је у болници окончао живот тако што је ухватио голе жице и погинуо од струјног удара.

Вест о тужном одласку са овог света славног аутора хита „Gloomy Sunday“ први је послао дописник „Њујорк тајмса“ (New York Times) из Будимпеште. То је, заправо, био краћи некролог следеће садржине:

„Budapest, January 13, 1968

Rezsoe [sic] Seress, whose dirge-like song hit, „Gloomy Sunday“ was blamed for touching off a wave of suicides during the nineteen-thirties, has ended his own life as a suicide it was learned today. Authorities disclosed today that Mr. Seress jumped from a window of his small apartment here last Sunday, shortly after his 69th birthday. The decade of the nineteen-thirties was marked by severe economic depression and the political upheaval that was to lead to World War II. The melancholy song written by Mr. Seress, with words by his friend, Ladislas Javor, a poet, declares at its climax, „My heart and I have decided to end it all.“ It was blamed for a sharp increase in suicides, and Hungarian officials finally prohibited it. In America, where Paul Robeson introduced an English version, some radio stations and nightclubs forbade its performance. Mr. Seress complained that the success of „Gloomy Sunday“ actually increased his unhappiness, because he knew he would never be able to write a second hit.“    (The New York Times, January 13, 1968)

„Будимпешта, 13. јануар 1968.

Реже Шереш, чијој је погребној хит-песми „Тужна недеља“ замерано да је покренула талас самоубистава између два светска рата, данас је јављено да је и он окончао свој живот самоубиством. Власт је објавила да је Г. Шереш скочио кроз прозор свог малог овдашњег стана прошле недеље, недуго после 69-ог рођендана. Деценије између 1919. и тридесетих обележене су тешком економском депресијом и политичким потресима који су довели до Другог светског рата. Меланхолична песма коју је компоновао Г. Шереш, са речима његовог пријатеља, Ласла Јавора, песника, изјављује на свом врхунцу: „Моје срце и ја смо решили да све окончамо“. Песми је замерено да је изазвала много самоубистава, па су је мађарске власти коначно забраниле. У Америци, где је Пол Робсон лансирао верзију на енглеском, неке радио станице и клубови су забранили да се изводи. Г. Шереш се жалио да је успех „Тужне недеље“ заправо увећао његову несрећу, јер је знао да никада неће бити кадар да напише још један такав хит.“    (Њујорк тајмс, 13. јануар 1968)

[1] D. P. MacDonald, Gloomy Sunday Overture to Death.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.