Анализе

СТАРИ И НОВИ МИТОВИ УНИЈАТА – Како украјински гркокатолици фалсификују историју хришћанства

Настојатељ Украјинске гркокатоличке цркве Свјатослав Шевчук. Фото: СПЖ

  • Бројни гркокатолички историчари, верујући научници, писци и новинари напорно раде на стварању и ширењу историјских митова, користећи чињеницу да се модерна украјинска историјска наука више руководи захтевима националистичке идеологије него научном објективношћу
  • Код сваког православца, ово би требало да изазове немир и осећај горчине. Како је могуће да у традиционално православној земљи није могуће створити сопствени поглед на историју хришћанства у Украјини и активно га ширити у прихватљивим за нас формама?

ПИШЕ: Вадим Задорожни

Многи се сећају распада СССР-а, болне економске кризе, пропасти марксистичко-лењинистичке идеологије и грозничавог увођења нових историјских концепата. Нажалост, овај последњи поступак није увек био чисто научне природе. Совјетски Савез се срушио, али традиција коришћења науке зарад одређене политичке користи није нестала.

Бројни гркокатолички историчари, верујући научници, писци и новинари напорно раде на стварању и ширењу историјских митова, користећи чињеницу да се модерна украјинска историјска наука више руководи захтевима националистичке идеологије него научном објективношћу.

Мало је вероватно да ће један чланак бити у стању да разобличи те митове, али једноставно је потребно да се укаже на нека проблематичне тезе на којима историчари морају да пораде.

Кнез Владимир и његов избор

Прво што вам плени пажњу током проучавања грчкокатоличке историјске литературе јесте читава група митова о ширењу хришћанства у Русији.

На пример, да ли сте знали да је кнез Владимир изабрао византијско уместо западно хришћанство, јер се плашио да ће постати зависан од папе? Али гркокатолички свештеник Василиј Иванишин, духовни учитељ оца десног сектора, Дмитрија Јароша, верује да је управо тако:

«Суштина избора била је другачија и наши анали о томе ћуте: изаберати Цркву која ће обавезити кнеза да призна духовну, а у то време и опипљиву политичку власт свог јерарха (папе), или изабрати Цркву, која је формирана утицајем цара и која има навику да служи шефу државе, а и своју перспективу види у проширењу његовог утицаја и моћи. Године 988. кнез Владимир је изабрао Цркву која ће му служити, у његовим намерама да ојача безграничну, растуућу Русију

Корица брошуре Василија Иванишина «Украјинска црква и процес националне обнове». Фото: dontsov-nic.com.ua

Природно, Иванишин, как човек, који када то (не)треба, без обзира на контекст, увек ће подсетити на популарни стереотип о «цезаропапизму» у православљу и «папоцезаризму» у римокатоличеству. И вероватно је решио да примени то «знање» у  тумачењу избора вере кнеза Владимира, сматрајући да открива православним «незналицама» сенсационалну за њих истину.

Али ово је заправо лаж, јер његово „откровење“ скоро да нема никакве везе са X веком.

Да је пажљивије проучавао историју западне цркве, знао би да су период од 904. до 963. године (то је буквално четврт века пре крштења Руса) у историји Римске цркве од стране историчара назива периодом „порнократије“ („ере блудница“), када су римска папе именовали утицајни италијански кланови. Од 963. године Западна црква је била под контролом немачких краљева.

Како пише западни историчар Џозеф Линч, „током следећег века, папе су се интегрисале у црквени систем царства, а немачки краљеви су присвојили право да одобравају избор папе, а понекад су их и лично именовали“.

Искрено, може се приметити да је папа Јован XV, који је био на римском престолу 988. године, још увек покушавао да спроводи независну политику, али међу римским грађанима није био нарочито популаран због „корупције и непотизма.“ Управо је са посланицима овог папе кнез Владимир разговарао у Новгороду.

Тешко је рећи на шта су га ти посланици наговарали, али ако се кнез Владимир плашио онога што се тиче Западне цркве, то нису били њени захтеви према владарима, већ управо супротно – њена зависност од италијанске „мафије“ тог времена и немачких краљева „Првог Рајха“. И исправно је учинио: јасна потврда тога је да је буквално неколико година после крштења Русије, Немац је постао папа.

«Римокатоличка» Русија

Међутим, главна теза унијата о овом историјском периоду јесте тврдња да је Руска митрополија била … римокатоличка.

Према логици унијата, ако 988. није било поделе између Источне и Западне цркве, тадашња руска митрополија може се сматрати делом Римокатоличке цркве.

«Украјински народ, примајући хришћанску веру у источном, византијском обреду (у 9. и 10. веку и коначно 988.), припадао је васељенској (католичкој) цркви, која је у њој остала неколико векова. Временом се почео отуђивати од јединства са Васељенском црквом, колебајући се између Истока и Запада и падајући у 16. веку под утицај византијског православља. У годинама 1595-1696. Украјина се поново ујединила.»

Такав невероватни „бисер“ може се наћи у гркокатоличкој брошури, чији је аутор неки «Фра Иван Ортински.» Све је јасно, овде имамо посла са великом екстраполацијом конфесионалних представа на историјске чињенице.

Брошура Ивана Ортинского «Изазови у 1000-годишњици крштења Украјине. Данас и сутра». Фото: СПЖ

И често се ова екстраполација дешава у прикривеном облику:

У време Владимировог крштења, до нејединства између Константинопољске и Римске цркве још није било. Новоосновани Кијев, тачније руска метропола, био је у јединству и са мајком црквом у Цариграду, али и са бискупом Рима “, пише гркокатолички историчар и публициста Анатолиј Бабински.

Књига Анатолија Бабинског «Историја Украјинске гркокатоличе цркве за 90 минута». Фото: СПЖ

 

 Истовремено, он „заборавља“ да се подсети да руска митрополија у то време није била само у простом „јединству“ са Цариградом, већ је била у њеној директној надлежности и по дефиницији није могла заузети неутралан став у црквеним стварима.

Овде треба додати да није Источна Црква била у јединству са «Римским бискупом» (ово је касноримокатолички концепт, који подразумева јединство с римским папом као условом постојања Цркве), већ је Западна црква била у јединству са Источним патријархатима, који су заједно формирали Једину Саборну и Апостолску цркву.

И заиста треба рећи да нису православни Грци покренули раскол, како о томе пише Иванишин:

«Иницијатор раскола био је Константинопољ. Византијски цареви били су забринути због све већег утицаја Римске цркве, која је крајем првог миленијума постала снажан консолидациони и условљавајући фактор у политичком животу Западне Европе. Да би га парализовао, византијски патријарх Михаил Керулари је 1054. године сазвао Црквени сабор, који је бацио анатему на папу и његове легате и забранио Источним црквама да комуницирају с Римом. Отуда подела на римокатолике и православце, разне догме итд.»

Овде видимо монструозно поједностављивање, па чак и директну лаж. Наиме, папски легати, а не константинопољски патријарх први су почели да разбацују анатеме и агресивно тражио подчињавање папи. У сваком случају, разлози одвајања Источне и Западне цркве много су сложенији и не могу се свести на сукоб између папског легата и патријарха Михаила Керуларија. Постоје основе да се верује да нису Ромеји (Римљани) главни кривци за црквену кризу, већ Франци који су освојили западни свет током 5. – 6. века.

Према логици унијата, ако 988. још није било раскола између Источне и Западне цркве, тадашња руска митрополија може се сматрати делом Римокатоличке цркве.

Према већини аутора, почетак отуђења Латина од Једне и Саборне цркве може се сматрати закључење савеза између римског престола и Франака у 8. веку. Латини су, са аспекта  власти византијских императора, овим учинили издају државе.

Уместо да остане у улози западне тврђаве Византије, папски престо је ушао у зону утицаја западног света, којим су управљали Франци„, пише Џозеф Линч.

Захваљујући династији Каролинга, догодила се реформа Западне цркве и централизација њене унутрашње структуре. Из почетка овим се бавио Пипин Коротки, а затим и Карло Велики, који је лично одабрао опате и бискупе из реда своје родбине и савезника (поздрав Иванишиновој теорији о независности папа!!!).

Као војни вођа и религиозни реформатор хришћанских народа, Карло је имао своје мишљење о томе с ким би папа требао да сарађује и за кога треба да се моли“, подсећа Џозеф Линч.

Као резултат свега тога, крајем осмог века папе су, осетивши политичку подршку Франака и налазивши се под њиховим утицајем, почели да постављају своје услове и инсистирају на првенству у хришћанском свету.

С друге стране, Франци су Западну цркву сматрали инструментом политичке борбе са Византијом. Карло Велики први је оптужио Грке за јерес, одбацујући одлуке VII васељенског сабора (II Никејски сабор) на помесном сабору Западне цркве у Франкфурту на Мајни (794. године). Тамо је први пут постављено питање филиоквеа као супротност символу вере источних Римљана, а који гласи „ И у Духа светога, Господа, животворног, који од Оца исходи“, чему су у Западној цркви додали «и сина».

Стога, када римокатолички или унијатски историчари тврде да су „зли“ Грци „погрешили“ када су ушли у сукоб са Латинима због филиоквеа, то једноставно није тачно. У ствари, западни богослови тога времена су агресивно захтевали да источни хришћани прихвате њихову верзију вере, а негативна реакција на богословске иновације била је сасвим законита.

Према нашем мишљењу, домаћи историчари морају детаљније да проуче улогу Франака у процесу постепеног отпадања западних хришћана од Цркве. Овде можете препоручити превођење на украјински или руски предавање грчког богослова Јована Романидиса, објављено у чланку „Франци, Римљани, феудализам и доктрина“ («Франки, римляне, феодализм и доктрина»), у којем детаљно анализира узроке раскола 1054. године.

Средишња теза његовог историјског концепта може се сматрати следећи цитат: «Раскол између источног и западног хришћанства није био раскол између источних и западних Римљана, већ подела између источних Римљана и освајача западних Римљана».

То значи да папинство и римокатолички образац црквене структуре нису ништа друго до резултат политичког утицаја Франака на западне хришћане.

У сваком случају, православни истраживачи историје древне Русије могу овде наћи велике могућности за коришћење упоредно-контекстуалног метода у полемикама са унијатима.

Од монографија до стрипова

Наведени примери само су мали део прилично велике грчкокатоличке митологије.

Импресивно је обиље различитих формата којима присталице Украјинске гркокатоличке цркве или тзв. Православне цркве Украјине намећу своје гледиште на историји Цркве у Украјини: то су и обимни томови књига, брошурице, историјска истраживања и филозофска размишљања, петоминутни документарни филмови, па чак и цртани филмови и стрипови!

Посебне оцене заслужује интензиван уређивачки рад гркокатоличких и расколничких пропагандиста на Википедији. Ово је један од најпопуларнијих извора информација за људе који траже податке о одређеним историјским догађајима.

И то није све: возећи се Кијевом, можда ћете приметити да су једну улицу недавно преименовали у улицу названу по бившем поглавару украјинских гркокатолика Љубомиру Гузару, који вам се одмах смеши с билборда. А када отворите каталог «књижевног клуба», видећете рекламу за нови роман западноукрајинског писца посвећеног унији.

Код сваког православца, ово би требало да изазове немир и осећај горчине. Како је могуће да у традиционално православној земљи није могуће створити сопствени поглед на историју хришћанства у Украјини и активно га ширити у прихватљивим за нас формама?

Као што је познато, света места не остају празна. А ако не „уклонимо“ корове митова на нивоу науке, новинарства и чак Википедије, биће испуњени искривљеним представама о историји православља и хришћанства у целини.

С руског превео Зоран Милошевић

ЧЛАНАК ЈЕ ИЗ ЗБОРНИКА  „ПРАВОСЛАВЉЕ И РАСКОЛИ: Како се снаћи?““

ЦЕНА: 500,00
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 064 224 3 349
„Небеска геополитика. Ватикан и међународни односи“

ЦЕНА: 1.000,00
НАРУЏБИНЕ НА ТЕЛЕФОН 064 224 334 9

ИЗВОР: https://spzh.news/ru/zashhita-very/68075-vse-my-iz-katolicizma-staryje-i-novyje-mify-uniatov

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.