Анализе

Србски добровољци из ослободилачких ратова 1912-1918. као „профашисти“

  • Судбина србских добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918, пример је како се догађаји из србске историје потискују у „забрањену зону“ и постају „непостојећи“, а оне који се труде да их представе стручној или лаичкој јавности, историчари од каријере (које у Земљи Србији, као њихов добошар, заступа Радивоје Радић) проглашавају не­уким псеудоисторичарима, занесеним дилетантима, недоуче­ним аматерима, пре­ам­би­ци­озним радозналцима или површним публицистима жељних научних сенза­ци­ја из далеке про­шло­сти
  • Ово је и пример како историчари од каријере одустају од потраге за истином и, уместо тога, постају „доценти и професори угледних факултета Универзитета у Београду“ и заточеници којекаквих академичких институција, одакле препричавају шале из Византије, такорећи вицеве, и тако „проширују видике“ још којекаквијих наука познатих као ВИЦантологије

ПИШЕ: Илија Петровић

Забрањена прошлост

Подстакнут (и незадовољан) чиње­ницом да се Зем­љи Србији и њеним властодршцима („др­жавни­ци­ма“, поли­тичарима, политикантима) из постбр­о­зовског вре­ме­на још није дало да пониште одлуку антисрбске брозов­ске власти, којом је, почетком 1947, Савез ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-­1918. прогла­шен про­фа­шистич­ком организаци­јом, Влади Републике Србије, Улица Нема­њина 11, и Го­спо­дину Александру Вучићу, председнику Вла­де (на истој адреси), потписник ових редака, „с особитим поштовањем“ и „у нади да ће ови предлози бити пажљиво размот­ре­ни и у вези са њима донесена праведна решења“, послао је 16. септембра 2014. го­ди­не, препоручено, писма истоветне садржине, можда мало преопширна, али зато, по сопственој претпоставци, поприлично инфор­мативна:

„Поштована Господо,

У времену смо у коме се обележава стота годи­шњица почетка Великог рата, али се чини да је забо­рављена улога доброво­љаца у србској војсци, оних који су својим подвиж­ништвом и сво­јом жрт­вом неиз­мерно допринели србским војничким победама у осло­бо­дилачким ратовима 1912-1918.

А није их било мало, преко 321.000, од чега можда и свих 98,5 од­сто Срба:

а. у балканским ратовима најмање 106.900;

б. у Великом рату најмање 214.200;

в. у пробоју Солунског фронта најмање 82.600, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су пре рата били под аустријском и угарском окупа­цијом.

С обзиром на злехуду суд­бину ко­ја их је задесила у новоствореној држави (Краљевству, односно Краље­ви­ни Ср­ба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији) и чије трагичне пос­ле­ди­це још нису ус­пе­ли да отклоне, Срби имају много разлога за не­за­до­вољство политичким резул­та­тима своје војничке по­бе­де. По­се­б­но морају бити не­за­довољни србски добро­вољци, они којима не би суђено да истину о се­би виде записану или чују за живота.

Али, зато су многи од њих до­чекали да непосредно по немач­ком на­па­ду на Краљевину Југославију, апри­ла 1941. године, буду про­гнани са својих добровоља­ч­ких имања.

Најбрже је и ‘најделотворније’ тај посао оба­вљен у Хрватској.

Јер, у Народним новинама, службеном листу тек ство­рене Не­з­а­ви­сне Др­жа­ве Хрватске од 18. априла 1941. годи­не, објављено је да је по­гл­а­в­ни­к Ан­те Паве­лић, у име Хрвата који су целе чети­ри ратне године, 1914-­1918, гради­ли своју ‘рат­ну’ и национал­ну по­ли­тику на циглих хиља­ду-две добро­во­ља­ца хрватске нацио­нал­ности, у времену док је под војном и идеолошком за­штитом нацистичке Немач­ке стварао своју Независну Државу Хрватску, до­нео ‘Зако­н­ску одред­бу о некретнинама т. зв. добровољаца’, од свега четири параграфа:

‘Параграф 1. Сва земљишта, што су била подијељена т. зв. добро­вољцима на подру­ч­ју Незави­сне Државе Хрватске проглашу­јем данашњим даном хрватском народном имо­вином. Нитко од досадањих власника и посјед­ника нема право на било какову од­штету за ту земљу нити за било што, на тој земљи изграђено.

Параграф 2. Сви су преноси те земље на треће особе, који су услиједи­ли иза 1. ве­љаче 1941. године или ће од сад услиједити, ништетни.

Параграф 3. Горње земље подијелит ће се у власништво на темељу посебног зако­на, који ће се издати. Дотле ће посебни државни органи с том имовином управљати.

Параграф 4. Ова законска одредба ступа на снагу даном проглашења у Народ­ним новинама. Проведење овог закона повје­рава се запо­вјед­нику војске’.

Некако истовремено, уз број­не људске жртве и прогон­ство са доброво­љач­ких има­ња, и Маџари су запо­чели ‘до­бро­вољачко чи­шће­ње’ по Ба­рањи и Бачкој.

Како би се одржао ‘правни континуитет’ са так­вом хрватско­м и маџарском логиком, Национални комитет осло­бођења Југослави­је  чи­ји је председник био Јосип Броз, по­знатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, до­нео је Одлуку о при­временој забра­ни враћања коло­ниста у њихова ранија места жив­ље­ња. Не би ли се том чину дао душебри­ж­ни­ч­ки карактер јер су ко­лонисти уг­лавном били Срби, одлуку је пот­пи­сао Србин, поп Вла­да Зечевић, пове­ре­ник унутрашњих посло­ва, а њен текст, об­ја­в­љен у Службе­но­м ли­сту Демократске Федера­тивне Ју­г­о­сла­вије (ДФЈ) број 13 од 16. марта 1945. године, гласио је:

‘У последње време, без одобрења народних власти примећује се враћање и пресе­ља­вање колониста (насељеника) који су раније били насе­ље­ни у Македонији, Косову, Метохији, Срему и Војводини.

Будући да се овим наноси штета самим колонистима, јер се изл­а­жу трошковима, по­што још нису створени услови за њихов по­вратак у ра­ни­ја насеља, то с обзиром на све предње, а да би за­штитио саме насељенике од непотребног пута и излишних трошкова

Решавам:

1. Привремено се не дозвољава враћање колониста у њихова ранија места живље­ња и нека сви остану на својим местима, с тим што ће им Народно-ослободилачки од­бори указивати и даље сваку помоћ;

2. Пошто ће питање колониста бити решено посебном Уредбом, то ће бити бла­го­времено обавештени ко ће, када и у који крај државе моћи да се пресели’.

Забране, забране…

Тим актом само на Косово и Метохију спречен је повра­так око 12.000 домаћинстава с око 60.000 члано­ва колони­ста, међу ко­јима је био велики број србских ратних добро­во­ља­ца и њихових породица. Истом Од­лу­ком, неодређено великом броју рат­них до­бровољаца и њихових поро­дица за­брањен је повратак у Ба­рању и Бачку.

Стотинак дана касније, (рас)поп Влада Зечевић, ово­га пу­та у улози Брозовог мини­стра унутра­шњих по­слова, 4. јула потписао је ре­шење (објављено у Служ­бе­ном листу ДФЈ број 48 од 10. ју­ла 1945) којим се ‘за­бра­њује до да­ље на­ре­д­бе сва­ка продаја, куповина и задуживање  по­љо­прив­ре­д­них земљишта, шу­ма, пољо­пр­и­в­ре­дних згра­да и обје­ката, који се налазе на пољопривред­ни­м газ­дин­ствима без обзира да ли су она власништво појединаца, уста­но­ва или пр­иватних пре­ду­зе­ћа’. Онима који решење не бу­ду поштовали, оштро је запрећено Зако­ном о суз­би­јању недопуште­не шпе­ку­ла­ције и привредне сабо­та­же.

И даље ‘бринући’ о колонистима, већ 3. августа исте године, Председ­ништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним ин­тересен­ти­ма у Македонији и Косов­ско­-метохијској области (Службе­ни лист ДФЈ број 56 од 5. авгу­ста 1945). Полазећи од става да су предратни колонисти добили зе­мљу ‘као награду за услуге нена­родним режимима’, но­ви за­ко­но­давац смислио је врло једноставну законску одредбу: корис­ни­ци аграр­не ре­форме извршене пре 6. априла 1941. године на те­ри­то­рији Ма­ћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, ‘гу­бе право на земљу ако им је била додеље­на земља приват­них власни­ка, сматрајући таквим вл­а­сником сваког земљорадника који је ра­дио своју зем­љу, без обзира да ли је на њу имао или није имао тап­и­ју’ или је на њој радио као чивчија (кмет, бе­земљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Ма­ће­до­нац или Шип­тар, био политички еми­грант. У новоуспостављеним ‘осло­бо­ди­лачким’ односима, то је значило да је сваки Шиптар или Маће­до­нац, јед­но­ставном изјавом да је одузета колонистичка земља (и до­брово­љач­ка, дакле) до 1918. године била његова својина, без ика­квих доказа и без било каквих правних сметњи по­ста­јао вла­с­ник те земље.

Годину и по дана касније, 22. фебруара 1947, зако­но­давац се до­сетио да је неки од предратних колониста могао избећи све замке упра­во помену­тог Закона о ре­визији, те је формулисао нов За­кон о по­сту­па­њу с напу­ште­ном земљом колониста у Аутономној Косов­ско­-метохијској области (Слу­ж­бе­ни гласник Народне Ре­публике Ср­б­и­је број 9 од 28. фебруара 1947). При­ви­д­но водећи рачуна о пра­ву, Пре­зиди­јум Народне скупштине Народне Републике Ср­бије (Срби­је, дакле, не Југо­сла­ви­је!) обзнанио је следеће:

‘Колонисти и аграрни интересенти којима је додељена земља у Косовско-мето­хиј­ској области пре 6. априла 1941. године а није им одузета ревизијом извршеном на основу чл. 4 и 5 Закона о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересен­тима у Македонији и Косов­ско­-метохијској области од 3 августа 1945 године губе право на исту ако се до 30 септембра 1947 годи­не не врате на своја имања и отпочну са об­радом’.

Било је то време кад је велик број некадашњих ко­лониста и аграр­них ин­тересената био неписмен, када су њи­хове могућности да са­знају шта то све пише у не­каквим службеним новинама биле ни­ка­кве и кад мно­ги од њих нису ни преживели рат, тако да је овај Закон је­дино имао за циљ да земљу одузме и оним колонистима којима, ко зна из којих разлога, земља до тада још није била одузета.

Да се заиста смишљено радило на уништењу срб­ског национал­ног би­ћа у Јужној и Старој (Правој) Ср­би­ји показује и Закон о ли­квидацији агра­р­не реформе вршене до 6. априла 1941. године на ве­ликим поседима у Ау­то­но­м­ној Покрајини Војводини (Служ­б­е­ни гласник НРС број 9 од 28. фе­бруара 1947), чији 2. и 3. члан не­дво­смислено констатују да је однос нове вла­сти пре­ма колони­стич­ком живљу у Војводини Срб­ској био сасвим друкчији од оно­га који је задесио колонисте у Маћедо­нији и на Косову и Метохији:

‘Лица која су у својству утврђених аграрних субјеката добила земљу и уведена у посед до 6 априла 1941 године сматрају се власницима добијеног земљишта, без обзира да ли је то земљиште уписано у земљишним књигама на њихова имена, ако то земљи­ште сами обрађују.

Лица која су до 6 априла 1941 године сама обрађивала добијено земљиште, па су ус­лед рата била принуђена да то земљиште напусте, сма­траће се власницима добијеног земљишта ако се у ро­ку од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на до­би­јеном земљишту’.

У условима продужене хрватске окупације срб­ских кра­је­ва (и србског народа) у Брозовој Југославији, Ми­нистар­ство унутраш­њи­х по­слова Фе­де­ра­тивне Народ­не Републике Југославије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фе­бруара 1947. го­дине, до­нело је решење, по после­дицама тра­гичније од оног Павелићевог, којим се Са­ве­зу ратних до­бро­во­љаца из ослободилачких ра­това 1912-1918. године забрањује рад а имовина удружења конфискује у ко­рист државе. Јер, зва­нични став тек успостављене власти према доброво­љач­кој организацији (наводно про­фашистичкој) принудио је добро­во­љ­це да ‘забораве’ на своје учешће у србским ослобо­ди­лачким ратовима, толи­ко да се чак и у породичним круго­вима добровољачко ратовање није поми­њало; био је то не­измерни страх од нак­надне освете хрватских противника српског добровољач­ко­г покрета, и он­их из Одесе, и оних из некадашњег Југосло­вен­ског о­д­бора, и, нарочито, из реда оних који су, као Јосип Броз, тада­шњи непри­косновени пред­водник нове власти, стално имали на уму сопствена лоша искуства са неког од српских ратишта.

Образложење овог решења гласи:

‘Савез ратних добровољаца бивше кр. Југославије постојао је пре 6. IV 1941 год. и деловао на целој државној територији. Задатак Савеза је био да ради на чувању и уч­вршћивању народног и државног јединства, да настоји да сваки члан тачно и савесно врши своју дужност према краљу и сагласност Министра унутрашњих послова и Мини­стра војске и морнарице, те узима учешће у свима националним манифестацијама, да са­ра­ђу­је са сличним по­кретима и националним организацијама и да свој рад и акције упућује правцем који ће најбоље користити земљи и истаћи ути­цај добровољаца /чл. 7 Правила/.

Савез ратних добровољаца није своју делатност ускладио са тежњама и напорима народа ФНРЈ, нити је одиграо ону улогу ко­ју је изискивао његов положај и његов карактер. Ово се нарочито запажа у моменту не­пријатељске окупације као и народног устанка. Пасиван став Савеза у мо­менту непријатељске окупације до­при­нео је његовој дезорганизацији и ра­з­бијању његове компакт­но­сти, због чега је један део вођства и из­ве­стан број истакнутијих чла­нова, који је и раније служио ненародним елементи­ма, са­да успео да унесе пометњу у редове својих чланова, што је несум­њиво ко­ри­стило окупатору и његовим домаћим помагачима. Ка­да је Ју­го­славија преживљавала најсуд­бо­носније и најтрагичније тренутке свога постојања и када је народ дигао општи устанак, Савез као национална ор­ганизација није ни тада иступио ради пружања подршке народном покре­ту. И док се на једној страни добијао утисак да Савез ратних добро­во­љаца и надаље задржава пасиван став, на другој пак страни известан број лица из вођ­ства и добар део његових чланова ступа у отворену сарадњу са непри­јатељем…

Овакав рад истакнутих чланова Савеза имао је, сасвим разумљиво, утицаја и на остале чланове, те је већи број ових приступио у разне оружане формације и учество­вао у борбама про­тив на­родно-ослободилач­ког покрета или се ставио у службу оку­патора и денунцирао родољубе. Са­мо у Народној Републици Цр­ној Гори кажњено је преко 15 бивших чла­нова Савеза и то на дуже вре­мен­ске казне лишења слободе због сарадње са непријатељем, убија­ња и денунцирања припадника народно-ослобо­ди­лачк­ог покрета, пљачке, паљевине и других тешких злочина из­врше­них над сво­јим народом. У Босни и Херцеговини кажњени су због издаје… преко 10 других чланова Са­веза који су учествовали у фашистичким, уста­шким и четнич­ким одре­дима. Сличан је случај и са неким истак­ну­тијим члано­вима који су били у за­робљеништву, где су зау­зи­ма­ли реакци­о­наран став, па и по ослобође­њу остали у иностранству повезујући се са међународном реакцијом да би и надаље радили против ин­тереса својих народа и угледа државе.

Овакав противнародни и издајнички рад чланова Савеза дао је Саве­зу као органи­за­цији профашистичко обележје… Његов пасиван став на једној страни и издај­нич­ка делатност једног дела вођства и виђенијих чланова на другој страни је јасно обележио профашистички карактер ове организације, без обзира на правил­но иступање појединих њених чланова…

С обзиром на изложено чињенично стање у погледу утврђивања карактера делат­ности Савеза, даљи рад овој организацији не мо же се дозво­лити, због чега је применом чл. 30 Закона о удру­жењима одлучено као у диспозитиву’.

С онда владајућим поздравом Смрт фашизму сло­бо­да на­ро­ду, решење је потписао министар унутра­шњих посло­ва ФНРЈ Александар Ранковић, по­рек­лом Србин.

Узалудна жалба

Наравно, Главни одбор Савеза ратних доброво­љаца 1912-­1918. уложио је жалбу на добијено решење… У тексту на чети­ри стране, осам његових потписника, на челу са пред­седником, наре­ђало је своје разлоге против до­бијеног решења…

И опет наравно, све то било је узалудно: већ 24. мар­та 1947. године, Генерални секретаријат Владе ФНРЈ, под бро­јем ПО. Бр. 1802/47, послао је обавештење Министарству унутрашњих послова ФНРЈ да је Влада ФНРЈ, као надлежни орган, размотрила уло­жену жал­бу и донела коначно ре­ше­ње којим се жалба одбија као неоснована. На тај начин оснажено је реше­ње Ми­нистарства уну­т­рашњих послова ко­јим се Савезу рат­них доброво­ља­ца из ос­ло­бо­дилачких ратова 1912-1918 године забрањује рад а његова имо­в­и­на конфискује у корист државе.

Образложење је било језгровито:

‘Решењем Министарства унутрашњих послова ФНРЈ Бр.IV­.­11057/46 од 18 фебруа­ра 1947 године забрањен је рад Савезу ратних добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918 године, а имовина удружења конфискована у корист државе ради његовог про­фашистичког обележја и про­ту­народног става за време оку­пације.

Против овог решења улажу представници бившег Савеза жал­бу у ко­јој наводе да је Савез године 1939 код окупације Чехословачке, као и за време Милана Стоја­ди­но­ви­ћа заузимао анти­фа­шистички став, да је у часу окупације наше земље престао ра­дом, да је велики број њихових члано­ва био на страни народно-ослободилачког покрета, дочим признаје да је било чланова који су се огрешили о интересе народа, па тражи да се ожалбено решење поништи односно измени тако, да се Савез ликвидира и сво­ју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инва­лида ФНРЈ.

Жалба није основана.

Из признања жалитеља да је било чланова Савеза који су се огрешили о интересе народа следи, да није оповргнут навод ожалбеног решења, да је против народни и издај­нички рад чланова Савеза дао Савезу као ор­га­низацији профашистичко обележје.

Околност што је било чланова Саве­за, који су били на страни народноосло­бо­ди­ла­чког покрета (мно­го више од „преко 15“ и „више од 10“ кажњених чланова из Црне Го­ре и Босне и Хер­цеговине – ИП) истакнута је у ожалбеном решењу, али она нема уп­ли­ва на просуђивање про­фа­ши­стичког обележја Савеза као организације, јер није ре­зул­тат директи­ва или било каквих акција те организације. На­про­тив, Савез као ор­га­ни­за­ци­ја није испунио свој задатак и није свој рад ускладио са интересима народа, а сво­јим пасивним ставом у часу окупације по­тврдио је свој профа­ши­стички ка­рак­тер, ко­ји су му диктирали они чланови вођства, који су својим протународним радом ствар­но одређивали став Савеза.

Пошто је крај таквог стања ожалбеним решењем правилно утврђен профаши­сти­ч­ки карактер организације, који је у пуној мери дошао до изражаја у часу и току оку­пације, то нема никаквог уплива евентуални ант­и­фашистички став организације, на ко­је се жалитељи у жалби позивају, па је ожалбено решење на закону основано.

Неуместан је и захтев жалитеља да се друштву пружи могућ­ност да до­бровољно лик­видира и своју имовину добровољно преда Удружењу ратних војних инвалида, јер пропис чл. 30 Закона о удру­жењима изричито предвиђа конфискацију имовине у корист др­жа­ве удружења, којима је забрањен рад због профашистичког обе­лежја, па је ради тога требало жал­бу у целости одбацити’.

Добровољачка имовина, дакле, постала је ‘про­стор’ на коме је но­ва власт могла доказивати своју народну и ослободилачку приро­ду: својим реше­ње­м број 3919­/ком од 19. фебруара 1946, Министар­ство пољоприв­ре­де и шу­марства ФНРЈ отело је србским добро­во­љ­цима око 4.000 добровољачких парцела у Панчевачком ри­ту, по­вршине око 25.000 катастарских јутара (око 15.000 хектара), и до­де­лила их Ми­ни­стар­ству пољопривреде Србије ‘за обра­зова­ње земаљског пољопривредног до­бра, на коме би се нарочито добро могло гајити башто­ван­ство, које је, с обзи­ром на исхрану (становништва) Бе­ограда веома важно’. Да би при­крили отимач­ки карактер ове одлуке, њени до­носиоци су ‘обећали’ да ће добро­вољ­ци бити преме­ште­ни негде у Бач­ку, ‘на рас­по­ложива земљишта из­ван Рита конфи­скована одлу­ком АВНОЈ-а 21. новем­бра 1944. године’.

Обећање лудом радовање: већ наредне године до­брово­љачка имања у Панчевачком риту одузета су без икакве нак­наде.

Законска ликвидација србских добровољаца

Ипак, из ове заврзламе проистекао је Закон о лик­ви­да­цији аграрне ре­фор­ме вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Ау­тоном­ној Покрајини Војводини, до­не­сен 22. фебру­ара 1947. го­ди­не у Народ­ној скуп­штини На­родне Републике Срби­је, а об­јав­љен у Службеном листу НРС број 9/47. Да не би испало ка­ко се до­бро­вољачка права грубо крше, овим Законом ‘велико­ду­шно’ је било предви­ђено да ће власничко право сачу­ва­ти сва лица која су зе­м­љу добијену до 6. априла 1941. сама обрађивала и ко­ја се ‘у ро­ку од шест месеци по обнародовању овог Закона населе на до­би­је­ном земљишту’. Правно начело да непознавање за­ко­на не оп­рав­да­ва послужило је овде само као начин да се сви насељени, па 1941. године протерани, србски добровољ­ци изигра­ју; врло добро се зна­ло да ‘њихов’ нови за­кон не­ће бити прочитан тамо где су се они налазили у времену када се ни­је ни знало да ли је неко од њих преживео ратне страхоте и, нарочито, уста­шке покоље.

Подразумева се да је овај закон важио и за ‘рит­ске’ добровољ­це (из Панчевачког рита), оне који су имали при­знат доброво­љачки статус, али нити су били насељени, нити су зем­љу сами обрађивали, пошто ‘њи­хо­ва’ земља, навод­но, до рата ни­је била приведена намени, те се ни­је ни могла обрађивати.

Све то, и проглашавање добровољаца ‘профаши­сти­ма’, и отимање зем­ље онима који нису имали обичај да редовно читају слу­жбене новине, био је знак припад­ни­цима те ‘пре­живеле врсте’ да не говоре о својој про­шло­сти, још мање о својим правима.

Србски добровољци осуђени су, тако, на ћутање о себи“.

И ово писмо било је прећутано, остало је без одговора.

Могу ли се вратити добровољачка права

Притиснута великим бро­је­м захтева малобројних преживелих (а остарелих) србских доброво­ља­ца да им се врати неправедно одузета земља, Скуп­штина Републике Србије донела је 26. новембра 1990. године За­кон о престанку ва­жења Закона о поступању са напу­ште­ном земљом ко­лониста у Ау­тоно­м­ној Косовско-метохијској области (Службени гласник РС бр. 16/90). Нешт­о ка­сније, и овога пута по захтеву пре­жи­велих добровољаца, Законом о лик­видацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941. године на великим поседима у Аутоно­м­ној Покрајини Вој­водини поза­ба­вио се Уставни суд Ре­пу­блике Србије, да би на седн­ици одржаној 24. септембра 1992, из­реком утвр­дио да његови чланови 2, 3. и 4. нису у сагласности с Уставом. Образ­ло­жење ове одлуке објављене у Службеном глас­н­и­ку Републике Србије број 81 од 13. новембра 1992. године, било је прилично опширно (нешто преко 600 речи укључујући свезе, предлоге и речце, а овде ће бити наведене тек две реченице:

„Решењем Уставног суда број IУ-238/89 од 16. маја 1991. године покренут је по­ступак за оцену уставности чл. 2, 3. и 4. Зако­на, наведеног у изреци.

Решење је достављено на одговор Народној скупштини у јуну 1991. године, али од­говор није добијен“.

Када је један од заинтересованих „за проблем“ (Михај­ло Стојаковић 1923-1997 , син поодавно упо­којеног срб­ског добро­вољца) затражио од Ми­ни­стар­ства финансија Ре­публике Србије да се најкасније до 1. фе­б­руара 1993. до­несе одговарајући закон­ски пропис о вра­ћа­њу неправедно и неуставно од­узете доброво­љач­ке земље, био је 10. фе­бруара исте године обаве­штен о ономе што је већ знао: од­луком Уставног суда Србије јесу стављени ван снаге чла­нови 2, 3. и 4. Закона о ликвидацији аграрне реформе вршене до 6. априла 1941, али да „правне последице дејства наве­деног зако­на на гра­ђа­не којима је по наведеном основу одузета имовина нису откло­ње­не, тако да за сада не постоје правне могућности за повратак наве­дене имовине“.

И тако, још једном се потврдило, врло уверљиво, да заблуда о праву никоме не користи.

Упркос томе, већ помињаним адресатима (Влади Републике Србије, Председнику Владе и Председнику Републике Србије) написано је, уз подоста наведеног на претходним странама, и следеће:

„Поштована Господо,

Све изложено имајући у виду, а нарочито неспорну чињеницу да су све навођене одредбе биле админи­стра­тивне а не судске природе, предлажем да Влада Репу­блике Срби­је, правне наследнице некадашње брозов­ске Југославије, мало ФНРЈ, мало СФРЈ, пони­шти ре­ш­ења која су њене прет­ходнице доносиле, како следи:

1. Решење Министар­ства унутра­ш­њи­х по­слова Фе­де­ра­тивне Народне Републике Југо­сла­вије, под Пов. IV бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних добровољаца проглашен профашистичком ор­га­ни­зацијом;

2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежни ор­ган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ос­ло­бо­ди­лачких ра­то­ва 1912-1918. године на цитирано решење одбила као нео­сновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних доброво­ља­ца забрањује рад а његова имо­в­и­на конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. го­дине, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секре­таријат Владе ФНРЈ оба­вестио Мини­стар­ство унутрашњих посло­ва ФНРЈ.

Предлажем, на крају, да Влада Републике Србије пре­дузме ме­ре како би се створили услови да наведено решење Уставног суда Републике Србије0000 број ИУ-238­/89 од 16. маја 1991. године буде при­мењено, супротно ставу Министар­ства финансија Републике Ср­би­је ис­ка­зано 10. фебруара исте године да ‘правне последице деј­ства наве­деног закона на гра­ђа­не којима је по на­ве­деном основу одузета имовина нису откло­ње­не, тако да за сада не постоје прав­не могућно­сти за повратак наве­дене имовине’, нарочито до­брово­љач­ких домова, грађених средствима самих србских ратних до­брово­љаца“.

Стање и даље безизгледно

Када је из београдског Курира од 9. јула 2015. године сазнао да је одлуком Вишег суда у Београ­ду „откло­њена и последња препрека да (југословен­ска) краљевска по­родица (Карађорђевића) затражи по­вратак бројних не­кретнина и имања“ по Србији, Црној Гори, Маћедонији, Словенији и Хрватској, те да је „Суд утврдио да је ништаван Указ Президијума Пред­седништва Скупштине ФНРЈ од 8. марта 1947, и то у делу који се односи на принца Алек­сандра (Карађор­ђевића), као и да су ништаве све њего­ве правне по­сле­дице“, овај потписник досе­тио се да још јед­ном (за сваки случај), 10. јула, у писаној форми, у тексту наведеном на претходним странама, затражи од Владе Републике Србије, Александра Вучића, председника Владе Репу­бли­ке Србије, и Томислава Николића, председника Републике Србије:

„Да учине мали административни напор не би ли се поништило:

1. Решење Министар­ства унутра­ш­њи­х по­слова Фе­де­ра­тивне Народне Републике Југо­сла­вије, под Пов. IV бр. 11057­/46 од 18. фебруара 1947. године, којим је Савез ратних до­бро­вољаца проглашен профашистичком ор­га­низацијом;

2. Решење Владе ФНРЈ, која је, као надлежни ор­ган, жалбу Савеза ратних добровољаца из ос­ло­бо­ди­лачких ра­то­ва 1912-1918. године на цитирано решење одбила као нео­сновану и тиме потврдила, као коначно, да се Савезу ратних доброво­ља­ца забрањује рад а ње­гова имо­в­и­на конфискује у корист државе, о чему је 24. марта 1947. го­дине, под бројем ПО. Бр. 1802/47, Генерални секре­таријат Владе ФНРЈ оба­ве­стио Министар­ство унутрашњих посло­ва ФНРЈ.

Имам на уму, као неспорно, да су оба наведена ре­ше­ња била административне а не судске при­роде, те да их Влада Ре­публике Србије, правна наследница не­ка­дашњих влада бро­зов­ске Југославије, мало ФНРЈ, ма­л­о СФРЈ, може поништи­ти на врло једно­ста­ван на­чин: административним решењем.

Како се овоме потписнику помало чини да Владу Репу­блике Србије, Александра Вучића, председника Вла­де Ре­публике Србије, и Томислава Николића, пред­седника Ре­пу­блике Србије, ова тематика баш и не ин­тересује, ово је само још један наиван покушај да се највишим државним вла­стима у Србији укаже на пи­тање које су оне, у највишем др­жавном и националном интересу, морале решавати по соп­ственој предузим­љи­вости а не да се у њега петља један неук, неписмен и безначајан грађанин“.

Подразумева се да одговора није ни овога пута било.

На крају

Судбина србских добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918, пример је како се догађаји из србске историје потискују у „забрањену зону“ и постају „непостојећи“, а оне који се труде да их представе стручној или лаичкој јавности, историчари од каријере (које у Земљи Србији, као њихов добошар, заступа Радивоје Радић) проглашавају не­уким псеудоисторичарима, занесеним дилетантима, недоуче­ним аматерима, пре­ам­би­ци­озним радозналцима или површним публицистима жељних научних сенза­ци­ја из далеке про­шло­сти.

Али је ово и пример како историчари од каријере одустају од потраге за истином и, уместо тога, постају „доценти и професори угледних факултета Универзитета у Београду“ и заточеници којекаквих академичких институција, одакле препричавају шале из Византије, такорећи вицеве, и тако „проширују видике“ још којекаквијих наука познатих као ВИЦантологије.

Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.