Анализе

Конференција мира у Паризу и Михаило Пупин (1)

  • Насупрот Пупиновом безбојном приказу сопственог доприно­са дипломатском труду делегације Краљевства СХС на парис­кој Мировној конференцији, тумачи новије срб­ске ис­торије са пу­но сентименталности уверавају да је Пупин 19. априла 1919. године написао је­дан мемо­ран­дум за америчког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856-1924) и да је тај меморандум одлучујуће утицао на доношење одлука Мировне конфе­рен­ције у при­лог југословенској држави.
  • Кад је у питању „до­де­ла“ Ба­ната Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, Пупинов доп­ринос србској ствари могао је бити пона­ј­више психо­ло­шке при­ро­де, али само у очима србске делегаци­је. Јер, што се Баната тиче и разграничења с Румунијом, гранична ли­нија била је исцртана целих тринаест дана раније, још 6. априла, тако да је Пупинов ме­мо­рандум у том делу био закаснео и, због тога, некористан.
  • Истога тога дана објављен је и „извештај број 2“ у коме је био садржан предлог за границу са Маџарском, што значи да Пупиновог утицаја ни у том делу „разграничних“ по­сло­ва није било.
  • На страну труд србских чланова делегације на Миров­ној конференцији да се, мимо одредаба тог извештаја, све тамо до краја јула 1919. године, граница у Барањи поправи у корист Кра­ље­вине СХС. (Делегација СХС изложила је своје пред­логе Вр­хов­ном савету Конференције, а француски председник Клемансо на­звао је то „рискантном тврдоглавошћу у последњи час“). Када се ради о осталим границама, граничним пита­њима и раз­гра­ни­че­њима (у Маћедонији, према Аустрији и према Итали­ји), Пупи­нов допринос, ако га је уопште било, могао се све­сти на подршку оним аргументима којима је србска делегација баратала и које је, према Хаџи Павловићевим запису, Пупин морао научити, ту, у Па­ри­зу, „пошто… му нису биле познате“.

 

ПИШЕ: Илија Петровић

 

Михаило Пупин, рођење и име

 

Због оних који име овога физичара, универзитетског професора и проналазача у области телекомуникација, почасног србског конзула у Њујорку, рођеног 27. септембра/9. октобра 1854. у Идвору, у јужном Банату, изговарају и пишу Михајло, ваља рећи да је он на крштењу добио име Михаил које, као библијско, хебреј­ског порекла, значи ко је као Бог. У Руса, то се име пише (и изго­ва­ра) на исти начин као што је оно уписано у књизи кр­штених ид­во­р­ске црквене општине, док га Срби, по правилу, пишу и изго­варају Михаило.

Не зна се посигурно ко је „крив“ што се Пупиново кр­шт­е­но име Михаило погрешно изговара, и пише, као Михајло, али не треба искључити претпоставку да је до тога дошло у времену када је Пупин, више Мајкл (Пјупин) него Михаило, почео да се у Амери­ци бави србским пословима. Могло би, наиме, бити да је и он сам србски облик свога крштеног имена понекад, у брзини, не водећи много рачуна о звучним нијансама, изго­варао, да ли погрешно да ли не­до­вољно разговетно, да се оно чује и као Михајло. Утолико пре што је у оп­штењу са Србима, чини се, више користио свој нади­мак Миша него крштено име.

Да је име Михајло грешка, најбоље се може видети из чињенице да је Павле Хаџи Павловић (1880-1952), вишегодишњи Пупи­нов секретар, у тексту писаном после Пупи­нове смр­ти и објављеном у двоброју 11-12 (1935) за­гре­бачког Техничког листа, барем дванаест пута исписао име Михаило; ни један једини пут Михајло.

Доследно као и код Хаџи Павловића, без иједног изузетка, крштено име Пупиново појављује се и у многим текстовима објављеним у Банатском гласнику из Великог Бечкерека (данас Зре­њанина), чији је уредник од 1920. до 1935. године био Милан Јев­тић (1880-1944), Пупинов знанац из америчких дана и, како се то чита на сајту Зрикипедија, његов дугогодишњи прија­тељ.

 

Пупин у Паризу

Читамо на једном месту да је Михаило Пу­пин (1854-1935) „боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април мај 1919)“, те да је „у врло тешкој ситуацији… по питању граница Југославије… лично упутио Меморандум 19. апри­ла 1919. председнику САД, Томасу Вудроу Вилсону (1856-1924), који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније све­га три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уго­вора потписаног између савезника са Италијом“.

И читамо на разним странама да је и за границу успостављену према Маџарској, што ће рећи: и у Барањи, понајзаслужнији (ако не и једини заслужан) Михаило Пупин.

А није.

Током априла и маја 1919. године, Пупин је, на позив Вла­де нешто раније успостављеног Краљевства Срба, Хрвата и Словена­ца (СХС), бо­равио у Паризу, с на­ме­ром да њего­вој делегацији помогне у миро­в­ним преговорима. Неки Пупинови биографи, инжењер Ми­ливој Ма­тић из Новог Сада, на пример, пренебрегавајући раз­лику која је, по природи ства­ри, по­ст­о­јала између надлежности краље­в­с­ке Владе и овлашћења ње­них преговарача, записаће, у пе­снич­ком заносу, како је „мудри Никола Пашић схва­тио ситуа­ци­ју и од­мах позвао Пупина у Па­риз, јер витешка Срби­ја, мучки на­па­д­нута од две велесиле, није имала никакве територија­л­не уго­во­ре. Пу­пин је одмах дошао у Париз и развио огромну де­латност, на­ла­зе­ћи се у сталном конта­к­ту са Југословенима и Аме­рикан­ци­ма“.

Пишу тако јер им није могло бити познато оно што ће Павле Ха­џи Павловић, главни секретар Српског православ­ног савез „Србобран“ из Питсбурга, многогодишњи нај­ближи сарадник Михаила Пупина, најсигур­нији сведок тога чина, написати коју годи­ну касније, убрзо по Пупиновом упокојењу:

„Кад ствари наше отаџбине нису ишле глатко на Конференцији ми­ра у Паризу, претседник Владе Стојан Протић посла крајем марта 1919 год. из Београда каблограм проф. Пупину у Њујорк, молећи га да по­могне нашој делегацији у Паризу својом сарад­њом са Американцима. По пријему каблограма, проф. Пупин се размисли мало. Затим, одлучивши се, рече свом десетогодишњем сталном сараднику, писцу ових редова (Павлу Хаџи Павловићу ИП), да ће и он поћи с њим у Париз и да се што пре спреми за пут првим бродом у Европу. Због мина није било че­сто бродова. Први брод је ишао 31 марта за Ливерпул и проф. Пупин от­пло­ви са сво­јим сарадником, а у Париз стиже преко Лондона­-Фолк­сто­на­-Булоњ-сир-мер-а 10 априла 1919 год.

Претстављајући се претседнику наше делегације, Николи Пашићу, у хотелу Бо Сит у Паризу, проф. Мих. Пупин је рекао:

На каблографски позив претседника Стојана Протића, похитао сам из Њујорка да моје скромне услуге ставим на располо­жење у вашем озбиљном и тешком раду, а моју одлуку о доласку побудила је славом увенчана српска војска, која је, без обзира на жртве, тако сјајно извоје­ва­ла ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

Претседник Ник. Пашић је врло топло примио проф. Пупина и, у по­дужем разговору с њим, дотакао је питање потребног обавештавања америчке делегације о свима стварима које се тичу наших праведних за­хтева у погледу нових граница.

Проф. Пупин упознао се са свима важним питањима и, пошто је на­учио многе ствари које му нису биле познате, отишао је у хотел Кри­јон, где је била америчка делегација, и давао је обавеште­ња о нашим опра­в­даним тежњама“.

Пупинов Меморандум. У аутобиографији из 1923. године, на страни 247, Пупин је о своме раду током Конференције мира у Паризу, посветио свега пет редака, како следи:

„Марта 1919. године југословенска делегација на па­ри­ској миров­ној конференцији позвала ме је у Париз, очекујући да ће моје знање енглеског језика и англо-саксонског менталитета помо­ћи овој делегацији. Провео сам седам недеља у Паризу. Премијер Пашић уверавао ме је да су резултати ове моје акције били добри“. (Пашић је овде назван премијером јер је то он био у вре­ме када је Пупин писао, и објавио, свој животопис).

Мало због „добрих резултата“ („постигнутих пошто је научио многе ствари које му нису биле познате“) а мало, како то пи­ше Павле Хаџи Павловић, „ако има времена“, Никола Пашић (1845-1926) по­звао је Пупина „у Београд да буде гост владе и да размотри(м) ситуацију око ратне сирочади у Србији“, из које је посете, по Пупиновим речима, „проистекло Америчко дру­штво за заштиту срп­ске ратне сирочади“, чији је рад „високо цењен у сваком делу Србије“.

Насупрот Пупиновом безбојном приказу сопственог доприно­са дипломатском труду делегације Краљевства СХС на парис­кој Мировној конференцији, тумачи новије срб­ске ис­торије са пу­но сентименталности уверавају да је Пупин 19. априла 1919. године написао је­дан мемо­ран­дум за америчког председника Томаса Вудроа Вилсона (1856-1924) и да је тај меморандум одлучујуће утицао на доношење одлука Мировне конфе­рен­ције у при­лог југословенској држави.

Како смо видели, Пупин уопште не помиње тај свој меморанд­ум писан за председника Вилсона или, можда, за водеће личности Мировне конференције, а ни његов секретар Павле Хаџи Павло­вић не казује о њему иједну реч. (Ваља знати да су Конференцију мира сачињавали представници двадесет девет земаља које су, да ли стварно или декларативно, биле у рату са Централним силама или су са њима, почетком рата, прекинуле дипломатске односе. Конференција чији је председник био француски председник Жорж Бенжамен Клемансо 1841-1929 , састала се у пуном са­ставу свега седам пута, али само као гласачка машина. Шефови делегација Велике Британије, Француске, САД, Италије и Јапана чинили су Веће петорице. „Појачани“ својим министрима спољ­них послова, они су сачињавали Веће десеторице. Прва четвори­ца, без представника Јапана, били су у Савету четворице, али су о свему одлучивали само Клемансо, Дејвид Лојд Џорџ 1863-1945 и Вилсон. Шеф италијанске делегације Виторио Емануеле Орла­н­до 1860-1952 био је у таквом друштву неприметан).

И не само да Михаило Пупин не помиње свој меморандум (да ли председнику Вилсону, да ли неком од набројаних конференцијских већа), он у својој аутобиографији не помиње ни свој „ве­лики до­п­ри­нос“ срб­ској ства­ри на Мировној конференцији. Да га је би­ло, он такво при­зна­ње н­е би избе­гао да по­ме­не, нити би то умео из­бећи, баш као што није пропуштао, у истој тој аутобиографији, да се надугачко и нашироко хвали својом неизмер­ном физичком сна­гом, успеси­ма у боксу и рвању, спремношћу и да, зарад пове­ћања мишићне масе, у великим количинама тесте­ри дрва и коси ливаде, али и да подучава школске другове који су ку­бурили са грчким и латин­ским језиком, или ма­тематиком. Са­мо је записао да је Ба­на­т, кад је он рођен, припадао Угарској, али да на Мировној кон­фе­ре­н­ци­ји Ру­му­ни „нису мо­гли поби­ти чињеницу да је станов­и­штво Ба­ната срб­ско, на­ро­чи­то у оно­ме крају у коме се налази Ид­вор (у општини Ковачица, у јижном Банату ИП). Пред­се­д­ник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично (по­знавали су га а нису били прија­тељи, као што то Пупину подмећу његови ро­ман­ти­чар­ски био­гра­фи ИП) и када су од југо­словен­с­ких де­ле­гата (а не од њега! ИП) дознали да сам родом из Бана­та, ру­му­н­ски разлози изгу­би­ли су много од своје убедљивости“.

Кад је у питању „до­де­ла“ Ба­ната Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, Пупинов доп­ринос србској ствари могао је бити пона­ј­више психо­ло­шке при­ро­де, али само у очима србске делегаци­је. Јер, што се Баната тиче и разграничења с Румунијом, гранична ли­нија била је исцртана целих тринаест дана раније, још 6. априла, тако да је Пупинов ме­мо­рандум у том делу био закаснео и, због тога, некористан. Истога тога дана објављен је и „извештај број 2“ у коме је био садржан предлог за границу са Маџарском, што значи да Пупиновог утицаја ни у том делу „разграничних“ по­сло­ва није било. На страну труд србских чланова делегације на Миров­ној конференцији да се, мимо одредаба тог извештаја, све тамо до краја јула 1919. године, граница у Барањи поправи у корист Кра­ље­вине СХС. (Делегација СХС изложила је своје пред­логе Вр­хов­ном савету Конференције, а француски председник Клемансо на­звао је то „рискантном тврдоглавошћу у последњи час“). Када се ради о осталим границама, граничним пита­њима и раз­гра­ни­че­њима (у Маћедонији, према Аустрији и према Итали­ји), Пупи­нов допринос, ако га је уопште било, могао се све­сти на подршку оним аргументима којима је србска делегација баратала и које је, према Хаџи Павловићевим запису, Пупин морао научити, ту, у Па­ри­зу, „пошто… му нису биле познате“.

А шта се из те непознатости испилило, биће представљено на наредним страницама, само због то­га што би се, у нормалним околностима, без тих страница могло.

 

Скројио границе СХС, а Србији донео Банат“

Београдски дне­вни лист Вечерње новости од 29. септембра 2014. године, посветио је Миха­и­лу Пупину (макар тамо био назван Михајло) специјални додатак на осам страница. Борис Субашић, онај који потписује поменути додатак пози­ва­ју­ћи се на проф. др Предрага Симића, поставља питање шта би са Краљевином СХС уопште било да се у Паризу није појавио Пупин, близак пријатељ с аме­ричким председником Вудроу Вилсоном, толико близак да је Пу­пинова аутобиографија „учила Американце ко су Срби“ и која је „и данас обавезна лектира у САД“ чисто да би се знало како да блиске и пријатељске Србе „милосрдно“ бомбардују. Па Суба­шић констатује да је „угледни научник убедио врх САД да подр­жи стварање нове државе Срба, Хрвата и Словенаца“, да су „за­хва­љујући њему (то јест Михаилу Пу­пину ИП) у састав Краљевине СХС ушле Далмација, Барања, Банат и добар део Словеније“, да „ни у једној Југославији Пупинове заслуге за стварање те земље нису истицане“, те да се „његово име ретко и спора­ди­ч­но појављује у историјама Србије у Првом светском рату и доцније зајед­ничке државе“.

Проширујући таква своја размишљања, Субашић и Симић „откривају“ да су „политичари и режимски историчари… помињали (Пу­пи­на) само понекад, када су морали, али су редовно присвајали или пре­ћуткивали његове огромне заслуге за Србију и некадашње заједничке државе, Краљевину СХС и обе Југославије. Међутим, када се сагледају су­ве чињенице са Версајске миров­не конференције после Првог свет­ског рата, лако је уочити да Краљевине СХС вероватно не би било да ни­је било Пупина, а Ру­мунија би вероватно зграбила цео Банат“.

Без обзира на то што је један од Субашићевих циљева да својим чи­та­оцима представи изузетну дипломатску заслугу Пупинову за стварање Краљевства СХС (будуће Краљевине СХС, па Југославије), цела њего­ва прича мора се спотаћи бар на два пута искоришћеној реч „вероватно“ у претходној реченици.

Без намере да се овде бавимо Далмацијом и Словенијом, наро­чи­то Бледом, осврнућемо се, можда и мало опширније, само на оно што се тицало разграничења са Маџарском у Барањи и са Ру­мунијом у Банату. Ако се понекад помене и Бачка биће то не због Пупина (нико се још ни­је „сетио“ да му у заслугу припише и Бачку али, по правилу да онај ко мо­же више може и мање, ваља му и њу натоварити, јер он је, како нас увера­вају многи, не само Субашић, „скројио границе СХС“, а у те границе ушла је и Бачка), већ због неизбе­жне чињенице да се она често помиње у паке­ту с осталим чега не би било да њега није било.

Треба знати да је све нерешене проблеме у односима с Угарском, на­ро­чито оне које су се тицале нових граница, Краљевство СХС покушало да реши пре Конференције мира, споразумно са својим северним сусе­дом. Са тим циљем, првих дана јануара 1919. године, пуковник Данило Ка­ла­фатовић (1875-1946) допутовао је у Будимпешту и грофу Михаљу Ка­рољију (1875-1954), маџар­ском председнику, пренео жеље председни­ка србске владе Стојана Про­тића да се пре отварања Конференције мира по­стигне непосредни споразум о свим спорним питањима и да се тако олак­шају будући мировни преговори у Паризу. Карољи је прихватио идеју о раз­говорима, чак и у Београду, али је одбио било какву помисао да новом јужном суседу уступи и најмањи део територије под рани­јом угарском ју­рисдикцијом: граничне проблеме треба да решава Конференција мира а његово, Карољијево, јесте да брани целови­тост угарске државе.

С обзиром на тако искључив маџарски став, разложним се може сма­тра­ти што су србски територијални захтеви прослеђени представ­ницима савезнич­ких држава још пре доласка делегације Краљев­ства СХС у Париз. У тим је захтевима, понекад називаним југо­словенским, а често и „Пе­ши­ће­вом ли­ни­јом“ (јер их је тамо об­раз­лагао ђенерал Петар Пешић 1871-1944 , шеф војне миси­је при мировној делегацији Краљевства СХС), било предвиђено да граница буде повучена „на неких 25 км источно од Беле Цркве, 30 км источно од Вршца, око 10 км источно од Решица и на око 28 км ис­точно од Темишвара, па је уз нека кривудања, у основи ипак попут верти­кале везивала Казан на Дунаву са Липовом на Мо­ри­шу. Од Липове (по Пешићевом предлогу, Липова и Арад остали би Румунији ИП) требало је да скрене нагло на запад, готово под правим углом и, пратећи реку Мо­риш до утока у Тису, да иде испод Сегедина, 15 км северно од Суботице, не­посредно северно од Баје, 15 км северно од Печуја, 20 км северно од Сигетвара и непосредно јужније од Велике Кањиже“.

Гледано из војничке перспективе, може се сматрати логичним што су гранични захтеви према Румунији и Маџарској правдани стратегиј­ским разлозима и неопходношћу да Краљевство СХС заузме најповољ­није од­брамбене положаје у односу на њих. Тако је, на пример, границом према Румунији требало осигурати не само равни Банат него и Београд, а није би­ла без значаја ни потреба „да се осигура долина Мораве од свих могу­ћих оперативних изненађења“.

Насупрот Пешићу, стручњаци у Делегацији заснивали су свој­е кон­цепције о разграничењу не само на стратегијским него и на етничким, ге­о­графским, привредним и историјским чињеница­ма. Тако се и могло до­го­дити да Историјско-етнографска секција, на предлог географа Јована Цвијића (1865-1927), прихвати као начело „да се у целокупном раду за Ко­н­ференцију пре свега и једино руководимо истином, и да цео рад по­ста­вимо на чисту науч­ну, и по томе потпуно објективну основу“. Са своје стране, исто­ричар Станоје Станојевић (1874-1937) тражио је да, све до конач­ног раз­граничења, србска војска не напушта територије које је запосела северно од Саве и Дунава и да што пре консолидује своје позиције у Војводини Србској, све тамо до Баје, Суботице и Мориша. Он је србске аспирације на Банат, Бачку и Барању правдао чињеницом да је „у прав­ној, а особито у економској науци признато право на живот и на потпору оним јединицама које су показале у борби за живот, у слободној економ­ској и интелектуално-културној конку­ренцији, способности и снаге за одр­жање и напредак“. А према ње­говом уверењу, „српски народ у Јужној Угар­ској је показао у борби за опстанак ретке способности и ретку снагу“.

Иако без једнаке теоријске подлоге, србски пројекат нове државне те­риторије према Румунији и Маџарској требало је, дакле, да захвати цео равни Банат, целу Бачку са Бајом и Барању оиви­чену Дунавом, Дравом и, са северне стране, гребеном планине Мечек. Или, како је то Никола Па­шић, после догово­ра у Деле­гацији Краљевства СХС, 7. фебруара 1919, ре­фе­ри­сао свом пре­д­седнику Владе, „у Банату оставили смо три среза на се­ве­ру и западу од Темишвара и то Липовски, Ракајски и Бузјашки, а на југу, поред Дунава, ушли смо у жупанију Крашовску, тако да наша грани­ца почиње између Молдаве и Љубкове, па обухвата Белу Цркву и Вршац и иде северно од Мориша и источно од Темишвара. У Бачкој смо такође оставили на севе­ру два среза Мађарској и то Бајски и Бачалмашки, али тако да Суботица остане на нашој страни. У Барањи имамо највећу те­шк­оћу, јер наших има само 31-32.000 па је тешко повући границу која би имала разлога. Али ипак смо је тако повукли да нам остаје Мохач и да се граница спушта на Драву“.

У односу према Румунима, став у Делегацији био је условљен ста­њем на терену: србска војска повукла се са линије Оршава-Лугош десета­к­-петнаест километара на запад, са могућношћу да се, према ин­струк­ци­јама краљевске владе, ипак повуче још који ки­лометар, „до иза рав­ни­це или гребена планинског, али даље не“.

Разграничење у Банату

Своје захтеве према Румунији, де­ле­гација Краљевства СХС изложила је Врховном савету Миров­не конференције на седници одржаној 31. јануара 1919. године, много пре Пупинове поја­ве, истога дана када је то учи­нила и румунска делегација. Румуни су захтева­ли да у основи разграниче­ња буду савезничка обећања дата у тајном уго­во­ру пред њен улазак у рат (средином лета 1916), док су Југословени инси­стирали на примени етнич­ког принципа. Румуни су тражили цео Банат, сматрајући га недељивом целином, а Југословени су били заинтересо­ва­ни само за равни Банат, до линије која би се могла сматрати природном гра­ницом. Румуни су Тису и Дунав сматрали најбољом природном границом, док су Југословени на ове две реке гледали само као на спону између становништва исте народ­носне масе, србске, на су­протним обалама.

Наравно, решење није одмах могло бити нађено (али не због Пупино­вог изостанка), те је Врховни саве­т Конференције формирао посебну ко­ми­сију и препустио јој да цео про­блем изучи и пред­ложи на који начин да се Румунија и Краљевство СХС раз­граниче. Стога, наредних недеља „југо­словенска“ делегација нај­ви­ше се бавила техничким уобличавањем свога за­хтева, а добила је и једну при­ли­ку да нека допунска објашњења пружи Ко­мисији за територије непосред­но. Несумњиво, радило се брзо, тако да су крајем фебруара стручњаци водећих сила у Мировној конферен­цији већ имали припремљене своје на­црте за будуће разграничење, а 20. мар­та Пашић је известио регента Александра (1888-1934) да је у Комисији за терито­ри­јал­на питања формулисан пред­лог да Србији припадну Вршац, Бела Црк­ва и Велика Кикинда, док би Темишвар био предат Румунији.

Петнаестак дана касније, 6. априла, објављен је извештај о разгра­ни­чењу, у коме је прихваћено гледиште да Банат јесте предмет југосло­венско-румунског спора, али ће он ипак бити подељен између Краљев­ства СХС, Румуније и Маџарске. Образлажући свој предлог, савезнички стручњаци истакли су да су „с највећом пажњом узели у обзир румунску тврдњу да је Банат недељива област и да су доиста утврдили да нема једне линије која би пред­стављала природну границу поделе за ову област, те да је свака демаркација вештачка и прети поремећајем целокупног прив­редног живота. Међутим нагласили су, на југозападу живи веома снажно југословенско становништво (population yougo-slave), које је најтешње по­везано са Београдом. Што се тиче дела територије на левој обали ушћа Мориша у Тису, он је етнички и економски мађарски, а непосредно се везује за Сегедин. С обзиром на овај општи налаз, комисија је сматрала да јужно од Сегедина треба оставити Мађарској једну малу зону, а област Банат поделити између Румуније и Југославије на основу равнотеже броја оног националног становништва једне и друге стране које остаје на туђој територији. Стога је одлучено за решење по коме би око 75.000 Ру­муна остало Југославији, а 65.000 Словена Румунији. Упо­редо с тим, на­сто­јало се наћи и решење које би у највећој могућој мери довело до по­деле саобраћајница. Најзад, комисија се зала­гала да се мањине, било на којој страни да остану, морају реци­прочно заштитити сагласно одредба­ма Друштва народа“.

Предлог за разграничење Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца са Румунијом, онако ка­ко је дефинисан 6. априла, нашао се пред Врховним са­ветом Конфе­рен­ције о миру 1. августа 1919. го­дине, о чему је Де­ле­гација Краљевства СХС 20. јуна званично би­ла извештена нотом генералног секретаријата Мировне конфе­рен­ције. За ову прилику, Комисија је размотрила и три нак­надна србска захтева, али их је све одбацила: аргументи о србској већи­ни у Базјашу нису били убедљиви, србским власништвом у шума­ма Клисуре могу се касније бавити заинтересоване стране непо­средно, а евентуално друкчије разграничење од Жомбоље до Мо­доша (Јаше Томића), зарад прилагођавања потреба постојећег хидротехничког систе­ма и саобраћа­ја између Вршца и Кикинде може се решавати у комисији за режим лука, водених путева и железница.

Румуни су таквом одлуком Врховног савета Конференције мира били незадовољни, те су се „наоштрили“ да узму цео Банат. Влада Кра­љевства СХС, 22. августа, упознала је Конференцију са румунским рас­по­ложењем па је преко своје Делегације у Паризу затражила од савез­ничких влада да своје војне снаге поставе испред румунских, како би се евентуални румунски напад протума­чио као напад на савезнике. У ме­ђувремену, Грци и Чеси пону­ди­ли су војну помоћ Краљевству СХС, али је затегнутост одједном не­стала: ратнички расположена румунска влада поднела је остав­ку а њеној наследници није било до противљења достиг­ну­тој линији. Банатско питање престало је, тако, да се потрже, а ново­ус­по­стављени односи између двају суседа омогућили су да се крају при­веде расправа о разграничењу заснованом на потребама хид­ро­техничког си­сте­ма и железничког саобраћаја од Вршца до Ки­кинде: Краљевство СХС уступило је Румунима Жомбољу, Жам, Чорду, Стари Беб, и Пусту Ке­рестур, као и ненасељену дунавску аду Молдаву, а за узврат добило је Мо­дош (Јашу Томић), Пардањ (између двају светских ратова Нинчиће­во, данас Међу), Шурјан, Велики Гај, Криву Бару и дунавске аде Огради­ну и Плевишевицу. Краљевству СХС припало је још и 1.203 хектара зем­ље дуж гра­нице: у Мокрину 569, у Великом Гају 102, у Кларији (Радојеву) 418 и Шурјану 114. После тога, Народна скупштина СХС могла је 4. мар­та 1924. године изгласати закон о разграничењу са Румунијом.

На крају, из многобројних контаката које су чланови Делегације Краљевства СХС током прве половине марта 1919. године имали с аме­ричким, француским и енглеским стручњацима, било је видљиво да се раз­граничној проблематици приступало веома студиозно, мада се понекад лако наслућивала и њихова спремност на уступке. Ово се нарочито одно­сило на наговештаје да би Ита­лија подржала неке србске захтеве на истоку, уколико би се тиме помогло да спласну србски интереси на јад­ран­ској обали.

И све то, од почетка до краја, без Михаила Пупина.

Разграничење у Барањи

Из србске Врховне команде поте­као је 19. фебруара 1919. године један акт из кога се види да су „о­бавештени наши људи“ упозорили команданта Прве србске ар­ми­је „да се мађарској стати­с­тици посебно не сме веровати у погледу Барање. Зато је војна команда наредила попис и овај је извршен у шеснаест села. Вршили су попис наши ревносни свештеници у Палмоноштору (Белом Манастиру) и Качвалу (Јагодњаку). Попис је вршен и по подацима из црквених књига и по иска­зи­ма бележника у дотичним селима“. Попис је показао да је „југосло­вен­ски живаљ“ у тим селима настањен у апсолутној већини: Срба православ­них било је 5.554, Срба католика (Буњеваца и Шокаца) 9.910, Немаца 7.753, Маџара 1.055, Јевреја 367 и Румуна 83.

Три дана касније, овај акт прослеђен је Министарству спољних по­слова, да би га оно својој делегацији у Паризу послало чи­тава два месеца касније, тек 26. априла. Отезало се са слањем због тога што је у међу­вре­мену пописивано становништво и у север­ним деловима Барање, односно у печварадском и печујском срезу. Показало се да тамо од укупно 71.655 становника има 14.129 Словена, 17.651 Маџар, 38.256 Немаца и 1.649 ос­та­лих, што је за власти у Београду било изненађујуће. У акту је назна­че­но „да је у осталим јужним срезовима словенски живаљ у много већем бро­ју настањен, те је већ сада несумњиво да Словени имају у Барањи ре­ла­тивну већину“.

Наредних дана пристигли су и пописи из осталих барањских срезова и из Печуја, у којима је од укупно 186.342 становника било 71.077 Сло­вена, 50,581 Немац, Маџара 49.899 и 14.785 осталих. Био је то довољно убедљив разлог да се србска влада 28. априла обрати првом делегату Ни­коли Пашићу следећим налогом: „Вео­ма хитно. Лично. Молимо поради­те ако је икако могуће да се од Барање спасе онај троугао који затварају Мохач, Вилањ и Шик­лош. Ту је скоро све наш свет и тај део Барање сав гра­витира Осе­ку у економском погледу… Ту скоро била је и депутација отуда и преклињала да се тај део Барање нама да“. Влада је упозорила да је реч о области у коју би се, ако се укаже потреба, могао пре­се­лити и онај део „нашег народа који иначе мора остати под Мађа­рима“. Исто та­ко, влада је делегацији ставила на знање да се не мо­же прихватити пред­лог Комисије за територије, по коме би гра­ница са Маџарском била по­ву­чена Дунавом и Дравом.

Приспела документација одмах је дата Јовану Цвијићу и Јовану Ра­донићу (1873-1956), историчару, на даљу обраду, а делега­ти су били при­ну­ђени да се овом темом позабаве ослоњени на податке који су им управо стављени на увид. После расправе у Делегацији, одржаној највероват­ни­је 3. маја, Пашић је известио своју владу да ће се барањски случај поново изнети пред Комисију за територијална питања, а као главни аргумент за та­кав потез послужиће бројчано преимућство „србохрватског“ живља пред ма­џар­ским. У складу са тим, стручњаци су за северну границу Бара­ње, од­носно трећу страницу барањског троугла, одредили линију од тачке из­на­д Мохача на Дунаву, до Драве, изнад Печуја. Према подацима Етно­графско-историјске секције (србске), на том је под­ручју живело 75.479 Ср­бо-Хрвата, 48.256 Маџара и 58.459 Немаца, с тим што ове две послед­ње народносне групе не живе у ком­пакт­ним целинама већ су „укључени у словенску масу“, исто као што изнад предложене граничне линије живи око 140.000 Србо-Хр­вата измешаних са тамошњим другонационалним становништвом. Поред тога, и економски разлози упућују Барању на Кра­љевство СХС: везана је за Осек као индустријски центар, а гравитира Бе­ограду „као свом природном центру“.

Елаборат о Барањи предат је Конференцији 12. маја, а четири дана касније прикључен му је и допунски материјал проте Стевана Михалџи­ћа (1861-1941), Барањца, са списком осам „маџар­ских села у Барањи који моле да буду присаједињени нашој држави“.

Да би изложила своје накнадне захтеве, делегација СХС затражила је пријем у Врховном савету. На дневни ред стављено је пет питања, ме­ђу њима и ово о Барањи, што је, како смо већ видели, председник Кле­мансо назвао „рискантном тврдоглаво­шћу у последњи час“. Расправа о тим питањима одржана је 20. маја у Комисији за територијална питања, а србски захтеви у Барањи сведени су на (данашњу) линију од Доњег Ми­хољца на Драви до испод Мохача, који је, исто као и Шиклош, остављен Маџарима.

Без обзира на ову последњу чињеницу, Делегација СХС наредних не­колико недеља посветила је изучавању низа меморандума пристиглих из Барање, северних делова Бачке и Баната, који су, сваки на свој начин, образлагали потребу да се ти крајеви прикљ­у­че Краљевству СХС. Био је ту и један меморандум маџарског ста­новништва из Барање којим је тражено да се продужи „српско-хр­ват­ско-словеначка окупација“, несум­њи­во мотивисан жељом да се Барања спасе тек успостављене бољшевичке власти маџарског револуционара Беле Куна (1886-1939) и страхом да ће после повла­чења србске војске ова област доживети економски слом.

И све то без Михаила Пупина.

Коначно, предлози за разграничење Краљевства СХС са Маџар­ском нашли су се пред Врховним саветом Конференције о ми­ру 1. августа 1919. године, у исто време кад и предлози за разгра­ничење са Румунијом. Граница у Барањи, „од тачке у којој српско­-хрватско-словеначка и маџарска у Бачкој сече основни ток Ду­нава… усмерена у југозападном правцу… до секундарног рукавца Драве у тачки која ће бити изабрана… на око 10 км од Доњег Михољца“, успостављена је релативно лако, бар из два разлога:

1. Стручњаци у Комисији за територије имали су у виду чињеницу да је Краљевство СХС одустало од захтева за Шомођ и да се задовољило коп­неном линијом од Драве до тачке на Дунаву ода­кле се наставља гра­ница у Бачкој; и

2. Сама Комисија за територије напустила је свој првобитни предлог да се разгранична линија успостави Дунавом и Дравом, због тога што је ток тих двеју река нестабилан и није погодан за политичку границу.

И све то, од почетка до краја, у данима када Михаила Пупина није било у Паризу. А да је он претходно ишта утаначио са својим блиским при­ја­тељем Вилсоном, комисије оформљене у Конференцији мира не би се србским захтевима ни замајавале. Ни комисије, ни Делегација СХС, ни многи пописивачи, ни бројни састављачи различних меморандума…

 

Наставиће се…

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *