Анализе

Демократизовани комунисти

  • Демократизовани комунисти мало се разликују од својих претеча и учитеља чије су заслуге за србска страдања неспорне, али се са сигурношћу може рећи да се они, и својом бројношћу и силином свога ангажмана, намећу као фактор који ће надмашити своје узо­ре. Њима припадају најразличитије хуманитар­не организације, ор­ганизације за заштиту људских права, невладине орга­низације, уд­ружења, кругови, фондови за отворено друштво, независни но­ви­нари, независни интелекту­алци и други независни специјалисти за руже­ње и сата­низацију Срба

ПИШЕ: Илија Петровић

И овај текст писан је као „одбрана“ од коментатора који бројне приче о раз­ним збитијима током Брозове власти именују као измишљотине, лаж, фалсификат…, а само због тога што их је вишедеценијски брозовлук опсенио толико да више не знају ни зову ли се онако како им пише у личној карти.

***

Само су „капе променили“. Међу „власницима“ подложничке памети посебно место припада оним заслужни­цима за србска страдања, ко­ји су своје старе комунистичке одоре успешно за­менили новима, демократским. У свему што се са србским народом дога­ђало током подоста последњих година, један од њих, Мирко Тепавац (1922-2014), види „ре­тардирану нацио­на­лну и поли­тичку свест“ заборављајући при то­ме на своју дуго­го­дишњу крупну уло­гу у уобли­ча­вању такве свести. Он, који је „гимназију учио у Земуну, Сремској Митровици и Белој Цркви“ (а не зна се ни да ли је матурирао), после рата, у временима „кад је гуја креч јела“, у „безбедносним структурама“ догурао је до пуковника Удбе, у Радио Београду и Политици до ди­ректора, у Парти­ји до пред­седника Покрајинског комитета Вој­во­дине, у диплома­ти­ји до министра иностраних послова. И за све те послове квалификовао се, добрим делом, исправљајући ребра „народ­ним непри­ја­тељима“, спаљују­ћи „непријатељске књиге“ (Реч­ник савременог српскохрватског књижевног језика са језичким саветником Милоша Московљевића, на пример), спречавајући обнову фрушкогорских мана­сти­ра које су за време Другог светског рата по­па­лила и опљач­ка­ла његова хрватска иде­олошка сабраћа (а Хо­по­во и његови пар­ти­зански другови), све то са циљем да се што темељитије затре „ретардирано Српство“. Својом новом демо­кратском памећу он се размеће и у дру­гим прили­кама, па ће, тако, у Загребу, на представљању књиге о Влади­миру Велеби­ту као „сведоку историје  им­у­ном на патриотско лудило и идеолош­ко слепи­ло“ изговорити и следеће: „Југославија је заслужила своју пропаст, пре свега за­то што никад, у то­ку свога осамдесето­годи­шњег по­сто­јања, није ус­пела да буде истински демо­крат­ска“. (Та „мисао“ ни­је особито оригинална јер је Милован Ђи­лас седам го­дина пре њега, Те­пав­ца, парафразирајући Хегела ре­као да је „Ју­гославија про­пала с разло­гом“).

Слично размишља и извесна Латинка, некадашња комунистичка функцијача (не знам да ли се тако каже „родноравноправно“) коју је „либера­ли­стички талас“ пренео у историју (можда се зато и представља као историчар са факултетским политичким наукама) заједно са њеном старом комунистичком рето­риком: она вели да је Слободан Милошевић „извршио инжењеринг упоре­див, по интензитету, са­мо са фашистичким и бољшевичким инжењерингом“; она рас­пра­вља „о коренима, манифестацијама и последицама српског ет­ничког национализма“, о „индивиду­алном супротстављању нацио­на­лизму респектабилног броја припад­ника инте­лектуалне ели­те“, „о размерама злочина, који су сматрани леги­тимним у борби за етнички чисту државу“, о „режиму који је одговоран за етнички национализам, ратове на тлу Југославије и ратне злочине, режиму који је Србију разорио изнутра: економски, социјално и морално“. Она, како се види, и даље оперише бајатим комунистичким флоскулама не схватајући да се систем вредности за који се залаже ни по чему не разли­ку­је од „фашистичког и бољшевичког инжењеринга“ којим је србски народ доведен у ситуацију у којој се сада налази. Да је ишта из све­га тога схватила, она се не би повукла из Комисије за истину и по­мирење коју је крајем марта 2001. године формирао Војислав Коштуница; највероватније, повукла се у страху да би та­мо могла чути и понешто што би, не дао ­бог, пољу­љало њена бољ­ше­вичка „знања“. Са друге стране, њена тврдња да је „обе­смиш­љена теза о завери против Југославије“, могла би деловати привлачно када би се могло доказати да је обесмишљена и идеја о завери против човечанства.

Демократизовани комунисти мало се разликују од својих претеча и учитеља чије су заслуге за србска страдања неспорне, али се са сигурношћу може рећи да се они, и својом бројношћу и силином свога ангажмана, намећу као фактор који ће надмашити своје узо­ре. Њима припадају најразличитије хуманитар­не организације, ор­ганизације за заштиту људских права, невладине орга­низације, уд­ружења, кругови, фондови за отворено друштво, независни но­ви­нари, независни интелекту­алци и други независни специјалисти за руже­ње и сата­низацију Срба.

Осмотри ли се ментални склоп тих сподоба, лако ће се уочити да, уместо нормалне људске памети, у њима обитавају сужена свест и нескривена жуч. На то ука­зу­је, пре све­га, чудна ујед­на­че­ност њихове реторике: Срби су „национа­ли­сти“, „фашисти“, „кле­рофашисти“, „клеро-шовинисти“, „фашистичко-уби­лачка секта“, „наци­сти“; „профашисти“ су и србски добровољци из ослободилачких ратова 1912-1918 (кад фашизма још није ни било), „профашистичке“ су новине које се у Србији не праве по њиховој мери, а интелектуалци који нису сагласни са њиховим идејама одређују се као „наци-интелигенција“; таква се Србија мо­ра „подвр­ћи самоанализи“ и „дена­ци­фиковати“ и за њу нема наде док се не извини свима који су током много последњих деценија пролили највише србске крви и на њој засновали своју будућност и националну самосталност.

И тешко је схватити упорно настојање тих истих „аутора“ да се Србија и србски на­род денацификују. Таквим захтевом они су далеко надмашили и најзадртије ру­житеље Срба чију реторику никад нису красили обзири ни према чиње­ницама ни према елементарним моралним нормама.

Нису се таквог захтева се­тили ни Хрвати, а тога се ваљда неће сетити ни босанскохерцеговачки муслимани, ако ни због чега другог а оно због тога што су свесни чињенице да су их после Другог светског рата нови кому­нистички господари богато награди­ли за геноцид над Србима и, напросто, „заборавили“ да њих изложе денацификацији. За све то, они добро знају да су се за рат за који сад оптужују србски на­род сами вр­ло систематски припремали рачунајући са тим да ће Србе опет „ухватити на спавању“, као што су то учинили у време Првог и Дру­гог светског рата. И не само што су се за рат прип­ре­мали, него су ратни фи­тиљ сами потпаљивали.

Срби све то забо­рављају, тако да се ваљда више и не сећају Туђмановог говора на Јелачићевом тргу у Загребу 24. маја 1992. године, у коме је он, између оста­лог, рекао: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо проци­је­нили да само ратом може­мо изборити самосталност Хрват­ске. Због тога смо ми водили политику преговора, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице. Да то нисмо та­ко урадили, не бисмо дошли до циља. Значи, рат је било могуће избјећи, само да смо ми оду­стали од наших циљева, тј. од само­ста­л­ности Хрват­ске“ (Радоје Б. Радуловић, Геноцид зло савременог доба, Нови Сад 1996, 136).

А како је то наоружавање изгле­дало, у многим појединостима познато је из догађаја везаних за „аферу Шпе­гељ“, али је знат­но мање наша јавност била обаве­штена о то­ме како су ње­гови кон­воји с наоружањем из Маџарске „шпарта­ли“ преко Вој­во­дине, па се догодило да су о томе енглеске дома­ћи­це више знале него вр­ховна команда Југословенске народне ар­мије и њени гене­рали школовани „у духу братства и јединства“.

Србски национализам

У србском језику реч национализам улази у круг оних које су у време комунистичког терора упрљане тиме што је њено основно значење (национална свест, родо­љуб­ље) потиснуто оним ружним за које се користе речи национална искључивост, култ сопствене нације који искључује поштовање других нација (шовинизам),  и на које се и даље гледа једино кроз комунистичку визуру. Тако је, дакле, Србима, уз сва остала права која су им деценијама негирана, укинуто и право на родољубље, а када су први пут после више деценија покушали да се на њега по­зову, дочекани су с патолошком мржњом и прове­рених крвни­ка са стране и „пробуђених делова свога народа“ кому­ни­ста и њи­хових следбеника из разних демократизованих „структура“.

Ако хрватска и муслиманска схватања на трену­так оставимо по страни као преовлађујуће пропагандистичка, биће занимљивије осврнути се на она која потичу са србског моралног и интелек­туалног сметлишта на којима се уочавају два типа њихо­вих носи­лаца: заробљеници комунистичке идеје и заробљеници демократ­ског погледа на свет. И једни и други истог су менталног склопа чију „мисаону“ вредност најбоље репрезентују речи које је избљувао један њихов црнокошуљаш: „Национализам је последње уточиште лопова“. И једни и други доносе беспризивне судове на основу ограничених увида у истори­ј­ске чињенице и токове који су србски народ довели у ситуацију у којој се сада налази; они тиме проблематизују и своја основна полази­шта и, у крајњој линији, сопствени морални кредибилитет. При томе, оне прве лакше је разумети и на њих, напросто, треба гледати као на „заробље­нике идеје“ који другачије и не умеју мислити, па је сасвим логично што ће за њих „Боро и Рамиз“ заувек остати „формула за решавање косовске енигме“ без обзира на то што је сваком, осим њима и њиховим „великим учитељима“, јасно које је резултате она донела србском народу. Они други, у међу­времену демократизовани комунисти, у недостатку сопствене иде­ологије и још увек не схватајући шта их је снашло, прихватиће терминологију која их је деценијама и годинама васпитавала и обра­зовала и која је поодавно дефинисала ону прву врсту србомрзаца.

Обе поменуте врсте очекују да ће Србија бити по мери њихових светова кад је више не буде. За Србију без имена и иденти­те­та комунисти су одавна усагласили ставове са удруженим србским непријатељима и зато се Срби више не помињу ни у Уставу Ре­публике Србије („Србија је држава грађана“), а чини се да им та­мо неће бити места ни надаље. Наиме, експерти који су припремали тај највиши државно­правни акт имају „јединствен став“ да се Србија не може дефинисати као „ет­нонационална др­жа­ва“, јер „не можете имати мултиетничку демократску државу ако кажете: ово је држава српског народа у којој остали уживају права као ма­њине“. Да те речи не би изазвале било какву недоу­ми­цу, предводник те екс­пертске групе раз­јашњава: „Свима који нас оптужују да смо угрозили српске националне интересе пору­чујем: ово је наше читање српских националних ин­тереса“.

Србски национални инте­рес, дакле, своди се на то да се србско име нигде не помиње, те да Срба нема ни у Србији као што их, под надзором ментора удружених србских доброжелатеља, ви­ше нема ни у Хрватској, ни у Босни, ни на Косо­ву и Метохији, ни још понегде.

Награда за злочине

Усташке и шиптарске злочинце комуни­сти су по­сле рата наградили додељујући им србске етничке про­сто­ре: Хрватима ‡ Барању и Западни Срем, а Шиптарима ‡ Косово. За оно прво највише за­слуге стекао је Милован Ђилас: он је тај простор да­ровао Хрватима зато што су, наводно, они тамо „били у већини“. Он се није оптерећивао чи­њеницом да је та „већина“, која то стварно и није била, успостављена покољима тамошњих Срба у Јасе­новцу и на другим стратиштима, као и Павелићевом колонизацијом херцего­вачких усташа по запустелим србским имањима. А није се тиме опте­ре­ћивао зато што се његово деловање уклапало у усташку и комунистичку стра­те­ги­ју сажету у формули да треба једну трећину тамошњих Срба по­бити, једну асими­ловати, а једну протерати. И њему, Ђиласу, као и комунистима уопште, народна воља служила је једино као изазов да је погазе; у на­шем случају, била је то одлука Велике на­родне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена о присаје­ди­њењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, крајем новембра 1918. године.

Слично је, на другој страни, уређивана и судбина Косова и Метохије: по свему судећи, комунисти су Енверу Хоџи обећали да ће Срби отуда бити протерани (да ли је то било на Бујанској кон­фе­ренцији или у некој другој прилици ‡ ваљда ће се некад сазнати) и зато је одмах после рата било забрањено да се 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, а на њиховим имањима нашло се око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. Кад је 1947. године Енвер Хоџа дошао у Београд по оно што му је обећано, чини се да ми­нистар за аграрну реформу и колонизацију Сретен Вуко­сављевић није пристао да потпише наредбу о прогону остатка Срба с Ко­сова и Метохије и тако је остварење тога великог комунистичког пројекта мало застало. Друг Енвер вратио се тада празних шака, али је после тога отворен пут шиптарском терору који је, најпре са благословом југословен­ске комунистичке олигар­хије, а од лета 1999. године под непосредном заштитом светске нарко-мафије, у наше дане довео до скоро потпуног затирања србских трагова на Косову.

У главним линијама, понегде и прецизније, све је то недвосмислено истакнуто и у Меморандуму Српске академије наука и уметности:

„Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један доиста специјалан, али отворен рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и држав­но-правних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих поли­тичких центара у земљи погубнију и од оне која је долазила из суседства тај отворени рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година… Исељавање Срба са Косова и Метохије у Социјали­сти­ч­кој Југославији по своме обиму и карактеру превазилази све рани­је етапе овога великог изгона српског народа. Јован Цвијић је у сво­је време процењивао да је у свим сеобама, од оне велике под Ар­се­нијем Чарнојевићем (1690) до првих година нашег века, изгнано преко 500.000 Срба: од тога броја између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта под суровим те­ро­ром локалног и повлаш­ћеног албанског башибозука. У току по­следњег рата (Другог светског ИП) протерано је преко 60.000 српских колониста и старинаца, али је после рата овај талас исе­ља­вања доживео праву плиму: за последњих двадесетак година Косово и Метохију напустило је 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа не само што стално и несма­њеним темпом напу­шта своју земљу него се, према свим сазнањима, гоњен зулумом и физичким, моралним и психолошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од десетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Косову више неће бити, а ‘етнички чисто’ Косово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и акцијама Призренске лиге 1878-81, биће у потпуности остварен“.

У складу са теоријским поставкама „српског“ социјалдемократе Димитрија Туцовића (И. Петровић, Левица и Српство, Нови Сад 1999, 333-340) и трудом његових комунисти­ч­ких следбеника на челу с Јосипом Брозом.

Судбина србског народа није после Другог светског рата била битно различита ни у Хрватској и Босни и Херцеговини, буду­ћи да су се они тамо, под терором нових комунистичких господа­ра, нашли пред два невесела избора: или се препустити беди и пропадању, или се отуд исељавати. Отпор ономе првом они су по­кушали да пруже отвореном побуном („крајишки устана­к“), али је она крваво угушена и неку деценију после тога није се смела ни помињати. Уза све то, србски крајеви у Хрватској и Бос­ни били су плански заобилажени у свим развојним пројектима, а Срби „испотиха“ присиљавани на исељавање.

Најпре је то виђено крајем педесетих година кад су из околине Слуња расељена бројна ко­м­пактна србска села, еда би се тамо успо­ста­вио полигон за арти­љеријска гађања. Неколико година касније, за сличан „палигун“ најпогодније место опет је нађено на једином плодном комаду зе­мље испод Мањаче, на Змија­њу, тамо где су, гле чуда, опет живели Срби. И рачуна се да се после тога, са­мо са змијањске површи, неприметно покренуо сеобни талас ко­ји је за кратко време, највише у Војводину Србску, до­нео око 100.000 „при­нудних колониста“.

На тај ас­пект србске судбине јасно је указано и у Меморандуму САНУ:

„Косово није једино подручје у коме је срп­ск­и народ под притиском дискриминације. Апсолутно, а не са­мо ре­лативно, опадање броја Срба у Хрватској довољан је доказ за ову тврдњу. Лика, Кордун и Банија остали су најнеразвијенија по­д­ручја у Хрватској, што је силно подстакло емиграцију Срба у Ср­бију, као и сеобе у друге крајеве Хрватске, где су Срби, као до­ш­ља­чка, мањинска и друштвено инфериорна група, веома подло­ж­ни асимилацији… Изузимајући период постојања НДХ, Срби у Хрватској никада у прошлости нису били толико угрожени колико да­нас. Решење њиховог националног положаја намеће се као пр­во­разредно политичко питање. Уколико се решења не пронађу, по­следице могу бити вишеструко штетне, не само по односе у Хр­ва­тској већ и по читаву Југославију.“

На сличан начин уређиван је положај Срба и у Маћедонији, тако што је приликом успостављања границе са Србијом знатан проценат србског становништва остао јужно од ње, највише у пчињском и кума­новском крају, али и по северним падинама Скопске Црне горе. Та чињени­ца била је донедавна посебно актуелна због маћедонског захтева да се државна граница помери даље према северу и да се њој, Маћедонији, препусти појас око мана­сти­ра Светог Прохора Пчињског.

Стратегија комунистичких моћника у свим поменутим случаје­вима била је сасвим јасна: систематски проређивати и потиски­ва­ти Србе са њихових исконских етничких простора и припре­ма­ти терен за дефинитив­но уништење њихових остатака и у Хрват­ској, и у Босни, и на Косову и Метохији ‡ када се за то укаже пра­ва прилика. Њима се та прилика ука­зала и они нису пропустили да је искористе: Срба више нема ни у Хрват­ској, ни на Косову и Ме­тохији, а велико је питање шта ће од њих остати по босанско-херцеговачкој федерацији.

Аутономне покрајине

Уза све што се Србима и са Србима до­гађало под комунистичком влашћу, велик проблем предста­в­љале су и две покрајине које су увек онемогућавале регуларно држа­в­но-правно конститу­и­сање Србије, посебно од тренутка када су оне преузеле све битне преро­гативе државе. Формал­но-правно, покрајине јесу биле у саставу Србије, али она практич­но није имала никаквог утицаја ни на њихову уну­трашњу организацију, ни на њихово функционисање, нити је без њихове сагласности могла напра­вити иједан потез којим би сопствени државни статус учинила сношљи­вијим. Мимо тога, разлози за успостављање аутоном­них покрајина увек су били проблематични: Војводина Србска јесте има­ла некакву аутономију, али је то било док се она налазила у саставу друге државе, док је косовскометохијска аутономија значи­ла само утемељење оне идеје која ће у наше дане довести до од­вајања те исконске србске земље од њене матице и легализације свих злочина којима је то постигнуто.

Разарачки смисао такве стратегије постао је видљив тек када су се, по Уставу из 1974. године, неке републике мирно почеле припремати за сопствено оса­моста­љивање, а са њима и брозовске покрајине Војводина и Косово и Метохија. До­годило се, међу­тим, да то са Вој­водином Србском није мог­ло проћи (јер га је онемогућила народна побуна у такозваној „јогурт-револуцији“), али Косово и Мето­хи­ја били су већ неопозиво изгуб­љени: савезна држа­ва подржа­вала је шиптарски сепаратизам, а ни србски комуни­сти нису мно­го покушавали да му се супротставе, па су тако заје­д­но „заташка­ли“ шиптарске побуне из 1968. и 1981. године, као што су јед­на­ко успешно заташкавали све шиптарске злочине и отворили им пут до онога са чиме се сада суочавамо. О шиптарском терору над Србима деце­нијама се није у јавности могла појавити ни­јед­на информација, а оне су бивале врло ретке и у годинама које се претходиле последњој шиптарској побуни и из­двајању Ко­сова и Метохије из састава Србије.

Тако се догодило да је тек пре петнаестак година откривен Извештај о узроцима исељавања Срба и Црногораца с Косова и Метохије који је, после шиптарске побуне 1981. го­дине припремила радна група Из­вршног већа Србије и Савезног извршног већа, а те га инстанце означиле као „државну тајну“. У томе документу, са датумом 22. октобар 1981, наведени су многи шиптарски злочини над Србима, али је потпуније осветљена и улога истакнутих шиптарских функ­ци­онера (посебно Илијаза Куртешија, Џавида Ниманија и Фадиља Хоџе) у њиховом заташка­ва­њу, али и улога званичне власти (по­се­б­но покрајинског СУП-а) у присилном откупљивању србских имања и њиховом преношењу у посед „избеглицама“ из Арбаније. Србска власт, односно власт у Србији, много је ви­ше напора уложила у очување ко­мунизма него што је бринула о спаса­вању народа и државе и била је „грдно затечена“ кад се држава распала и србски народ опет био изложен геноциду. А геноциду су га изложили исти они који су од 1941. до 1945. године наступали под знаком и заштитом кукастог крста, а у наше дане под заштитом оних који се од својих прет­ход­ника разликују једино по томе што су тај крст тек незнатно пре­стилизовали.

То је, видели смо, довело до егзодуса Срба и из Хрватске, и из Босне, и са Косова, и из Метохије, те се тако, пред очима „демократског све­та“ и уз „подршку“ онога престилизованог крста, у Срби­ји нашло преко милион опустошених избеглица чија је судбина била барем двоструко тра­гичнија од оне коју су њихови блиски преци доживели током Другог светског рата. Тада, Недићева власт је свим прогнаницима обез­бе­дила макар људскије услове живота тиме што им је омогућила да се баве пословима којима су се бавили пре прогонства (сељаке – на село, код добрих сеоских домаћина, учитеље – у школе, рад­нике – у фабрике). У нашем времену, неокомунисти су их препу­сти­ли улици, шверцу и самосналажењу, или су их гурнули у неки „привремени смеш­та­ј“ где су могли преживљавати од „хуманитарне помоћи“ или умирати од глади; оне који су имали мање среће послали су на Косово, да тамо страх од усташког ножа замене страхом од исте такве шиптарске „справе“.

Меморандум САНУ

На главнину узрока који су довели до сло­ма србског народа у комунистич­кој Југославији, као и на меха­ни­зме којима је то чињено, указано је у Мемо­рандуму САНУ 1986. године. Тај документ припремала је група србских академика и он је, пре него што је завршен, неким мрачним каналима доспео у ја­в­ност и одмах изазвао жестоке реакције и србске и југосло­венске политичке олигархије. Неке појединости из њега овде су већ цити­ране, а биће додата још покоја да би се потпуније разуме­ли ра­з­лози због који је тај документ најпре наи­шао на „једнодушну осу­ду“ по­литичких елита, а касније, у догађајима који су уследили, био представљен као „великосрпски национални програм“ и главно из­вориште свих каснијих ратова и несрећа на просторима бивше Југосла­вије. Ево због чега је, углавном, Меморандум изаз­вао згра­жавање југо­словенских комунистичких верника:

1) „Тешка криза је захватила не само политички и привредни систем већ и целокупни јавни поредак земље… Распадање моралних вредности и угледа воде­ћих установа друштва, неповерење у способност оних који доносе одлуке праће­ни су апатијом и огор­чењем народа, отуђењем човека од свих носилаца и симбо­ла јав­ног поретка. Објективно испитивање југословенске стварности до­пушта могућност да се садашња криза заврши социјалним потре­си­ма са несагледивим последицама, не искључујући ни тако ката­ст­ро­фалан исход као што је распад југословенске државне зајед­нице.“

2) „У историји досад незапамћен јаз између нормативних прокламација и стварности даје југословенском друштву једно од бит­них обележја. Према зва­ничној идеологији, југословенско друшт­во је већ превазишло све тековине мо­дерне цивилизације, и на За­паду и на Истоку; остварило је највиши облик демо­кратије, само­у­п­рављањем обезбедило власт радничке класе, постигло брат­ст­во и јединство народа, укинуло етатизам, први пут у свету доказало могућност по­стојања ефикасне тржишне привреде у социјализму. У стварности се наше дру­штво налази испод нивоа модерне циви­лизације. У Југославији се основна гра­ђанска права личности још увек могу некажњено кршити, избори функционера су фикција, судска власт је зависна од извршне, слобода речи, организовање и јавно манифестовање су ограничени бирократском самовољом и законским про­писима који омогућавају прогањање мишљења ра­з­ли­читих од званичног… У нас се још увек гоне ‘вербални делик­ти’, забрањују и уништавају књиге и скидају с репертоара позо­ри­шне представе које су ‘идејно неприхватљиве’, спутава се јав­но изношење мишљења, забрањује се организовање, манифесто­вање и демонстрирање, коришћење уставног права на слање про­те­ст­них петиција државним органима квалификује се као непри­ја­тељски акт, прогањају се иницијатори про­тестних обустава ра­да, избори функционера се претварају у фарсу самоимено­вања. Док се све то догађа не можемо се сматрати цивилизованим и про­свеће­ним друштвом“.

3) „Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становни­штвом Косова и Метохије најтежи је пораз у осло­бодилачким ратовима што их је водила Србија од Орашца 1804. г. до устанка 1941. године. Одговорност за тај пораз пада, пре свега, на још увек живо коминтерновско наслеђе у националној полити­ци Комунистичке партије Југославије и следбеништво српских ко­муни­ста тој политици, на прескупе идеолошке и политичке заб­лу­де, незнања, недо­раслости, или већ окореле опортунизме гене­рација српских политичара после овог рата, увек дефанзивних и увек у већој бризи шта други мисле о њима и њиховим »постав­ља­њима« питања положаја Србије, него о објективним чињени­цама које условљавају будућност народа којим руководе“.

4) Републичке политичке олигархије стално су подгревале све национализ­ме, а „држале на оку“ и онемогућавале једино онај србски дефинисан већ „у идеологији Коминтерне и националној политици КПЈ пре рата. У ту политику уграђен је реваншизам према српском народу као ‘угњетачкој’ на­цији који је имао далекосежне последице на међунационалне од­но­се, друштвено уређење, привредни систем, судбину морал­ни­х и културних вредности после Другог светског рата. Српском на­ро­ду је наметнуто осећање исто­ријске кривице, а једино он није ре­шио национално питање, нити је добио држа­ву као остале на­ци­је. Због тога је као прво и основно потребно да се скине хипо­тека историјске кривице са српског народа, да се званично оповрг­не тврд­ња да је он имао економски привилегован положај између два ра­та, да се не пориче његова ослободилачка историја и допринос у стварању Југославије.“ Водећу улогу у уређивању односа у Југо­сла­вији имале су Хрватска и Словенија које су по Уставу из 1974. године „оствариле своје националне програме и наступају данас као упор­ни браниоци постојећег система. Захваљујући поли­тич­ком положају својих лидера у центрима политичке моћи, оне су и пре и после преломних шездесетих година имале иницијативу у свим питањима политичког система. По својој мери и потре­ба­ма оне су кројиле друштвено и економско уређење Југославије.“

Мањина као самопроглашена већина

Када је, својевремено, Балзак рекао да му је неприхватљив систем „у коме девет идиота може да надгласа осморицу генија“, незна­лица какав беше није ни знао да ће Ноам Чомски тој мисли додати и своје запажање да је „народ само посматрач збивања а не уче­с­ник у њима, ка­ко нас водећи де­мо­кратски теоретичари томе уче. Народу је доз­во­љено да потврди од­лу­ке вишњих, али ника­ко не треба да се ме­ша у послове попут со­ци­јалне политике који се њих уопште не тичу“.

Полазећи од истине да се социјална политика уопште не тиче „вишњих одлучивача“ јер се она из разних разлога, нарочито имовинских, не односи на њих, и немајући паметнија посла, медита­ци­ју истога тог Ноама Чомског о „систему у коме одлуке доносе по­ве­зане елите“, Ралф Еперсон је одгонетнуо својим питањем како се зове поредак у коме већина може изгласати „да мањини треба узети власни­штво“ и сопственим одговором да се то зове демо­кратија.

Наравно, Еперсон је добро знао да „већина“ коју је поменуо у својој изреци није већина, већ да је то цифарски безначајна мањина у виду оне „повезане елите“ свога мислилачког друга Ноама. Ако је тако, а не може бити друкчије, онда мањина којој се оду­зи­ма власништво и није мањина, она је искључиво већин­ски посматрач онога што ју је, гурнуту у неимаштину, управо снашло и што је, без могућности да своју имовину брани, може пра­тити у неком неодређено дугом будућем времену.

Можда и без икакве везе са цитираним мислима о демократији, додаће се овде и да је извесни политиколог Младен Мрдаљ из Међународног центра за студије управе Београд и Интернационалног Бурч универзитета у Сарајеву, изјавио за Дојче веле да „Србија није демократска земља“.

Ништа неће сметати да се свему томе допише и досетка једнога србског анонимног „приватног мислиоца“:

Да је демократија корисна, не би Србима допала.

Подели:

Поставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *